Džez u koricama

    Neko je mnogih noći bio budan umesto nas.

    A Njoj ćemo, još malo, kroz svakogodišnja praznoslavlja i praznoslovlja s one strane vode I svakogodišnje lamente i praznoslovlja s ovih padina koje u krdima silaze ka Drini, davati dvadesetčetvorogodišnji pomen.

    Kad zaustim: Ona, mislim na rahmetli – Jugoslaviju, dabome.

    Mnogi su pokušavali da je oplaču, da se potakmiče ko će stresnije, živopisnije, duhovitije, melemarskije, ironičnije, vidarskije, sveobuhvatnije da iscedi i poslednju suzicu iz zaoštrenog pera; počevši od loptaških metafora Boža Koprivice, još pre loma države, preko sinhronog predumišljenog ubistva Slobodana Selenića, preko oproštajnog Tasićevog i Šajtinčevih sasvim skromnih darova, do, po mom mišljenju, najuspelijeg zapisničarenja rasapa jedne epohe, uzavrelog I nikad ohladivog Kecmanovićevog topa iznad Sarajeva. To je, mora se priznati, sasvim logično I opravdano, ali (jedno prilično nabubrelo ali) ima tu jedan problem, feler, kao najmanji zajednički sadržalac svih navedenih, pritom odličnih romana.

    Tiho teče misisipi

    Ovom noćodbiji iz prve rečenice se takva pogreška desila nije.

    To – reći će cinik – neželjeno dete države čiji je slom i priključenija uknjižio, taj lažni buntovnik, taj koji se jedva i ispilio, jedva, nesigurno, sričući govorio kad se sve stropoštalo u  čeljusti Istorije – imenom je znan kao Vladimir Tabašević, bivši Bošnjak Tabašević Vladimir, rođen u Mostaru, te predvrtložne i neslućujuće 1986. godine.

    Tabašević je, za razliku od gorepomenutih lahorno, nepretenciozno i dečački, zaobišao grešku velikana i, kao nenačeta robinja koja tek stupa u bludilište, intuitivno se poneo prema literarnom imperativu i ekstazi, puštajući Pripovest da se sama od sebe piše, ne hajući gotovo ni za šta sem za Priču. Da budem jasan i direktan – on je; prvi od takve vrste među savremenicima; mesto da jezik utilizuje I njime se služi, sebe načinio sužnjem istog tog jezika u čijim je zvucima, frtkanjima, disonancama I sazvučjima odgajan.

    Namesto da raščivijava politike, pakosti, simbole, sisteme, simulakrume, planove, ranjavanja, infarkte, bešenja I obešenjaštva, psovke i milovanja, slobode i tamničarenja, uzvike i šapate, pesmetine i pesmice, devijacije i hronične bolesti, smisao i besmisao koristeći jezik kao alat, on uleće, uskače u Jezik naglavačke, kao Deni u bazen gospodina P. Sa strašću, s nepodeljenom pažnjom, sa rudarskim načelima prokopa – duboko, još dublje, najdublje, dublje od najdubljeg, hiljadama puta dublje od najdubljeg, sve dok se ne zazlatni nešto u jezerastom dnu oka. Dok se čitav svet, čitavo detinjstvo, čitav raspad svega ne potkaže I ne rastoči u jednom velikom Ništa.

    Pročitajte: Materi i majke

    On živi jezikom, diše njime, dribla u improvizacijama, meandrira, na istoj je nozi i sa ponorima i plićacima, ravnicama i strahotvornim brdima, natpevava se s postojećim napevima, dekodira ih, dopisuje, doslikava, tercira, prepušta se bujici na način na koji se niko do sad nije prepustio bujici nijednoj, hrleći u sebe, u Reč, u prozu koja se obgrljuje poezijom.

    U jezikoslovlje i jezikoslavlje.

    Kako drukčije objasniti da sve staje u jedan domišljeni; domaštani, po svemu sudeći nezbiveni i nesašaptani, niti dovikani; kompliment o kraulu pod Peđom, kako raštimovati tugu i bes jedne starosti do istakanjem svega iz sredine, raseklinama baš po sredi, po suštini, po onom što mora biti, jer to ima mirište i tačku preloma ogledala na Levo i Desno. Kako zalečiti progonstva i prispojiti ljubav i kilometre mase, svetine i asfalta koji isuviše glasno razdvajaju, ako ne dečjim, dečačkim, Denijevskim potraživanjem da se glasno, glasnica zategnutih, gromko otpeva nova himna za jednu Dariju, makar I pogrešno zapeva nova himna pred svima za jednu Dariju iz Beglića, za jednu Dariju, svu suvu od reči izbeglica, da joj se otpeva tako da te pamti čak I kad jabuku budu hitali, kanadsku jabuku preko krova njenog kanadskog venčanja?

    Kako, (ako ne baš tako?!) raznitovati mitografiju o boju na polju što kosove svoje u nebo otpraća I čedomori svojom fingiranom prošlošću nego u desetercu, razaznavajući glumu od laže, srpske od turskih konja, plećate junake i moderne, postmoderne Atlase grehonosce, Miloše I Lazare od Romana palih, nego kroz pesnički napev deseterca i ekstatični pad, pad s konja, zasigurno s turskog konja (samo se s turskog konja tako može spasti) na zemljicu – pravo u smrt i nikad ni u šta drugo?  

    Roman se zove Tiho teče misisipi  i taj je roman čisti, ukoričeni džez.

    Tako mnogo u tako malo može još, eventualno, Čet Bejker u Almost Blue.

    1 KOMENTAR

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here