Sa jednom od urednica i pokretača cele priče, Jovanom Jović, razgovarali smo o tome šta za mlade znači postojanje ovakvog portala, kako biraju ključne teme, ali i kakvu je ulogu u razvoju Youth Vibes-a imao jedan čas fizike.

• Jovana, kada se i kako prvi put pojavila ideja o pokretanju portala od tinejdžera za tinejdžere?

Ideja da pokrenemo Youth Vibes nastala je za vreme jednog časa fizike, kada sam skupila grupu ljudi koji su bili zainteresovani da budu deo ovakve ekipe. Shvatili smo da ne postoji medij koji piše za nas, tinejdžere na prelazu iz mlađeg u starije doba, verovatno zato što smo grupa koju je teško definisati. Starijima je teško da razumeju naš razvoj i potrebe, pa im je i teže da dopru do nas. Međutim, nama je lakše. Zato je, u suštini, nastao Youth Vibes – portal koji uređuju tinejdžeri za tinejdžere.

Što se mene tiče, sasvim slučajno sam „upala“ u svet novinarstva. Radeći kao PR na festivalu „Nauk nije bauk” pre dve godine, zavolela sam ovu profesiju koja je stalno u pokretu i u kontaktu sa ljudima.

• Koja je vaša glavna prednost? Šta bi istakla kao ključnu razliku u odnosu na ostale portale koji su usmereni na mlade?

Mi dobro poznajemo ciljnu grupu, jer smo i sami tinejdžeri. Osim toga, u našem timu su mladi iz različitih srednjih škola – dakle, ne samo iz gimnazija, već i iz stručnih škola – što svakako dopinosi raznovrsnosti.

• Šta misliš, da li starije osobe mogu dobro da razumeju i pišu o tinejdžerskim problemima? Da li možeš da izdvojiš neki nacionalni medij koji ima odvojen prostor za probleme sa kojima se mladi suočavaju?

Verovatno odrasli mogu da razumeju i da se bave temama koje su za nas važne, i pojedini mediji to rade, ali deluje kao da retko imaju vremena i prostora da se njima pozabave dublje. To su obično šturo obrađene informacije.

Mediji koji češće pišu za mlade su, na primer, VICE i Portal Mladi, a s obzirom da sam sa juga, čitam povremeno i Južne vesti. Ipak, kao što sam napomenula, to su uglavnom servisne informacije.

• Posle godinu i po dana od pokretanja portala, koliko ste napredovali kao urednici i novinari i koji su razlozi za to?

Kada smo pokrenuli portal, u timu nas je bilo oko 20, a o novinarstvu smo makar malo znale samo Vanja i ja, koje smo i bile urednice portala. Ostali su došli samo sa jakom željom da budu deo tima.

U razvoju, pogotovo početnim fazama, dosta nam je pomogla Deutsche Welle akademija, kao i organizacija „Nauči me”, sa kojima smo prošli razne radionice, kako o novinarstvu, tako i o vođenju tima.

Ponosna sam na to što u našem timu ima mnogo ljudi koji se neće baviti novinarstvom, ali ovo iskustvo smatraju izuzetno korisnim. Na primer, dosta smo radili na medijskoj pismenosti, što je rezultovalo time da sada lakše uočavamo manipulaciju koja je vrlo česta u medijima, a posebno manipulacija mladima.

• Kako se biraju teme na portalu?

Vrlo jednostavno – na zajedničkom sastanku svako daje svoje ideje, a onda ih obrađujemo i oblikujemo, tako da na kraju sastanka svi imaju svoju temu. Nemamo nekih posebnih ograničenja, pišemo o svemu, važno je samo da bude iz našeg ugla i relevantno za našu ciljnu grupu.

• Kako se portal suočava sa promenama u timu – da li ljudi koji, recimo, upišu fakultet, ostaju deo redakcije?

Načelna ideja je da na svakih šest meseci primamo grupu novih članova, pa se na taj način prirodno „regeneriše“ redakcija. Smatramo da je potpuno normalno da neko odustane, da shvati da to jednostavno nije za njega, i to je sasvim u redu, jer smo pomogli da sazna šta mu/joj ne odgovara kao profesija.

Kada neko ode na fakultet, on obično sam kaže da nema vremena, ali je naravno uvek dobrodošao. Na kraju, uvek ostane da su u timu tinejdžeri uzrasta između 15 i 18 godina.

• Šta zamišljaš u roku od pet godina, kako će se portal razvijati? Šta bi ti volela da se sa njim desi?

Volela bih da portal nastavi da postoji, kao i da se proširi i na ostale gradove. Mi smo već počeli da radimo na tome i da otvaramo nove redakcije. Kao pobednici Superste takmičenja za 2018. godinu, u organizaciji Erste Banke, ove godine smo otvorili čak tri dopisništva – u Vranju, Leskovcu i Kragujevcu. Imamo i par dopisnika iz Beograda i Novog Sada, i nadamo da se da će dopisništvo biti otvoreno i u tim mestima.

• Ko vam je pružio najveću podršku pri osnivanju, a ko vas podržava u svakodnevnom radu?

Naši roditelji su u početku bili vrlo skeptični. Postavljali su pitanja poput „kako ću postići sve zbog škole“, „šta će mi to u životu“ i tako dalje… Ipak, kada su videli da su nas kako u gradu, tako i u državi prepoznali, te da drugi novinari govore da smo mi njihove mlađe kolege, stvarno su ponosni na nas i ne prave nikakav problem oko putovanja i obaveza.

Posebnu zahvalnost dugujemo Superste takmičenju, koje sam već pomenula, a kroz rad smo upoznali i mnogo ljudi koji se uvek trude da nas nauče nečemu novom. Imali smo razne kurseve o vođenju projekta, novinarstvu, medijskoj fotografiji, upravljanju timom, video produkciji i MoJo (mobilnom novinarstvu).

• Kako zainteresovani tinejdžeri mogu da postanu deo redakcije?

Veoma jednostavno, jave nam se na redakcija@youthvibes.rs, napišu nešto o sebi i osmisle tri teme o kojima bi voleli da pišu. Raspoloženi smo za saradnju.

• Koja je tvoja omiljena rubrika na Youth Vibes-u i zašto?

Moja omiljena rubrika je Lifestyle, mi volimo da kažemo da je to „naš magacin“. Tu pišemo o svemu, a ja posebno volim da pišem o životu tinejdžera. U ovom segmentu se mogu naći mnogi moji tekstovi koji diraju u još uvek osetljive teme u našoj javnosti, kao što je anoreksija.

The post Youth Vibes – portal koji stvaraju tinejdžeri za tinejdžere appeared first on Portal Mladi.

Hohštapler je roman o stvarnom junaku koji je decenijama bio moralna vertikala španskog društva, predstavljajući se kao hrabar čovek i neustrašivi borac za demokratiju, žrtva frankizma i nacističkih logora, da bi se onda pokazalo da je reč o čoveku koji je izmislio čitavu svoju biografiju.

U godinama posle Frankove smrti Enrik Marko, junak romana Hohštapler, pojavljuje se kao pripovedač svog moralno ispravnog života ispunjenog hrabrim delima, što ga čini prepoznatljivom javnom figurom i povlašćenim svedokom minulih vremena, ali i važnim akterom španskog društva u godinama tranzicije. Tek tri decenije kasnije Enrik Marko je raskrinkan kao lažov i prevarant koji je izmislio ključne detalje svoje biografije poput progona u doba frankizma ili godina provedenih u nacističkim logorima u Nemačkoj u Drugom svetskom ratu. Enrik Marko živi život u više verzija, uvek uspevajući da aktuelnu verziju učini pogodnim i poželjnim delom tekućeg političkog, ideološkog ili društvenog trenda u španskom društvu.

– Postoje tri važna pitanja u mom romanu. Jedno je pitanje kako se neko usuđuje da izmišlja o tako strašnim događajima kao što su frankistička diktatura ili nacistički logori. Drugo je pitanje zašto su ljudi poverovali hohštapleru, zašto nisu proverili njegovu priču. I treće je pitanje: zašto je to toliko pogodilo mene da sam o tom događaju morao da napišem roman. To je bio veliki svetski skandal. U svim zemljama na svetu objavljena je vest sa naslovom: „Predsednik Udruženja logoraša nacističkih logora nikada nije bio u nacističkim logorima.“ Odmah ću odgovoriti na pitanje zašto je to mene toliko zainteresovalo. Želeo sam da to razumem. Da bih razumeo, moram sam da napišem roman. Ali razumeti, naravno, ne znači opravdati – kazao je Havijer Serkas.

