Foto: http://www.laguna.rs/

Ova poetizovana povest o počecima stvaranja srpske srednjovekovne države, zapravo je uobličena biografija njenog rodonačelnika Stefana Nemanje.

Data kroz okvir snoviđenja samog glavnog junaka, inicirajući glavni motiv borbe za slobodu, priča o Stefanu Nemanji na taj način postaje slika cele tadašnje malene Raške.

Sama pripovest ima elemente više tipičnih sižea, od srednjovekovnih žitija svetih, preko romantičarski uobličene figure glavnog junaka do onog što može biti i na početku svega, hrišćanskog  epa obraslog legendom o svetoj lozi Nemanjića.

Pisci lik Stefana Nemanje, velikog župana, daju posve realističnije od predstave koju savremi čitalac ima. Lišena kanonskog ustrojstva o svetiteljskoj figuri bez suvišnih zemnih karakternih crta, ova knjiga dobija karakter univerzalne priče o romantičarskom junaku, borcu za slobodu svog plemena. Onom koji sanja o državi u kojoj će se ostvariti zavet predaka.

Pročitajte: „Osama“ Vladimira Kecmanovića

Iako bi se neki čitalac na prvu zaleteo da ovakvo štivo okarakteriše kao sve popularnije sage epske fantastike, koje istina još od sredine dvadesetog veka polako hvataju svoj zamajac, samo bi delom bio u pravu. Svi gore pobrojani elementi ukazuju da knjiga „U ime oca“ odiše dublje urezanim motivima, koji su pre svega u korenu naše državotvorne tradicije, a samim tim čine i emotivni sloj našeg bića. Istorijska saga u savremenoj formi, koja uz neizostavne ilustracije Dragana Paunovića pruža dodatnu draž ove kratke povesti, odaje elementima sna, Pobedonosca, molitve, vuka…

Kroz epizode koje bi se osim žitijskog sižea i figure Svetog Đorđa, Pobedonosca pomoću kog Nemanja krči svoj put, predskazan u rečima Olivera Dragogaljića, mogle savršeno dramaturški prikazati isijava sve ono što čini Nemanjinu figuru. On u molitvi za braću, između velikih sila, u iskušenju koje nosi vladarski presto, sukobu sa tom istom braćom uzrasta do nivoa na kom zadobija oreol pravednika.

Kecmanović i Stojiljković osveživši priču o Stefanu Nemanji uspevaju da je upakuju u savremene književne tokove, pritom doprinoseći svako svojom književnim pečatom. Tematski priča je bliska pričama koje su i ranijih godina zaokupljale Dejana Stojiljkovića, Kecmanovićev otisak u izvesnom smislu možemo tražiti u formi kratke rečenice i u određenim dijalozima, karakterističnim za njegovu književnost.

The post Snoviđenja prvog Nemanjića appeared first on Portal Mladi.

Holivudskoj publici ova nagrada ne predstavlja ništa naročito, dok se njen značaj s druge strane u zemljama sa mnogo manjim kinemematografskim aparatom od holivudskog drugačije posmatra. Zapravo tek pokoji pažnje vredan filmski stvaralac gaji nadu da je ova nagrada jedina svetla tačka koja na ceremoniji u Kodak teatru može otkupiti dušu filmu. U stvarnosti je drugačije. Od Vijetnamskog rata i Hladnog rata, preko kasnijih svetksih žarišta do sirijske krize, ova nagrada donekle prati notu državne politike, tačnije u skladu sa političkom korektnošću ona po uzoru na Nobelovu nagradu za mir biva dodeljivana podobnima.

Takav princip viđen je i nakon rata u Bosni, gde je u skladu sa tadašnjom politikom međunarodne zajednice nagrađen film Ničija zemlja, priča o ratu u kojoj Srbin i musliman bivaju zarobljeni između dve ratne linije, a potom na intervenciju vojnika SFOR-a neprijatnost biva prevaziđena. Reditelju Danisu Tanoviću pripala je ta čast da primi nagradu u ime jednog naroda za ratne patnje u vidu popularne statue. Između ovakvih nagrađivanja provukli su se i hvale vredni filmovi, ali se politička nota i u njima prelama na neki način.

