Eklatantni primerak ove tvrdnje je Dragoslav Mihailović, jedan od nekolicine, ako ne i jedini preostali živi klasik srpske književnosti. Na njegovoj koži i u četvorouglu pisac – delo – kritika – čitaoci se najjasnije može izvući skoro pa matematička jednačina koju sam pretpostavio u prvoj rečenici.
Taj je Mihailović u narodu, čitalaštvu, kritici  i još nenapisanoj istoriji književnosti koju čitamo kao savremenu, predoređen (a ne treba biti ni najmanje vidovit da se takvo što sigurno zausti) da bude Onaj Koji Je Napisao Tikve. I to je, tvrdim, njegov usud.  No, ovde bih o nečemu drugom govorio.

Ne, nije reč o Čizmašima, ovenčanim zaista najvrednijom književnom nagradom na ovim prostorima.

Reč je o romanu Petrijin venac, objavljenom 1975. godine.

Ta knjiga, porilično zaboravljena, skrajnuta, gotovo demodirana u ovim godinama, odveć isuviše je važna da ne bih o njoj govorio. Opet, zašto, zašto, zašto?

Kao najveći kvalitet ovog, kako to književni žreci vole da stručno nazivaju, pripovednog venca samovoljno bih izdvojio to što odaje utisak kao da ju je u pero pisca direktno diktirala moja baba, inače žena sa (upitnih) 4 razredna osnove škole.

Pričajući priču Petrije Đorđević, njena stradalništva i gubilišta, bezdane i uzvisice, Mihailović uspeva da, kao niko nikad, uhvati tonalitet jednog dijalekta, precizno ga transponujući, bez viškova i preterivanja koji su česta praksa u pokušajima tog tipa. Međutim, za razliku od nekolicine veličanstvenih promašaja takvog manirisanja literature,  Petrijin venac i dalje odiše širinom, svim ponorima i vertikalama tzv. „visoke književnosti“, ne odričući se književnog nasleđa niti ga negirajući. Pisac je samo zašao u rukavac jednog jezika i uspešno ga tešući i doterujući, zaplutao njime. Raspisuje se hijazma tematskih okvira, od čedomorstva, majčinstva, zaborava, smrti, nardonih verovanja u onostrano, o patrijarhatu, položaju žene u takvom društvu, porodičnim odnosima, zađavicama na ženskoj liniji vatre svekrva – snaha, sve do uspenja na Onaj svet i s kraja, katarzičan povratak Ovamo.

Pročitajte: Čaj od šljiva Lazara Džamića

I u tom se rukavcu, tom tišaku Morave kraj piščeve rodne Ćuprije, najjasnije na površi vode ogleda sav (ostvareni) tragički potencijal Petrije Đorđević, otkriva se u svoj svojoj raskoši i bedi. Tu nema karnevalizma, makar ne onog očiglednog, ima samo vrlo malo svetlosti i ima glavne junakinje, savremene Beatriče koja autora svojim monolozima, gotovo uramljenim fotografijama njenog sećanja, vodi kroz Čistilište. Ne, ne plače, suzi joj oko samo, dešava joj se to stalno. Na sva razminuća u svom životu ona gleda kao na nužnost koja se, eto, zakopreni na dnu čašice rakije. I žali i pati i raduje se i srećna je, ali su ju sve teskobe toliko utukle u zemlju da su joj samo još usta ostala neutopljena u kalu, pa se protiv neminovnosti zaborava bori podsećanjima i pripovedanjima.  Rečju: „Ne smem ja nji da zaboravim“.

Imam za ispovediti: kritički sam nemoćan i nedovoljan da bih išta pametno progovorio o ovom romanu. Možda bih mogao da natuknem, eventualno, kako bi Bahtin bio ponosan i da bi svesrdno podržavao i branio širinu kojom pleni ovaj oknjiženi spomenik.

Takođe bih, možda, mogao da citiram Vladetu Jerotića. Tačnije, da izdeklamujem njegov citat sa poleđine najnovijeg, Laguninog izdanja Petrijinog Venca.

Taj citat ovako zvuči:

„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo ‘izgledam’, pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“

Zaključak: čitati Mihailovića. Kompletnog.

The post Petrijin venac, delo na koje bi Bahtin bio ponosan appeared first on Portal Mladi.

A Njoj ćemo, još malo, kroz svakogodišnja praznoslavlja i praznoslovlja s one strane vode I svakogodišnje lamente i praznoslovlja s ovih padina koje u krdima silaze ka Drini, davati dvadesetčetvorogodišnji pomen.

Kad zaustim: Ona, mislim na rahmetli – Jugoslaviju, dabome.

Mnogi su pokušavali da je oplaču, da se potakmiče ko će stresnije, živopisnije, duhovitije, melemarskije, ironičnije, vidarskije, sveobuhvatnije da iscedi i poslednju suzicu iz zaoštrenog pera; počevši od loptaških metafora Boža Koprivice, još pre loma države, preko sinhronog predumišljenog ubistva Slobodana Selenića, preko oproštajnog Tasićevog i Šajtinčevih sasvim skromnih darova, do, po mom mišljenju, najuspelijeg zapisničarenja rasapa jedne epohe, uzavrelog I nikad ohladivog Kecmanovićevog topa iznad Sarajeva. To je, mora se priznati, sasvim logično I opravdano, ali (jedno prilično nabubrelo ali) ima tu jedan problem, feler, kao najmanji zajednički sadržalac svih navedenih, pritom odličnih romana.

Ovom noćodbiji iz prve rečenice se takva pogreška desila nije.

To – reći će cinik – neželjeno dete države čiji je slom i priključenija uknjižio, taj lažni buntovnik, taj koji se jedva i ispilio, jedva, nesigurno, sričući govorio kad se sve stropoštalo u  čeljusti Istorije – imenom je znan kao Vladimir Tabašević, bivši Bošnjak Tabašević Vladimir, rođen u Mostaru, te predvrtložne i neslućujuće 1986. godine.

Tabašević je, za razliku od gorepomenutih lahorno, nepretenciozno i dečački, zaobišao grešku velikana i, kao nenačeta robinja koja tek stupa u bludilište, intuitivno se poneo prema literarnom imperativu i ekstazi, puštajući Pripovest da se sama od sebe piše, ne hajući gotovo ni za šta sem za Priču. Da budem jasan i direktan – on je; prvi od takve vrste među savremenicima; mesto da jezik utilizuje I njime se služi, sebe načinio sužnjem istog tog jezika u čijim je zvucima, frtkanjima, disonancama I sazvučjima odgajan.

