Ako neko stvarno voli da čita, taj uvek može da pronađe kvalitetno delo. Toliko je bilo kvalitetnih pisaca kroz istoriju čovečanstva, da je nemoguće sve ispratiti. Za neke od nas se život čini prekratak. Tolika dela će ostati nepročitana, toliko znanje nedostižno.

To što su se danas svi latili pera, preko starleti do fudbalera, nikako nije opravdanje meni da ne čitam više ništa. Klasični izgovori ljudi koji su jedva dočekali nešto čime mogu da opravdaju svoje postupke, čak i kada to nema veze sa smislom.

Tako se guši umetnost. Ne ubijaju nju ti kvazi pisci ili kvazi muzičari ili bilo koji drugi, ubija je publika. Ona koja je ostavlja na cedilu čim je dohvati takav sloj društva. Niko neće ostaviti nešto što voli, samo zato što se to sada sviđa i nekome koga on ne voli. Ako ti je stalo do umetnosti, onda moraš da je podržiš, a ne da joj okrećeš leđa.

Pročitajte još Vojislavovih kolumni

Nekada je umetnost bila glavni pokretač ljudi, u svako pogledu, danas su je zaboravili. Ljudi više ne priznaju umetnost, plaše se svojih senki. Svesni su da u današnje vreme, kada su svi zaboravili na moralne vrednosti, jedna pesma može da pokrene revoluciju. Zato više ne čitaju poeziju. Svako od nas krije neke tajne, neke grehe koje ne želi da prizna ni sebi, a ni drugima. Ili pak neka osećanja koja želi da podeli sa nekim, ali strah ili kakva druga blokada mu to ne dozvoljavaju. Najveća je glupost kriti svoja osećanja.

Zašto jednostavno ne bi uzeo i napisao pesmu. Samo za sebe, ili samo za nju. Ili za Boga ili bilo koga ko ti donosi sreću ili patnju. Istina jeste strah, ali je isto tako i cena slobode. Ako želite da budete slobodni, pišite, pevajte, stvarajte ili jednostavno podržite umetnost.

Oslikavanje prirode rečima je možda nemoguće, ali je baš zato izazov. Upotrebite svaku moguću metaforu da dočarate lepotu i stvorite svoju perspektivu. Sami pronađite svoj mir, sami pronađite ljubav u delima, u rečima, u notama.

Ljubav je u prirodi, a priroda u pesmi, u stihu. Sami pišite svoje stihove, to je najbolji recept za život.

Nije istina da umetnost polako umire, samo je zaboravljena, gurnuta je na stranu. I za to nije krivo vreme, niti bilo kakve društvene prilike ili neprilike, krivi su isključivo ljudi.
Tako je malo potrebno za nju, tračak optimizma, pozitivne energije i šačica dobre volje. A za uzvrat nam poklanaj prirodu na dlanu, ceo svet spakovan u jedno delo i najčistiji oblik ljubavi.

The post Samo želim da stvaram appeared first on Portal Mladi.

Da, cela ta priča deluje prilično bajkovito, ali kada si klinac to ti sve deluje kao realan cilj. Nije lako, ali ako se potrudiš izguraš školu, nabiješ prosek i onda budeš miran. Naći ćeš neki posao koji želiš i radićeš ga sa ljubavlju.

Problem je što je u stvarsnosti danas sve obrnuto. Možda je nekada, u neka srećnija vremena to tako stvarno išlo, ali danas nije više ni bitno da li si završio fakultet ili nisi, da li imaš ili nemaš diplomu. Ništa od toga ti sutra ne garantuje posao i lep život. Zato je najbolje odmah se posvetiti nekom poslu. Raditi na sebi u svakom smislu, istraživati, pokušavati, raditi sve i svašta, da bi na kraju mogao da uspeš. Moraš mnogo više da potegneš da bi sutra imao neku šansu. Naravno, neki će uspeti da ostvare snove kao najbolji studenti ili kao najsnalažljiviji, ili putem sreće ili putem veze, ali takvih nema mnogo.
Ne želim da poručim nikome da obrazovanje nije važno ili da ne treba da završe školu i da steknu diplomu, ali pre svega je bitno da se steknu i radne navike i da se prihvati realna slika našeg okruženja.

