Ta netrpeljivost između Vuka i Dositeja proizvod je izrazite polarzacije koja je postojala u srpskom kulturnom životu 19. veka – prosvetitelja, s jedne strane, koji su bili okrenuti Evropi i stvaranju obrazovanog, građanskog društva, i romantičara, s druge strane, koji su bili okrenuti svom narodu i stvaranju nacionalnog identiteta na tekovinama starih običaja, verovanja i jezika

Iako je Vuk odao zasluženo priznanje Dositeju za to što je uočio potrebu pisanja na „narodnom jeziku“, on nije mogao, u skladu sa tradicijom iz koje je ponikao, razumeti i podržavati Dositejeve racionalističke ideje. Prvenstveno one koje se tiču narodnih običaja i praznoverja.

To vidimo iz odgovora koji je Vuk uputio S. Živkoviću povodom njegovog stava da pisac mora da se trudi „prostoti da se dopadne“. Vuk mu tom prilikom piše: „Prostoti se vrlo dopao Dositej vičući na kaluđere i manastire, na post i na mošti svete, na druge đekoje običaje crkve naše, i to ona razumije vrlo dobrio i čita radije no Vezlića „O spokojnoj žizni“, ili kakvu Rajićevu knjigu, ali neka nam kaže g. Živković, ima li prostota od toga kakvu polzu ili štetu?“.

Ovakav stav prema Dositejevom liku i delu nije bio usamljen u srpskoj kulturi u doba romantizma, a nažalost ni kasnije. Cetinjski vladika, Petar II P. Njegoš, bio je još ljući protivnik Dositeja. On je smatrao da su njegovi spisi „gorki i otrovni“, a njegova prosveta „razvratna“.

On je čak molio Miloša Obrenovića da zabrani štampanje sabranih Dositejevih dela, što je na prvi pogled neshvatljivo, a ipak sasvim razumljivo ako se zna sa kakvom je oštrinom Dositej napadao narodne običaje i druge paganske tragove, a koliko je Njegoš želeo da očuva to nasleđe drevne kulture među našim ljudima. No Miloš Obrenović se na takav jedan postupak ipak nije odlučio.

Imajući na umu ovakav negativan pogled na Dositeja i njegove ideje u periodu romantizma, uvešćemo jos jednog pisca, bez kog se, romantizam kao pravac možda i nikada ne bi razvio u srpskoj književnosti. Igrom slučaja on se rodio istog datuma kada nas je Dositej napustio, samo 13 godina kasnije – Aleksije, u narodu poznatiji kao Branko Radičević.

On je za svog života, a i posle njega, ostao upamćen u tesnoj sprezi sa Vukom Karadžićem. I doista, Branko jeste bio izraziti pristalica Vukove reforme. Njegova prva knjiga „Pesme“ štampana je Vukovom reformisanom ćirilicom i čistim, narodnim jezikom. Pored još tri dela koja izlaze 1847. godine, ove Brankove pesme označavaju konačni trijumf narodnog jezika u književnosti, samim tim i konačnu Vukovu pobedu.

Radičević je neizmerno poštovao Vuka i njegovu borbu, no Vuk za Radičevićevo delo i nije previše mario. U svojoj obimnoj prepisci o Radičevićevim pesmama nije ni jedan redak napisao, a o njemu samom, tek poneki. Mnogo je više o Radičeviću pisala Vukova ćerka, Vilhemina, i to tek nakon njegove smrti, a i to sa, kako neki smatraju, tendencijom da istakne veličinu svog oca pre no samu Brankovu ličnost. Mina je takođe zabeležila kako je Branko preminuo na rukama njene majke Ane, no kako je kasnije utvrđeno, i ovo je još jedan pokušaj uzdizanja sopstvene porodice.

Samo nekoliko godina nakon prve Brankove zbirke pesama izlazi i druga. U toj knjizi pesnik mladalačke ljubavi, proleća i čulnosti, kakav je bio u svojim prvim pesmama, neuspešno pokušava da bude epski pesnik junačke tematike. No, on to ne može biti, jer on takvo junaštvo istinski ne oseća. Njegove junačke pesme smešne su koliko i fes koji mu je na glavi zamenio gospodski šešir. Uzrok ovakvog njegovog rodoljubivog ispoljavanja možda i leži u njegovoj iskrenoj fascinaciji narodnom tradicijom.