Roman Havijera Serkasa Hohštapler piostavlja važna i neobično aktuelna pitanja: Da li je Enrik Marko genijalni lažov i beskrupulozni manipulator? Kako je moguće prevariti sve ljude i celo društvo u vreme kada verujemo da su nam sve informacije dostupne i proverljive? Kako nastaju lažne vesti i lažne biografije? Da li je društvo želelo da bude obmanuto, a Enrik Marko svojim neprestanim izmišljanjem vlastite biografije nepogrešivo odgovarao na teme, očekivanja i fascinacije španskog društva?

Govoreći o ovoj uzbudljivoj potrazi za činjenicama i lažima jednog života i za izazovima jednog društva, Havijer Serkas kaže:

– Hohštapler nije samo roman o Španiji, niti samo o jednom hohštapleru. Danas ima mnogo hohštaplera i nalaze se svuda oko nas. Istina, Enrik Marko jeste Maradona ili Mesi hohštapleraja. Ali obratite pažnju: hohštapleri u naše vreme imaju veliki uspeh.

Havijer Serkas je prvi put u Beogradu, za koji kaže da mu se dopao po svojoj dinamičnosti i otvorenosti, a najviše zahvaljujući čitaocima koje je sreo i s kojima je tokom boravka razgovarao.

Serkas je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih pisaca.

Havijer Serkas stekao je svetsku slavu romanima Salaminski vojnici i Hohštapler.

Upravo tokom njegovog boravka u Beogradu, na 7. Beogradskom festivalu evropske književnosti, piscu je stigla vest da je dobio veliku italijansku nagradu za esej „De Sanktis“.

The post Havijer Serkas: Pišem o prošlosti koja nije prošla appeared first on Portal Mladi.

Priznanje je Jelena Đoković dobila u konkurenciji Ester Vojcicki, člana Evropske komisije za digitalnu ekonomiju i društvo, Darina Madžarova, osnivača i direktora startapa Ucha.se, Stiva Dana, ko-osnivača i direktora kompanije „Medical Realities“ i Roberta Volkota, profesora za inovacije u „Kellogg Innovation Network“.

– Sa velikim ponosom primam ovu nagradu ispred svog sjajnog tima Fondacije. Imajući u vidu da su u konkurenciji bili ljudi koje izuzetno cenim i koji su postigli neverovatne uspehe na polju edukacije, ovu nagradu doživljavam i kao simboličnu, jer od njih sam učila. Drago mi je da se sve više ljudi pridružuje našoj misiji i veri da možemo da utičemo na poboljšanje ekonomije i društva tako što ulažemo u obrazovanje. Naša fondacija je čvrsto ka tome opredeljena i poslednjih 10 godina uložili smo značajna sredstva u različite projekte da bi deca dobila adekvatno obrazovanje i bolje uslove za sva životna nadmetanja koja ih čekaju. Ako želimo decu šampione svojih života – onda moramo da im pružimo znanje i uslove da budu jake ličnosti koje će biti spremne da menjaju svet nabolje.

Nastavljamo dalje ohrabreni ovom nagradom, kao potvrdom da smo na dobrom putu i da svuda, širom Evrope i sveta, ima ljudi koji dele našu misiju i vrednosti – rekla je Jelena.

Na konferenciji, koja traje 26. i 27. juna, prisutno je čak 7000 posetilaca iz 100 zemalja, među kojima su i šefovi država, ministri, gradonačelnici i članovi Evropskog parlamenta, investitori, inovatori, naučnici, a u programu je upriličen i izbor 200 najočekivanijih startapova u Evopi.

– Pohvalila bih organizatore događaja, koji okuplja ljude koji menjaju svet na bolje, a sve se održava u Sofiji, gradu koji znači mudrost. Nadam se da ćemo i mi biti u stanju da napravimo promene i inovacije našim projektom „Dare to be Original“ – dodala je direktorka NDF.

Želja ljudi iz Fondacije je da deci iz socijalno ugroženih sredina omoguće da rastu, da se igraju i da se razvijaju u stimulativnom, kreativnom i bezbednom okruženju, istovremeno učeći da poštuju druge i brinu o svojoj okolini. U predstavljanju Jelene Đoković, domaćin događaja je istakao i da je ona osnivač magazina Original koji pruža podršku mladim ljudima da sanjaju i žive svoje snove.

– Ne treba sav teret u obrazovanju stavljati na pleća učitelja. Na svima nama je deo odgovornosti da učestvujemo u tom procesu, kroz različite uloge – roditelja, prijatelja, rođaka, kroz posao. Svako od nas može da podeli deo svog znanja i iskustva na druge. Uostalom, fenomen društvenih mreža danas je toliko popularan upravo zbog te potrebe da ljudi dele informacije, iskustva. Doduše, ceo taj sistem jeste otišao u drugu krajnost, ali važnost učenja je nešto što se ne menja, i ne potpada pod trendove – ispričala je, između ostalog, Jelena u panel razgovoru na temu obrazovanja.

The post Jelena Đoković: dobitnik međunarodne nagrade za inovacije u obrazovanju appeared first on Portal Mladi.

Cilj ove, za naše područje nesvakidašnje humanitarne misije, bio je edukovati djecu u Mozambiku o oralnoj higijeni, o regulisanju navika u ishrani i sprovesti odgovarajući tretman po zadobijenom povjerenju djece uz potpis i saglasnot roditelja.

Prema podacima „Svjetske zdravstvene organizacije“, 88% tamošnjih mališana nikada u životu nije posjetilo stomatologa!

Pročitajte i ovaj intervju: Mladi naučnik: „Za uspeh se mora biti uporan i istrajan!“

Misija je obuhvatila tri geografske lokacije: Maputo, Matola i Matola Rio. Za vrijeme svog boravka tamo, Ljubomir je posjetio dvije osnovne škole (Djuba i Luz e Vida), dva sirotišta za djecu bez roditeljskog staranja i sigurnu kuću za djecu žrtve nasilja i trgovine djecom. Projekat je obuhvatio djecu uzrasta od 5-15 godina, a broj onih kojima je Ljubomir, zajedno sa svojim kolegama takođe studentima stomatologije iz Slovačke, Sudana, Njemačke, Izraela, nesebično pomagao dostigao je dvije hiljade.

Kako je izgledalo obući mantil humanosti i krenuti put Mozambika, za „Portal mladi“ govori Ljubomir Mićić.

Prije svega, beskrajne čestitke na odvažnosti i odluci da pomogneš onima kojima je pomoć najpotrebnija. Kako je izlgedalo odlučiti se na tako dalek put?

Sve je počelo tako što sam dobio informacije o ovom projektu, koji je ujedno prvi ovog tipa organizovan od strane IADS- a koja postoji od 1953. godine i okuplja preko 200 000 studenata stomatologije iz celog sveta, od eminentnih stručnjaka iz oblasti stomatologije na godišnjem sastanku ove asocijacije u februaru u Bratislavi. Na ličnu preporuku dr Migela Stanleya (privatni stomatolog fudbalera Cristiana Ronalda) i dr Darrena Weisa (direktor projekta u Mozambiku), koji su mi objasnili značaj ovog projekta, aplicirao sam i dobio priliku da vodim tim od 5 studenata iz celog sveta.

Većina nas negdje duboko u sebi ima strah od nepoznatog. Da li si se i ti suočio sa tim i šta je bila motivacija da strah ipak ne prevlada?

Straha nije bilo, nisam razmišljao o tome. Motivacija je bila želja da se pomogne ljudima u ovoj siromašnoj zemlji i volja za napretkom i sticanjem novih znanja i iskustava. Inicijalna kapisla bili su statistički podaci iz 2007. god (WHO), koji kažu da je u Mozambiku prisutan 1 stomatolog na 135 000 stanovnika. Prema nezvaničnim podacima iz 2016. koje sam dobio od nadležnih institucija, situacija je nešto bolja, ali i dalje alarmantna (1:105 000).

Ako znamo da gotovo polovina stanovništva u Mozambiku živi ispod granice siromaštva, kako izgleda jedan njihov prosječan dan? Koliko se razlikuje od onoga na šta smo mi navikli?

Mnogo se razlikuje. Životni uslovi su nezamislivi za većinu ljudi na našem podneblju. Osnovni životni uslovi kao što su voda, električna energija, hrana… ono o čemu većina nas i ne razmišlja, za ljude i decu u Mozambiku su jedina životna briga. Primera radi, nemaju ni mobilne telefone i moje pravljenje selfija sa njima je bila prava atrakcija i izazivalo je oduševljenje. Veoma su siromašna sredina, ali ipak sa dosta sreće. Njihova deca se igraju međusobno, svi zajedno, trče, skaču, pevaju, plešu, igaju. Kultura je specifična, zanimljiva činjenica je da su zene stub kuće, rade sve teške poslove u kući, brinu o deci, dok muskarci vreme provode u lokalnim barovima. Vrlo retko se može videti skladan par kako šeta ulicama, uglavnom su to grupe samo muškaraca ili zene i deca.
Ekonomska situacija je stvarno loša, zaista zive sa 1 dolarom dnevno. Najniža plata je oko 2000, 3000 metikala to je oko 40-50 dolara.