Fakulteti oduzimaju previše vremena na razne aktivnosti, koje su uglavnom obavezne ili ako i nisu, svakako su bitne i nije ih poželjno propuštati. To je, po mom mišljenju, najveća mana našeg obrazovnog sistema. Ovde je veoma teško naći posao, a pogotovo neki koji ima fleksibilno radno vreme i gde možeš da se dogovoriš sa šefom ako nekada moraš da zakasniš ili odeš ranije. Sa druge strane, školarine su prilično skupe za naš standard, a tu su i brojne druge potrepštine koje su neohodne za rad i mnogi nemaju dovoljno sredstava da pokrivaju sve troškove. Roditeljima bi svakako dobro došlo kada bi studenti mogli da otplaćuju barem deo toga, a i studentima bi bilo bolje, jer bi mogli sami sebe da školuju.

Danas smo došli do toga da omladina nema dovoljno razvijenu svest i dovoljno široku sliku,  većina njih ne želi da radi poslove koje ne vole ili za koje se nisu školovali. Ipak, mi živimo u takvoj zemlji gde ti ništa ne garantuje siguran posao, pa makar završio i tri fakulteta. Zato je bitno imati radne navike i uvek neki plan sa strane.
Studiram novinarstvo i trudim se da izguram fakultet najbolje što umem, ali svejedno da li ga završim ili ne, znam da sutra neću biti gladan.

The post Znam da neću biti gladan appeared first on Portal Mladi.

Oblačim se polako, gledajući kroz polu spuštene roletne. Kiša i dalje pada, ali sada nešto manjim intenzitetom.
Već je vreme i ja moram da krenem.
Pokupio sam neophodne stvari, nabacio ranac na leđa i krenuo polako niz stepenice ka izlazu. Ne znam zašto sam izabrao baš ovaj dan.  Napolju je sve mokro i hladno, i sve je nekako tuđe i zastrašujuće.
Ipak, ustao sam na vreme, možda malo kasno. Ne mari. Stići ću na cilj, danas ili sutra, svejedno je. Odlučio sam da danas kažem šta mislim. Krenuću redom i neću se zaustaviti dok moj glas ne bude na svakoj stanici sa nacionalnom frekvecijom. Jasno ću preneti poruku, ne mogu više da ćutim.
Konačno sam na ulici.
Trčim.

Velika količina negativne energije se nakupila i mora da izađe, mora da ode, da me pusti. Ja želim da odem i da prekinem trovanje. Želim protivotrov.
Stigao sam do odredišta, tu su svi oni koje volim. Svi žive tu, nadomak duše, a svi su opet daleko od fizičkog kontakta.
Ali danas sam tu, da ih zagrlim, poljubim i kažem im da ih volim. Želim da, po prvi put, zaista to kažem, da to uradim.
Predugo već krijem emocije. Zakopane su duboko ispod kože, da čak ni ja nisam mogao da ih dokučim. Ispod svih onih hladnih, samoživih i bednih trenutaka. Ispod maske, ispod kore, ispod zdravog razuma.
Reči iščupane iz grla, na vrhu jezika, čekaju znak. Stojim na kiši, i kucam na vrata. Prolazi vreme, ali vrata se ne otvaraju. Sati se pretvaraju u dane, a na vratima se idalje niko ne pojavljuje. Kao da je ta kuća odavno napuštena.

Na kraju kada uvidim da se vrata neće otvoriti, shvatam da je ono hladno i tuđe moja slika sveta izvan moje sobe. Dugo sam zatvoren u svojoj glavi. Konačno sam izašao iz košmara i shvatio da snovi mogu da prave razliku, a mogu da budu i stvarni. Samo je pitanje koliko si spreman da sanjariš i da otvoriš vrata nepoznatim prolaznicima. Dugo sam sprečavao sebe da se posvetim ljudima koji su bili tu. Danas sam shvatio grešku, ali ta vrata su zauvek zatvorena, kao podsetnik.

Fotografije preuzete sa: Filckr.com

The post Danas ću reći ono što mislim appeared first on Portal Mladi.

Koliko to teško može da bude?