Ove godine film koji se po misljenju članova Akademije izdvojio jeste mađarsko ostvarenje Šaulov sin, još jedna priča o holokaustu ali posve drugačija od svih ranije ekranizovanih. Rediteljski prvenac Lasla Nemaša, priča je koja za razliku od „Pijaniste“, Romana Polanskog ili Spilbergove „Šindlerove liste“ u središte stavlja pojedinca i njegov hod kroz realnost koja ga je zadesila. U agoniji koju za sobom vuče, uvijenu u priču „sonderkomando“ odredima sastavljenim od samih logoraša, koji sunarodnike odvode do gasnih komora, pospremaju njihove stvari, istovaraju pepeo ostao iza njih, glavnog junaka posmatramo uglavnom s leđa, krećući se s njim kroz ceo film. Na taj način, iako nam njegovo lice nije prikazano mi sami doznajemo kako se zapravo oseća onaj koji u logoru živi.

Zaplet počinje kada u svojim aktivnostima jednoga dana prepozna lice dečaka koji je nekim čudom preživeo gasnu komoru i koga nemački vojnik naknadno guši. U tom licu oni prepoznaje svog sina ili nekoga koga smatra svojim sinom, u principu nije ni bitno, ali u tom trenutku to postaje njegova jedina opsesija. Do kraja filma on će očajnički težiti da tom dečaku obezbedi časnu sahranu, tragajući za rabinom i načinom da svoju misiju ispuni.

Pročitajte: Naše Ničije dete

Nemeš ovim filmom obnavlja moralna pitanja koja sonderkomando prate kroz drugu polovinu dvadesteog veka i sud koji nije do kraja ustanovio njihovu odgovornost. Krećući se čas uspravno i mirno, čas se odbijajući od zidova logora glavni junak i sam potvrđuje takvu upitnost. Film je lišen klasične napetosti koja gledaoca ostavlja da strahuje za glavnog junaka, naprotiv, njegova sudbina se od samog početka ne proverava, već u tom opsegu dodatno proživljenog, kao dodatak po smrti, junak svoju dušu pokušava da iskupi svoji poslednjim delom.

„Šaulov sin je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme, kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje“, reči su kritike koja je film prepoznala ne samo kao daleko od političke korektnosti, već i jak umetnički pečat koji dolazi iz zemlje koja je prva digla zid prema talasu izbeglica. Bilo kako bilo, pored nagade žirija na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, Šaulov sin je kao takav redak primer filma koji ispunjava svoju umetničku i moralnu opravdanost, a dobitnik je Oskara.

The post Šaulov sin, priča o logorima naših dana appeared first on Portal Mladi.

U to vreme 60-ih godina, svetom je, poput epidemije, počela da hara liverpulska zaraza u vidu Bitlsa, a komunističkoj omladini, prvoj posleratnoj generaciji vojnih oficira to je bio signal da se konačno javlja ono što će ih osloboditi stega učmale posleratne kulture. Na toj putanji širenja talasa Sarajevo je bilo najpogodniji grad u bivšoj Jugoslaviji, iz prostog razloga jer je takvih porodica bilo najviše upravo u njemu.

Pročitajte: Top lista nadrealista

Na početku se taj uticaj najviše izražavao u grubom imitiranju stranih pesama, što je odavalo utisak pokvarene ploče na prvim igrankama, koje su u to vreme organizovane, da bi sa pojavom Duška Trifunovića na Radio Sarajevu sve bilo izmenjeno iz korena. On je naime tim dečacima, buntovnoj generaciji od koje je ipak bio stariji desetak godina, pokazao da to sve može i na drugi način. Podsticao ih je da pišu svoje stihove, da nađu naččin da izraze ono što ih je okupljalo i da na najprostiji način prenesu poruku koju žele.

Ništa više i ništa manje, takav je Duško bio od tog početka do poslednjeg dana svog života. Nije se trudio da glumi pesnika koji je iznad samih reći koje je pisao, kao što se nije busao da njegovi stihovi nisu na nivou rock muzike, od koje su pojedini elitistički pesnici bežali. On je pronašao svoju ulogu u svetu od kog se nije sakrivao, ali sveta koji ga ni malo nije mazio.

Galio je duše svojim stihovima („Tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mestu“, „Glavo luda“, „Zlatna ribica“), pisao stihove za mnoge pevače i rock grupe (Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Sead Memić Vajta, Arsena Dedića). Njegove su stihove pevale u glas hiljade Jugoslovena, neke su poput himne vremena odzvanjale i bojile sivu socijalističku stvarnost nekim lepšim bojama.

