Red Info Portal je otvoren 13. decembra 2016, kada je povodom toga upriličena svečanost u hotelu Metropol. Cilj ovog portala je da sredstva prikupljena od oglasnog prostora usmerava u humanitarne aktivnosti Crvenog krsta, što ga čini jedinstvenim na ovim prostorima. Ovo je vid agencijskog novinarstva koje prati vesti iz celog sveta, pa je tako Red Info Portal, osim humanitarnim temama, okrenut i temama iz kulture, tehnike, turizma, automobilizma, medicine, nauke, psihologije, zabave i društva uopšte. Vesti iz svih krajeva sveta objavljuju se svakodnevno, a u tome učestvuju studenti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Još jedan plemeniti cilj koji Red Info Portal ima jeste da studentima završnih godina pruži stručno usavršavanje. Naime, preko 150 studenata Filološkog fakulteta, saradnika na ovom ozbiljnom i velikom projektu, svakodnevno prati vesti iz celog sveta i kvalitetno ih prenosi čitaocima Red Info Portala. Studenti stranih jezika ih prevode, a studenti srpskog jezika i književnosti ih lektorišu i rediguju. Pored saradnje sa Filološkim fakultetom, u planu je još i saradnja sa Ekonomskim fakultetom u Beogradu, čiji će studenti primenjivati svoja stečena znanja iz oblasti menadžmenta i marketinga i tako sticati profesionalna iskustva.

Crveni krst tako nastavlja svoju plemenitu misiju koju uspešno obavlja već 140 godina unazad, jer je to ljudski. S obzirom na to da je Red Info Portal humani medij, koji se bori za one kojima je pomoć potrebna, svojim zvaničnim tagom #ljudski, jednom rečju je obuhvatio svoje namere. 

Portal Mladi podržava svaki vid humanosti i pružanje šanse mladima da svoje veštine, znanja i kreativnost usmere na prave vrednosti i tako postanu vrhunski profesionalci u svom budućem poslu.

The post Red Info Portal ‒ kvalitet, humanost i pozitivan pogled na svet appeared first on Portal Mladi.

Savremena psihologija se sve više bavi ovim pitanjem, jer savremeno doba sa sobom donosi takav način života, da je svakodnevni stres postao neizbežan. Međutim, postoji mnogo načina na koje se možete izboriti sa stresom. Bilo da ste student ili zaposleni u velikoj korporaciji, ovi saveti će vam zasigurno olakšati svakodnevicu.

Otkrijte izvor svog stresa. Neretko se dešava da jedna stresna situacija i druge može učiniti takvim, iako one to objektivno nisu. Zato je veoma važno da identifikujete takozvani stresor (izvor stresa), da se na njega fokusirate i pokušate da ga otklonite. Bilo da je to predstojeći ispit, projekat na poslu, nesporazum sa šefom, partnerom, prijateljima, porodicom ili bilo šta drugo što vam crpi energiju ‒ rešite to kako zbog toga ne biste i neke druge situacije doživljavali kao stresne.

Radite ono što volite. Stresom je mnogo lakše upravljati kada radite ono što volite. Čak i ako vam je posao najveći izvor stresa, slobodno vreme iskoristite da se bavite nekim hobijem koji će vas opustiti.

Racionalno organizujte svoje vreme. Jedan o glavnih izvora stresa može biti i nedostatak vremena. Obaveze se gomilaju, a vreme nezaustavljivo teče. Dakle, veoma je važno da ne gomilate obaveze ukoliko niste sigurni da ih sve možete uspešno završiti. Takođe, nemojte raditi više stvari istovremeno. Ne precenjujte se.

Stavite svoje obaveze na papir. Iz prethodnog koraka borbe sa stresom prirodno proizilazi upravo ovaj. Odvojte jedan notes u kome ćete pisati svoje dnevne obaveze i tako nećete zaboraviti ono što treba da uradite u toku dana.