Ako se dovoljno potrudiš, možeš da stigneš sve do dvadeste i onda da proživiš ostatak života u svojoj kreaciji novog sveta.
Period kada si klinac i veruješ u čuda. Svakoj ideji poklanjaš pažnju, i ljudima pružaš beskonačno šansi, sve u nadi da je sledeća ona koja će biti presudna i kada će ti se pridružiti u pustolovini, da zajedno svet učinite boljim mestom.

U sredini, naravno, dolazi ono vreme kada vas zasipaju sumnjom sa svih strana. Sve u šta ste do tada verovali sada deluje relativno i teško ostvarivo. Tada se lomi, ili odustanete od svega i pridružite se klubu onih ozbiljnih, odraslih ljudi ili postajete odmetnik od društva.
Ovi prvi odmah prelaze u treći stadijum i ostaju tamo večno zarobljeni, a ovi drugi počinju da se inate. Mladi i ambiciozni, prepuni inata i bunta i sve to se brzo završi. To je kratkog roka i brzo prođe taj nalet euforije. Pomislite kako ste prestari za takve gluposti i prepustite štefetu nekoj novoj deci, isto tako mladoj i besnoj, kao što ste nekada i sami bili.

Bilo kako bilo, na kraju i jedni i drugi dolaze na isto.

Zatim nastupa onaj deo života kada više ne možete ni sebe da spasite, a ne čitav svet. Izgubili ste kompas, a sa njim i ambicije. Tumarate kroz dane kao lutka, sledite tuđe korake, pratite tuđe smernice i jedini pokretač vam je glad za parama. Prihvatate parolu: „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“, i stapate se sa ostalima da bi osigurali kakvu takvu izvesnost za budućnost.

Odbacujete sve one teorije koje vam sada šapuću neka nova deca na ulici, gluvi ste za sve što ste nekada i sami pričali, jer sada više ne vidite smisao u tome.
Glavni problem u tome je što mislimo da je to tako jer smo sada stariji, jer smo odrasli i sve te dečačke blesave želje sada vidimo isključivo kao proizvod neiskustva. A zapravo smo samo izgubili sebe u žurbi da odrastemo. Izneverili smo dete u sebi, uverili ga da je Petar Pan prevarant i oduzeli mu slobodu, a za uzvrat okovali njegovu maštu.

Zamolio bih vas da ustanete i minutom ćutanja odate poslednju poštu palim idealima i svoj onoj deci koja nisu uspela da prežive u koži odraslih ljudi.

The post Minut ćutanja appeared first on Portal Mladi.

To je period kada inspiracija praktično cveta na drveću i tera te da stvaraš i da slaviš život.
U, naizgled, beznačajnim stvarima i situacijama pronalazimo veliku sreću, velike pobede. Sive fasade ponovo poprimaju boju i oživljavaju. I sve je tu, na dohvat ruke, sve je dostižno i moguće.

Jednostvano onaj osećaj kada hodate ulicom i osetite prirodu kako se budi, kako sve raste oko vas, pojava neopisiva rečima. Ne postoji vokabular koji sadrži u sebi dovoljno precizne reči koje bi prenele taj osećaj.
Za mene je proleće pokretač, volja koja mi kuca na vrata u trenucima panike i izvodi me napolje, da mi pokaže sve svoje čari.

Mogućnost da sednem na klupu u nekom parku, čitam Stendala i u inat se trudim da vidim boje spektra izvan crvene i crne. Mogu da odem u prirodu i da prikupljam slike za svoje nove žvrljotine, koje kasnije sklapam u ditiramb, večno uklesan na moždanoj kori.

Nije sve tako sivo, rekao bi Mile, a možda ništa nije sivo, samo je pod senkom. Ako dozvolite suncu da obasja vaše misli, možda ćete uvideti poentu.
Danas je dan koji neću protraćiti na besmislene stvari kao što su nerviranje, sujeta, mržnja.. samo želim da zapišem svoje trenutne misli da bih sutra imao oslonac u periodu krize, jer je danas prokleto lep dan, i ja se mnogo dobro osećam.
Možda bi ovakvi trenuci inspirisali jednog Van Goga da naslika svoje „Suncokrete” ili bi možda jedan Karavađo naslikao „Raspaće Svetog Petra”. Možda su baš u ovakvim običnim danima nastajala neka od najvećih dela u dosadašnjem toku istorije. Ali ja danas ne stvaram ništa veliko, samo pišem kolumnu u čast proleća. To je moj pokušaj da vam prenesem deo onoga što osećam trenutno, taj naboj pozitivne energije praćene inspiracijom. Pokušajte da se prepustite, i da naslikate bar poneki osmeh, tako su počinjali svi veliki umetnici.