Devedesetih godina Duško, kao i hiljade njegovih sugrađana biva primoran da se iseli iz Sarajeva, grada u kom pre rata nije bilo čoveka koji nije poštovao ono što je čika Duško, kako su ga skoro svi oslovljavali, radio. Međutim u tom gradu nije bilo bezbedno čak ni za onoga koji je tom gradu podario veliki deo duha, kojim se Sarajevo toliko dičilo u bivšoj zemlji.
Duško odlazi u Novi Sad, grad u kom je još kao mlad pesnik ovenčan Brankovom nagradom i grad u kom, ispostaviće se sudbinski, nastavlja svoju nit.

Da bismo najbolje shvatili o kakvom se čoveku govori, poslužiće nam priča o Dušku u tim prvim izbegličkim danima. On je, iako došavši u grad u kom je imao prijatelja koji su bili spremni da mu pomognu da se smesti, od svoje ljudske dobrote radije odabrao da danima putuje vozom do Bara i nazad, nego da smeta. Kad se ipak situacija sredila i kad je Dušku pomoć stigla, od onih koji su znali da on sam nikad ništa neće tražiti, on se osećao dužnim pa je do samog kraja radio i pisao mladima, istim onim jezikom kojim je nekim sarajevskim dečacima ulivao prve stihove.

Zoran Kolundžija, jedan od prijatelja koji su dočekali i pomogli Dušku u Novom Sadu svedoči jedan od poslednjih susreta sa njim, kada kako kaže sreće tog gospodina (o kom i Duško govori u epitafu) u najlepšem smislu te reči, uzdržanog, diskretnog, spremnog da pomogne iz vlastite materijalne oskudice, da ohrabri, da se našali, da otputuje kad mu se ne putuje, koji je želeo mir i sanjao o svom kutku, koga se na kraju domogao i kada bi ga pitali šta radi, on bi odgovorio: „Stanujem“. „U tom stanovanju sadržano je mnogo toga, a ponajviše njegove sreće da ne smeta nikome, može da piše na miru, i daj Bože, nešto da skuva, nekog da obraduje“, zaključuje on.

Taj čika Dule imao je samo jednu želju, da bude sahranjen u Sremskim Karlovcima, blizu Stražilova, mesta na kom počiva veliki Branko Radičević, a na grobu umesto onog njegovog epitafa stoje stihovi njegove pesme: „Prijatelji bivši i budući, pamtite me po pesmama mojim“.

The post Decenija bez čika Duška appeared first on Portal Mladi.

Prvi utisak nakon odgledanog filma govori da je Momčilović, iako jednako originalan u pristupu, ovoga puta napravio film koji na univerzalnom jeziku sigurno teži da pronadje put i do stranog gledaoca. Temom koja sama po sebi čini najbitniju komponentu te univerzalnosti, on daje okrilje nečeg što zapravo samo izgleda kao dobro ukomponovani angažovan film. Naprotiv, reditelj u srži želi da naglasi humanistički aspekt. Nema prostora za opšta mesta, kako se to činilo u prvi mah. Likovima koji u svojoj pojavi, a vođeni pričom o zaljubljivanju dvoje beskućnika, daju filmu jedinu nit blisku zapletu, Momčilović ipak učitava sve nas. Nas koji smo zapravo nesnađeni i izgubljeni u vremenu globalizacijske pošasti, on reflektuje kroz materijalno najniži sloj društva, a kako drugačije.

Idejno sklopljeni mehanizmi za postizanje tog efekta identifikacije na mestima su labaviji, ali na značenjskoj ravni to se nimalo ne odražava na film. Zapravo, nismo sigurni da li u bujici koju tema pokreće uspevamo da nazremo istinsku poentu filma.

Tehnički film na visokom nivou prati film. Fotografija koja u mnogome doprinosi naslovnoj niti o stvaranju bajkovitog ambijenta, pa bio on i na gradskoj deponiji, napuštenim periferijskim ruševinama ili u centru grada, odgovara i pažljivo biranim lokacijama.

Pročitajte: Gledali smo u 2015. godini 

Kopmoziciono dobro vođen film, sa uvek bitnim i čini se specifidata:text/mce-internal,content,Pro%u010Ditajte%3A%20Gledali%20smo%20u%202015.%20godini%A0čno toniranim Momčilovićevim duhovitim likovima. Jezikom koji nije jasan, već mrmljajuć reditelj svakako ukazuje i na problem ljudske komunikacije, koji se opet najbolje odražava na sudbine najugroženijih slojeva.

