Iz pera dvojice naših najplodonosnijih pisaca nekoliko godina unazad, Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića, stigla nam je prva od tri knjige o svetorodnoj lozi Nemanjića, naslovljena „U ime oca“.
Foto: http://www.laguna.rs/
Ova poetizovana povest o počecima stvaranja srpske srednjovekovne države, zapravo je uobličena biografija njenog rodonačelnika Stefana Nemanje.
Data kroz okvir snoviđenja samog glavnog junaka, inicirajući glavni motiv borbe za slobodu, priča o Stefanu Nemanji na taj način postaje slika cele tadašnje malene Raške.
Sama pripovest ima elemente više tipičnih sižea, od srednjovekovnih žitija svetih, preko romantičarski uobličene figure glavnog junaka do onog što može biti i na početku svega, hrišćanskog epa obraslog legendom o svetoj lozi Nemanjića.
Pisci lik Stefana Nemanje, velikog župana, daju posve realističnije od predstave koju savremi čitalac ima. Lišena kanonskog ustrojstva o svetiteljskoj figuri bez suvišnih zemnih karakternih crta, ova knjiga dobija karakter univerzalne priče o romantičarskom junaku, borcu za slobodu svog plemena. Onom koji sanja o državi u kojoj će se ostvariti zavet predaka.
Pročitajte: „Osama“ Vladimira Kecmanovića
Iako bi se neki čitalac na prvu zaleteo da ovakvo štivo okarakteriše kao sve popularnije sage epske fantastike, koje istina još od sredine dvadesetog veka polako hvataju svoj zamajac, samo bi delom bio u pravu. Svi gore pobrojani elementi ukazuju da knjiga „U ime oca“ odiše dublje urezanim motivima, koji su pre svega u korenu naše državotvorne tradicije, a samim tim čine i emotivni sloj našeg bića. Istorijska saga u savremenoj formi, koja uz neizostavne ilustracije Dragana Paunovića pruža dodatnu draž ove kratke povesti, odaje elementima sna, Pobedonosca, molitve, vuka…
Kroz epizode koje bi se osim žitijskog sižea i figure Svetog Đorđa, Pobedonosca pomoću kog Nemanja krči svoj put, predskazan u rečima Olivera Dragogaljića, mogle savršeno dramaturški prikazati isijava sve ono što čini Nemanjinu figuru. On u molitvi za braću, između velikih sila, u iskušenju koje nosi vladarski presto, sukobu sa tom istom braćom uzrasta do nivoa na kom zadobija oreol pravednika.
Kecmanović i Stojiljković osveživši priču o Stefanu Nemanji uspevaju da je upakuju u savremene književne tokove, pritom doprinoseći svako svojom književnim pečatom. Tematski priča je bliska pričama koje su i ranijih godina zaokupljale Dejana Stojiljkovića, Kecmanovićev otisak u izvesnom smislu možemo tražiti u formi kratke rečenice i u određenim dijalozima, karakterističnim za njegovu književnost.