Namesto da raščivijava politike, pakosti, simbole, sisteme, simulakrume, planove, ranjavanja, infarkte, bešenja I obešenjaštva, psovke i milovanja, slobode i tamničarenja, uzvike i šapate, pesmetine i pesmice, devijacije i hronične bolesti, smisao i besmisao koristeći jezik kao alat, on uleće, uskače u Jezik naglavačke, kao Deni u bazen gospodina P. Sa strašću, s nepodeljenom pažnjom, sa rudarskim načelima prokopa – duboko, još dublje, najdublje, dublje od najdubljeg, hiljadama puta dublje od najdubljeg, sve dok se ne zazlatni nešto u jezerastom dnu oka. Dok se čitav svet, čitavo detinjstvo, čitav raspad svega ne potkaže I ne rastoči u jednom velikom Ništa.

Pročitajte: Materi i majke

On živi jezikom, diše njime, dribla u improvizacijama, meandrira, na istoj je nozi i sa ponorima i plićacima, ravnicama i strahotvornim brdima, natpevava se s postojećim napevima, dekodira ih, dopisuje, doslikava, tercira, prepušta se bujici na način na koji se niko do sad nije prepustio bujici nijednoj, hrleći u sebe, u Reč, u prozu koja se obgrljuje poezijom.

U jezikoslovlje i jezikoslavlje.

Kako drukčije objasniti da sve staje u jedan domišljeni; domaštani, po svemu sudeći nezbiveni i nesašaptani, niti dovikani; kompliment o kraulu pod Peđom, kako raštimovati tugu i bes jedne starosti do istakanjem svega iz sredine, raseklinama baš po sredi, po suštini, po onom što mora biti, jer to ima mirište i tačku preloma ogledala na Levo i Desno. Kako zalečiti progonstva i prispojiti ljubav i kilometre mase, svetine i asfalta koji isuviše glasno razdvajaju, ako ne dečjim, dečačkim, Denijevskim potraživanjem da se glasno, glasnica zategnutih, gromko otpeva nova himna za jednu Dariju, makar I pogrešno zapeva nova himna pred svima za jednu Dariju iz Beglića, za jednu Dariju, svu suvu od reči izbeglica, da joj se otpeva tako da te pamti čak I kad jabuku budu hitali, kanadsku jabuku preko krova njenog kanadskog venčanja?

Kako, (ako ne baš tako?!) raznitovati mitografiju o boju na polju što kosove svoje u nebo otpraća I čedomori svojom fingiranom prošlošću nego u desetercu, razaznavajući glumu od laže, srpske od turskih konja, plećate junake i moderne, postmoderne Atlase grehonosce, Miloše I Lazare od Romana palih, nego kroz pesnički napev deseterca i ekstatični pad, pad s konja, zasigurno s turskog konja (samo se s turskog konja tako može spasti) na zemljicu – pravo u smrt i nikad ni u šta drugo?  

Roman se zove Tiho teče misisipi  i taj je roman čisti, ukoričeni džez.

Tako mnogo u tako malo može još, eventualno, Čet Bejker u Almost Blue.

The post Džez u koricama appeared first on Portal Mladi.

Roman Islednik se, pored ponovnog brušenja tog toposa i ponovnog, traženja, poput uroborosa koji iznova zagriza sopstveni rep, bavi Velikićevim etosom.

„Pa, nije sve fantastika, nije sve igra!“, uzviknuo je Kiš (da, opet ja o Kišu, ovog puta iz poetičkih i svetonazornih struna koje vežu dvojicu književnika) prošlog veka.

U najnovijem romanu, Velikić se, kako je već izrečeno na samoj poleđini izdanja, bavi, parafraziraću, otvaranjem emotivne crne kutije koja je povod za roman. Istina, ali nam to vrlo malo govori o suštini romana i onome što se njime htelo reći.

Za sam narativ, dakako, to jeste povod, impulsna tačka, ali se, uprkos uvreženom mišljenju i javnom mnenju, tu negde otprilike i saseca bitnost takvog podatka. Da ne bismo sad rastakali i razrađivali motiv ličnog u istoriji književnosti, važno je znati da je takva narativna struktura možda i previše korištena, što se može saznati taman i letimičnim pogledom na bibliografije mnogih srpskih, a i svetskih pisaca. Većina tih poduhvata je u grobnoj tišini propala i urušila se u sebe i utoliko je Velikićev uspeh značajniji i važniji.

Dakle, da ponovimo – Dragan Velikić, lik i narator romana Islednik, nipošto nije i ne može biti Dragan Velikić, pisac. Dragan Velikić, pisac, je uprkos tom sopstvenom rascepu ličnosti kakva je nužna da bi se stvorilo značajno književno delo, visokoknjiževno i s praktične strane vrlo uspešno transponovao vekovni motivski odnos „otac – sin“ u sopstveni „majka – sin“ odnos i na njemu tvori roman. Na razlikama i, kako će se na kraju ispostaviti, sličnostima dvaju ljudi, na bežanju od majčinih načina i običaja, do u tančina repetitivnog zrcanja istih modela i misli u glavnom liku romana, izdanku i živoj, mislećoj zaostavštini takve majke.  

Tvar koja umetnost čini umetnosti jeste sposobnost da lični primer i doživljaj uzdigne na nivo opšteg, da intimnu priču razastre po svetu i zvučno se oglasi, vičući „ja postojim! Ima li još koga?“ Na baš takav, zanatski izbrušen i vešt način, Velikić širi i razapinje istine iz svog života, uspevajući da kroz stranice romana nepamfletski provuče i podvuče svoje stavove, mišljenja i s njegove tačke gledišta, razloge sveg rasapa koji se uzdesio na ovim prostorima. Uspeva da se, ne veličajući nikog, ne pominjući nikog poimence, obračuna sa zlodusima i zbivanjima koja pripadaju nekom, za današnje generacije, davnom i idiličnom vremenu. Da upre prstom, a ne ofira ni sebe ni nekog drugog, iako ima očiglednih indikacija, za one pažljivije čitaoce.

Pročitajte: Sva svetlost koju ne vidimo

Takođe, jedna od bitnih tačaka jeste autoterapijsko razračunavanje sa samim pisanjem kao zanatom, kao fizičkim radom i kao intelektualnim mučenjem. Otvara se, jasno i glasno, pitanje – kako se, dođavola, piše taj roman? Na koji način? Izmišljati ili prosipati čistu istinu na papir? Poslušati majku, koja veli da se previše izmišlja ili sestru koja decidno odbija da se nađe ukoričena, jer je to previše intime za jednu priču kojoj je namenjena javna sudbina?

Pokušava se, iz strane u stranu, napraviti otklon od zaborava, iako knjigom paradiraju sećanja, pokušava se izbrisati njihov negativ, sve ono što nije zapamćeno, svaka tačka prisećanja se iznova i iznova brusi, ponavlja se, govori ponovo, kao detetu, kao brižna majka detetu, da zapamti. Da se islednički sve popiše, sve iscrta, da sve ishodi nege u pamet, da se i taktilno doživi svaki minut sećanja. Na majku. Na sebe. Na svet koje nekada beše i u kom narator nekad beše.