Međutim, teško da u to možemo poverovati, s obzirom da je razlika između ovih Brankovih pesama i epskih pesama Vukove redakcije neizmerno velika. Pre će biti da uzrok leži u tome što je Branko želeo da ugodi vremenu i ljudima oko sebe. U prilog tome svedoči i činjenica da je druga knjiga pesama posvećena knezu Mihailu, koji je vremenom postao neka vrsta Brankovog mecene, te je na taj način Branko pokušao da mu vrati dug. On je uložio celog sebe za jedno vreme, tuđu ideju i dobrobit sopstvenog naroda.

U 29. godini svog života jedan od naših najvećih pesnika umire sam, u tuđini. Branko je sahranjen na bečkom groblju, a sve troškove sahrane je podmirio knez Mihailo. Devet meseci kasnije Milica Stojadinović Srpkinja piše: „Do njegova groba prolazili smo grobove cvijećem zasađene, a na Brankovom poznade se odmah da taj grob niko od rođenih ne polazi, jer se skoro i ne zna, tako je kopanjem drugih grobova iskvaren“. Neko vreme, skoro četvrt veka, srpski narod je zaboravio na svog pesnika u dalekoj zemlji, ali nije i J.J.Zmaj koji je s pesmom „Brankova želja“ probudio ideju o prenosu Radičevićevih kostiju.

Međutim, ta ideja nije ostvarena sve do 1883. Godine. Te godine „Zora“ je u Beču proslavljala stogodišnjicu prve srpske narodne knjige od Dositeja Obradovića. Tim povodom sastavljena je „Spomenica“, koja je sadržala nekoliko priloga o Dositeju. Sav prihod sa proslave, kao i prihod od prodaje „Spomenice“ odlazio je u zaseban fond posvećen prenosu kostiju pesnika Branka Radičevića u Sremske Karlovce. Ova inicijativa došla je u poslednji čas jer je pretila opasnost da do kraja 1883. Godine pomenuto groblje bude zatvoreno i sve kosti sahranjene u zajedničku „opštu grobnicu“.

Tako je jedan veliki Dositej zadužio celu svoju naciju, i one koje su ga optuživali, i one koji su ga podržavali,  između ostalog, i time što joj je omogućio da njen jedini, iskreni pesnik mladosti i lepote življenja dobije najlepši hram u celoj Srbiji – Stražilovo, a nacija još jedno hodočasničko, Sveto mesto.

The post Kako je Dositej Obradović spasao Branka Radičevića appeared first on Portal Mladi.

Internacionalnu poruku koja će kružiti ove godine uputio je poljski reditelj Kšištof Varlikovski (Krzysztof Warlikowski). On je ovogodišnjom porukom izneo ideju da su pravi stvaraoci oni koji prevazilaze klišee I konvencije, koji zaobilaze naše I stvaraju vlastite svetove. Varlikovski pozorište vidi u službi istine, ali one istine koja probija svaka ograničenja I koja nas odvodi u nešto novo I nepoznato. Poruku u celosti, na srpskom jeziku, možete pročitati ovde.

Ovaj značajan datum za pozorišnu umetnost obeležiće svaki teatar u Srbiji, prvenstveno nezaobilaznim čitanjem ovogodišnje poruke pre izvodjenja predstave na ovaj dan, ali I drugim zanimljivim dešavanjima.

Teatar 78

U pozorištu Teatar 78 biće održana, sada već tradicionalna manifestacija “Bolje art nego škart”. Program će trajati dva dana, 27. I 28. marta, I obuhvatiće zanimljiv dramski, likovni I muzički sadržaj. Prvog dana posetioci će moći da pogledaju predstavu po tekstu Bratislava Petkovića “Legija časti – Milunka Savić” s početkom u 20 časova. Nakon toga, u 22 časa, sledi muzički program u Kafe galeriji “Teatra 28” – koncert Jovana Maljokovića I Balkan Salsa Benda uz pratnju plesača. Drugog dana, u subotu, biće održane dve pozorišne predstave. U 17 časova igraće se predstava za decu “Pepeljuga”, a u 20 časova “Jazbina”, koja je u Bugarskoj osvojila nagradu za najbolju predstavu amaterskih pozorišta. Manifestacija se završava muzičkim programom u okviru kog će se održati plesno veče tanga, s početkom u 22 časa. Ovaj raznolik program pratiće i izložba slika “Rađanje”, slikarke Ane Đapović. Ulaznice za ovu manifestaciju su besplatne I mogu se podići u kancelariji broj 1, “Teatra 78” u Resavskoj ulici, svakog radnog dana od 10 do 16 časova