Ne budite prestrogi prema sebi. Ne težite savršenstvu. Ono će radom i predanošću neizbežno doći. Jednostavno se ne opterećujte rezultatima i ne budite previše samokritični, jer sami sebi tako možete biti najveći izvor stresa.

Sarađujte s drugima. Ne očekujte da se možete sami uraditi. Šta god da radite, obratite se kolegi, prijatelju, porodici za pomoć, ako je to neophodno. Uostalom, sve je lakše i lepše u društvu, zar ne?

Na kraju ne zaboravite glavno oružje protiv stresa ‒ humor. Druženje i smeh su terapija.

The post Svakodnevni stres i kako se izboriti s njim appeared first on Portal Mladi.

Na portalu se posebna pažnja posvećuje književnosti za decu i mlade. Sve ovo je proizišlo iz želje da se osnaži pozicija književne kritike i dijaloga na kulturnoj sceni Srbije, kao i da se iskoriste mogućnosti multimedijalnog izražavanja, naročito među mladima.U okviru portala je tokom 2016. godine realizovan i projekat Pročitaj me, koji je dobio nagradu Superste.

Autori i autorke sadržaja portala su neafirmisani mladi kritičari i kritičarke, koji upravo ovde (neki od njih po prvi put) imaju priliku da kritikuju savremenu produkciju: „Za mene je veoma važno što internet portal bookvica.net postoji kao platforma koja omogućava mladim kritičarkama i kritičarima da sa svojim, za neke od nas prvim, kritičkim tekstovima izađu u javni prostor. Mislim da će ovaj portal uskoro biti pun kvalitetnih argumentovanih tekstova mladih autorki i autora koji baš zato što tek počinju, još uvek ne moraju prezati od kojekakvih autoriteta ili autocenzura karakterističnih za relativno male književne scene kao što je ova naša postjugoslovenska”, rekla je za Portal mladi Irena Jovanović, jedna od mladih kritičarki.

U planu je još i postavljanje novih kategorija, jer će se osim kritika, objavljivati i eseji, prikazi, tekstovi sa temom kritičkog čitanja lektire. Intervjui sa književnim i drugim kulturnim delatnicima o aktuelnim temama povezanim sa književnošću, takođe će doprineti dinamičnosti portala. Dominantne teme biće i kritičko sagledavanje tendencije na književnoj sceni, položaj autorki, mesto dečije književnosti, pa i preporučivanje dela savremene proze.

Projekat prati i radionica kreativnog čitanja i kritičkog pisanja, koju drži jedna od vodećih realizatorki projekta Bookvica, Nađa Bobičić. Cilj ove radionice jeste da se njeni polaznici uče pristupanju književnosti iz različitih uglova, kao i pisanju različitih žanrova — kritika, eseja, novinskih tekstova, kritika kritike itd. Ti tekstovi se potom objavljuju na portalu.

Irena, koja je takođe i polaznica radionice dodaje: „Čini mi se još važnijim to što se na radionicama sve bolje upoznajemo sa savremenom regionalnom književnom scenom, uključujući i omladinsku književnost i književnost za decu, što se književnošću ne bavimo i ne trudimo se baviti sa neke „neutralne” ideološke pozicije i što se na isti način bavimo i kritikom kritike.”

Sve je ovo jedan vid značajne podrške za mlade kritičare i kritičarke, jer im daje prostora da iznesu svoje mišljenje o savremenoj književnoj produkciji. Mišljenje koje je nezavisno, koje je lično i što je najvažnije, potkrepljeno. Upravo u vezi s tim, još jedna od mladih kritičarki Bookvice, Jelena Lalatović zaključuje: „Notorna je činjenica da je književna i kulturna scena u Srbiji i regionu preplavljena klanovskim podelama, mačizmom, seksizmom, prevaziđenim poetikama. Književna kritika da bi bila saveznica književnosti, a ne izdavačkih klanova mora biti, kako joj samo ime kaže, bazirana na kritičkom čitanju. Portal Bookvica je platforma koja mladima daje mogućnost za takvu vrstu bavljenja književnošću.”