U knjizi prilično hibridnog žanra, „Samo bogovi mogu obećati“, Božo Koprivica veli – ne mogu da biram gde sam se rodio, ali gde ću umreti – to ću ja odrediti. Umreti u Jugoslaviji, kako to lepo zvuči. Kao umreti u Sintri“. Islednik se, istovetno, bori za sopstvenu smrt, za mapiranje same sebe, za mapiranje države, za mapiranje sećanja, za mapiranje majke, roda, sestre, Eržebet i njenog usuda, za mapiranje mesta rođenja i mesta smrti. Ova knjiga žudi da umre u Jugoslaviji u kojoj konstantno pliva. U Puli, u Beogradu, u Budimpešti, u foajeima hotela, u depandansima (tim osrednjim mestima punim neke sete i divnog zazvuka), u majčinoj davno zagubljenoj svesci sa svim nazivima hotela i detalja. U fotografiji dečaka u Hotelu Palas na Ohridu, juna dvadeset i drugog, godine hiljadu devetsto pedeset četvrte. Negde, baš tu, uz bljesak lampe s fotoaparata izvesne filme ekipe koja je baš tada snimala neki dokumentarac o Ohridu.        

Na Novom Beogradu, ukraj reke, pa malo odmetnuto od vode, stoji na ploči napis Branka Miljkovića – „I kad me budu ubili, volim te“.

Ćuti tako ta ploča, a Islednik ponavlja „I kad me budu ubili, volim te“ – i dodaje – „majko, matero, slobodo, knjigo, sećanju!“

The post Materi i majke ili „Gde roman želi da umre“ appeared first on Portal Mladi.

            Danas, dvadeset i kusur godina kasnije, stanje na književnoj sceni je takvo da talasanja tog tipa gotovo da I nema. Potrošačko društvo halapljivo guta sve servirano, bez ikakve upitljivosti o ukusu literature, dočim se čitalaštvo stavlja pred svršen čin, zabačeni duboko u apatiju, sve čituckajući, sveudilj se ne navodeći na ispitivanje. Pisci koji se povinuju ovom, nazovimo, Kišovom principu i vizuri, pokušavajući da oporave bilo književnosti, trudeći se da je učine svrsishodnom, a ne – što je trenutno slučaj- samo pukim instrumentom površne zabave, mogu se bez veće muke prebrojati na prstima jedne ruke.

            Nikola Malović, rođen u Kotoru, 1970. godine, a sa prebivalištem u Herceg Novom, autor je knjige “Kapetan Vizin – 360 stepeni oko boke”, zbirke priča “Prugastoplave stotije”, romana “Jedro nade”, I “Lutajući Bokelj”.

            Roman o kojem je ovde reč, “Lutajući Bokelj” (objavljen 2007.), prvi je punokrvi roman ovog autora. i odmah je, još za svog prvog objavljivanja, naišao na disonantne komentare u svojoj sredini, isprva odbačen od strane Podgorice zbog svog geografskog porekla, a ponajviše zlehudih komentara I denuncijacije sustiglo ga je zbog prve sentence kojom otkriljuje priču.

            “Još uvijek mislim na srpskom. “

            S obzirom na to da potiče iz srpske sredine u Crnoj Gori, prva pomisao bi bila da se roman poverava najvećem umu iz tih krajeva – Njegošu. No, daleko je to od tačnog. Istina, nemoguće ga je zaobići, ali se ovaj roman Nikole Malovića, pak, temelji na jednom drugom, mnogo starijem književnom delu.

            Strukturno, roman je podeljen u dvadeset i četiri poglavlja. Kako se nekada Odisej predstavio Polifemu ulazeći mu u pećinu, tako se i glavni junak “Lutaljućeg Bokelja” predstavlja istim imenom, odmah s početka. Premda je ovo ime s vremenom postalo hipokoristik, Malović ne okleva da ga koristi, upravo iz razloga intertekstualizovanja i kontekstualizovanja svog romana radi korespondencije sa Homerom. Čak je i sama radnja postavljena na Odisejevu trajektoriju putovanja koje je, po svemu sudeći, put za povratak ženi natrag. Naslanjajući se na antičku književnu tradiciju, a ponajviše pronalazeći uporište u Odiseji, autor tvori roman koji je intimna ispovest glavnog junaka, putopis po Boki Kotorskoj, premda nije žanrovski određen kao takav.

            Dešavanja su smeštena u komunitadu Boke, u nekoj, po svemu sudeći bliskoj budućnosti. Junak, već pomenuti – Niko, radijski je voditelj. Lutajući po baroknom Herceg Novom, on je u stalnoj potrazi za sobom, nadama slomljenim na hiljadama skala Kotora i na kraju, u potrazi za ženom (ovaj motiv diktiraju analogije I klice povučene iz Odiseje). Iz svog ateističkog bivstva, on utrčava i uleće glavom bez obzira u bespoštednu borbu sa duhom vremena, osećajući nepripadanje, diskrepancu sa pravdom; ulotan je u taj moderni svet gde je totalitarni hedonizam obligatoran, gde je svega u izobilju, gde je sam čin borbe obesmišljen do te mere da on mora, hteo – ne hteo, izlaz da traži u poslednjoj tački koja bi mu se ikad zadesila u oku. Iako po sopstvenom priznanju nevernik, sudarajući se sa meštanima, osobenjacima, baroknim palatama, popločanim pjacama Kotorskih Usta, jurodivima, na kraju svog putovanja, gde se čitava pripovest preliva u solilokvij, ipak pronalazi Boga I u njemu mirište sa svim svojim fureštima koji mu opsedaju misli.

            Drugi nivo romana zasniva se na pesimističnom viđenju budućnosti sveta i društva kakvo poznajemo. Već je jasno da je ovo delo doista proročko u izvesnoj meri, jer upućuje na totalitarni režim kakav nas, po svoj prilici, iščekuje baš tu, gotovo iza ugla. Već navedena prva rečenica romana koja je osporena od strane javnosti u savremenoj Crnoj Gori, čitavom romanu služi kao pouka, kao kontrateža, negativ (ili pozitiv?) ostatka teksta. Globalizacija, raspirivanje međuetničkih trzavica, pojava novih, minijaturnih I nebitnih gradova – država poput Boke kakvu u romanu iščitavamo, očigledno već uzima maha. Samo pogledajmo oko sebe. Iako naš junak, ništavan u svojoj sopstvenosti, i dalje misli na srpskom jeziku, to ne sprečava stvarnost romana da bude radikalno drugačija, da usitni jezik, da usitni ljudsko poreklo, da čoveku zadene broj na rever, ostavljajući ga bez čela I bez imena, čineći ga tako samo šrafom u mašineriji čiji je jedini cilj pothranjivanje nahranjenih, napijanje napitih I zadovoljenje zadovoljenih.