U ulozi Eme, Jelena Đokić na verodostojan način iskazuje patnju i drugi socijalni momenat filma. Prelomna tačka u njenoj liku zapravo se konstantno odlaže do samog kraja, kada patnja konačno biva zemenjena novom nadom u život. Ono što čini dodatnu karakterizaciju jeste i figura majke, koja lebdi nad celom pričom o ljubavi.

Lik Mome, kog na poseban način osvetljava Žarko Laušević od samog početka daje znake optimizma, on je neko kome se davno gubi svaki porodični trag te sa te strane ima bezbrižnu patnju. On je taj koji se poigrava sa svetom oko sebe, koji stvarima daje imena, koji ih oživljava. Njegovo okruženje čine zanimljivi ljudi, ili on njih čini takvim. Ali sa druge strane i taj lik biva zatočen u nesnađenosti, svojoj i sveta u kome obitava. On jeste Robinzon Kruso, on ima svog Sredka (psa koga je pronašao u sredu, ako je uopšte i bila sreda), ali zapravo karnevalski raspoložen u svojoj ograđensoti.

A sve to zapravo oslikava i Lauševićev povratak, kao što reditelj kaže: „Laušević je otišao iz glume, ali nije iz života, a život nije daleko od glume.“ A kako uz Lauševićev životni usud nijedna uloga nije išla slučajno, tako znamo da je i ovaj film zapravo prava slika o našim životima.

The post Stvarna bajka appeared first on Portal Mladi.

Od svoje pojave na književnoj sceni do danas, Kecmanović beleži konstantan uspon poetske niti, sa izuzetkom „Sibira“, koji je na nesreću došao posle već pomenutog „Topa“. Od prvih priča, zadojenih studentskom željom da ma kakav izraz prodre, preko skidanja stega obavezne lektire i početka traganja za autentičnim izrazom, preko senzacionalističkih rešenja u već dovoljno rasklimanoj postmodernističkoj eri, ali rešenja na kojima je autor istrajavao sve do romana „Osama“, pisac sazreva. Iz ugla tehnike, kojoj Kecmanović indirektno pridaje veliki značaj, rekli bismo da je sve do sad napisano, zapravo, bilo samo stilska vežba za romane koje, počevši od „Osame“ pisac treba da napiše. Ali takvo grubo tumačenje može nas navesti na zaključak da odbacimo zavidan Kecmanovićev raniji opus, pa da čak dođemo do zaključka da do sad i nije postojao Vladimir Kecmanović pisac. Što je neprihvatljivo.

Ali da nas je sve ove jeseni najprijatnije iznenadio na više literarnih frontova, činjenica je koju nijedan, paznje vredan poznavalac pisane reči ne može osporiti. Od odabira teme, preko pristupa istoj, jezika, kompozicije dela, Kecmanović mota klupko svog novog poetskog vrhunca. Ako je i bilo talsanja u prošlosti, sad pisac isplovljava na mirnu pučinu, manirom starog kapetana. Usklađeni postmodernistički eksperiment on utapa u manir vrsnog pripovedača, kakvog nismo imali toliko prilike da upoznamo do sad.

U okviru nalik onom koji koristi Dragoslav Mihailović u romanu „Kad su cvetale tikve“, pisac ispisuje sudbine u nijansama koje možemo porediti jedino sa onim andrićevskim. Ipak, dodatnom psihologizacijom, Kecmanović daje originalan oblik svojim junacima. Još jedan segment asocira na Mihailovića, a to je jezik kojim iz prvog lica priča. Čini se, a to i pisac negde priznaje, da je način kojim je odlučio da oblikuje roman, zapravo, umnogome olakšao ostatak pisanja. Govor njegovog detinjstva ne samo da je pomogao da se na verodotojan način sačuva autentična predstava o sredini iz koje junaci izranjaju, nego na epski način širi lepezu osećanja i leksički slaže značenja reči, onako kako to pisac želi. Zapravo u takvom ambijentu Kecmanović i nema mnogo uticaja na ta značenja, već samom postavkom on završava svoj deo posla, a priča se sama oblikuje svojim jezikom, kao svaka dobra prica.