Tamo si proveo gotovo mjesec dana. Kako su izgledali tvoji dani?

Jedan dan u Mozambiku pocinje u 5, pola 6 ujutro. Doručak i pokret jer škola počinje vec od 7. Problem je sto moramo da krenemo u 6 jer je saobracaj izuzetno gust i sam podatak da nam treba 45,50 min da predjemo 10km dovoljno govori. Putevi su u losem stanju. Edukacija i program u skoli obično traju do 4, 5h poslepodne. Nakon toga se vraćamo u bazu, rucak,odmor, priprema za naredni dan, sumiranje utisaka. Obično svako od nas jedno veče priprema neku večeru i priča lepe stvari o zemlji iz koje dolazi i na taj nacin pokusava da je predstavi u što boljem svetlu.

Znaju li ljudi iz Mozambika odakle si ti to došao, imaju li predstavu gdje je ta daleka Srbija? Kako su te mališani prihvatili?

Ljudi iz Mozambika nemaju uopšte predstavu gde je Srbija, ali posle ove posete jedan broj njih je saznao, neki čak i izrazili želju da posete našu zemlju. Mališani su nas zaista lepo prihvatili. Svaki susret sa njima je upečatljiv, poseban na svoj nacin, čak su i deca iz sirotišta napravila iznenađenje za nas. Na samom ulazu sačekali su nas sa cvećem i natpisima na engleskom za svakog ponaosob – dobrodošao i naša imena. Posle su nam pripremili program tradicionalnih igara i plesova koje smo i mi posle pokušali da reprodukujemo.

Pročitajte i ovaj intervju: Karlos nam otkriva zašto stranci vole Srbiju

Primjetna je i neupitna ljubav koja stoji iza tvog poziva i svega onoga što radiš. Da li si mogao da zamisliš sebe na humanitarnoj misiji u Mozambiku kada si tek počeo da studiriraš?

Iskren da budem, nisam. Mogao sam da zamislim sebe u nekim drugim humanitarnim aktivnostima, ali toliko daleko nisam pretpostavljao da cu ići.

Na koji način si obezbijedio sredstva za jedan ovakav, svakako poštovanja vrijedan, poduhvat?

Većinu sredstava za učešće na međunarodnim događajima obezbeđujem uz pomoć roditelja ili studentskih stipendija. Nadam da ce se za buduće projekte pojaviti ljudi koji ce razumeti moju ideju i pomoći u skladu sa svojim mogućnostima.

Šta je sledeće? Imaš li u planu da se ponovo angažuješ na sličnim projektima?

Naredne godine preda mnom su izazovi i u drugim zemljama sveta kao što su Zanzibar, Tanzanija, Panama, Dominikanska Republika, Ruanda, ali i svakako organizovanje volonterskih aktivnosti sličnog tipa u Srbiji.
Sledeći je Zanzibar od 21-31 marta 2017. „Dentist the world“ je taj koji organizuje čitav projekat. Ekipu će pored mene činiti Bruno Valić, stomatolog iz Beča i Danijel Domić, budući mladi doktor koji takođe završava studije u Beču. Plan je da obuhvatimo 3000 ljudi kojima bismo pomagali zajedno sa još 15 ljudi u timu (9 je već potvrdilo učešće).
Planiramo da im poklonimo stomatološku stolicu, materijale, namernice za život. Ovim putem bismo pozvali sve ljude koji žele da se priključe projektu da to i urade, dobrodošli su da pomognu na način na koji misle da je najbolji.
Mi idemo na mesta gde nema stomatologije, pomažemo ljudima kojima je pomoć i vise nego potrebna, izlazimo iz svakodnevne zone komfora i pomeramo granice stomatologije.

I za kraj, šta je to što su te naučili afrički mališani, a što možda nisi učio iz knjiga na fakultetu?

Mnogo toga. Veliki utisak na mene je ostavila njihova iskrena emocija i zahvalnost. Takođe njihova vera i nada za boljim životom, bez obzira na uslove u kojima se nalaze. Kad ste suoceni sa takvim načinom zivota po povratku u svakodnevnicu pocnete da gledate drugim očima na zivot. Iz ovog iskustva sam naucio da uvek moze jos i uvek treba ici napred, usavršavati se, boriti se iz dana u dan koračati ka vrhu.

Mnogo hvala Ljubomiru što je govorio za naš portal.

Lijepo je znati da među nama ima ovakvih ljudi nesebičnih, punog srca i još ljepše kada mladi imaju priliku da uče od mladih, a i oni nešto stariji, što da ne.

The post Ljubomir Mićić – stomatolog ogrnut mantilom humanosti appeared first on Portal Mladi.

Odavno je već poznato da je Srbija pravi rasadnik talenata u različitim sferama života. Jedan od njih je svakako mladi naučnik Đorđe Ogrizović, osamnaestogodišnji učenik gimnazije u Beogradu. Pored toga što je na Svetskoj olimpijadi mladih naučnika u Rumuniji, gde je nedavno učestvovao sa svojim kolegama, osvojio  zlatnu medalju, njegov rad je prepoznat i od strane Svetske Organizacije za zaštitu intelektualne svojine. Naime, zahvaljujući istraživanju „Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije“, Đorđe je proglašen najboljim mladim naučnikom inovatorom. On sa zadovoljstvom nosi zvanje koje je dobio, ali ističe da ga je upravo vredan rad i trud doveo do toga gde je sad. Takođe, kaže da mu je pomoć mentora i drugih stručnih lica bila veoma značajna. U intervjuu za „Portal Mladi“, Đorđe je nam je malo bliže predstavio predmet svog istraživanja, ali i niz drugih inspirativnih pojedinosti.

Đorđe, čestitamo ti u ime cele „Portal Mladi“ ekipe na nedavno postignutom uspehu. Svetska Organizacija za zaštitu intelektualne svojine nagradila je tvoj projekat, a proglašen si i najboljim mladim naučnikom inovatorom. Za početak, reci nam kakav je osećaj dobiti ovakvo prestižno priznanje?

Hvala najlepše na čestitkama! Zvanje „najboljeg mladog naučnika na svetu“ je velika čast i veoma mi godi, ali prestižna nagrada Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, koju mi dodeljuje naš Zavod za zaštitu za intelektualne svojine, odnosi se na ovo jedno, ozbiljno i obimno istraživanje koje sam uz pomoć mentora sproveo – „Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije“. Lično smatram da to nije dovoljno da bih bio najbolji na svetu. Nadam se da ću u životu tek postati naučnik, sada se samo bavim onim čime volim i srećan sam što nailazim na podršku različitih osoba.

Kada si počeo da se interesuješ za nauku, konkretno za zaštitu životne sredine?

Naukom sam počeo da se bavim u sedmom razredu osnovne škole, u okviru Regionalnog centra za talente Beograd 2 i to iz oblasti istorije. U gimnaziji sam se posvetio oblasti koju takođe mnogo volim, a to je zaštita životne sredine. Značajnu ulogu u upoznavanju sa istraživačkim procesom, pored Centra za talente, imao je manjim delom i moj rad u Istraživačkoj stanici Petnica na programu hidrohemije. Pored istorije i srpskog jezika, od malena volim ekologiju, pa je gimnazijski period doba kada sam uspeo da se posvetim zaštiti životne sredine, sa posebnim osvrtom na vode u prirodi, njihovo očuvanje i prečišćavanje. Naravno, u gimnazijskom periodu niko se ne može baviti naukom ozbiljno kao oni koji su to odabrali za svoj posao, niti bilo ko može biti pravi naučnik kao srednjoškolac. Naučnik se postaje radom, upornošću i znanjem, koje mi u ovom periodu ne možemo još uvek da imamo. Najveća uloga u ovom periodu jeste uloga mentora i brojnih drugih osoba koje vam pomažu tokom istraživanja.

Možeš li da nam pojasniš malo, nama laicima, o kakvom se projektu radi, kako on funkcioniše i od kolikog nam je on značaja?

Tema mog istraživanja je „Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije“. Fenol se godišnje proizvede u velikim količinama, preko šest miliona tona godišnje, a smrtonosan je po čoveka pri veoma niskim koncentracijama. Nalazi se u otpadnim vodama različitih industrija, pa se zbog ozbiljnosti ovog problema u prečišćavanju vode od fenola koriste brojne metode, ali one imaju različite nedostatke, kao što su visoka cena, loša efikasnost i neselektivno prečišćavanje. Pod hidrodinamičkom kavitacijom se podrazumeva stvaranje, rast i implozija mehurova pare u tečnosti koja struji, nastalih usled varijacija u pritisku. Ispitujući uticaj različitih parametara na ovaj proces, ispostavilo se da je metoda hidrodinamičke kavitacije veoma efikasna metoda u rešavanju ovog globalnog problema.