            Sa stanovišta kvaliteta književne izrade i sa stanovišta samog književnog zanata, ovaj se roman može smatrati začetkom neke nove, vaskrsle vrste modernizma, koji se još uvek kači za rukave svog prethodnika – postmodernizma (Junak je u mnogome zasnovan na faktografiji samog autora koji je i sam bio radio – voditelj, te delo crpi izvestan deo podataka iz stvarnosti, što je književni manir postmodernizma), jer kroz rečenice u delu provejava uznemirenost, aktivni I javni pesimizam, subjektivno viđenje stvarnosti, povratak unutrašnjem poimanju čoveka. Koristi se lingvistički izmešano melodično Bokeško narečje, sa velikom dozom prisvojenih romanizama, a uz insistiranje na novoprihvaćenim anglosaksonskim upadicama, koje s početka čitanja bodu oči. Međutim, čitava ideja tog poduhvata jeste donekle i ideološka – da upozori i upre prstom na gubljenje identiteta samog jezika, na žustrom insistiranju na sažimanju svega, pa i samih izraza. A kad izgubimo jezik koji nam po tradiciji stoji u grlu – vrlo smo blizu gubljenja svega preostalog. Koherentno s time, autor vodi i tihu, gotovo neprimetnu borbu lokal-patriotizma, upućujući na vekovni izvoz kulture sa pučine, pa preko Boke, sve do stamenih planina na kopnu. A ne obrnuto.

            Ne treba, na koncu, zaboraviti ni zabavni aspekt dela. Radnja ima sopstveni ritam, dinamiku koja ne dozvoljava ni lenjom čitaocu da se ostavi rabote čitanja. Čitalac je postavljen tako da je nemi posmatrač koji se drži tik uz Nika, na ivici očekivanja. Dvadeset i četiri epizode, a ne zna se koja je kvalitetnija i uzbudljivija. Ne pribojava se Nikola Malović detaljnih erotskih opisa ljudske žudnje, ne pribojava se ni nagog Aleksandra Jerkova koji u “Bokelju”, kao od majke rođen, promišlja ko je najveći Bokeški pisac. Ne pribojava se ni grotesknih prikaza Milorada Pavića. Ne pribojava se ničeg, kao ni Niko.

            Jedino ga jedna stvar mori: pomisao na zaboravljanje fakta da Srbija, makar u sferi književnosti, definitivno ima izlaz na more. I da negde u Kotorskoj, usidren u njena Usta – u Herceg Novom, u knjižari “So”, sedi jedan čovek očiju potopljenih u najplavije plavo, koji je ovim romanom započeo (a zbirkom priča “Prugastoplave storije” i romanom “Jedro nade” nastavio) svoju ličnu poetiku soli, gibajući se po talasima koji se upiru o fjordove zvanično najlepšeg zaliva na svetu.

The post Poetika soli ili Zašto Srbija ima izlaz na more appeared first on Portal Mladi.

Na Trgu republike, nešto kasnije, u sami smiraj dana, sjatila se svetina. Prilika: javni protest mladeži okupljene oko organizacije imena „sistem vrednosti“. Povod: Prostest protiv rijaliti ere. Način borbe: Mirnodopski, ispunjen kulturnim sadržajem. Bez incidenata. 

Lepo, reklo bi se. I beše vakat da neko digne glas protiv kulturne represije! Eto, dokazasmo da mladost ipak razmišlja i konačno, avaj, konačno! čini nešto, protivi se kancerogenim društvenim formatima svih oblika i načina delovanja.

Svetlo na kraju tunela?

Naravno da ne.         

Okoristiću se sportskim rečnikom za ovu priliku – Oldus Haksli (ovom prilikom, sa zadrškom, iznosim tešku sumnju u upoznatost prostestujućih persona u poznavanje lika i dela dotičnog) je, remplujući, sve ramenom o rame, izgurao (ne za svagda, ali o tome drugom prilikom) Orvela sa trkačke staze i preuzeo primat. Fakat je da smo bombardovani svakojakim sadržajem sa svih strana. Da ne dužim i bespotrebno tražim adekvatniji izraz, od ovog se ne može adekvatnije – vrli novi svet. Društvene mreže, televizija, mediji u potpunosti, čitav koncept kolektivne svesti, a samim tim i pojedinačne, vozdignut je na višu razinu. Informacije, hrana, piće, i potrebno i nepotrebno – sve se to preliva na nas u slapovima, ispadajući iz roga izobljilja. Oku tako deluje. Ne, ovo nije priča o tome kako oči varaju, sada jeste tako. I u tome i jeste jedna od glavnih poenti besmislenosti poduhvata pomenute omladine.

                No, da krenemo od početka. Prva, i strašno neetička i duboko bespravna stvar – potraživati ikakvu zabranu. Brojnost je, deboto, na strani gledališta rijaliti programa. A kako na sav glas vičemo da hoćemo demokratiju, svakakva logična i manje logična prava, ista ta, našem srcu i senzibilitetu tako bliska demokratija, veli ovako: svako ima pravo da radi sve ono što direktno ili indirektno ne ugrožava tuđa prava i tuđe postojanje. Jako bih voleo da upoznam osobu koja bi, primera radi, ubedila moju babu (ili bilo koga iz te i takve konstelacije mišljenja i sagledavanja, pojmljenja zabave kao takve) da ne gleda Farmu, Velikog brata, indijske serije, Parove, šta god. Koga od vas, strastveni borci za kulturu, takvi ljudi ugrožavaju i kako tačno? Nikako, jel? Dakle, hipokrizija vrišti iz tog i takvog potraživanja ikakvog zabranjivanja bilo čega.

Ako ostavimo licemerje po strani, upitao bih sveukupan publikum, kada ste poslednji put otišli u pozorište mesto u kafić, klub ili šta god? Karta za sjajnu predstavu stoji, otprilike, koliko i tri pića u nekom od tih kafića, ili klubova. Koncert klasične muzike, a da nije besplatan? Kupovina neke knjige jednog od nekolicine ozbiljnih autora koji potpadaju pod termin srpska književnost (disklejmer: nemam ništa protiv svetske ili ne – srpske književnosti, naprotiv, samo se radi o ispomaganju, u ovom slučaju, domaće kulture i onih koji će nam u amanet ostaviti svoja književna dela)? Posećivanje ikakve kulturne manifestacije, festivala, nečeg?

                Ja, lično, dole potpisana osoba, odbijam da se prestrojim u pleme onih koji uzavrele krvi stežu pesnice i na sva usta uzvikuju kako na televiziji nema kulturnih sadržaja. Nema ih u prevelikoj meri – istina – ali, nema ni potražnje za tim sadržajima. Radio televizija Srbije, bogme, ima tri kanala na kojima, sa minornim izuzecima u vidu repriziranja prežvakanih serija (opet, zakon ponude i potražnje, ljudi to i dalje gledaju, ko sam ja da sudim) ima jako kvalitetan i kulturan program za ovdašnje prilike. Kada je iko od nas (vas) poslednji put pogledao RTS 2 ili RTS 3 (negdašnji RTS digital)?