A u takvoj priči ničeg ne fali, ili bar ne suviše. Humor, koji je od ranije bitan deo Kecmanovićeve poetike, ovde dobija karakter živog aktera događaja. Vešta intertekstualna povezanost sa Andrićevom „Prokletom avlijom“ u središtu, prati misao nobelovca o pripovedačkim krugovima, ali ovoga puta Kecmanović ograđuje svoju priču, onako kako on misli da treba. Tema prati genezu problema od začetka. Baš kao i kompozicijski sklop, sa „Prokletom avlijom“ u sredini, tako se i motiv mladića koji počinje da veruje da je Osama, baš kao priča o Ćamilu i Džem sultanu, širi Kecmanovićevim tekstom, ali ga on dalje oblikuje prema svojim potrebama i gradi novi poetski lik.

Takav lik preti da postane nova vrsta nacionalnog usuda. Iako ga Kecmanović smešta u sredinu iz koje je Andrić izgradio sve svoje poetske elemente i samu nacionalnu sudbinu, Vladimir Kecmanović ipak otvara novu stranicu savremene srpske književnosti, ali i takvog, sudbinskog poimanja celog jednog naroda i njegovog pojedinca.

The post „Osama“ Vladimira Kecmanovića appeared first on Portal Mladi.

Baš onako kako je i osnovan fudbalski klub na ostavštinama partizanskog pokreta, u tom duhu je protekla i nezvanična proslava rođendana.

Ono što je poteklo od skupine entuzijasta pre tri godine, a kulminiralo umetničkim performansom, pre svega na zidovima Dorćola (murali preteča poetike trash romantičara) i izložbom, te predstavom “Kadinjača” u istom duhu.

Pokret proizašao iz potrebe da se navijačka strast otelotvori na način koji predstavlja sklop sklonosti različitih ljudi, okupljene kako kažu zauvek pre svega oko ljubavi prema Partizanu.

Poetika ovih ljudi zapravo I jeste ono što ih odvaja od drugih navijača, drugih poetičara (bilo da je to skup umetnika, radnika, penzionera).

Poetika onih koji su crna ovca društva. Bez vidljivog manifesta. Zapravo jesnog, ali manifesta koji se oblikuje u hodu I sazreva u iskonskim romantičarima.

A to je zapravo skup različitih umetnosti, žanrova. Bez želje da se nameće, a sa željom da ostane diskretna vizija, način razmišljanja.

Čini se zapravo da je Revolt duha jedina izložba koja je u poslednje vreme izraz nečeg novog, jedini koji nema druge namere osim izraza koji teži da se iskaže na sebi svojstven način. Taj način jeste na prvi pogled zbunjujuć ali koji to nije bio na svom početku.

Dakle, partizanija prerasta u ono što preti da postane veliki umetnički talas, a u sveopštem puču mediokriteta prema navijačima, on koji potiče upravo iz ovog sloja društva, jeste samim tim još značajniji.

Ova izložba je pokazala samo deo kapaciteta koji ovaj pokret sa sobom nosi, a ono što je vrednije jeste to što umetnost pokazuje da izvire ne obavezno tamo gde se o njoj uči ili sulud govori, već tamo gde postoji potreba za njom, pa ma kolika bila ta potreba.

A kao što reče Božo Koprivica, jedan od glavnih inspiratora Grobarskog trash romantizma i dokaz da umetnost živi u ljudima i pre nego što je otkriju: „Oni su kao Jevreji, partizani, oni koji su ugroženi od vlasti i društva i kao takvi moraju da opstanu“.

Smrt fašizmu, živeo Partizan.

The post Revolt duha Ili pARTizan appeared first on Portal Mladi.

I baš kod te naše kinematografije zastajemo i osvrćemo se na nekoliko prethodnih sušnih godina, bar što se tiče autentičnosti koja ju je krasila u plodnoj drugoj polovini dvadesetog vijeka. Prvo upravo zbog takvog stanja, ne samo materijalne već i kreativne krize, a drugo zbog samog reditelja i poetike koja na prvi mah odaje utisak vrsnog majstora, pojava Vuka Ršumovića jeste značajna, a film „Ničije dete“ na poseban način oživljava takvu situaciju.

Iako je od premijere filma prošlo više od godinu dana, a film usput pokupio nagrade na svim značajnijim festivalima na kojima se pojavio (preko Venecije, Festa do Splita) eho izazvan prvom proekcijom još uvijek ne prolazi.