Kako si došao na ideju za svoj projekat: da li je u pitanju bila potreba za njim ili nešto drugo?

Čitajući različitu literaturu, a najviše zahvaljujući razgovorima sa mentorom došao sam do ove teme. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, danas u svetu 1,6 milijardi ljudi koristi vodu za piće koja je zagađena zbog čovekove nemarnosti. Želeo sam zato da se bavim nekim istraživanjem kojim bih stekao iskustvo i možda ga nekad, nadam se u ne tako dalekoj i veoma srećnoj budućnosti, uz pomoć mentora primenio. Sama tema je veoma aktuelna i mislim da je potrebno što više ovakvih radova, ali je takođe bitno da takva istraživanja budu primećena od onih koji bi dobijene rezultate praktično primenili. A to najčešće, nažalost, ne zavisi od naučnika i istraživača.

Pored mentalnog napora i vremena, šta je sve još potrebno da bi se ideja poput tvoje sprovela u delo?

Potrebna je pre svega lična volja i želja da se nešto tako izvede. Onda to niti predstavlja mentalni napor niti se doživljava kao gubljenje vremena. Naravno, potrebno je znati kome i kako da se obratite. Tu mi je najviše pomogao Regionalni centar za talente koji me je spojio sa mentorom. I naravno, potrebna je dobra volja i spremnost drugih da ti pomognu. Divno je što je većina naših naučnika, profesora i istraživača spremna da u svakom trenutku pomogne mladima koji žele da se bave naukom.

Ko ti je najviše pomagao u izradi projekta? I ko ti je sve bio najveća podrška tokom rada na njemu?

Da nije bilo osoba koje su mi pomogle i koje su me uputile na ovo istraživanje, mislim da ne bi bilo nijedne nagrade koju sam do sada osvojio, i veoma sam zahvalan na nesebičnoj pomoći koju sam dobio. Želim da izrazim veliku zahvalnost svom mentoru, profesoru dr Borivoju Adnađeviću sa Fakulteta za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu. Njegova posvećenost, zainteresovanost i želja da mi u svakom trenutku pomogne su za mene bili veoma važni. Takođe, izražavam svoju zahvalnost za pomoć i saradnju zaposlenima u Rudarskom institutu u Beogradu, u Laboratoriji za zaštitu životne sredine, a naročito Mihajlu Gigovu i Sandri Petković koji su mi pomogli prilikom rada u laboratoriji. Za podršku i savete se zahvaljujem svojim gimnazijskim profesorima Tatjani Đurić i Milanu Gordiću, razrednom starešini i čitavom kolektivu Treće beogradske gimnazije na podršci i razumevanju onog čime se bavim. Hvala i mom prijatelju, Filipu Boškoviću, studentu molekularne biologije Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu na strpljenju da odgovori na sva moja pitanja i stalnoj izuzetnoj podršci. Srećan sam što sam zahvaljujući podršci ovih i drugih osoba uspeo da izvedem ovo istraživanje, da se bavim onim za šta iskreno mislim da je preko potrebno i veoma važno – a to je zaštita životne sredine i njeno unapređenje.

Osvojio si i zlatnu medalju na svetskom takmičenju istraživačkih radova, u oblasti zaštite životne sredine, gde si učestvovao sa još pet kolega. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe i sve vas?

Svetska olimpijada mladih naučnika je takmičenje na osnovu prezentacije i sažetka naučnog istraživanja koje izvode srednjoškolci. Radove ocenjuje međunarodni žiri, sastavljen od profesora, naučnika i istraživača iz 28 zemalja sveta. Učenici se takmiče u pet oblasti, a 2016. godine na takmičenju je predstavljeno 168 naučno-istraživačkih radova. Srpski tim je predstavljalo nas šestoro i svi smo osvojili medalje, što je najveći uspeh Srbije na ovom takmičenju do sada. Pored mene, učestvovali su Jovan Mitić i Tamara Janković. Oboje su osvojili zlatne medalje iz oblasti bionauke. Zatim, Nikolina Marković, koja je osvojila srebrnu medalju iz matematike i Matija Čupić i Uroš Filipović, koji su doneli zlatnu i srebrnu medalju iz informatike. Ja sam se takmičio u oblasti koja se odnosi na zaštitu životne sredine. Pripreme su bile veoma ozbiljne i dugo su trajale. Najteže je bilo pred samo takmičenje kada smo skoro svakodnevno, duže od mesec dana, uvežbavali prezentacije i istraživanja koje smo izlagali na ovom svetskom takmičenju. Učešće na bilo kom međunarodnom takmičenju pruža svaki put sjajne utiske. Najvažnije je što svi mi na takvim internacionalnim skupovima upoznamo različite osobe koje su u svojim zemljama u toj oblasti najbolji. Lično mislim da su ti kontakti i bitniji od nagrada i priznanja koje osvojimo. Što se tiče našeg tima, bili smo složni, divno smo se družili iako se pre takmičenja nismo svi međusobno poznavali. I dalje smo bliski i često se viđamo, i svaki put se rado sećamo tih lepih dana iz Rumunije, ali i teških dana priprema koji su prethodili takmičenju.

Kako ti je sam projekat doneo zlatnu medalju, da li ima zainteresovanih da ulože novac u isti?

Za takve razgovore je tu mentor i samo on takvim ponudama može da se bavi. Međutim, nikakvih ponuda posle takmičenja nije bilo. Naravno da bih voleo da se u našoj zemlji primeni sve ono što se utvrdi tokom naučnog istraživanja, ali to, nažalost, ne zavisi od istraživača. Nauka se predstavlja kao nešto što je teško, komplikovano i nerazumljivo. A nije tako. Koliko se često čuje za organizacije koje se bave uvođenjem mladih u nauku? Retko i nedovoljno. Postoje brojna istraživanja koja imaju izvanredne rezultate, konkretnu tehničku i ekonomsku primenljivost, ali se za njih, čini mi se, ne čuje. Potrebno je sistemski ulagati i vreme i novac u nauku i čitav prosvetni sistem da bi se nekakve promene videle. Danas je sve to svedeno na ličnu želju i angažovanost pojedinca.

Na kojim takmičenjima si do sada učestvovao i kako si prolazio na njima?

Dosta se takmičim i do sada sam učestvovao na brojnim takmičenjima. Tokom osnovnog obrazovanja osvojio sam preko pedeset nagrada iz različitih predmeta. Volim crtanje, slikanje i vajanje, pa je taj moj hobi više puta bio nagrađivan.  Gimnazijski period mi je takođe bio veoma uspešan. Tokom drugog razreda osvojio sam četiri državne nagrade, iz zaštite životne sredine, geografije i ekonomije. Dva puta smo učestvovali pod zastavom Republike Srbije na Geografskoj olimpijadi. 2014. godine u Poljskoj zauzeli smo 12. mesto, dok smo naredne godine u Rusiji osvojili 13. mesto. Treći razred je bio jedan od najuspešnijih do sada. Pored zlatne medalje sa Svetske olimpijade mladih naučnika, osvojio sam prvu nagradu na državnom takmičenju iz geografije i prvu nagradu na Državnom takmičenju iz zaštite životne sredine. Takođe sam učestvovao na finalnim debatama Evropskog đačkog parlamenta u Mančesteru. Tema debata je bila Budućnost ljudskog bića, a učešće na ovoj manifestaciji izborio sam na simulaciji lokalnog parlamenta u Beogradu, kao najbolji u svojoj grupi. Takođe sam angažovan u IS Petnica, na seminaru geonauka gde sam od pre dve godine mlađi saradanik. Takmičim se zato što to volim i uživam u svemu što takmičenje donosi, i srećan sam što postoji organizacija kakav je Centar za talente koji omogućava učešće gimnazijalaca na brojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Trenutno si na završnoj godini Treće Beogradske gimnazije. Kako si usklađivao obaveze u školi sa projektom? Da li je bilo naporno?

Ne, nije mi ni u jednom trenutku bilo naporno niti sam zbog bavljenja tim dodatnim vanškolskim radom odrekao bilo čega drugog. Nemam čak ni utisak da je bilo toliko naporno. Često se misli da osobe zbog većeg uspeha u nekoj oblasti moraju da se odriču mnogo čega i da zbog toga nisu toliko angažovane u drugim segmentima života. S time se nikako ne slažem. S obzirom da sam se bavio onim čime volim, sve te aktivnosti su mi samo ulepšale vreme, a nikako me nisu ograničile ili mi zasmetale. A pogotovo ne bavljenje naukom koje je u ovom periodu pre svega mentorski rad, a ne pravi, samostalni, istraživački proces.

