Sigurno šetajući ulicama sretnete bar jednu ili više napuštenih životinja na koje se sažalite ili ih jednostavno zaobiđete misleći da su one problem. Zapravo nije tako. Problem je u ljudima koji ne vode računa o svojim ljubimcima i puštajući ih na ulicu ugrožavaju život kako životinje tako i ljudi.

U svakoj zemlji postoji zakon o životinjama, tako i kod nas, ali može se primetiti da se taj zakon ne sprovodi kako bi trebalo. Kada su u pitanju životinje, trebalo bi da se tom problemu posveti više pažnje, jer u ostalim zemljama u odnosu na našu, životinje imaju mnogo veća prava. Veliki je broj pasa i mačaka koje se nalaze na ulici napuštene i koje traže dom. Pomoć napuštenim životinjama najčešće pružaju udruženja za zaštitu životinja.

Pomoć im pružaju tako što ih privremeno sklanjaju u pansione koji si vrlo skupi i pokušavaju da nađu udomitelja. Udruženja svoje troškove oko zbrinjavanja pasa, njihovog lečenja ukoliko su povređeni ili ugroženi zdravstveno na bilo koji način,ili hrane, dobijaju isključivo u vidu donacija od ljudi koji su ljubitelji životinja i humanih ljudi koji ne ostanu imuni na ovaj problem. Kao pojedinci jako malo toga možete uraditi, ali ukoliko se obratimo nekom udruženju za zaštitu životinja i postanjemo njen član – volonter, sigurno radite dobru i vrlo humanu stvar.

Udruženja komunikaciju sa donatorima kao i ostalim ljubiteljima životinja vrše najčešće preko društvenih mreža gde se objavljuju priče o životinjama koje su napuštene, i na taj način udruženja pokušavaju da nađu dom za psa ili mačku. Udruženja takođe putem pisanja parola sa sloganom, na primer „Udomi, ne kupuj“ na svojim stranicama na društvenim mrežama ili objavljivanjem plakata po gradu, pokušavaju da skrenu pažnju na problem i pozivaju na human gest ljudi da usvoje životinju.

Svako ko nema, a želi ljubimca mogao bi da učini human gest i udomi životinju, umesto što će trošiti novac na kupovinu ljubimca. Human gest prema životinjama ne mora biti samo njihovo udomljavanje, kao pojedinac, ukoliko ste ljubitelj životinja, a nemate uslove za udomljavanje životinje, možete im pomoći malim gestom. Naročita pomoć potrebna je u hladnim danima kada životinje koje žive na ulici nemaju hranu,vodu ili sklonište.

Upravo u ovakvim uslovima njima je pomoć čoveka veoma potrebna. Nemojte da sedite skrštenih ruku, pokrenite se i pomozite malim četvoronožnim drugarima, koji će vam na tome biti vrlo zahvalni.

Vaše malo njima će značiti mnogo.

Pružanje korisnih informacija koje sam Vam prenela u ovom tekstu pružile su mi članice Udruženja za zaštitu životinja „Trag“ iz Stare Pazove, i ovim putem im se zahvaljujem na saradnji.

Ukoliko želite da se više informišete o njihovom radu i načinu na koji možete da doprinesete, posetite njihovu zvaničnu Fejsbuk stranicu.

https://sr-rs.facebook.com/TragUdruzenjeZaZastituZivotinja

Takođe, pomoću Gugla se možete informisati o ostalim udruženjima širom Srbije. Saznajte kako možete pomoći našim krznenim prijateljima.

The post Zaštita životinja. Budimo njihov glas! appeared first on Portal Mladi.

Pteronofobija i ornitofobija

Jedan od strahova koji je manje poznat jeste pteronofobija. Ovo je strah od perja i bilo kakvog kontakta sa perjem. Blisko povezan strah sa pteronofobijom je i ornitofobija koja predstavlja strah od pernatih životinja, najviše strah od ptica i stah od golubova posebno.

Čudni strahovi, zar ne?

O ovim strahovima kako na internetu tako i u literaturi možemo naći malo informacija. Literatura koja je korišćena za pisanje ovog teksta nije ni u knjizi ni na internetu, već je kao izvor informacija pomogla osoba koja poseduje upravo dva straha gore navedena u tekstu.