Šetnja po Zemunskom keju, okupanom suncem ili pivo sa prijateljima u Studenjaku, ili prosto da, kao sada, sedim na tremu, pijem kafu i upijam sve mirise rađanja novog života, sasvim je svejedno. Na Dvestadvojci puštaju Rundeka i ja se odjavljujem, uz sunčani pozdrav!

The post Prolećna kolumna appeared first on Portal Mladi.

Čudno je to, kako se krug interesovanja vrti zajedno sa našim odrastanjem. Kada smo bili mali voleli smo da čitamo, ili da nam čitaju, razne priče. Uživali smo u avanturama naših junaka i uvek smo na kraju bivali srećni, jer dobro uvek poveđuje. Kada si dete, zadovoljavaš se takvim lažima. Tada ti sve to deluje tako stvarno i veruješ da svaka priča ima srećan kraj. 

Zatim kada malo odrasteš, kada se krug zavrti, dolazi period kada počinješ da uviđaš sve laži i sve obmane u kojima su te držali svih tih godina. Period kada shvataš osnove života, ali još uvek nisi u stanju da ih detaljno proučavaš, pa tapkaš u mestu misleći da si prvi koji je to otkrio. To je ono vreme kada te stvarnost potpuno obuzima i ,na teži način, uči kako se postaje čovek. I ti tako nadmen i zelen, prepun inata i bunta, ulaziš u sukob sa njom. Pored sve boli koju ti nanosi, ti i dalje želiš da budeš tu i da odgledaš predstavu, čekaš srećan kraj.

Tada te ne zanimaju knjige.

Osnovna škola, srednja škola, sve više te privlače čari realnog života. Koga briga šta kaže Andrić, Meša, Crnjanski… ti si svoj.

Ne shvataš ništa, ali toga nisi svestan. Misliš da je tvoj put ispravan, da radiš nešto novo, da dižeš revoluciju, stvaraš istoriju, prepun si sebe. Ne možeš tada da razumeš zašto te teraju da čitaš nekog „Stranca”, da analiziraš dela, da čitaš i učiš pesme iz čitanke.   

Onda se krug još malo okrene i ti kreneš na fakultet. Sve je po starom, shvatio si da moraš da znaš te stvari kako bi mogao da napreduješ i prihvatio si to, ali i dalje ne razumeš.

Vremenom si shvatio i već usvojio to da retko šta ima srećan kraj, da se sve sastoji upravo od toga da li će na kraju biti dobro ili loše. Sve to si prihvatio jer si na sopstvenoj koži osetio šta znači dobro. I još više, šta znači loše, ali i dalje ne razumeš. Vučeš se kroz život sa površnim slikama i nedovršenim rešenjima, uzalud tragaš za smislom, boriš se protiv vetrenjača jer ne znaš ko je Don Kihot. Ne znaš ko je Servantes i šta ti sve nudi neograničeni svet književnosti.

Upravo to te dovodi do trenutka kada počinješ da se pitaš. Postavljaš mnogo nekih zamršenih pitanja, koja su se skupljala godinama života u neznanju.

I onda počinješ da shvataš.  

Sve ove godine koje si potrošio u lutanju, u traženju puta, svako pitanje, i svaki odgovor, svaka reč i svaki događaj, sve je već zapisano.

Ljudi ne shvataju da knjiga sadrži sve odgovore. I dok oni izbegavaju knjige, bežeći u realnost, zapravo beže od istine. Ta istina je vekovima sakupljana, protkana tolikim iskustvima i toliko detaljno objašnjena, samo treba čitati. Treba se upustiti u istraživanje sveta, a svet nikada nije bio bliži. Ceo svet je stao među korice, i svaka dilema, svaka nepregledna misao ima svoje mesto među tim redovima.
Nije toliko teško, i vreme nije izgovor. Ako postoji volja uvek će se naći i neki delić vremena da se pročita nešto vredno.

Svakim pročitanim redom postajem bolji čovek i osećam svoj napredak. Knjige su mi ponudile odgovoro na svaku dilemu i izvukle su me iz raznih nevolja, i dugujem im mnogo.

