Rekli smo Vam već jednom prilikom da verujemo da „najlepše je đačko doba“, ali najzanimljivije i najluđe je ono studentsko! S vremena na vreme ćemo Vam zato ispričati po koju priču koja na ulicama, stadionima, po parkovima, šumama, menzama i još nekim specifičnim gradskim i studentskim mestima, zadesi našeg glavnog junaka Zeku Vulovog.
Prvi put, Zeka se našao u situaciji da je u studentskoj menzi dobio kremenadlu bez koske, dok je ovog puta imao vrlo zanimljivu scenu prilikom (pokušaja) odlaska u rodnu Novu Varoš.
NAPOMENA:Sledeći tekst nema za cilj vređanje zaposlenih u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd niti kontrolora BusPlus-a, već svrhu vidi u humorističkom pogledu i mašti jednog običnog putnika usled spleta raznih okolnosti.
Krećem jutros za Novu Varoš sa bratom Darkom Frulom i naravno, kasnimo na autobus, pa se odlučujemo da odemo na Žarkovo da čekamo, ne bi li dobili malo na vremenu. Ulazimo u 51 i nakon 3-4 stanice ulaze 3 lešinara sa voljenim nam aparatima oko njihovog struka (jedan glavati od 2 metra, jedan sprčo od 49 kila i nešto što liči na žensko sa frizurom “ne boj se majko ja sam”)!
„Kontrola karataaa!“ – Ispusti glas ova poslednje primećena ali i najstrašnija. Naravno, bez „dobro jutro“, sa pogledom kao da sam joj sve pobio!
„Stvarno se izvinjavamo, nismo stigli da kupimo kartu, idemo samo 3 stanice i STVARNO KASNIMO, a sledeći autobus za Novu Varoš nam je tek za 2 sata… Paa, ako biste mogli da nas pustite…?“, izgovaram to sa nekim „Branko Kockica kezom“ i računam, pustiće nas 100%, vidi da nosimo 5 torbetina…
Njena reakcija je bila kao da sam taliban u Njujorku opasan ekslpozivom, a oni “NYPD’’ (New York Police Department). Krenuše oni da drže predavanje kako to NE MOŽE tako, kako MORAM da imam kartu, kako je to bezobrazluk… Kao tri navijena papagaja!
Ja pokušavam da ostanem kulturan i pribran, kažem: „OK, izlazimo na sledećoj stanici“, i tako i uradimo… Međutim, oni istrčavaju za nama i traže dokumenta koja, naravno, NE DAM! Onda oni ‘vade svoje skriveno oružje i prete komun’om policijom (k’o što kaže legendarni Savo iz Kikinde) koju, naravno, NEĆU i NE MOGU da čekam!
Kažem im, opet, kulturno: ”Gospodo, Vi nemate pravo da me držite za ruku, ni da me primorate da ostanem, a policiju nemam vremena da čekam!” Uzimam kofer i torbe i krećem peške, vremena sve manje, a pritisak 300 sa 200!
Nisam ni 10 metara odmakao, preseca me glas onog sprča od 49 kg sa sve onom spravom oko vrata: „Aloo…! Nemoj da glumiš majmuna, ima da sačekaš policiju ili ću te pratiti kuda ideš, a policija će doći za mnom!“ ?!
… PREKID FILMA…
Pada mi mrak na oči. Spuštam kofer i torbe. Okrećem se. Vraćam se ka njima. Onaj pogled „sve su mi pobili“ je sada u mojim očima i sad ću ih stvarno pobiti!
Udaram ovog sprča, mislim da sam mu facu izdeformisao. Žena beži i zove upomoć, a ovaj debeli pokušava da me zadrži dok šutiram ovog sprča! Darko nemo gleda.
Nailazi plavo-beli Pajero, izlaze 4 “Ćirka” iz njega i ubijaju Boga u meni. Postajem ateista, a oni me ubacuju kao džak u gepek i pravac u ‘aps… Kada sam se osvestio, dočekalo me je više kopči, nekoliko slomljenih rebara i krivičnih prijava…
Kod onog prekida filma, ovaj deo mi je samo prošao kroz glavu, zvuči bolesno, ali uživao sam tih 5 sekundi kada mi je pao mrak na oči. Samo sam spustio kofer i torbu i okrenuo se ka njima i rekao sprču: ”Hajde MOLIM TE, prati me do iza one zgrade, da ti nešto pokažem?” Iskulirao je, naravno. Ušli su u sledeći autobus, a mi smo nastavili peške.
Videvši da kasnimo, potekla mi je krv iz nosa od nervoze. Posle 50 metara je stvarno naišla policijska patrola. Nisam mogao da se suzdržim pa sam promrljao nekoliko sočnih psovki i na njihov račun.
Naravno, čekali smo sledeći autobus 2 sata, uskoro stižem svojoj varošici, a u putu sam razmišljao: „Ko je sve danas službeno lice? Kakvi su kriterijumi za prijem istih? I kakvi sve mozgovi idu danas ulicom, prevozom?! “ …Buahaha!
Zeka Vulov
