Nobelovci, a nisu Andrić (1): Vilijam Fokner, “Buka i bes”, 1949.

    Kolokvijajlna i fakultativna definicija književnosti koja se oslanja na tehniku komparacije sa ostalim društvenim i civilizacijskim pojavama, a koja je pritom i najčešća među ljubiteljima umetnosti glasi: “Istorija je ono što je bilo i kako je bilo, a književnost je sve ono što je moglo biti”. Iskoristiću jednu od mnogobrojnih udica ove floskule da pridodam i parafrazu iz eseja “O umetnosti romana” Tomasa Mana koji govori da je romanopisanje uzvišenije i kvalitetnije ako više prikazuje unutrašnji svet, a manje spoljašnji. Po mišljenju ovog nemačkog nobelovca, dužnost istoričara je da nam opišu i ispripovedaju velike događaje, dok je eksluzivna dužnost pisaca da nam bolje približe neznatne stvari te ih učine zanimljivim.

     Modernizam je, bez dileme, jedno od najvećih i najplodnijih književnih razdoblja u istoriji. Sa velikim spoljašnjim promenama na geografskom planu, na planu društvene kolektivne i indukovane pojedinačne svesti, došlo je i novo razdoblje koje je zahtevalo nove načine pripovedanja i nove trnovite puteve do istih. Pospešena je, važno je reći, i multikulturalizmom koji je bujao. Modernizam je, prosto rečeno, bio nužan i obavezan faktor povesti sveta i svetske kulturne baštine. Kao takav, zajednički je sadržalac mnogih novonastalih pravaca, pa je gotovo nemoguće odrediti ga u jednoj rečenici.

    Jedan od stožernih tačaka modernizma jeste i američki pisac Vilijam Fokner. On je, uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf, predstavnik najrafinisanijeg i najefektnijeg stila narativa koji je modernizam porodio. Reč je o takozvanom “toku svesti”.  

    U romanu gorepomenutog prozaiste, “Buka i bes”, upravo je tok svesti najteža literarna artiljerija. Radnja, u svojoj najširoj opštosti prati propast američke porodice Kompson. Formalno, struktura dela i nije toliko komplikovana. Govori se i opisuju se jedni te isti događaji iz četiri različita ugla posmatranja, gde je Fokner neka vrsta trbuhozborca koji koristi trojicu braće i sluškinju kao svoje medijume. Da bi predstavio raznolikost poimanja ovog sveta i potkrepio svoju tezu da je postojanje objektivne realnosti u praksi nemoguće i da je jedina moguća opcija, zapravo, pojedinačna realnost svakog od nas.    

    Jedna od bitnih odlika Foknerovog romana je i nepostojanje čvorišta same radnje, nepostojanje stubova koji drže radnju na okupu, već se scene ređaju bez reda i otvaraju poglavlje za poglavljem. Takođe, linearno, spoljašnje vreme jeste jasno definisano, ali vreme u glavama junaka nije ni u naročitom dogovoru sa smislom, a postoje osnove za sumnju u njegovo puko postojanje. Radnje, dakle, u fizičkom smislu i klasičnom uzročno – posledičnom odnosu i nema u nekim zdravim dozama, sav svet i narativ romana je prišiven u koprene pred očima četvoro junaka, što presavija ono što zovemo “objektivna realnost” u pojedinačno prihvatljive realnosti.

    Književnost je veća od pisca.

    Ta teza ima vrlo jaku utvrdu u jednom od poglavlja. U pitanju je tok svesti najmlađeg od braće Kompson, koji je, ispostaviće se, klinički idiot sa suženim poljem inteligencije i poimanja sveta. Naime, ovo poglavlje je čak po mnogim mišljenjima stručnjaka tanka linija razdvajanja koja je ovo delo vinulo u nebesa i postavilo mu oreol klasika. 

    Vilijam Fokner je u igri mačke i miša između sopstvenosti i kucaće mašine nadigrao samog sebe. Iz tog boja se živ i zdrav vratio roman “Buka i bes”.

    S jedne strane ogledala stoji čovek.   

    S druge strane – buka i bes.    

    Postoji li, uopšte, išta drugo?

    Borislav Pekić kaže da je jedina dužnost pisca da ispriča priču.

    Čitaoče, na tebe je red.

     

     

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here