Šaulov sin, priča o logorima naših dana

U senci pompe koja na dodeli Oskara obično pripadne nominacijama za najbolji film i glumce, prošla je dodela Akademijine nagrade za najbolji film van engleskog govornog područja. Ove godine ona je pripala filmu Šaulov sin,

Holivudskoj publici ova nagrada ne predstavlja ništa naročito, dok se njen značaj s druge strane u zemljama sa mnogo manjim kinemematografskim aparatom od holivudskog drugačije posmatra. Zapravo tek pokoji pažnje vredan filmski stvaralac gaji nadu da je ova nagrada jedina svetla tačka koja na ceremoniji u Kodak teatru može otkupiti dušu filmu. U stvarnosti je drugačije. Od Vijetnamskog rata i Hladnog rata, preko kasnijih svetksih žarišta do sirijske krize, ova nagrada donekle prati notu državne politike, tačnije u skladu sa političkom korektnošću ona po uzoru na Nobelovu nagradu za mir biva dodeljivana podobnima.

Takav princip viđen je i nakon rata u Bosni, gde je u skladu sa tadašnjom politikom međunarodne zajednice nagrađen film Ničija zemlja, priča o ratu u kojoj Srbin i musliman bivaju zarobljeni između dve ratne linije, a potom na intervenciju vojnika SFOR-a neprijatnost biva prevaziđena. Reditelju Danisu Tanoviću pripala je ta čast da primi nagradu u ime jednog naroda za ratne patnje u vidu popularne statue. Između ovakvih nagrađivanja provukli su se i hvale vredni filmovi, ali se politička nota i u njima prelama na neki način.

Šaulov sin

Ove godine film koji se po misljenju članova Akademije izdvojio jeste mađarsko ostvarenje Šaulov sin, još jedna priča o holokaustu ali posve drugačija od svih ranije ekranizovanih. Rediteljski prvenac Lasla Nemaša, priča je koja za razliku od „Pijaniste“, Romana Polanskog ili Spilbergove „Šindlerove liste“ u središte stavlja pojedinca i njegov hod kroz realnost koja ga je zadesila. U agoniji koju za sobom vuče, uvijenu u priču „sonderkomando“ odredima sastavljenim od samih logoraša, koji sunarodnike odvode do gasnih komora, pospremaju njihove stvari, istovaraju pepeo ostao iza njih, glavnog junaka posmatramo uglavnom s leđa, krećući se s njim kroz ceo film. Na taj način, iako nam njegovo lice nije prikazano mi sami doznajemo kako se zapravo oseća onaj koji u logoru živi.

Zaplet počinje kada u svojim aktivnostima jednoga dana prepozna lice dečaka koji je nekim čudom preživeo gasnu komoru i koga nemački vojnik naknadno guši. U tom licu oni prepoznaje svog sina ili nekoga koga smatra svojim sinom, u principu nije ni bitno, ali u tom trenutku to postaje njegova jedina opsesija. Do kraja filma on će očajnički težiti da tom dečaku obezbedi časnu sahranu, tragajući za rabinom i načinom da svoju misiju ispuni.

Pročitajte: Naše Ničije dete

Nemeš ovim filmom obnavlja moralna pitanja koja sonderkomando prate kroz drugu polovinu dvadesteog veka i sud koji nije do kraja ustanovio njihovu odgovornost. Krećući se čas uspravno i mirno, čas se odbijajući od zidova logora glavni junak i sam potvrđuje takvu upitnost. Film je lišen klasične napetosti koja gledaoca ostavlja da strahuje za glavnog junaka, naprotiv, njegova sudbina se od samog početka ne proverava, već u tom opsegu dodatno proživljenog, kao dodatak po smrti, junak svoju dušu pokušava da iskupi svoji poslednjim delom.

„Šaulov sin je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme, kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje“, reči su kritike koja je film prepoznala ne samo kao daleko od političke korektnosti, već i jak umetnički pečat koji dolazi iz zemlje koja je prva digla zid prema talasu izbeglica. Bilo kako bilo, pored nagade žirija na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, Šaulov sin je kao takav redak primer filma koji ispunjava svoju umetničku i moralnu opravdanost, a dobitnik je Oskara.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here