Nikola Savić – U potrazi za “Boljim životom”

    Razgovarali smo sa Nikolom Savićem, mladim piscem koji živi i stvara u Italiji. Njegov roman prvenac “Bolji život” objavljen je u Italiji, a kasnije preveden i na srpski jezik.

    Kako si došao na ideju da pišeš baš o svom odrastanju i da li si od početka znao da želiš da budeš pisac?

    Pa, nisam znao, jednostavno sam pisao, uvek sam pisao i nastavio sam da pišem, puno čitam, ja baš volim literaturu. Kasno sam počeo da čitam, kad sam bio mali čitao sam uglavnom stripove i mislim da je prva knjiga koju sam pročitao bila “Gospodar prstenova” sa nekih 10 godina i od te knjige uopšte nisam više prestajao da čitam. Posle fakulteta sam počeo da pišem, prestao sam da pišem eseje i počeo sam da pišem beletristiku. Ovo je, inače, treći roman koji sam napisao, prvi koji je izdat, prvi koji je dobio formu romana. Tako da, čovek mora da bude istrajan i mora da piše. Nema druge fore. Da bi postao pisac, moraš da pišeš i to je to.

    Gde nalaziš inspiraciju?                                               

    Uglavnom u mojoj svakodnevici, u sećanjima, druga knjiga je na primer, cela, u Veneciji, to je priča više o studentima, to su… Najveći broj ličnosti iz druge knjige su moji prijatelji, koji se uglavnom isto zovu i izgledaju isto kao oni, ali rade ono što im ja kažem. Koristim ih za svoje perverzne operacije u knjizi. (smeh) I niko nije zadovoljan kako završi u mom romanu, ali… To je otprilike to. Kao što nisu ni moji roditelji, koji su završili u prvom.

    Kakvi su tvoji dalji planovi, očekujemo li uskoro drugu knjigu?

    Sad kad se vratim kući, počinjem sa lekturom druge knjige, koja se za sad zove “Venice calling”, ali ne znam kako će odlučiti izdavač, jer izdavači odlučuju kakav će biti naslov, to je divno, nisam znao ni ja!

    Kako si uopšte došao na ideju da se prijaviš za “Masterpiece” (italijanski šou u kom su se takmičili mladi pisci koji nisu objavili još nijedno delo, u kom je Nikola pobedio – prim. aut.)?

    Slao sam svim izdavačima u Italiji moj roman koji sam završio. Jedna prijateljica mojih roditelja je videla reklamu na televiziji, kao što to obično biva, i njen muž je, koji je pročitao moju knjigu, vrlo slučajno, jedan od četvoro ljudi koji je pročitalo moju knjigu pre nego što je objavljena, njemu se toliko svidela, da je on mene primorao da se prijavim, seo je pored mene za kompjuter i rekao: “Sad ćeš da popuniš ovaj formular i da pošalješ.” I to je tako počelo.

     

    U jednom intervjuu izjavio si da Srbin još uvek čuči u tebi i da čeka pravu priliku da se pojavi. Jesi li primetio određene prilike u kojima se on pojavljuje i koliko se on pojavljuje u pisanju?

    Pa, ne u pisanju, više u svakodnevnom životu, pogotovo u kontaktu sa rakijom, na primer, to se vrlo dobro izražava sa drugim polom, ima tu raznih momenata. Generalno, ne možeš ništa da napišeš od onoga što nisi. Ako pišeš neku vrstu ozbiljnije literature, ništa ne možeš da napišeš od onoga što već nemaš u sebi. Jednostavno je nemoguće. Ne možeš da se praviš, vidi se na nekom nivou. Ja isto: kao što ne mogu da ne budem Srbin, ne može to da se ne vidi kada pišem.

    S obzirom da si odrastao u Italiji, da li se više osećaš kao Srbin ili kao Italijan?

    To je jako zeznuto. U suštini, kada sam ovde, onda sam “Žabar”, kad sam tamo, onda sam “serbo”, tako da… uvek si nešto drugo, što neki put može i da dosadi. Generalno, ja sam naučio s tim da živim. Malo je to i oslobađajuće s neke strane zato što posle određene količine godina provedene tamo shvataš da jednostavno mnoge stvari zbog kojih se ljutiš, nisu istinite, mnoge stvari kojima su te naučili, ne postoje. Ja ne verujem mnogo baš u te sve granice, ne verujem na taj način. Mislim da ima tu nečega, ponosan sam što sam Srbin, jako mnogo, ali mislim da mi nismo baš najbolje shvatili šta to znači.

    Šta bi poručio mladima koji žele da uspeju baveći se književnošću?

    Moraju da pišu. Polovina svega, svake umetnosti, polovina je majstorstvo, dakle, zanat, a polovina su intuicija i… nadahnuća, mislim da je to dobra reč. Ali mora da se nauči i deo zanata. Nađete šta vam se sviđa, nađete nekog ko vam se sviđa, prevedite ga ili prepišite vi, prekopirajte, knjigu, to je odlična vežba. Onda kad odlučiš šta hoćeš da pišeš, način na koji hoćeš da pišeš i kada si siguran u tvoj način izlaganja i zašto baš tako pišeš, onda će posle teme same da dođu i sami će junaci da se izrode. Junaci uglavnom rade ono što oni hoće, a ne ono što ja hoću i to je tako.

     

    Anđelija Anđelić

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here