Kakve su reakcije bližnjih: porodice, drugova, okoline na tvoje postignute uspehe?

Kada ostvarim nekakav uspeh, pored lične sreće i osećaja satisfakcije, uvek me raduje što taj uspeh iskreno obraduje i učini ponosnima porodicu, prijatelje, profesore… A mene lično obraduje uspeh bilo koje osobe, pogotovo kada ona predstavlja Srbiju i podiže poljuljani ugled naše zemlje. Velika je šteta što se danas, u površnom svetu u kakvom živimo, za vredne i pametne čuje samo onda kada ostvare neki veći uspeh. Lakše je čitati vesti o gorima od sebe, a izgleda teže porediti se sa onim ko je zahvaljujući svom radu i trudu uspešan.

Kakv planovi za budućnost imaš kao mladi naučnik?

Osnovne studije bih voleo da završim u Srbiji, i da se nakon master i doktorskih studija u inostranstvu, vratim. Sigurno ne može biti niti bolje niti lakše ukoliko svi oni koji su obrazovani odu iz zemlje. Želja za lagodnim životom je, čini se, danas važnija od bilo čega drugog. Kada su tokom druge polovine devetnaestog i početkom dvadesetog veka mladi talentovani studenti odlazili na školovanje u inostranstvo o trošku države, oni bi se posle studija vraćali u Srbiju. Velika razlika između tadašnjeg vremena i sadašnje situacije je u tome što danas ne postoji sistemskog podržavanja obrazovanih i talentovanih ljudi. Takođe bih želeo da i ja u budućnosti budem taj koji će pomoći mladim ljudima da se bave onim šta vole. Verujem da će, i kada ja dođem u godine svojih mentora, biti đaka zainteresovanih za nauku i tada će biti najvažnije da budu tu profesori koji će im pomoći.

Imaš 18 godina i već si postigao veliki uspeh zahvaljujući trudu i vrednom radu. Koja je tvoja poruka za one koji žele da krenu tvojim stopama?

Ne treba nikada odustati od želja, nadanja, za uspeh se mora biti uporan i istrajan. Danas se sve može uraditi ukoliko znate gde da tražite, i kome da se obratite. Potrebna je samoinicijativa. Postoje brojne vanškolske aktivnosti – takmičenja, debate, nauka, sport, muzika, ali se svakoj treba posvetiti i izdvojiti određeno vreme na njih. A ako sad nemamo vremena za takve aktivnosti, ne znam kada ćemo imati.

The post Mladi naučnik: „Za uspeh se mora biti uporan i istrajan!“ appeared first on Portal Mladi.

Humanost nije izumrla. Bar to potvrđuje „Prevodilačko srce” koje uspešno postoji već nekoliko godina, a kojim koordiniraju prevodioci Olgica Andrić, Dragana Marković, Jana Živanović i Ljiljana A. Pticina. Naime, pedesetak aktivnih prevodilaca, članova ove fejsbuk grupe, svakodnevno se bavi prevođenjem medicinske dokumentacije, koja je potrebna pacijentima za lečenje u inostranstvu. Kako sam prevod, ali i lečenje, mogu da budu itekako skupi, aktivisti „Prevodilačkog srca” prevode besplatno svu medicinsku dokumentaciju u svrhu lečenja. Članovi entuzijastično rade na prevodima, te se pozitivna priča o ovom udruženju brzo proširila. Ovakav potez u današnje vreme zaista zaslužuje više od dubokog naklona, ali oni odbijaju bilo kakvu vrstu materijalne nadoknade. O samom nastanku, fejsbuk grupi koja ima više od 2300 članova, načinu rada, ali i planovima, za „Portal Mladi” govorile su dve koordinatorke ove grupe, Olgica Andrić i Ljiljana A. Pticina.

Recite nam kako ste došli na ideju da osnujete grupu za pomoć „Prevodilačko srce“?

Grupu smo osnovali zato što postoji potreba da se prevodi medicinska dokumentacija za ljude koji idu na lečenje u inostranstvo. Ljudi u takvim situacijama obično traže novac, ali svi teško živimo i često nismo u prilici da pružimo materijalnu pomoć. S druge strane, imamo znanje i možemo da pružimo svoju stručnu pomoć kao prevodioci i da uradimo taj prevod besplatno. Prevod takve dokumentacije je jako skup, a novac je potreban za lečenje, putovanja i sve ostalo što nosi jedan tretman u inostranstvu.

Radite na prevodu medicinske dokumentacije za one kojima je ta vrsta pomoći potrebna. Sa kojih sve jezika prevodite?

Potrebe naših klijenata su zaista različite, a najčešće su to prevodi na engleski, nemački i italijanski jezik, dok se javljaju i drugi jezici poput francuskog, holandskog, ruskog, danskog i drugih. Do sada smo imali prevodioce za svaki jezik koji se pojavio u našim upitima i na to smo ponosni.

Recite nam kako izgleda proces pomoći: od predavanja dokumentacije do završetka rada, kako sve to ide?

Pacijente molimo da nas kontaktiraju ili putem fejsbuk grupe ili elektronske pošte, a dokumentacija koju je potrebno prevesti šalje se isključivo putem i-mejla. Veoma je važno da se naglasi jezik na koji ili sa kojeg se prevodi, te rok do kojeg je prevod potrebno poslati. Apelujemo na klijente da nam ne šalju prevode „danas za sutra”, jer smo mi volonteri koji se ovom aktivnošću bave pored svojih drugih svakodnevnih obaveza i poslova. Takođe, insistiramo na direktnoj komunikaciji sa pacijentom ili njegovom porodicom, kako ne bi bilo posrednika koji bi naš prevod možda mogli da zloupotrebe za svoju ličnu finansijsku dobit. Kada stigne upit, postavlja se objava na našoj strani ili se šalje grupni i-mejl svim prevodiocima iz baze. Takvim načinom komunikacije raspodele se stranice za prevod, posebno ako je dokumentacija obimna, te se pristupa prevođenju. Posle prevođenja, prevod se šalje pacijentu.

Koliko vremena je potrebno da se odradi jedan prevod?

To najviše zavisi od broja strana i raspoloživih prevodilaca u datom trenutku. Takođe, zavisi i od naših  obaveza, jer svi smo manje-više zaposleni i prevode radimo u slobodno vreme. Da bi se uradio jedan takav prevod, potreban je apsolutni mir, jer to nije uopšte naivno. Takvi prevodi ne trpe greške. Sve mora da bude savršeno odrađeno. Imamo i mnogo upita gde piše “ROK ŠTO PRE” i mi se zaista trudimo da tako i odradimo. Mislim da smo do sada svaki prevod uspeli da pošaljemo u zadatom roku.

Jesu li  svi prevodioci stručnjaci ili imate i pomoć ljudi iz drugih sfera?

Svi naši prevodioci su stručno osposobljeni za prevode, a kao pomoć nam uvek služe lekari različitih profesija iz različitih zemalja. Imamo i lekara iz Saudijske Arabije, izuzetnog stručnjaka u svom polju. Imamo jednu aktivnu koleginicu prevodioca iz Banjaluke koja prevodi na engleski i sa engleskog na nemački. Ona je lekar, ima svoju prevodilačku agenciju koja se bavi medicinskim prevodima i u svakom slobodnom trenutku ona nesebično prevodi. Zaista je velik broj onih koji su se javili da pruže svoju pomoć i koji nude svoje profesionalne usluge.

Ono što je svakako privuklo pažnju i to što je neuobičajeno je to što sav posao radite volonterski, ne tražite nikakvu novčanu nadoknadu. Zašto ste se odlučili za takav način rada?

Da, radimo volonterski, nema nikakve materijalne nadoknade. Pomažemo ljudima, to je svrha postojanja naše grupe. Ovakvi prevodi koštaju od 8 do 10 evra po prevodilačkoj strani, dok prevodilačke agencije traže i 20 evra po strani, a imali smo zahteve za prevode koji imaju i više od 50 strana. To je ogroman trošak za jednu prosečnu porodicu, posebno ako su pored toga neophodna i sredstva za proces lečenja.

U našem društvu je čudno kada neko uradi nešto besplatno, dobro, profesionalno i odgovorno. Nikada se ne postavlja pitanje zašto oni koji su plaćeni za svoj posao taj isti ne obavljaju odgovorno i kvalitetno. Ova intelektualna, moralna, materijalna beda u kojoj živimo čini da se ljudi fokusiraju samo na sebe i zaborave svoju najvažniju karakteristiku – biti čovek. Ovo je slučaj u kojem je znanje moć. Vi kao država zahtevate prevod, a ne obezbeđujete prevodioce. Mi, kao individue ovog sistema, imamo znanje i tim znanjem uspevamo da podsetimo ljude da nije toliko teško ponašati se čovečno i da u ovoj trci sa vremenom uvek možemo da nađemo vreme za lep gest, da stanemo i zapitamo se kuda zapravo jurimo.