                Da zaključim ovu priču onako kako sam je i otpočeo samim naslovom. Velika Hakslijevska pobeda modernog doba jeste internet. Verovatno je istinita ona teza da je „međumreža“ usamljeni bastion, jedina neokupirana tvrđava gde se, bez pritisaka i usmerenja, može pronaći bukvalno svaki sadržaj. Eto nam demokratije koju ištemo toliko. Kud bismo veću volju naroda od mesta na kom možemo pronaći samo i isključivo ono što nas zanima? Nemoguće je i beslovesno kriviti mašinu za naše lične pretrage. U skladu sa svime rečenim i u ime manjine koja ne gleda rijalitije, a –  gle čuda! – živi sasvim normalno i usklađeno sa svojim željama i potrebama ovim putem, javno kazujem : Hvala, Olduse Haksli.

                Svetina je napustila trg. Sada svi zajedno mogu, na miru, kulturno uzdignuti, produhovljeni, da odgledaju dnevni pregled Farme. Uskoro će, a baš se šuška kako će biti super epizoda.

The post Zahvalnica Haksliju (Feleri sistema vrednosti i „Sistema vrednosti“) appeared first on Portal Mladi.

Podsetio bih na jednu anegdotu koja datira još iz Drugog svetskog rata. Upitan da smanji državni budžet za kulturu radi popunjavanja rupa u vojnim kasama, Vinston Čerčil odgovorio je pitanjem: „Gospodo, šta mislite, šta mi ovde branimo?“

Anno Domini 2015. Narodno pozorište u Beogradu na sceni „Raša Plaović“ već šestu godinu zaredom prikazuje Anujev „Ženski orkestar“. Doduše, u izmenjenom ruhu, adaptiranog teksta i novosnimljenih songova. Predstava je, načelno, bačena na daske u svrhu bivanja apologete iskonskog arsa, upravo iz one gorepomenute Čerčilovske promisli da se umetnost i kultura kao nusprodukt čovečanstva mora braniti po svaku cenu. Sam akt izvođenja zamišljen je kao hitac u samo ždrelo zveri, kontra – napad klizećim startom protivničkim sredstvima. Obnažiti sve mane „lošeg“, izvrgnuti ih ruglu i na direktan način ih prokazati kao kobne po duhovno i nematerijalno zdraljve čovekovo. Međutim, javljaju se dva teška problema. Dve rupe u boci, raspoređene po svim zakonima fizike koji uslovljavaju istakanje sadržine, ostavljajući prazninu u sadržaju. A šta vredi krik koji će, neminovno završiti u vakuumu? Fizika nije optimistična po tom pitanju.

Prvi problem je u samom sadržaju „umivenog“ teksta (što se, doduše, u velikoj meri nalazi i u originalnoj verziji, da ne grešim dušu) režije i songova. Isuviše je porozan u samom konceptu. Stvoren da se bori protiv kapitalističkog pristupa i savremene vizure lepog, ipak je suzio svoj rakurs i potpuno pogrešnim oružjem zavitlao: kratkom formom razgovora, bespotrebnim usecanjem kvazi-ljubavnih criss-cross priča i pričica prožetih soft-core erotskim doskočicama, mahom prostim rečenicama, dijaložima ispresecanim songovima koji su tu da održe pažnju gledaoca, imajući na umu da prosečni posmatrač dvadeset i prvog veka prosto mora da biva bombardovan kratkim, epizodičnim viđenjem sadržaja da bi njegova pažnja  mogla da fizički i psihički podrži i svari ono što je pred njega iznešeno.

Drugi problem je, na prvi pogled, gotovo pa isti.

Pamelom se protiv Pamele ne može.

Naime, Danijela Kuzmanović Pavlović odigrala je, bezmalo fenomenalno dotičnu ulogu. U svakom pogledu. U pogledu kazivanja teksta, podražavanja središnjeg oblika skupine ljudi koju predstavlja, u ćutanju i pušenju cigarete dok drugi likovi govore, u kretnjama, mimici, ama baš u svakom. Kakve to sad veze s problemom ima, pitate se. O, ima je. Pamela je, kako se da primetiti u postavci, posednuta na centralno mesto. Fizički centralno. Ne slučajno. Neveštom oku bi to promaklo, na prvu. Ona je u središtu zbivanja u čitavom orkestru i svako malo pa joj se dogodi po neki razgovor sa nekim članom, čisto da „razjasni“ svoje motive za život kakav vodi. Tu smo. Nije teško shvatiti da i u danađnjoj Srbiji svaka Pamela ima središnje mesto i svaka Pamela objašnjava svoje razloge.

No, da ne bude zabune, Pamele nisu Karleuše, Bačić Alimpićke, Cece, Kebe i ostala kompanija. Ne, dragi moji. Pamela je, recimo, Ivan Tokin koji proda najviše knjiga na Sajmu pa elaborira kako je bolji čovek nakon toga, pa se povede medijska kampanja, pa on uđe u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Pamela je Dejan Stojiljković koji, nevezano za svoju vokaciju i neposedovanje diplome (na šta se često poziva kao argument da njega, zaboga, svi napadaju da je loš pisac jer nema diplomu), prosto, ne piše kvalitetnu književnost, ali, opet, ima nagradu Miloš Crnjanski i 80 000 prodatih knjiga. Pamela je i Marko Šelić Marčelo, idol vaskolike omladine (čijih sam nekih uradaka iz ranijih godina i dalje poštovalac), koji napravi čitav album sazdan od napakovanih klišea, što tematski što stilski, pa onda na promocijama tribinama objašnjava publici (a niko stariji od 19 godina i sa oformljenim mišljenjem o životu, a nekmoli kritičkim aparatom da postavi ikakvo suvislo pitanje) kako je album srž sadašnjice u Srbiji i kako je to vrhunsko kritičko preispitivanje savremenih okolnosti. Pogotovu je prst u oku bio potres oko pesme „Pegla“, za čije koncipiranje, verujem, nije utrošeno više od 2 minuta, a za sam akt pisanja možda ni toliko. Kliše nad klišeima. Tek da ne pominjem rasprave na internetu sa plebsom i gotovo pretnje da će svakog trenutka isući svoj svemoćni indeks prepun devetki i desetki, te da njime otfikari diplomu svakom ko se drznuo da diplomira. Pamela nad Pamelama, ljudi moji. Pamela je, da ne zaboravimo, i predstava koja je bila polazišna tačka za sve ovo.

Kao što se iz priloženog da videti, Pamele su svuda oko nas. A gde su oni koji se bave umetnošću, pitam ja vas? Ne zna se? Nije ni bitno, na kraju krajeva.

Ionako ćemo svi na kraju svirati sintisajzere.

