Bila je to najkraća priprema za najdalju destinaciju u mom životu. U nedelju dana dobila sam praksu, poslala i primila potpisane papire, kupila avionsku kartu, dobila vizu, spakovala se i krenula put Indonezije. Prvi put kada sam shvatila da sama idem na jednu od najudaljenijih tačaka na globusu, zvanu još zemlja trećeg sveta, bio je kada sam sela u avion. I jedini put kada sam se zapitala- mogu li ja to.
Moja krajnja destinacija je bila Jogjakarta, stara prestonica i centar kulture i obrazovanja Indonezije. Za doček zagrljaji i iskreni osmesi AIESEC-ovaca i moje host porodice. Kasnili su, ali to je u Indoneziji, shvatih ubrzo, najnormalnija stvar. Gužva je ovde sastavni deo svakog dana, i na ulicama se osećam kao da sam nenadano upala u trku motora. Zapravo, ovde svaka porodica ima makar jedan, jer je to osnovno prevozno sredstvo.
Drugo ime za Indonežane je gostoljubivost. Jedino na šta su me upozorile ukoliko odem negde bez njih, je osmeh. Nikada i nigde ne smem bez njega. Osmeh je “must have” Indonežana, dobićete ih na hiljade dnevno i uzvratiti toliko. Akumulacija pozitivne energije kao način života. Čim sam došla, videla sam da ću imati novu sestru, baku i mamu, jer sam se ovde osetila kao kod kuće.
Došle su na red i prve ‘kako ću’ stvari. Prva- higijena. Vodokotlić i toalet papir retko gde se mogu videti. Druga- hrana. Jaki i ljuti začini, mom njuhu potpuno novi i neprijajući. Pirinač se ne preskače čak ni za doručak. Treća- rano ustajanje. Četvrta- gušteri u kući. Gušteri bilo gde.
Saznaj više: Pregled plaćenih praksi u inostranstvu
Kao asistent predavača engleskog od svojih studentkinja dobila sam bezbroj osmeha, toplih dobrodošlica, strpljivo saslušanih prezentacija, preporuka, komplimenata, nadimaka poput miss Aleksa i Teteh (što na Javanskom znaci poštovana starija sestro). Na početku sam bila skeptična, jer nisam znala kako ću postići autoritet kod devojaka koje su tek nekoliko godina mlađe od mene. ali to je bio još jedan od mojih izazova koje sam prevazišla. Način zivota mladih, navike, kako zbog vere, tako i zbog različitog kulturnog konteksta, drugačiji je od našeg. Slikanje je ubrzo postala moja učestala aktivnost, ne samo u kampusu, već bilo gde na ulici.
Stpljenje je još jedna od vrlina karakteristična za Indonežane, sve da učine, donesu, odnesu, dovezu, odvezu, pokažu, strpljivo sačekaju, način je ophođenja ljudi prema meni, kako saradnika i novih prijatelja, tako i prolaznika. Kao pridošlica iz globalizovanog sveta, naviknuta na opreznost, pitala sam se čime sam zaslužila i šta žele od mene. Zapravo, to su samo Indonežani, čine i pomažu, bez da išta očekuju. Osim osmeha, naravno.
Mnogim stvarima sam se svakodnevno isčuđavala. Na ulici ne postoje pravila, trotoari nisu za pesake, jer ih skoro nema, već su za voznju. Suprotna traka nije za suprotan smer ukoliko ti je u tom trenutku potrebna. Koliko god neke stvari meni izgledale čudno, izazovno ili stresno, stres je ovde, zapravo, misaona imenica – sve se rešava dogovorom, pomaganjem, rukovanjem i neizostavnim osmehom.
Vikendi su mi rezervisani za turističke obilaske. Trenuci kada na svetu ne postoji ništa, osim lepote u kojoj sam tada. Muzeji, hramovi, predivne tropske šume viđene samo na televiziji, planine i vulkani, plaže ‘sa razglednice’ čine da pomislim da nema stvari koju ne mogu. I nema bogatstva koje se može izmeriti sa mojim trenutnim. I ne govorim o novcu, već o pravom bogatstvu.
Saznaj više: Pregled volonterskih praksi u inostranstvu
Prošlo je mesec dana od mog dolaska. Hranu sam zavolela, zapravo, prava reč je navikla. To je ono što mi je trebalo. Ukusna je, jeftina i ljuta. I uživam u pirinču za doručak. Gušteri mi dođu u posetu povremeno. Voljno ih primim, obiđu krug oko sobe i odu. Nikoga ne diraju, štaviše, plaše se ljudi i buke, gledaju svoja posla, a ne mene. Sa sobom uvek nosim obične i vlažne maramice, tako da ni problem sa higijenom nemam. Uslovi u kojima živim prilagođeni su našim standardima, i to se uvek trude znajući za kulturološke razlike. Jedem sa poda, kao i većina Indonežana, ali koristim viljušku i kašiku, ne prste kao skoro svi ovde, jer je na svakome da odluči kako želi, izbor uvek ima.
Jedino što mi trenutno smeta je što cu jednog dana, koji nije tako daleko, morati da odem odavde! Zemlja u kojoj sam pronašla sebe, ljudi koji me svakog dana čine samo boljom i srećnijom, priroda koju ću opet samo na slikama gledati, ali sada na svojim, čine da moje vreme ovde leti. Učiniti nekoga ko je deleko od kuće i voljenih ljudi ovoliko ispunjenim, govori u prilog tome da raj na zemlji postoji. Sve ono što mašta proizvede u najlepši san, ovde je java. Ovde na Javi. Jednom od sedamnaest hiljada ostrva,koliko ih Indonezija ima. Sa preko dvesta pedeset milliona ljudi, koji u njoj zive u ljubavi i sa osmehom, a gotovo svakodnevno pogođeni nekom od prirodnih katastrofa.
I veliko hvala svakoj osobi koju sam upoznala i srela, svakoj veličanstvenoj tvorevini koju sam videla, napravljenoj snagom prirode ili snagom coveka, svakom viđenom gusteru koji me je uvek više udaljio od straha. Hvala što su me ubedili da ću se jednog dana sigurno ponovo vratiti u raj da pojedem domaći salak, durian, gudang, tempe ili nasi goring, što se nikada više ni za šta neću zapitati- mogu li ja to.
Volimo sebe baš onakve kakvi smo, jer smo takvi sigurno najbolji. Problema ima koliko i ljudi, ali isto toliko i rešenja. Svako bira svoj put ka sreći. Prateći svoje snove, znamo da smo sigurno učinili ispravnu stvar. Tome nas ne uče knjige, tome nas uči iskustvo.
Autorka
Terima Kasih, Aleksandra Janković