Da li je neko ipak hteo da vam se oduži na neki način?

Da, ljudi budu zaista zahvalni i insistiraju da daju novac, ali mi to zaista ne možemo da prihvatimo. Uglavnom su to stranci. Oni smatraju da tako nešto treba da plate. U takvim slučajevima predlažemo da novac koji žele da daju nama, poklone nekom detetu kome je taj novac neophodan za lečenje. Ljudi ispoštuju našu želju i tako i postupe.

Medicinski termini znaju da budu izuzetno komplikovani. Kako izlazite na kraj sa njima?

Nisu komplikovani termini, već način na koji mnogi lekari pišu, zato što ne pišu standardne skraćenice. Izražavaju se na način na koji oni znaju, pa čak ni njihovim kolegama često ne bude razumljivo. Potrebno je da zamolimo lekare da sve pišu jasno. Kada je poznat termin, nije ga teško prevesti na strani jezik, jer svima je to profesija. Svako od nas konsultuje i lekare koje privatno poznaje, te kolege prevodioce koji duže vremena žive u inostranstvu. Sopstvenim humanitarnim angažmanom želimo da ukažemo društvu i na samu figuru profesionalnog prevodioca i neophodnost da prevodioci budu zaposleni u svim institucijama, a ne da se traže u oglasima samo onda kada je hitno potrebno nešto prevesti. Na primer, svi pacijenti koji se leče u Turskoj, dobijaju prevod otpusne liste na engleski, gde je naglašeno da se radi o prevodu izveštaja lekara koji je u originalu napisan na turskom. Stoga, bilo bi nam drago da naš angažman prepoznaju i domaće institucije koje redovno dobijaju naše prevode s disklejmerom u kojem piše da se radi o besplatnom prevodu koji je u okviru „Prevodilačkog srca“ odradio imenom i prezimenom određeni prevodilac. Mada, bilo bi lepo, koliko god utopistički zvučalo, da se sadašnja komunikacija sa stranim lekarima i ustanovama u budućnosti odvija preko zvaničnih institucija“.

Da li Vam se javljaju porodice obolelih posle operacija i šta vam kažu?

Da, javljaju se. Neki sa pozitivnim ishodom, neki sa negativnim, a neki sa ponovnim molbama za prevod radi daljeg lečenja. Ali svi su zadovoljni i zahvalni za naše usluge.

Ko vam se sve može priključiti?

U skladu sa pomenutim profilima onih ljudi koji učestvuju u našem radu, očekujemo prevodioce, posebno za nemački, ali prevodioci za sve jezike su uvek neophodni. Pomoć lekara nam znači za konsultaciju oko terminologije, ali i za trijažu dokumentacije. Često pacijenti imaju previše ili viška dokumentacije koju mi prevedemo, ali ona nije uvek neophodna u inostranstvu. Bilo bi poželjno da lekari svojim pacijentima kažu koji izveštaji su neophodni.

Kakvi su planovi vaše organizacije za budućnost?

Za sada je u planu da našu virtuelnu organizaciju ozvaničimo kao grupu građana i papiri su u pripremi. Što se tiče finansija, one nam nisu potrebne jer nemamo nikakvog utroška materijala. Trošimo samo svoje vreme, znanje i dobru volju, a to ne košta ništa. Sve je to u svrhu nekog višeg dobra.

The post Besplatan prevod koji je zlata vredan! appeared first on Portal Mladi.

Kako je došlo do toga da baš u Srbiji upišeš master studije?

Istorija mog dolaska u Srbiju počinje u Moskvi gde sam bio na razmeni u toku osnovnih studija jedan semestar. Nisam znao mnogo o Balkanu tad, pa sam odlučio da proputujem regionom. Posetio sam sve zemlje bivše Jugoslavije, a poslednja stanica bila je Srbija. Ovde sam već imao prijatelje koji su me sproveli i zaljubio sam se u državu. Nakon toga, naredne četiri godine sam posećivao Srbiju svakog leta, a jedan prijatelj iz Meksika je došao ovde pre dve godine da studira ovo što sam i ja sad upisao, pa me je i on ubedio da upišem master ovde i iskusim šta znači život u Beogradu. Sada sam zaljubljen u sve ovde, dobru hranu, divne ljude, odličnu atmosferu, neverovatne prijatelje. To me je na prvom mestu navelo da dođem i sad ne želim da odem.

Da li planiraš da ostaneš ovde po završetku master studija?

Definitivno bih voleo da ostanem da živim ovde, mada sam svestan da nalaženje posla nije lako, ali moram reći da nije ni nemoguće. Važno je poznavati ljude i imati kontakte da bi se našao dobar posao, odnosno pozicija, ali ista situacija je i u Meksiku, a mislim da je tako i u većini zemalja.

S obzirom na to da si do sad stekao uvid u generalno stanje u zemlji, koje je tvoje mišljenje o činjenici da sve više mladih odlazi iz Srbije?

Mislim da je tužno što odlaze jer ova zemlja ima mnogo potencijala i mnogo toga da ponudi. Većina ljudi misli da na zapadu ima mnogo više prilika ili da je život tamo lakši, ali nažalost, to ponekad nije istina. Lično, rekao bih da je mnogo bolje ostati tamo gde je porodica, gde su prijatelji ili bilo kakva druga vrsta podrške. Dobar život se po mom mišljenju više ogleda u socijalnim odnosima nego u novcu, a u Srbiji deluje kao da su međuljudski odnosi bolji nego u bilo kojoj drugoj zemlji na Zapadu. To je jedan od razloga zašto sam došao u Srbiju i planiram ovde da ostanem umesto da odem u Nemačku ili Holandiju.

Da li imaš predstavu čime bi voleo da se baviš kad završiš master studije?

Još ne znam šta je to što bih voleo da radim, ovde ili bilo gde drugo. To je jedno od pitanja koje treba još da domislim u životu.

Budući da se družiš sa dosta meštana, kako bi ih opisao, i koje karakteristike bi na osnovu toga pripisao Srbima?

Da, imam bliske prijatelje odavde, ali i strance. Ali generalno, iz onog što sam video i iskusio, rekao bih da su Srbi druželjubivi, otvoreni za upoznavanje ljudi sa svih strana sveta i spremni da im požele dobrodošlicu u svoju zemlju, kuće i živote što se ne viđa često u kulturama. Pogotovo ne u evropskim kulturama. Tako da u suštini mislim da su Srbi zaista divni ljudi pored kojih se osećam kao kod kuće. Poznajem mnogo ljudi odavde u ovom trenutku, ali sam siguran da postoje milioni divnih Srba koje ću tek upoznati.

Koja mesta voliš da posećuješ?

Omiljena mesta su mi, naravno, Kalemegdan, prosto obožavam tvrđavu; Kej na Dunavu i Savi, Avala, Košutnjak i iznenađujuće – Novi Beograd. Što se izlazaka tiče, postoje neki kafići i barovi koje jako volim, ali bez sumnje obožavam kafane, i starogradske i ove novije. Iskreno, Savamala i splavovi me i ne privlače mnogo.

Na koje sve načine je dolazak u Srbiju uticao na tebe i tvoju ličnost?

Mislim da je dolazak ovde pre svega promenio moje poglede na svet. Srbi i uopšte ljudi sa Balkana su puni humanosti, koji su, uprkos tome što su mnogo propatili, razdragani i to je odlično. Iskustvo me je naučilo i da cenim ljude više, ljude koji su me podržavali sve vreme, u Meksiku i u Srbiji, i svih ostalih nacionalnosti.

The post Karlos nam otkriva zašto stranci vole Srbiju appeared first on Portal Mladi.

Nedostatak motivacije i gubitak želje za daljim napredovanjem glavna je muka današnje generacije. Mnogi su nezadovoljni stanjem u zemlji i glavni cilj im je da što pre pobegnu u beli svet, sa ciljem da ostvare svoje snove o savršenom životu. Ivan Kosogor, dvadesetrogodišnji mladić iz Obrenovca, odlučio je da pomogne sebi tako što je celokupnu situaciju okrenuo u svoju korist – i uspeo u tome! Završio je koučing Akademiju i danas uspešno drži motivacione govore širom zemlje. On je zvanično najmlađi životni trener (popularnije – life coach) na svetu. Napisao je i dve knjige koje su naišle odličan prijem publike, a istovremeno studira, piše blog i drži online seminare kako bi dopreo do svih koji to žele. Ivan svaku životnu prepreku posmatra sa pozitivne strane, a o svom razvojnom putu, ovaj inspirativni mladić govorio je za Portal Mladi.