The post O Pamelama i sintisajzerima appeared first on Portal Mladi.

Te, 1985. godine iz zagrebačke tvornice ploča izdavačke kuće Jugoton, svetlost dana ugledao je treći album grupe Haustor. Na omotu, naizgled, minimalizam na delu. Rumeni horizont. Plava pučina koju od istog tog rozikastog horizonta deli jedna crna linija. Kao da je sve ostalo meko, vrelo, usijano, a linija hladna. I topi se. Topi se, stapajući sve u jedno, privijajući more u nebo i nebo u more. I jedan tip. Sa jarkožutim šeširom i cigarom u ustima. Crn ko strah i ogroman ko sloboda.

I u gornjem levom uglu, šupljim plavo uokvirenim slovima ispisano BOLERO.

Crni, vinilni krug.

U njemu rupa.

Nakon medijski slabašno ispraćenog albuma „Treći svijet“ iz 1984, koji je ostao na marginama pop – kulture tog doba, Srđan Saher, razočaran, napušta bend i prepušta sav rad Darku Rundeku. Osvešćen ovim postupkom, on shvata da se nešto mora menjati kako bi se bend održao na okupu. Iako Haustor u svojoj osnovnoj formuli nije bio klasičan predstavnik  novotalasnih bendova koji imaju stalne postave i prave turneje čiji se posetioci ne mogu pobrojati – imao je „ono nešto“.

Dešava se sledeća stvar – Rundek oslobađa Rundeka u sebi i sve njegove genijalne dramatizacije pesama, učvršćene na dovoljno samostalni pijedestal da sijaju bez oslonaca, a dovoljno i tematski zaokružene i bliske da ne bi činile nasumičnu skupinu nasnimanih eksperimenata, porađaju se na A i B strani narečene ploče.

Na njoj se, naime, nalazi osam pesama koje, poput oktopoda, granaju svoje piče, šire svoje rukavce do slušaoca, a opet, imaju jednu istovetnu oštrinu promisli, jedan zajednički apstraktni tonalitet koji ih čuva da se ne rašire previše i odu predaleko. Rečju, krasi ih isti tematski okvir koji se najlakše može objasniti pomoću dva početna toposa, dve premise od kojih sve kreće: ljubav i sloboda. I slobodna ljubav koja se sama nameće kao plod čistote i komplementarnosti dva arhitoposa. I ljubav za slobodu. I lepota. I smeh. I patnja. I čežnja za neosvojenim predelima. I želja za sagledavanjem nesagledivog. Ovako možemo granati tumačenje u nedogled. Međutim, stožerne tačke su uvek iste i uvek se mogu vrlo lako uočiti na koju god stranu da pogledate.

Iza svega toga stoji jedan čovek, jedan stav.

Jedan glas.

Jedan svetonazor.

Kad igla gramofona padne na vinil, prvo se kroz vazduh, u talasima, javlja naslovna pesma – Bolero. To je, naime, sam po sebi, španski narodni ples u tročetvrtinskom taktu, koji je nadrastao sopstvenost i postalo sinonim za samog sebe – za dotičnu igru. Autor se posve uspešno poigrao elektronikom, ritam mašinom i latinskim taktovima koji vuku svoje korene upravo u Boleru. Ovde dolazi do izražaja jedna od najvećih kvaliteta Darka Rundeka, koju će tek pokazati, što u ostalim pesmama sa ovog ostvarenja, što u narednim albumima – sinhonija muzike i pratećeg teksta. Čak i da je ostao nem na traci, pomni slušalac bi zasigurno u glavi imao sledeću scenu:

„Osjećam

Nešto je u meni

Osjećam

Čudni ritam

Ko da silazi k nama sa zvijezda

Još nema ni ime

I bubnja u tami“

…

„Oni slušaju

I ništa nije isto

Svi su došli da pozdrave ljude

Da skinu kapute

Da osjete ritam

I plešu bolero…“

Nakon nje, čuje se pucketanje i zvuk trube koji se izdiže iznad svega postojećeg, najavljujući prvi i najkomercijalniji hit sa ploče.

Taj zvuk je drukčiji od drugih zvukova.

Drukčiji od sveta, drukčiji od buke, drukčiji od šumova.

A onda, iza zavese se pomalja A-mol.

Simultano sa njim, kreće i pripovest o jednoj ženi.

Sasvim maloj jednoj ženi. O belini miljama unaokolo. O brizi. O birtijskim raspravama o njenoj biti i usudu, natopljenim alkoholom, dok se noć lenjo valja iz okna prozora.

Priča o mogućnostima nemogućeg. Priča o ljubavi. O neravnim, nekomplementarnim ivicama dva postojanja.

„Znam da bi Ena htjela

Da sam stalno njen

Valjda jer tako često nestanem

Ona me uvijek ima u svojim mislima

A kad joj želim reći da je bolji kraj

Od naših bjegova i zasjeda,

Ena me samo gleda

I kaže „da, da, da“…

Male stvari čine ljubav ljubavlju. Minijature, neznatne reči koje se provuku kroz usne, a da to ni ne primetimo. Te reči, skrivene od kosmosa, ušuškane u neki ugao svesti, legitimna su čuda koja nam pesnici neretko podmeću. Stihovima rečeno:

„Ne idi bez kaputa,

Pogledaj!

Sve je bijelo.

Zima je.“

Naposletku, pesnik brine o onome što ima, a nema. O onoj koju ima, a izmiče mu. O tom milimetru razdvajanja stvarnosti od fikcije. Dok se plesan nastanjuje na skrhane (ne)mogućnosti, sa gramofona titra raspukli glas koji upituje:

„Kad svoje loše dane ovdje grizem sam

I sretnem putnike po krčmama,

Ja pitam da l’ je znaju

I je li ponosna

Kažu da još je lijepa i da ima stav

Al’ često čak i kad je vesela

Opaze plavu sjenu

U crnim očima…“ 

Dok zadimljena krčma kući putnike, pijance, neiskorišćene šanse, i dok rumene opeke po zidovima ištu novu rundu pesme, čuje se:

„Do mene nema puta.

Pogledaj!

Sve je bijelo.

Zima je“.

Šta ostaje kada krikneš toliko glasno da tvoj krik polomi čaše na drugim kontinentima?

Šta ostaje kad vrisneš „Volim te!“ i „Odjebi!“ i pustiš ih da se braunovski čeono sudare?

Ostaje belina. Sneg.

I jedna mala, sasvim mala žena.

Ostaje Ena.

Nakon Ene, ponovo pucketanje i tišina koja širi jedra nakratko.

Par sekundi tišine za tu palu ljubav.

Za sve pale ljubavi.

I mrak. Gusti mrak i jedna žuta crta.

I dvoje ljudi koji hode po njoj.

Dve prilike. Neobične. Čudne. Dugačkih senki i samo jedne krajnje namere – da postoje.