Atelje 212

Povodom Svetskog dana pozorišta  Atelje 212 je najavio veliku, promotivnu vikend akciju, 27. i 28. marta, kada će nas očekivati popusti, promocije  pokloni iznenađenja.

Bitef teatar

Na ovaj dan u Bitef teatru, u 20 časova, biće premijerno izvedena predstava “Nevidljivi spomenici”. Reč je o zanimljivoj, dokumentarnoj predstavi koja se bavi temom sećanja na Drugi svetski rat i Holokaust u Beogradu. Režiju potpisuju sestre Jelena i Milena Bogavac, a predstavu izvode učenici Treće beogradske gimnazije.

Pozorište na Terazijama

U Pozorištu na Terazijama ovaj dan će se obeležiti premijerom hit mjuzikla “Mama mia!” u režiji Juga Radivojevića. Ovo će biti prvo izvođenje najpoznatijeg svetskog mjuzikla u ovom delu Evrope na kom je angažovano oko 150 glumaca, igrača, članova hora I orkestra.

Svetski dan pozorišta neće ostati neobeležen ni u drugim gradovima Srbije.

U Novom Sadu posetioci Srpskog narodnog pozorišta moći će da ostvare 50% popusta prilikom kupovine karata za kultnu predstavu “Ćelava pevačica” koja se izvodi na ovaj dan.

I kragujevački Teatar 27. marta obeležava Svetski dan pozorišta kada će na Sceni “Joakim Vujić” biti izvedena predstava Harper Li “Ubiti pticu rugalicu” u režiji Nebojše Bradića I pročitana tradicionalna međunarodna poruka.

The post Svetski dan pozorišta u Srbiji appeared first on Portal Mladi.

Za skoro trideset godina bavljenja filmom napisao je oko dvadesetak scenarija, režirao desetak filmova, ostvario veći broj, uglavnom sporednih filmskih uloga i ono sto je najvažnije – uspeo je da izgradi sebi svojstven stil na osnovu kog svaki prosečni filmski znalac može, nakon kratkog vremena gledanja filma, reći: “Da, ovo je definitivno Tarantinovo delo!”.

Biografija

Kventin Džerom Tarantino rodjen je 27. marta 1963. godine u Tenesiju, ali se ubrzo sa porodicom preselio u Kaliforniju. Odrastao je samo sa majkom, pošto ga je otac, Toni Tarantino koji je i sam bio glumac i muzičar,  napustio jos pre rođenja. Od malena je bio veliki zaljubljenik u filmove. Kako on sam svedoči, majka ga je, pošto nije mogla priuštiti dadilju, često satima ostavljala ispred televizora.

Otuda ćemo neretko u njegovim filmovima čuti dijaloge koji su vezani za američke TV serije ili glumce, ali i za bilo koje druge oblike popularne kulture. Tako se kod njega, još od ranih dana, razvijala želja da zaplovi u svet filma, prvenstveno kao glumac, jer dečije poznavanje filmske umetnosti uglavnom doseže samo do glume, a potom i kao režiser.

Jureći taj svoj cilj, Tarantino je napustio školu sa petnaest godina i upisao se na časove glume Prvi ozbiljniji posao dobio je u video klubu u Kaliforniji. I pre nego što je započeo rad u video klubu, Tarantino je posedovao jako široko filmsko obrazovanje, a za vreme petogodišnjeg rada tamo, on ga je samo  još više obogatio.