Ničije dete

The post Naše Ničije dete – film appeared first on Portal Mladi.

Nedelju sam proveo pod jednim bagremom, ukraj luna parka. Zagledan u jedan vozić na kom su djeca glumila da voze jedan trkački auto, dva motora, brod, nešto što liči na lađu sa zmajem na krmi i još jedan trkački auto. I tako u krug, dok radnik ne bi prekinuo uzbuđenje zvonom.

A onda kraj. Iznenada kako to obično biva. Na dječijim licima nenauživanost i tupi pogled u pravcu roditelja. Zaiskri i po koja suza. Javlja se prva ljudska tj. dječija pohlepa. Đavolja stvar.

Sjećam se tog osjećaja vrlo dobro. Užlijebio se u mom sjećanju na onom mjestu u koje rijetko zavirujem, ali ga je jedna nedelja pronašla. Čežnja davno pokupljena, ko kakva kuga. Htjeo sam još i još. Budio sam se noću i zamišljao da sam u tom autiću. U toj simulaciji stvarnosti koja je bila više od igre. Vještački podražena dječija mašta. Fascinacija koja parališe, bez pojma o vremenu i prostoru. U hipnozi koja kad bi potrajala čitav bi život stao samo u taj čas.

Prvi put bismo možda i uživali. Drugog puta već bismo znali da će se završiti i ne bismo se mogli ni opustiti od straha, od zvona. Katkad ako bih u u neko prijepodne u tom začaranom sedlu bio sam pitao sam se zašto bar tad ne traje duže.

A trajalo je taman toliko, ni previše a ni premalo da te omami, da sveže omču od koje se gubi u daljini svaka pomisao proizašla iz iskonske igre.

A sad slutim da su svi zabavni parkovi takvi. Puni nerazumjevanja za naše želje, uprkos svojoj spoljašnosti koja obećava ispunjenje istih. Najgrublji proizvod kapitalističkog svijeta, onog koji nekakva tekovina novih doba. Duboko vjerujem da je još u Staroj Grčkoj bilo tako. Jahanje ponija i nekom poliskom zabavnom parku za djecu iz nižih staleža. Zaparavo to jednako slutim.

Obaranje naslaganih praznih konzervi čarapom smotanom u loptu, prvi bezazleni strah i žal jer znamo da smo mogli bolje, mi koji na pedeset metara u igri pogađamo vrapca u letu, najmanjim oblutkom. Ali zabavni park nije igra, već djavolja stvar.

Kasnije sam se vozio i na dosta većim i opasnijim spravama, tad sam osjetio i onaj egzistencijalni strah. Nisam želio da traje dugo. Naprotiv.

Sve mi je ovo prošlo kroz glavu jedne nedelje dok sam pod jednim bagremom, ukraj luna parka poželio da krenem ponovo, od prvog svog straha, da ga se oslobodim. Iako sam bio blizu nisam uspjeo. Možda jedne nedelje dođem ponovo, ko zna.

Dejan Vojvodić

The post HAKALINE PRIČE: Zabavni park appeared first on Portal Mladi.

Na mestu sa kog na otvaranju ovogodišnjih večeri Dušan Kovačević podsetio na zločin onih koji su te 1941. nemilosrdno uništili vekovno nasleđe srpske kulture u danu kojim se simbolički nadovezuju dva Kovačevićeva dela. Naime, početak „Podzemlja“ nadovezuje se na kraj drame „Ko to tamo peva“ u istom danu u kom je 6. aprila Beograd sravnjen sa zemljom.

O svojim osećanjima vezanim za Kosančićev venac kroz knjigu „Milenijum u Beogradu“, ali i o čudnoj podudarnosti proistekloj iz jedne Pavićeve priče o srušenoj biblioteci nad kojom nagoreli listovi knjiga lebde i porodičnom iskustvu kada u najnovijim ratovima njegov otac skuplja isto tako nagorele listove granatirane biblioteke u Sarajevu.

Sve kao što reče akademik Kovačević neizostavno podseća na parastos. Podudarnost zapravo i najmanje čudi u ambijentu gde pisac stoji na još neizbledelim pločicama stare biblioteke, obraslim u travi, dok publika traži kamen sa kog će bolje čuti onog koji je tu da nešto kažem, zapravo nije ni bitno da li će ga videti.