The post Bookvica – portal mladih književnih kritičarki i kritičara appeared first on Portal Mladi.

Kada se u tebi probudilo interesovanje za umetnost, tačnije film, pošto si pre svega reditelj?

Obzirom da dolazim iz delimično umetničke porodice, a i da sam od malena pokazivao talente za crtanje, muziku, glumu i da sam kao i svako dete bio očaran prvo animiranim, pa potom i igranim filmovima na kojima sam odrastao, prirodno se nametnulo da moj poziv bude umetnički, ali sam film, odnosno režiju osvestio krajem osnovne i početkom srednje škole. Mislim da je jedina umetnost koja može da spoji sve moje talente i hobije upravo filmska, kao spoj autio-vizuelno-literarnog.

Kako je izgledao taj put?

Taj put nije bio težak, jer sam imao podršku porodice. Ali nikada neću zaboraviti razgovor koji su roditelji obavili sa mnom kada sam im prvi put rekao da želim da budem reditelj. Tada su me pitali da li sam svestan šta to znači, koliko je to teško upisati, lako završiti i teško raditi, da može da mi se dogodi da godinama ne mogu da snimim film jer su filmovi preskupi, te da ću morati ceo život da „prosim” od raznih ljudi da bih mogao da se bavim time. Rekao sam da sve to znam i da je to ono što želim. Uz Božiju pomoć, sve se otvaralo i evo, nakon 10 godina od upisa fakulteta i 6 kako sam završio, iza sebe imam dosta radova i uspeha koji nisam ni predviđao.

Koji filmski žanr ti je najdraži za gledanje, a koji za režiranje?

Uh, teško pitanje. Jer ja gledam najrazličitije filmove, sa potpuno dijametralno suprotnim žanrovima, kulturama, vremenima nastanka i geografskim poreklima. Prosto, to je već postao svakodnevni deo mog života i sada je već teško samo uživati u filmu, više je to analitičko posmatranje. Naravno, ukus se vremenom i sazrevanjem menja. Takođe zavisi od trenutka ili toga da li gledam film sam ili sa nekim. Imam i spisak na koji dodajem filmove koji na mene ostave poseban utisak, sa napomenom zbog čega. Ali kada me ovako pitaju koji mi je omiljeni film, odgovorim tri trilogije: „Kum”, „Matriks” i Nolanov „Betmen”.

Pored toga što si reditelj, ti si i asistent na katedri za režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Kako je biti s one strane katedre i raditi sa studentima?

Naš mentor Dragan Elčić je imao odnos sa nama kao sa ravnopravnim kolegama, prijateljima i svojom decom. Takav pristup je doprineo poverenju i tome da svako od mojih klasića izrazi sopstvenu poetiku i stil i da ne budemo ukalupljeni, niti male kopije profesora. Dani studiranja će mi uvek ostati u lepom sećanju. Zato, kada me je nakon diplomiranja, profesor pitao da li bih bio njegov asistent, nisam odbio. Bilo je to divno iskustvo, a i svojevrsni podsetnik svega onoga što sam već naučio. Često sam poželeo da upišem ponovo studije režije i sve one vežbe uradim opet i bolje. Sa studentima je bilo zanimljivo, jer smo približnih godina i drugačije je u odnosu na ophođenje prema starijem profesoru, ali moram da priznam da su me mlađe kolege veoma poštovale i cenile moje mišljenje o njihovim radovima. Tek kada sam seo sa druge strane katedre, ne želeći da budem ni blag, ali ni prestrog, shvatio sam koliko je to zapravo teško i tada sam još više cenio napore našeg profesora. Skeptičan sam bio prema novijim mlađim generacijama koje su generalno nezainteresovane za bilo šta, kojima nedostaje motivacija i koje na fakultetu iskazuju sindrom srednje škole. Citiraću našeg profesora Velimira Abramovića: „Fakultet je fakultativan.” Znači da ste prepušteni sami sebi i svom izboru. Sami sebe morate da motivišete ako već studirate ono što volite. Sami sebe da terate. A to je odlična priprema za budući poziv reditelja jer je režija način života, a ne samo zanimanje ili zanat.