Naime, kao i svaki strah i ovaj izaziva paniku, ubrzan rad srca i povišen adrenalin. Takođe, osobe koje imaju ovaj strah plaše se svakog potencijalnog kontakta sa pernatom životinjom.

Fobija od ptica

Najčešće osobe sa fobijom od ptica iz svoje ishrane izbacuju konzumiranje hrane koja je poreklom od pernatih životinja. Plaše se dodira sa tom životinjom a prilikom boravka u istom prostoru, kao i pomenute životinje, osećaju nelagodu i prisustvo straha.

Ne osećaju se bezbedno. Strah može da bude toliko snažan da osoba jednostavno misli da svaka pernata životinja ide baš u pravcu u kom se i sama osoba kreće i da životinja želi da je napadne.

Ovaj strah može da se stekne u bilo kom periodu života kada osoba doživi neprijatan kontakt sa životinjom, najčešće je slučaj sa domaćim pernatim životinjama. Međutim, najčešće se dešava da se strah stekne u ranom detinjstvu, da li neprijatnim kontaktom sa životinjom ili putem prenošenja straha od odrasle osobe.

Svakako treba biti oprezan jer svaka  životinja se brani u situaciji kada se oseti ugroženom, takav je slučaj i sa pernatim životinjama. Naročito kada su mladunci u pitanju, odrasle životinje postaju osetljivije i postavljajući se zaštitnički mogu naneti telesne povrede čoveku.

Postavlja se pitanje da li se strah može pobediti?

Odgovor je da se strah ne može pobediti, ali zato ga možemo prevazići. Ali, put do prevazilaženja straha je dug i težak rad. Ukoliko neka osoba misli da može pobediti strah ona se nalazi u zabludi, jer upravo tako poriče strah i ne prihvata ga na pravi način.

Pokušavanje da se strah potisne može u osobi, koja to pokušava, samo prouzrokovati još veći stepen straha, jer strah kao i svako drugo osećanje nije moguće potisnuti u potpunosti. Zato je najbolje strah prevazići postepeno

Najpre bi osoba koja poseduje strah trebalo pre svega da se usredsredi na suočavanje sa strahom. Suočavanje sa strahom znači prihvatanje straha i nastojanja da se isti strah prevaziđe.

Ornitofobija iz ugla osobe koja ne poseduje ovaj strah je smešna i neshvatljiva.

Osoba koja ima ovaj strah u nekim trenucima shvata da je upravo taj strah i pomalo nerealan, ali i uprkos tome, teško je strah savladati i prevazići ga. Svakako je moguće da se strah prevaziđe, ali nikako ne treba to činiti na silu, jer onda može da se dogodi da se strah još više poveća.

Osoba koja poseduje određeni strah treba da se suoči sa strahom i stremi ka tome da se istog oslobodi.

Svaki strah na određen način osobu koja ga poseduje lišava jednog dela slobode, tačnije stvara ograničenja u određenim momentima kada strah nastupi.

Zato treba pristupiti rešavanju problema i prevazići  strah, to se može svrstati i u veliki lični uspeh, nakon čega osoba koja je strah posedovala može da živi srećnije i zadovoljnije.

The post Strah od ptica i ostalih pernatih životinja appeared first on Portal Mladi.

Prepoznavanje simptoma koji mogu ukazivati da je osoba uživaoc psihoaktivnih supstanci je jako bitna. Koliko je važno da znamo da uočimo da je možda reč o bolesti zavisnosti, toliko je važno da znamo i kako lečiti takvu bolest i koji vid lečenja je najbolji za tako nešto.

Bolesti zavisnosti, kako ih izlečiti?

Veliko pitanje postavlja se na samom početku, a to je da li treba verovati da se zavisnost od alkoholizma, psihoaktivnih supstanci, cigareta ili kocke može izlečiti bez vraćanja na staro. Malo ljudi zaista veruje da je to moguće, ali jeste. Kada govorimo o bolesti zavisnosti i lečenju iste, svakako možemo da kažemo da lečenje narkomanije spada u najteže poduhvate u medicinskoj praksi. Za lečenje potrebna je volja, koju zavisnici neretko imaju.

Vođeni tom činjenicom lekari su svesni da je jako teško lečiti pacijenta koji ne želi da bude izlečen.  Zavisnik nema motivaciju za lečenjem jer mu psihoaktivne supstance pružaju u početnom periodu zadovoljstvo, on uživa u konzumiranju, dok sa pojavom prvih komplikacija prilikom uzimanja supstance kao što je recimo mučnina i povraćanje, narkoman uviđa da postoji problem koji treba rešiti ali i dalje ne traži stručnu pomoć lekara.