Da postoje zajedno. Jedno uz drugo. Sami.

„Čitava ulica

Polako tone u ne.

Samo plavi prozori vise u tami.

Sami smo na cesti

Ti si ponijela svoj bambusov štap

I torbu od slame

I okrugli kamen

I stakleni prsten.

A ja sam ko uvijek kad si blizu

Ponovo gizdav i jak.

Tako smo lijepi.

Tako smo sami.

Onda počinje sitna kiša, kao simbol nemogućeg, kao više sile koja bi sprečila te dve prilike zaljubljene u svoje „mi“. Neke stvari se ne mogu sprečiti. Na sreću. Ili na žalost.

Kao da sreća i žalost imaju išta s tim.

Ljubav!

Dok ljudi sede u svojim toplim sobama, prate TV program i samo udišu i izdišu, neko dvoje je budno za sve njih. Paraju hladnoću kao krma broda na pučini i premda se ta hladnoća sama ušiva u sebe negde iza njihovih leđa, ne može im ništa. Ni da im zasmeta.

Ljudi samo sede i ćute.

Noć, znano je, ne čuva tajne i ne mari za nih. Mrak je gladan svega.

Međutim:

„Naše duge sjene

Su se pružile na mokri asfalt

One su davne

One se ljube

One se boje

One se čude.

Čude.“

Onda, kao kontrast tom idiličnom scenariju, iščašenog iz sveta, dolazi on.

„A TV man.

TV man…

On IDE.

IDE.“

Radi li nešto sem toga? Ne zna se. I valja da se ne zna.

Ignorance is bliss, kažu englezi. I doista je tako.

Sve dok dve senke postoje na tankoj, žutoj crti i dok se čude ljudima koji, nesvesni čistavog sveta, netremice zure u Tv program, nade za neki bolji i lepši svet, pa makar i po mraku, ima.

Na koncu A strane, četiri minuta i šest sekundi pre nego što igla konačno padne sa oboda, dok jedno opasno popodne otežano mirisom nafte i znoja, teška brda donose nemir u krdima, noseći, kao talasi, za sobom strah, vrisku, plač odjčadi. Smrt deluje sve bliže i sve više poprima antropomorfni oblik. Oblik mladih turskih momaka (sejmeni) koji nemaju očeve, majke, bogove, žene, strasti. Sve što imaju je oružje i umorstvo koje vuku za sobom. A čitava poenta neustrašivosti, kuraži, ljubavi, odstupnice leži u sledećim stihovima:

„Iza prozora su puške,

Iza pušaka su oči,

Iza očiju su ruke,

Iza ruku kuca srce“

Ova pesma je odgovor na pitanje kako ljudi odolevaju. Zašto brane ognjišta ako imaju vremena da beže. Beg, zapravo, omogućava mnogo veće šanse preživljavanja. No, ispostavlja se da je preživljavanje previše mala stvar. Ostati na liniji vatre do samog kraja. U smrt, u slavu, zabosti nož direktno u ždrelo zveri koja napada. Nema drugog načina. Ni druge sreće.

„U nama vrijeme se mijenja

I svi su opet spremni da se bore za san.

U nama vrijeme se mijenja

Sa barikada reći ćemo ’no paserran’“

Dugo sam razmišljao šta reći na kraju. Osloboditi neki teški, dubokoumni zaključak na kraju? Ne… Nema ga. Samo preslušati album, od početka do kraja, bez preskakanja. Jasno je sve, i te kako…

The post Vinilna poezija: Bolero; A strana appeared first on Portal Mladi.

Proviđenje!

Jeste li se ikad zapitali šta čini dobrog pisca? Bogat rečnik? Zanimljive rečenične konstrukcije? Lepršave reči, detaljni opisi raspireni iskrama atributa, filozofije i tuđica? Literarna raznobojnost? Duboke, spore, „mudre“ teme?

Ako mene pitate, nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan.

Jedini pravi odgovor na pitanje koje tendeciozno i svojevoljno postavljam i još svojevoljnije odgovaram je: dobra priča.

Norveški pisac Knut Hamsun (1859-1952) (Knut Pedersen Hamsund, poslednje slovo u prezimenu izgubilo se kada je napravljena štamparska greška dok je pisao za Marka Tvena, pa ju je usvojio) pripadnik je jednog uskog književnog serkla – jedan je od malobrojnih autora koji iznenađuju lakoćom i nepretencioznošću u stilistici. Valja reći da ova “prostota” njegovog književnog izraza nipošto nije mana, već jedna od najvećih vrlina.

Narečeni književnik dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1920. godine. Kako je vreme odmicalo, postajao je prepoznatljiv ne samo kao genijalni pisac, već i kao Hitlerov i Gebelsov prijatelj.

 „Svi smo mi Nemci”, govorio je. Nikada nije formalno bio član Norveške nacističke partije, ali jeste pisao profašističke tekstove i deo novca od Nobelove nagrade poklonio Gebelsu. Nakon Hitlerove smrti, o njemu je napisao: “Bio je ratnik, ratnik čovečanstva, propovednik jevanđelja o pravdi za sve nacije”.

Umro je 19. februara 1952. godine, od kada je – kao ćovek jedne ideje – rehabilitovan i posmatran isključivo iz ugla velikog pisca.

Da se vratim samom delu – roman Plodovi zemlje (1917) je ep o radu i čoveku kao biću koje je prinuđeno na rad. Nije reč o radu koji deli ljude između sebe. Govorim o prostom, nasilnom, fizičkom radu. O plodonosnim aktivnostima, o stvaranju, o putevima i stazama koje presecaju široku, praznu utrinu koju ljudi oblikuju i prisvajaju nazivajući je svojom. O radu koji u svojoj najčistijoj, nezagađenoj tvari oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom.

Ljudi u Hamsunovom delu nisu takozvani “modeli”. Njegovi heroji i heroine su i te kako živi, i u to veoma šturim i skromnim okolnostima u odnosu na širinu koju književnost omogućava. Njegovi neumorni i tihi farmeri su neuniformisani ratnici čija herojska borba ne predstavlja ništa drugo do junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem.

Sam naslov može navesti na pogrešan trag. Pri pomenu “plodova zemlje”, u glavi imamo sliku nečeg plodnog, obilnog sočnog, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je dugo obrađivana. Naime, sama reč “zemlja” u Hamsunovom romanu nema tu konotaciju. Kontekstualizovana sa sadržinom, predstavlja neravno i nepristupračno neobrađeno tlo. Njeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na tom nepristupačnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima.

Takve plodove Hamsun nudi našoj žetvi.

Radnja romana počinje od nule. Bukvalno. U kilometrima i kilometrima snega uonaoko stoji čovek. Koji čovek? Kakav čovek? Jednostavno – čovek.

“Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću, vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama, – da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira, – ali, svakako, on dolazi, čovek je sam, usred ove ogromne samoće.”