Režija i fotografija nisu jedine grane umetnosti kojima se baviš. Pored toga, ti si i pisac i do sada si izdao čak 4 knjige. Možeš li mi reći nešto o tome kako se ta ljubav rodila?

Mislim da sam to povukao genetski od majke. Ali nas dvoje smo u potpuno drugim žanrovima. Ja se već više od decenije bavim muzikom i poezijom. Sve je krenulo od hip-hopa i urbane poezije, pa preraslo u scenarije i kratke priče, da bih se na kraju opet vratio na kratku poeziju kao minimalističnu formu, nalik na haiku. Poznato je da mladi umetnici, posebno filmski stvaraoci žele da svoju pamet i znanje, kao i svu filozofiju ovog sveta strpaju u svoj kratki studentski film, u čemu se u 95% slučajeva pogube i naprave nešto što samo oni razumeju. Ali sazrevajući i režirajući svašta, a režija se uči režiranjem, osvestite to i počnete da se vraćate na osnovu, što su priča i emocija. Tako sam i ja sledio osećaj, pa sa duže forme prešao na kratku, ali i zato što volim da eksperimentišem. Kada ću ako neću sad? Ali neću se odreći kratkih priča. Pišem ih kad god stignem.

Kako je nastala tvoja poslednja izdata zbirka refleksivne poezije „Kako se na srpskom kaže ljubav” i kome je nadasve namenjena?

Spontano. Verovatno kao rezultat emocionalnih turbulencija i raspada jedne veze. Iako je knjiga posve lična, čak do te mere da su u njoj posvete konkretnim osobama koje će se prepoznati u njoj, knjiga je, kao i svaka druga, pre svega namenjena čitalačkoj publici. Verovatno je najzanimljivija mlađoj generaciji koja se bori sa istim ljubavnim jadima kao i ja, ali su komentari i kritike i starijih bili veoma pozitivni. Ljudi su iznenađeni uglavnom time kako sam sa malo rekao mnogo. Možda je najviše nalik haiku poeziji, ali su to više misli u formi pesme nego pesme. Knjiga je svakako zanimljiva po formatu i dizajnu i „interaktivnoj” sadržini — hteo sam da isprovociram čitaoca koji je najverovatnije barem jednom osetio isto što i ja da se zapita, nasmeje, naježi, pa i zaplače i izgleda da sam u tome uspeo. Svakako je ovakva knjiga lep poklon bivšim, sadašnjim ili budućim ljubavima.

Poezija ili proza? Šta više voliš da čitaš, a šta da stvaraš? Kada bi morao da izabereš jedno, šta bi to bilo — režija, fotografija ili pisanje?

Obzirom da sam u horoskopu vaga, mislim da se do kraja života neću odlučiti. Kao što ću verovatno ceo život raditi igrane i dokumentarne filmove. Ili i hip-hop i ambijentalnu filmsku muziku. To zaista daje dinamiku stvaralaštvu, te kada se umorite od jedne stvari — pređete na drugu. Međutim, kod renesansnih tipova, može doći do rasipanja energije i vremena, a svaka umetnost traži celog čoveka, tako da, ako moram da biram između poezije ili proze, odabraću film, kao ono što mi je primarno.

I za kraj, kako se na srpskom kaže ljubav?

Ja da sam umeo da kažem u jednoj reči, ne bih napisao knjigu sa 226 pesama od kojih je naslov svake reč koja za mene ima asocijaciju na ljubav. Stoga predlažem da pročitate knjigu i odaberete sami svoju reč za ljubav ili dopišete neku novu.

The post Hadži-Aleksandar Đurović, pesnik u filmu appeared first on Portal Mladi.