Nadovezjući se na priču od pre dve nedelje Vladimir Pištalo taj kamen i ne smatra nečim što nije tranzitno, on u metafori prelivanja voštanih figura doživljava i stalna rušenja i premeštanja grada sa jedne na drugu obalu usled stalnih osvajanja raznih naroda. Ta veza, dodaje on, zapravo i znači da se grad mora razumeti i da tako shvaćeni prostori mogu biti brojni u čovekovom životu. U svoju poetiku ovaj pisac unosi obrise Beograda, Venecije, Toronta, rodnog Sarajeva, ali i Mostara gradeći tako prostor u kom pronalazi način da sagleda ono što nas ispunjava, iznenađuje poput one priče o vitezu iz Politikinog zabavnika kog žele da rastrgnu na četiri strane konjima, zapamćene u detinjstvu, i ono što nam se nameće kao ispunjenje.

Na sve ovo Kovačević čita odlomak iz nove drame „Život u tesnim cipelama“, priču o dečaku koji se rodio sa 10 kilogama i 110 centimetara i kome u porodilištu nisu verovali da se rodio pa su ga kući poslali pre majke. Tu ga dočekaju ostali članovi familije i iako u čudu ipak ga primaju i nazivaju ga Mali div. Mala igra velikog majstora o našim danima bez dodatne tragike i patosa.

Čini mi se kao da su isto veče govorili jedan iza drugog. Bez maski. O jednom Andricu kom Kovačević sve veruje, a kog jedino zbog toga što mu veruje Pištalo u nečemu novom što piše stavlja na ono mesto sa kog je ranije izgovorio sudbonosno: „Ja sam krenuo u život kao siromašan Bosanac i dete“.

„Literatura je kao vrsta utehe i nema toliku moć, a čini mi se sa ubrzanjem civilizacije i sa sve većom agresivnošću da je knjiga negde u drugom planu i da jedino čitaju dobri ljudi, zli ne čitaju uopšte“, zvuče reči Dušana Kovačevića nad zgarištem srpske kuture i podsećaju da na tom istom mestu može biti izgrađeno jedino porodilište u kome će se rađati novi čitaoci.

The post Večeri na Kosančiću: Dušan Kovačević i Vladimir Pištalo appeared first on Portal Mladi.

Zapravo postoji nešto što je nama bitno, a ni Mađari ni Ameri ne znaju niti to mogu da primjete. Oni o kvalitetu nešeg tima mogu znati samo u ciframa, kao što se i utrkuju da saberu koliko naš tim vredi na tržištu. Međutim, u našim se varošima još od srednjeg vijeka znalo da kantarom možeš izmjeriti kilažu, ali ne i kuraž kakvog junca. To ne znaju ni Ameri, nisu znali Mađari, a neće znati ni ostali kad družina Veljka Paunovića dođe da se igra.

 A ta kuraž mene podsjeća samo na jedno.

Na mladiće okupljene oko ideje s početka vijeka. Ideje koja je u glavama takođe mladića njihovog današnjeg uzrasta tinjala do konačne slave i ulaska u legendu.

Ti mladići bili su mladobosanci sa Principom na čelu, a svojom su dječijom naivnošću i iskrenom željom zauvijek izmijenili tok istorije.

Ako se zagledate u čela tih mladića u nedelju ujutru, vidićete nevjerovatnu fizičku sličnost. Vidićete da se jedan Gaćinović nalazio i u Sarajevu 1914. ali se nalazi i na Novom Zelandu 2015. godine. Jedan Gaćinović, a ko zna koliko Čabrinovića, Grabeža, Čubrilovića…

I prije nego je istorija od njih napravila i heroje i teroriste, oni su zapravo bili samo mladići koji su htjeli slobodu svom narodu. Tako isto prije nego Šaponjić, Maksimović, Milinković Savić, Zdjelar, Rajković zakorače ozbiljnim seniorskim koracima i fudbal, ta najdivnija igra kojoj se jedinoj možemo iskreno radovati nakon krvavog dvadesetog vijeka, zauvijek izmjeni njihove živote neka se igraju i pokažu da Srbi isto tako znaju da se bore.

A mi ćemo znati da to nisu samo naši fudbaleri već i mladobosanci. Mi jedini vidimo njihova dječačka lica onako kako drugi nikad neće znati i umjeti.

Dejan Vojvodić

The post HAKALINE PRIČE: Neki novi klinci appeared first on Portal Mladi.