Taj čovek, Isak mu je ime, teškim i ćutljivim koracima ide ka severu. Pronalazi prazninu koja se da prisvojiti i za relativno kratko vreme uspeva da je očoveči. Da je podigne na noge, da je nauči da hoda ljudskim tempom.

Dođoše ljudi.

Sejaše.

Žnjaše.

Sve dok se, u jednom trenutku, setva nije počela obesmišljavati. Nedugo zatim, postala je paradigma zaludno utrošenog vremena. “Sejanje je za nekog drugog, ne za mene”, pomisliše ti koji su zemlju nastanili, “ja sam čovek, zemlja treba da rađa, a čovek da troši”.

Eho tog načina razmišljanja još uvek odzvanja i dobuje u glavama današnjih meštana planete. Svuda. Uzmi globus, zavrti ga i stavi prst na kopno. Pronaći ćeš ga i tu, obećavam.

Tako ova matrica ponašanja postade imperativ.

Koliko god nasilno ucrtavali razlike među ljudima, činjenica je da smo svi krojeni po jednom te istom repetitivnom principu. Iz iste zemlje se uspinjemo na dve noge i podjedako smo, i kraljevi i prosjaci, prah kad porinemo u smrt i neživot. Ako prihvatimo tu istinu za ideju vodilju, videćemo da su Norvežani iz Hamsunovog dela, posmatrajući razvoj čovečije socijalne svesti i postupke uslovljene kreacijom iste, zapravo svi ljudi oduvek, svuda i svih obeležja. Slika i prilika društva, fotografisana u Norveškoj snežnoj pustari, koja izniče iz zemlje i vodi suživot sa svojim stanovnicima. Svi bi da zarađuju, a da ne rade. Cene život tek dok ih mazi, hvale ga na sva usta dok je svaka od njihovih napaćenih duša vođena bolesno slepim statusnim željama i večitoj ljudskoj gladi za zemljom iz koje plodovi niču sami od sebe. Za njih novac nema upotrebnu vrednost, već je vrednost sam po sebi. Hoće da lete iako nemaju krila, hoće da znaju iako ne žele da nauče, žele da budu brži od života, da ga prestignu. Namerno skreću sa prtine na koju ih život navodi, inate se uprkos porazima, na svakoj jabuci vide zmiju i pružaju ruke u vatru iako su im šake rumene od opekotina. Besne na druge, pa kad im ponestane bližnjih za jed, počinju da mrze sebe i tako u krug. U svakoj grupi ljudi se nalazi po jedan Isak da skoro infantilno ne razume svet i njegove načine opstajanja.

Hamsun je, kroz jednostavnu i naizgled prostu priču uspeo da disecira suštinu čoveka kao socijalnog bića, da izvuče iz magle njegove želje, težnje, besmislene strahove i još besmislenije postupke. Razumni čovek se, pod pritiskom grupe, pod prisvojenim očekivanjima, kroz rad i sve implikacije rada kao takvog, pretvara u nepromenljivi činilac sveopšteg ludila koje nas okružuje i uvlači u svoju maticu, sasvim prirodno nas utapajući u kolektivno.

Rad je stvorio čoveka, a zemlja iznikla plodove.

Dan prvi na Zemlji prođe.

Dan drugi.

Dan ko zna koji.

Dan svaki.

Čovek još uvek nije naučio šta će sa plodovima i kuda dalje. 

The post Nobelovac – Knut Hamsun, „Plodovi zemlje“ appeared first on Portal Mladi.

Modernizam je, bez dileme, jedno od najvećih i najplodnijih književnih razdoblja u istoriji. Sa velikim spoljašnjim promenama na geografskom planu, na planu društvene kolektivne i indukovane pojedinačne svesti, došlo je i novo razdoblje koje je zahtevalo nove načine pripovedanja i nove trnovite puteve do istih. Pospešena je, važno je reći, i multikulturalizmom koji je bujao. Modernizam je, prosto rečeno, bio nužan i obavezan faktor povesti sveta i svetske kulturne baštine. Kao takav, zajednički je sadržalac mnogih novonastalih pravaca, pa je gotovo nemoguće odrediti ga u jednoj rečenici.

Jedan od stožernih tačaka modernizma jeste i američki pisac Vilijam Fokner. On je, uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf, predstavnik najrafinisanijeg i najefektnijeg stila narativa koji je modernizam porodio. Reč je o takozvanom „toku svesti“.

U romanu gorepomenutog prozaiste, „Buka i bes“, upravo je tok svesti najteža literarna artiljerija. Radnja, u svojoj najširoj opštosti prati propast američke porodice Kompson. Formalno, struktura dela i nije toliko komplikovana. Govori se i opisuju se jedni te isti događaji iz četiri različita ugla posmatranja, gde je Fokner neka vrsta trbuhozborca koji koristi trojicu braće i sluškinju kao svoje medijume. Da bi predstavio raznolikost poimanja ovog sveta i potkrepio svoju tezu da je postojanje objektivne realnosti u praksi nemoguće i da je jedina moguća opcija, zapravo, pojedinačna realnost svakog od nas.

Jedna od bitnih odlika Foknerovog romana je i nepostojanje čvorišta same radnje, nepostojanje stubova koji drže radnju na okupu, već se scene ređaju bez reda i otvaraju poglavlje za poglavljem. Takođe, linearno, spoljašnje vreme jeste jasno definisano, ali vreme u glavama junaka nije ni u naročitom dogovoru sa smislom, a postoje osnove za sumnju u njegovo puko postojanje. Radnje, dakle, u fizičkom smislu i klasičnom uzročno – posledičnom odnosu i nema u nekim zdravim dozama, sav svet i narativ romana je prišiven u koprene pred očima četvoro junaka, što presavija ono što zovemo „objektivna realnost“ u pojedinačno prihvatljive realnosti.

Književnost je veća od pisca.

Ta teza ima vrlo jaku utvrdu u jednom od poglavlja. U pitanju je tok svesti najmlađeg od braće Kompson, koji je, ispostaviće se, klinički idiot sa suženim poljem inteligencije i poimanja sveta. Naime, ovo poglavlje je čak po mnogim mišljenjima stručnjaka tanka linija razdvajanja koja je ovo delo vinulo u nebesa i postavilo mu oreol klasika.

Vilijam Fokner je u igri mačke i miša između sopstvenosti i kucaće mašine nadigrao samog sebe. Iz tog boja se živ i zdrav vratio roman „Buka i bes“.

S jedne strane ogledala stoji čovek.

S druge strane – buka i bes.

Postoji li, uopšte, išta drugo?

Borislav Pekić kaže da je jedina dužnost pisca da ispriča priču.

Čitaoče, na tebe je red.

The post Nobelovci, a nisu Andrić (1): Vilijam Fokner, „Buka i bes“, 1949. appeared first on Portal Mladi.