U početku drogu uzima zdrav čovek  da bi mu bilo lepše, odnosno da bi mu bilo drugačije. Na kraju, drogu uzima bolestan čovek da bi bio normalan, a normalan može biti samo pod optimalnom dozom psihoaktivnih supstanci, jer tada nema krizu.

Kada narkoman konačno shvati da mu supstance ne predstavljaju pomoć ili podsticaj, shvata da droga postaje neodoljiva potreba i gospodar ličnosti. Svestan činjenica, narkoman se jako retko odlučuje da zatraži pomoć jer je svestan da sledi stanje apstinencijalne krize, a to je stanje kojeg se narkomani najviše plaše.

Pokušaj samolečenja?

Suočen sa činjenicama, uživaoc psihoaktivnih supstanci se neretko opredeljuje za takozvano samolečenje. Narkoman je podozriv i krajnje nepoverljiv, on ne veruje u medicinu i lekare. Naviknut da eksperimentiše sa drogama i raznim medikamentima, pokušava sam da nađe određenu kombinaciju koja bi mu pomogla da prestane sa konzumiranjem narkotika.

Ovakav vid samolečenja završava se bezuspešno u velikom broju slučajeva. Samolečenje u zavisniku koji je pokušao ovakav vid lečenja i u tome nije uspeo može da izazove obeshrabrenje i sumnju u samog sebe da neće nikada uspeti da se otisne od ovog problema.

Lečenje narkomanije  i uloga porodice

Lečenje narkomanije sprovodi se u bolničkim i ambulantnim uslovima, u specijalizovanim bolnicama za lečenje bolesti zavisnosti. Proces lečenja narkomana je svakako postepen i dugotrajan proces.  Uloga roditelja ili porodice u toku terapijskog procesa je vrlo važna.

Najveći broj roditelja je iznenađen nakon što terapeut ili lekar predlože da u proces lečenja stupi cela porodica. Prilikom lečenja vrlo je bitno da porodica osobe koja je zatražila stručnu pomoć ispravno reaguje i ne pravi greške. Prilikom saznanja da je baš njihovo dete problem, roditelji se suočavaju i sa prebacivanjem krivice.

To je apsolutno pogrešno, u bilo kome tražiti krivca. Uzroci narkomanije su brojni i kompleksni, i nalaze se kako u ličnosti zavisnika, tako i u razvojnim faktorima i vaspitno nekompetentnim ponašanjem jednog ili pak oba roditelja, kao i u nekim nepovoljnim spoljnim faktorima.

Deo pojedinačne krivice, ne treba tražiti u bilo kom pojedinačnom faktoru, jer se nalazi u svakome od nas. Vrlo zastupljen, kako kod nas u zemlji tako i u svetu, je proces lečenja grupnom terapijom. Grupna terapija sačinjena je od grupe zavisnika od narkotika sa kojima rade tim lekara, psihologa, psihijatara i socijalnih radnika.

Grupne terapije

U grupnim terapijama tim stručnjaka nastoji da kroz određene faze pokuša da grupi zavisnika pomogne i priđe vrlo profesionalno.  Prilikom lečenja zavisnika jako je bitno naglasti da postoje dve vrlo važne etape.

Prva etapa predstavlja lečenje apstinencijalnog sindroma koji se javlja nakon obustavljanja droga, kao izraz ozbiljnog metaboličkog poremećaja u organizmu. Sa završetkom apstinencijalnog sindroma, počinju da se javljaju problemi ličnosti i tada započinje druga etapa lečenja u kojoj se glavni akcenat stavlja na psihološke vidove pomoći.

Put lečenja zavisnika od narkotika  do njegovog izlečenja je dugotrajan i krajnje neizvestan. Prvobitno treba pružiti ruku ukoliko vidimo da je to potrebno, ali to dobronamerno pružanje ruke ne znači uvek put ka izbavljenju. Onaj ko se odluči da preuzme ulogu vođe mora dobro poznavati put, a za to nam je potrebno da posedujemo dovoljno informacija o lečenju kako bi znali kojim putem povesti nekog kome je to putovanje potrebno.

The post Lečenje narkomanije i zavisnosti – saveti appeared first on Portal Mladi.