Prvi film

Sa dvadeset i tri godine počeo je snimanje svog prvog filma – “My best friends birthday”. Tri godine svog života Tarantino je posvetio ovom filmu, ali na kraju ipak nije bio zadovoljan. No, s obzirom da nije imao nikakvog “zvaničnog” filmskog obrazovanja, niti je imao drugih finansijskih sredstava za ovaj film do svoje minimalne plate, nije se moglo mnogo ni očekivati.

Nakon tri godine uzaludnog pokušavanja da prikupi novac za snimanje sledećeg filma, Tarantino prodaje dva svoja scenarja: scenario za film “True romance” koji je režirao Toni Skot i koji sadrži dosta autobiografskih elemenata i scenario za film “Natural Born Killers” koji je preradio i režirao Oliver Ston.

Svetska slava

Sticajem srećnih okolnosti scenario za sledeći film dospeva u ruke Harvija Kajtla i zahvaljujući njegovom zalaganju 1992. godine izlazi film koji je Tarantinu obezbedio svetsku slavu – “Reservoir dogs”.

Osnova ovog filma je jako jednostavna – nakon neuspele pljačke grupa kriminalaca sumnja da se među njima nalazi policajac. Međutim, ono što ovaj film čini izuzetnim jeste upravo način na koji je ta jednostavna priča ispričana. U njemu se ispoljavaju svi oni elementi Tarantinovog stila koji će se javljati i u njegovim kasnijim filmovima i koji će postati zaštitni znak njegovog filmskog stvaranja.

Nekonvencionalni način pripovedanja, ekstremno nasilje koje je često  vešto zamaskirano kako bi ga publika prihvatila kao neuznemiravajuće (setimo se samo scene kada Mr. Blonde seče uho policajcu), dijalozi koji nemaju konkretne veze sa radnjom, ali koji umnogome doprinose približavanju, često negativnih likova, gledaočevom simpatisanju…

Ostali filmovi

Godine 1994. izlazi kultni film “Pulp Fiction” koji je Tarantinu obezbedio prvog “Oskara” za najbolji originalni scenario i “Zlatnu palmu” na Filmskom festivalu u Kanu. Radnja ovog filma, prikazana na neverovatan, tarantinovski način, prati naizgled zamršenu priču o dvojici plaćenih ubica sa toliko zanimljivih detalja koji nas navode da se ovom filmu iznova i iznova vraćamo. Tri godine nakon njega usledila je adaptacija romana “Jackie Brown” koja je, nezasluženo, zauvek ostala u senci drugih Tarantinovih filmova.

U toku snimanja  filma “Pulp Fiction” rodila se ideja o filmu “Kill Bill”. Naime Uma Turman i Tarantino su zajednički došli na ideju snimanja modernizovanog kung fu filma iz sedamdesetih, sa ženom osvetnicom u glavnoj ulozi. Zanimljivo je to da je upravo Uma Turman stvorila prepoznatljiv lik osvetnice  poznatiji kao The Bride predloživši da uvodna scena bude s njom, pretučenom, u venčanici. Film je snimljen u celosti, ali kako je bio predugačak, morao je biti podeljen na dva dela: Vol. 1 i Vol. 2.

 Poslednja dva Tarantinova filma “Inglorious Basterds” (2009.) i “Django Unchained” (2012.)  umetnički i produkcijski su nadmašila sve prethodne. Ova dva filma otkrivaju još jednu karakteristiku Tarantinovog stvaranja, a to je da on voli da stvara u žanrovima.

Naime, prvi film predstavlja slobodan pristup žanru ratnog filma, a drugi žanru vesterna, ali oba ova filma za temu imaju osvetu pojedinca koji je prikazan kao žrtva vremena i samovolje drugih. Stoga, nasilje u ovim filmovima doživljavamo drugačije nego u prethodnim – ono dolazi kao zasluženo te u sebi nosi i određenu dozu katarze. Zbog slobodnog poigravanja sa istorijskim temama koje su u ljudskoj svesti još uvek donekle sveže, ova dva filma su zavredila dosta pažnje filmske kritike.

Trenutno se snima osmi Tarantinov film “The Hateful Eight” čiji izlazak, najavljen za novembar ove godine, željno iščekujemo.

The post Kventin Tarantino – Umetnost nasilja appeared first on Portal Mladi.