Ivane, kada si počeo da se interesuješ za lajf koučing i da li je postojao neki poseban razlog za to?

U tom nekom, nazovimo prelaznom periodu između srednje škole i fakulteta, počeo sam da istražujem različita zanimanja. Pošto nisam znao kojim poslom želim da se bavim, odlučio sam da napišem kako bi izgledao moj idealni posao. To je bio prvi korak, želeo sam da radim od kuće, da budem svoj gazda, da radim nešto kreativno i korisno. Rezultat mog istraživanja je 100%  bio koučing. Što se i pokazalo kao prava odluka!

Kako i koliko si učio o toj oblasti?

Završio sam koučing Akademiju u Kanadi koja traje šest meseci + četiri meseca prakse. Koučing je oblast koja zahteva konstatno usavršavanje i rad na sebi, tako da od tada svakog meseca odlazim na seminare i predavanja. To je važno, kako za moj profesionalni rad, tako i za moj privatni život.

Zvanično si najmlađi životni trener na svetu. Kako je biti najmlađi u struci?

Osećaj je fenomenalan, jer čini ti se da svako želi da ti pokloni deo svog znanja i da te pripremi za sve ono što te čeka. Osećam se kao da živim svoj san!

Da li si imao nekog mentora, nekog ko te je savetovao i usmeravao?

Svi mi u životu imamo svoje mentore i svako od njih ima svoje metode rada. Pitanje je koliko smo mi u stanju da uočimo poruku koju nam šalju. Ja sam imao priliku da učim od najuspešnijih ljudi iz naše zemlje. Ipak, ceo moj rad je obeležen prisustvom Siniše Ubovića, autora i motivacionog govornika iz oblasti ličnog rada i razvoja, koji je kao učenik Lujze Hej, na naše prostore doneo jednu sasvim novu energiju. Ja sam neko ko veruje da moraš prvo da pokucaš, da bi se vrata otvorila. Takođe, biram ljude od kojih ću učiti, jer je ovo jako opipljiva oblast sa kojom se ne sme igrati, ali zbog dobre zarade i može se reći lakovernosti naroda, postoji sve veći broj ljudi koji se prikazuju kao lajfkouči. Sarađujemo i koučing porodica kojoj i ja pripadam je uvek tu. Ja uvek imam gomilu pitanja i ovim putem se zahvaljujem svim mojim kolegama koji su tu za mene!

Iz iskustva, koji su najčešći problemi omladine sa kojima si se susretao? Kako si ih tada savetovao?

Koučing metoda koju ja koristim strogo zabranjuje davanje saveta. Tako da ja to nikada ne radim. Što se tiče problema naše omladine, oni se nikada ne menjaju, menjaju se samo ljudi. Problemi su uglavnom vezani za nedostatak samopouzdanja, nepoznavanje svojih potencijala i lenjost. Ipak, moderno doba nam je donelo jedan veliki izazov a to je „mišljenje drugih“. Mladi su uglavnom pod velikim uticajem toga i to je ono što im skreće pažnju sa njihovog pravog života. Često čujem kako se ljudi bune što se na televiziji prikazuje sve osim pravih vrednosti. Ipak, kao što je rekao Patrijarh Pavle, svako vidi ono što želi da vidi. Ja biram neku sasvim drugačiju priču i upravo zbog toga u mojim knjigama ljudi mogu pronaći te vrednosti koje im nedostaju.

Tokom školskih raspusta, radio si puno različitih poslova. Koliko su ti ti poslovi pomogli da budeš danas to što jesi?

Radio sam kao konobar, kondukter, delio sam flajere, razvozio brzu hranu, radio sam u fabrici dečije opreme, vodio sam humanitarne organizacije, bio sam koordinator volontera, aktivan sam u nekim projektima i online zajednicama. Suština je da su mi ti poslovi pružili mogućnost da iskusim mnoge stvari. Naravno da su deo mene i da sam svaki minut koji sam proveo radeći izgradio jedan deo sebe. Nikada me nije sramota da pričam o tome šta sam radio. Ako radiš pošteno, svaki posao je častan!

Do sada si objavio dve knjige: „Da, ti to možeš!“ i „Život je radost“. O čemu se radi u knjigama?

Knjige koje pišem su moj način da podržim promenu koju priželjkujem. To je moj način da izrazim svoju kreativnost i da pokažem svoju autentičnost. Pisao sam o važnosti samopouzdanja i poznavanja sebe. „Da, ti to možeš“ predstavlja riznicu uspešnih priča naših ljudi, kao i veliki deo mog života. Objašnjava mogućnost izbora i priliku da ostvariš svoje snove. Dok sa druge strane „Život je radost“ podržava koncept samomotivacije i predstavlja moju ideju da naučim svakoga ko se susretne sa mojim radom, kako da samostalno održava svoju inspiraciju. Mnogi tvrde da posle samo nekoliko dana od nekog motivacionog seminara ili filma, izgube motivaciju. Zadao sam sebi zadatak da ću to promeniti i to je tema knjige „Život je radost“.

Dobio si i nagradu književnika u Beču?

Osećaj se ne može opisati rečima! Iako su reči polje na kom se snalazim savršeno, ovog puta to ne znam da učinim. Sećam se osećaja, kada su proglasili moje ime i kada sam se još jednom obratio svim prisutnim ljudima. U tom trenutku mi uopšte nije bila važna nagrada, već taj aplauz i osećaj zadovoljstva koji sam mogao sa bine da vidim na licima pristunih. Kasnije, te večeri, mnogi su mi govorili da su se osetili bolje i svežije nakon mog predavanja, a to je upravo ono što sam godinama afirmisao i želeo. Tako da, verujte u ono što želite!

Reci nam nešto malo više o projektu „Trening Brilijantan Um“?

„Trening Brilijantan Um“, odnosno TBU je projekat na kom sam radio nakon objavljivanja prve knjige „Da, ti to možeš“. Predstavlja dodatni nivo učenja za svakoga ko želi da radi na sebi. Takođe to je jedan potpuno nov način prilaženja sebi. Predstavlja idealnu priliku jer je postavljen na modernoj online platformi i dostupan je 24/7. Traje šest nedelja i osmišljen je tako da bude priprema za jedan potpuno novi život. Pored tih šest nedelja tu se nalaze i mnogi bonusi, kao i tajna facebook grupa u kojoj svi članovi TBU porodice podržavaju jedni druge. Uz trening dobijate i e-mail podršku za svako moguće pitanje tokom šest nedelja. Danas svi žele instant uspeh i vrlo brzo odustaju. Istina je da instant uspeh predstavlja instant zaborav. Ne govorimo sada o novcu, već o trajnom uspehu i zadovoljstvu. To možemo posmatrati i na sledeći način: kroz TBU online program imaš priliku da naučiš sve o sebi i da nakon šest nedelja kreneš u ostvarivanje svojih snova, ili možeš da kažeš da ti je mnogo da čekaš tih šest nedelja i da nastaviš dalje sa svojim životom i nezadovoljstvom koje možda traje godinama. Istražio sam uspeh, potencijale, sve što je važno da bi neko ostvario svoj san. To sam podelio u šest segmenata, sa radnim zadacima, vođenim meditacijama, bonusima i podrškom. Dakle, vaše je samo da prođete i možda po prvi put istinski započnete svoj život!

Kakve su reakcije ljudi koji su slušali tvoje savete, da li ti se javljaju i šta kažu?

Na seminarima uglavnom predajem o različitim temama, ali se uvek sve svodi na isto i na jedinu želju koju svako od nas ima, a to je sreća. Želimo više para, da bismo bili srećniji, savršenog partnera, veću kuću, bolji posao, sve to zarad sreće. A jurnjava za tim stvarima nikako ne donosi sreću. Tajna sreće je u prepuštanju i uživanju. I kada sve to postavimo na jedan novi način, 100% su pozitivni komentari. Ja se trudim da svoj rad predstavim na najjednostavniji način jer sve ono o čemu pričam i jeste upravo tako: jednostavno i primenljivo. Ali, kao što sam već rekao, instant uspeh nikada nije opcija. Bar kada neko želi da radi sa mnom.

Ivanove knjige su izuzetno tražene u knjižarama širom zemlje

Podrška bliskih ljudi je u svakoj životnoj situaciji bitna. Ko ti je do sada bio najveća podrška?