Zato, molim vas, prestanite da jurite za odgovorima, na pogrešnim mestima, i pročitajte po koju knjigu.

The post Sve je već zapisano appeared first on Portal Mladi.

Sedim na klupici u Studentskom parku, nakon posla, i jedući svoj sendvič posmatram ljude. Završio sam sa poslom oko 15h i sada imam rupu oko sat i po vremena, nakon čega moram da budem na fakultetu.

Retko mi se dešava da sam zaglavljen u vremenu, u sred grada i da imam pravo da ništa ne radim u tom periodu. Čudan je osećaj, kao da si na kratko slobodan. Nemaš nikakve obaveze, ništa se ne očekuje od tebe, jednostavno imaš sat i po vremena za sebe i svoje misli.

I odlučio sam da tu svoju slobodu provedem tu, na klupici, jer ništa kreativnije nisam uspeo da smislim. Tako sam počeo da promatram ljude koji su prolazili.

Kao roboti. Svi nekud žure, jedva stižem pogledom da ispratim sve te ljude koji pretrčavaju preko parka.

Svi oni će već obaviti svoje poslove, a ja ću i dalje sedeti tu na klupi i razgovarati sam sa sobom ili sa golubovima koji priđu da pokupe ostatke mog sendviča. Možda je to tačno, ali oni ne znaju šta je sloboda. Ne znaju šta je vreme samo za sebe i delić dana u izolaciji od užurbanog gradskog života. Tek kada se izdvojiš iz te mase možeš da vidiš koliko je to sve pogrešno. Nekada je dovoljno prosto iskočiti iz sistema, iz te šeme. Dovoljno je naglo prekinuti jedan od tih monotonih postupaka koje svakodnevno odrađujemo i uraditi nešto sasvim suprotno. Ironija je koliko je to zapravo lako, a koliko se mi plašimo da promenimo način traćenja života. Da stvar bude još gora, traćimo ga sve brže i brže.

Jedan iskorak iz kolone i imaš konce u svojim rukama. Ljudi, sa strane, izgledaju kao nečija mašinerija, programirana i nesvesna. Da, definitivno nešto treba menjati…

Tu misao prekida mi činjenica da mi je vreme za slobodu isteklo. Ustajem i krećem preko parka, kako bih se vratio u rutinu svakodnevnog života.

The post Dan u prolazu appeared first on Portal Mladi.

Tu si najbolji.

Niko ti ništa ne može, a ti možeš sve!

Sve više vremena provodiš u tom lažnom svetu i na kraju samo shvatiš da se plašiš da izađeš napolje. Tamo je sve neizvesno i opasno i nema potrebe da se izlažeš tom riziku.
Sve možeš iz svoje sobe. Da se dopisuješ, razgovaraš sa prijateljima. Sta više, mnogo je lakše reći mnogo stvari tako, nego tamo napolju, gde si izložen.
A sa druge strane, sve ti je i teže da ideš bilo kuda. Stolica ti je postala draga, a noge teške.

I onda, kao i kod svake zavisnosti, nastupa faza kada ti se sve to lepo pretvara u pakao. Počinješ da gubiš prijatelje, koji više ne žele da tolerišu tvoje izgovore, počinješ da gubiš osećaj za stvaran život i na kraju gubiš i identitet.

Da stvari budu gore, danas se sve više insistira na tome da se mnoge stvari obavljaju preko interneta. Ljudi sve više radnji prebacuju u virtuelni svet kako bi uštedeli vreme i smanjili broj svojih aktivnosti. Upravo to je najveći problem. Čoveku su neophodne aktivnosti da bi normalno funkcionisao.
Stalnim korišćenjem interneta gubi se pojam o vremenu, zaboravljaju se obaveze i neprestano se odlažu stvari. A sa druge strane, stvara se iluzija, koja vremenom dovodi do sloma očekivanja i neretko do depresije.

Svi smo, hteli to ili ne, umešani u ovaj košmar. Samo je pitanje kako se ko sa tim nosi i na koji način ga koristi. Internet ne mora da bude loš, ali ga treba koristiti kontrolisano i ne previše često. Ako internet preraste u zavisnost, stvarnost postaje kriza.
Na internetu se mnogo toga može naučiti i sve je dostupno. Najbitnije je napraviti selekciju i uzeti ono najbolje od njega.

The post Anestezirana stvarnost appeared first on Portal Mladi.

U Srbiji mi imamo običaj da nam se sve vrti oko broj tri. Tri puta se ljubimo, dižemo tri prsta, tri dana slavimo slavu… pa tako i kada vadimo neki dokument, ako želimo da nas dugo i verno služi, red je da dođemo bar tri puta. Kažem bar tri, jer nekada radnici na šalteru ne mogu da se sete kada ste to bili treći put, pa vas nateraju da dođete i četvrti put, tako vam Bog pomogao.

Možda vam se koji put desilo i da niste u mogućnosti da imate određene dokumente koje treba da priložite, jer to ne zavisi od vas. Naravno, radnik na šalteru nema nikakve veze sa tim i nije dovoljno plaćen da vam izađe u susret i tako zbog tuđih grešaka vi stojite u mestu.

Uzalud je da neki ljudi rade svoj posao odgovorno, kada drugi koče ceo proces. Sistem je prilično komplikovan i pun nepotrebne administracije. Međutim kakav god da je sistem, mi ga moramo poštovati, ali to nije izvodljivo ako neki njegovi delovi odudaraju od celine. Da bi jedan takav lanac normalno funkcionisao potrebno je da svaka karika u tom lancu tačno i odgovorno izvršava svoje zadatke. Jer ako jedan organ zakaže, ne može se dalje i onda svi imaju problem.
Nekada nisu u pitanju samo ljudi koji izvršavaju te poslove, već propisi koji ih obavezuju da svoj posao rade kako rade. Tada nastaju još veći problemi jer čovek može da isapravi svoju grešku, ali prepravljanje propisanih odredbi je dug i bolan proces za sve.

Zato se kod nas sve rešava iz trećeg puta i vrlo često mimo propisa. I naravno niko nije kriv. Jedni krive one druge, oni drugi krive prve i tako u nedogled. Prašina se podigne i spusti, a najdeblji kraj uvek izvuče običan, mali čovek.

The post Sistem vs. Običan čovek appeared first on Portal Mladi.

Ustajem.
Krećem u laganu šetnju oko stanice u potrazi za delom mozga koji još uvek funkcioniše. Tražio sam ga na ,žvakama prošaranom, trotoaru. Tražio sam ispod klupe i ništa. Pa sam nastavio pustolovinu na rezervi. Posle prvih par krugova osećam blagi pomak i vraćam se na temu.
Sreća?
Jesam li srećan ili ne?
Tražim argumente za i protiv i otpočinjem debatu. Vodim monolog u glavi pokušavajući da dosegnem odgovor.
Na prvi pogled ne vidim baš razlog da budem srećan. Sve što radim, radim polovično. Slab sam i lenj. Ne umem da kontrolišem svoje postupke koji mi donose dobro, pa često ispadnem grbav, ali zato uspešno kontrolišem emocije u pogrešnim trenucima. Da je život pogrešan, ja bih bio heroj. Ovako sam samo slepi putnik koji tumara po zabačenim ulicama glavnog grada, u potrazi za smislom.
Onda se setim da od takvog razmišljanja mogu da dobijem samo tumor na mozgu i pokušavam da se otrgnem lošem osećaju koji me na trenutak obuzeo.
Imam ja i te kako razloga da budem srećan!
Sve što mi treba je tu ili će već doći vremenom. Ako ne dođe, to mi sigurno nije ni trebalo. Možda ja previše tražim od života, a možda sam u startu previše očekivao. Ali nije skromnost tražiti malo, već prihvatiti ono što imaš i sa tim osvojiti svet.
A ja već imam mnogo!
Imam porodicu, nepresušni izvor podrške i ljubavi. Imam prijatelje za koje bih učinio baš sve jer sam svestan da bi oni učinili isto. Imam svoj put koji sam izgradio sam i imam ponos u džepu jer sam ostao čovek.
Imam 20 godina i srećan sam!
Sreća je svuda, ako zagrebeš površinu. Najlakše je sedeti na stanici i kukati dok ti autobusi odlaze.

Autor: Vojislav Stojsavljevic

The post Jutarnji monolog appeared first on Portal Mladi.