Najveća podrška su mi svakako roditelji, koji su uložili sve što su imali kako bih ja postao sertifikovani trener, student, autor i tako dalje. Na početku je to jako teško, imaš samo ulaganja, rashode, neplanirane troškove, bez ikakvih povratnih informacija. Ipak, posle svega toga magija počinje! Tu su i moji prijatelji koji su mi omogućili da izdržim u najvećim preprekama, ali svakako smatram da sam sam sebi najveća podrška.  Ako svi veruju u vas, a vi ne, nećete postići ništa.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Svoje planove za budućnost sam odavno zabeležio, sada su to radni zadaci koje ispunjavam uz zabavu i igru. Želim da svojim radom inspirišem ljude širom sveta i da probudim ono najbolje u svakome koga upoznam, kako kroz seminare, knjige, treninge i programe, tako i kroz blogove i intervjue.

The post Ivan Kosogor, najmlađi life coach na svetu: TAJNA SREĆE JE U PREPUŠTANJU I UŽIVANJU! appeared first on Portal Mladi.

Ko je Petar Vasić? Reci mi nešto ukratko o sebi.

Jesus *ucking Christ. Šta da kažem ovde? Petar Vasić je jedan tip koji je blejao u Beogradu, otišao iz svog grada kada je ovde počeo totalni haos. Preselio sam se u Sloveniju gde sam i završio fakultet na katedri za socijanle nauke, odsek komunikologija, smer marketing i komunikacije. Nakon toga sam napravio firmu, pa prodao polovinu te firme kako bih sa tom investicijom pokrenuo firmu u Berlinu gde sam i živeo neko vreme. Posle četrnaest godina života u inostranstvu i razvoda, vratio sam se u Beograd gde sam otvorio firmu za Social Media Marketing – Vasić Media d.o.o. .

Link instagrama: https://www.instagram.com/petarvasic/?hl=sr

Link facebooka: https://www.facebook.com/petar.vasic/

Link sajta: http://petarvasic.com/ 

Kako si ušao u „vode“ marketinga i šta te tu zadržalo?

U „vode“ marketinga sam ušao krajnje jednostavno. Svaka moja firma morala je da ima prodajni deo i kada sam shvatio da se marketing bavi nekim popunjavanjem potreba na tržištu, bilo mi je jasno da je taj prodajni motor sastavni deo marketinga. Tu sam pronašao strast, jer sam bio toliko broke (švorc) da sam morao da zaradim novac da bih uopšte preživeo. Kade se nađeš u takvoj situaciji, samog sebe ubediš da radiš ono što voliš, postaneš jako dobar u tome i jednostavno nemaš šta drugo da radiš. Jedan od najjefnijih komunikacijskih kanala je svakako internet, shvatio sam moć društvenih mreža i evo me sada ovde.

Da li su besplatna predavanja tvoja ideja? I zašto ih držiš?

Ne, predavanja nisu moja ideja. Na mojim društvenim kanalima postoje video klipovi sa mojim predavanjima koje može svako da pogleda. Ali smatram da su besplatna predavanja na fakultetima „mamac“ da me ljudi primete i da napravim konverziju, jer možda su nekom potrebne moje usluge. To je neka vrta prodajnog levka, a u isto vreme govorim o onome što znam. Mene to ispunjava, jer živeći van Srbije i gledajući Srbiju koliko je definitivno u problemu i koliko nama edukacije ovde fali, mislim da ovim što radim mogu malo da doprinesem boljitku.

Tvoja predavanja su jako interesantna i energična. Na koji način motivišeš sebe i da li si i privatno toliko pozitivna osoba?

Hvala, jesu energična. A na koji način motivišem sebe  – pojima nemam. Probudim se ujutru i takav sam, tamo negde oko osam sati se izbedačim, polako oko deset sam u paklu i oko jedanaest sam već u krevetu da ne bih ubio nekoga. A da li sam pozitvan? – okreće se ka svojim ljudima u timu i pita: „Ljudi da li sam ja pozitivan?“. Smeh je neizostavna komunikacija između ovih ljudi koji čine tim Vasić media i kroz nakoliko opaski odgovor je glasio: Da, jesam pozitivna osoba! Ponekad sam nadrkan, ali jesam.

Pošto sam prisustvovala tvom predavanju koje se razlikuje od ostalih i po psovkama, zanima me čemu to? Skretanje pažnje, marketing?

Kada sam se vratio u Srbiju nisam mogao dobro da govorim srpski, pa su poštapalice bile sastavni deo mog govora. Skontao sam da je bolje da opsujem nego da zvučim kao mentalno retardirana osoba i tako je to počelo. A posle sam primetio kod sebe da što je više ljudi ispred mene ili što je veća publika, više psujem. Možda je to zbog neprijatnosti, treme ili da održim pažnju, pa je polako postalo zaštitni znak. Mene generalno nerviraju ljudi koji su robovi neke forme, više me zanima suština i gledam da se okružim takvim ljudima. Ne volim advokate, više mi prijaju kreativci i ljudi od akcije.

Kako dobiti više pratilaca na društvenim mrežama? Verujem da mnoge mlade ljude to zanima.

Mislim da je cela fora u tome „Zašto bi tebe neko pratio?“. Ljudi te prate ako imaš neki value (vrednost), kao na primer zašto ljudi prate dobre ribe na netu, zato što imaju value (vrednost), zato što dobro izgledaju. A sa druge strane moraš da daš neke savete, recimo kao i ja. Kada imaš šta pametno da kažeš ljudi te slušaju. Postoje sada tu neke bezvezne taktike kao na primer: praćenje pa otpraćivanje ljudi na instagramu, ali sve one deluju kratkoročno. Moraš da gradiš community (zajednicu) i da produbljuješ odnose. Mene prate ljudi koji su na ovaj ili onaj način čuli za mene i odlučili su da me prate. Nema tu neke velike filozofije.

Neformalno obrazovanje je, po tvom mišljenju, neophodno ili nepotrebno?

Zavisi čime se baviš. Ako želiš da se baviš preduzetništvom, mislim da je jako bitan taj osećaj za realnost. Dobro je imati neformalno obrazovanje, a sada da li je neophodno. Ne bih znao.

Pravi savet u pravo vreme može promeniti život. Šta bi nas savetovao?

Moj savet je „all in“ (sve u) u tome u čemu si dobar. Probaj da što pre skapiraš ko si i šta si, i guraj to. Gomila mojih prijatelja su generalisti, znaju o svemu svašta i vidim da ne prolaze dobro u životu. Svi znamo sve o svemu. Onda se okružiš takvim ljudima i „mlatite“ praznu slamu. Ali ako se fokusiraš da postaneš stvarno dobar u jednoj maloj tački i budeš specijalista, okupićeš stvarno profesionalce oko sebe i onda takav tim može da napravi velike stvari. Ovo je moje mišljenje, a vi morate doći do tih saznanja sami.

The post ONI INSPIRIŠU: Petar Vasić – PRESTANI DA ŽELIŠ, POČNI DA RADIŠ appeared first on Portal Mladi.

Drugo mesto osvojila je Jelena Banjanin besedom „Beogradsko levo smetalo“, a treće mesto pripalo je jedinom momku, Mijatu Kostiću, čiji je govor naslovljen  „Biblijski Lucifer kao simbol slobodne volje“. U finalu je ukupno učestvovalo deset takmičara.

Prvoplasirana Jelena Anasonović kaže da nije očekivala pobedu.

„Meni je ovo takmičenje bilo odlično, zaista sam prezadovoljna. Kolege su bile odlične i niko od nas nije imao tremu. Moja beseda je pisana još negde u novembru. Bila sam podstaknua jednim događajem na fakultetu, neizborom jednog našeg vanrednog profesora za redovnog. Tada sam odlučila da želim da nešto kažem kao student ovog fakulteta i da mogu, ako ne nešto da promenim, da utičem na moje kolege da bar o tome razmišljaju“, rekla je Anasonovićeva za naš portal.

Nakon predstavljanja kandidata, dok je žiri odlučivao o pobedniku, članovi kluba primenjene retorike Fakulteta političkih nauka održali su debatu na temu „Da li tabloidi treba da se bave političkim izveštavanjem“.

Žiri su činili Prof. dr Dobrivoje Stanojević – profesor retorike na FPN (domaćin), Prof. dr Sima Avramović – profesor retorike i dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Prof. mr Radovan Knežević – profesor dikcije na FDU, Univerzitet u Beogradu, Vesna Ćorović Butrić – urednica Programa za mlade Radio Beograda i književnica, Sonja Kovljanić – novinarka Drugog programa Radio Beograda i književna kritičarka.

Pored žirija, mogućnost da glasa imala je i publika. Marijana Štetić, studentkinja master studija komunikologije, svojom veoma upečatljivom besedom „Vdova“, pobrala je simpatije prisutnih studenata.

Autor: Jasmina Krajovan

The post Jelena Anasonović pobednica besedničkog takmičenja FPN appeared first on Portal Mladi.