Od zapuštene sale do pozorišta

Prva predstava „Klošari“ odigrana je 2002. godine, a Teatar 5 je osnovao domar škole, Zoran Rakić, koji je i režiser i glavni organizator ali članovi Teatra napominju da od prve predstave svi rade sve. 

Domari su oduvek bili zanimljive ličnosti. Dok su nastavnici uglavnom služili da prenesu suvoparno školsko gradivo, ovi živopisni likovi našeg detinjstva skraćivali su dosadne školske časove obogaćujući ih autentičnim životnim pričama i toplinom koja se neretko pamtila duže od svega što smo u školama učili.

No, ovaj domar, gospodin Zoran Rakić, otisao je dalje od svih. Nakon što je dobar deo radnog veka proveo radeći organizaciju predstava u Kult teatru, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i mnogim drugim pozorištima, došavši spletom okolnosti u Petu beogradsku gimanziju, rešava da od jedne od brojnih prostorija ove neuobičajeno velike škole napravi pozorišnu scenu. I tako, na iznenadjenje svih tada zaposlenih u skoli, samopouzdano procenjuje da bi jedna zapustena sala, tada bez namena, mogla biti savrsen prostor za pozorinicu i tribinu.

Kako bi slika o njima bila sto stvarnija, otišli smo u samo pozorište, a kroz priču o Teatru sproveo nas je glumac Aleksandar Miljković, jedan od najstarijih članovova, koji je danas ujedno i jedan od glavnih organizatora uz svog iskusnog učitelja, Zorana Rakića.

Prepoznavanje umesto audicije

Danas je Teatar 5 jedno od najvećih i najboljih amaterskih pozorišta kod nas sa preko 40 glumaca. Svakodnevnim radom na novim predstavama, uprkos problemima sa kojima se susreću svi kulturni pokušaji u Srbiji, uspeva da preživi i obezbedi svojoj publici stalno nove predstave koje prevazilaze svaki amaterizam.

U Teatru 5 ne postoji klasična audicija već, kako kaže Zoran Rakić, uvek neko nekoga dovede. Uglavnom prvi utisak bude odlučujući da li će neko ostati. Osnovno merilo je prepoznavanje – budući glumci već na prvoj probi vide da li mogu da se uklope u tim i svako ko sebe doživi kao deo ove grupe može to i da postane. 

Među sadašnjim glumcima ima i onih koji su na početku samo dolazili na probe i pomagali ili igrali epizodne uloge, a sada su došli do glavnih. Takav je bio i put Đorđa Nakića i Aleksandre Knežević, glavnih glumaca u novoj predstavi Opera za tri groša. U Teatru 5 se još uvek prepričava kako je Marina Grahovac, koja je dugo samo gledala probe, za sat vremena uskočila kao zamena za glumicu koja je u poslednjem momentu otkazala polazak na putovanje.

U gostima 

Do samog Teatra treba proći prvo dugačak školski hodnik. Dok se njegov kraj mu se ne nazire, naš vodič, Aleksandar Miljković, priča o Teatru, o probi koja se održava i predstavi koju spremaju. Opera za tri groša sa kojom su nedelju dana kasnije nastupili i pobedili na ovogodišnjem Beogradskom festivalu amaterskih pozorišta (BAP).

Pročitajte o Operi za tri groša na ovogodišenjem BAP-u

Novi miris teških zavesa, drvenog poda, dasaka i pozorišne atmosfere. Ostavili su scenu praznu, nabacanu scenografskim materijalom koji čeka probu, a oni su svi raštrkani po pozorišnim redovima. Ima ih petnaestak ali dosta onih koji su deo Teatra nisu tu.

U razgovoru sa njima saznajem da se svi ovde osećaju kao kod kuće. Saznajem da je to ključ svega i da bi ostali ovde čak radije nego otišli u profesionalna pozorišta. Svu tu atmosferu izgradili su zajednički uz pomoć svog dragog osnivača,  režisera, krojača, i čega želite još, Zokija. I zaista, kad se iz tog jednoličnog školskog ambijenta nađete u njihovom kutku, zaboravlja se pređašnja atmosfera i preovlađuje pozorišna, mekša, privlačnija i izazovnija.

Teatar 5 kao druga kuća

Njihovi odnosi su neposredni i nije uvek jasno kada glume, a kada su oni oni. Njihove probe, a naročito pauze mogu biti zanimljivije čak i od same predstave. Jer, tada se u potpunosti spoznaje taj zajednički duh i atmosfera koja nosi čitavo pozorište. Harizma i dinamičnost ne napuštaju ovu salu. Od toga se izgleda grade sve pozorišne scene..

Iako su najstariji članovi već ostvareni u svojim profesijama potpuno nevezanim za glumu, čini se kao da je Teatar 5 ono glavno, najvažnije za njih. Dete u njima, kreativnost, smeh, odmor i ljubav prema vremenu provedenom tamo. Tako to mesto postaje mnogo više od pozorišta. Ono postaje jedan alternativan način provoda. Provoda uz rad i stvaranje. A proizvodi takvog rada su sasvim posebni i vredni da se pogledaju i dožive.

The post Teatar 5 – Pozorište u školi ili škola pozorišta appeared first on Portal Mladi.

„Svakodnevno Nepravilno Izražavanje” uzelo je maha. U potrazi za antivirusom i neophodnim izlečenjem, potrebno je utvrditi uzroke ove pojave.

Ponekad se radi o greškama u domenu finesa, međutim neretko su posredi i “krupnese“. Naš narod voli da pridaje rečima značenja koja se njemu čine logična. Pa je tako konformista neko ko voli komfor, a ne neko ko se prilagođava situaciji i prihvata tuđa mišljenja. Lojalan čovek je neko debeo, iako u svom pravom značenju označava nekog odanog. A dubioza se koristi za nešto duboko, komplikovano, umesto ispravno – sumnjivo.

Da bismo videli kako to sve izgleda uživo, zamislimo jedno sunčano subotnje jutro na Bajlonijevoj pijaci u samom centru Beograda.

I evo došli ste na izvorište Najnovijeg serbskog jezika po govoru prostoga naroda pisanog, a da ćete toga postati svesni čim se uputite ka tezgi s povrćen iz drugog reda. Tu ima od najsvežije ponude buranije, kronpira, šangarepe do nandžare i kurukuza. Umesto boranije, krompira, šargarepe, pomorandže i kukuruza.

Taman da pomislite na njega, a “infrakt“ je već “strefio” nekog od prodavaca jer ga je kupac “pogledao pogledom besa”. Zar je mogao nečim drugim da ga pogleda? To “pogleda” je suvišno. A suvišnih reči imamo i u nizu drugi primera: „Suze joj potekoše iz očiju.“ Pošto su mogle i iz ušiju? „Vratio se nazad.“ Jer napred nije mogao, dakle, dovoljno je “vratio se“. „Sišli smo dole“, pošto gore niste mogli. „Uzela je rukom“ kao da je mogla da uzme nečim drugim.

Ako ste jedan od onih što su na pijacu došli „s kolima“, verovatno ste ih držali za ruku i šetali s njima jer drugačije niste mogli doći S kolima već samo „kolima”. A sa prijateljem ste mogli šetati pa čak i to samo pod uslovom da niste šetali sa prijateljOm.

Ako izađete malo sa pijace i prošetate niz Dušanovu ulicu greške bivaju sve podnošljivije, pa je tako jedan lokal „Zatvoren zbog renoviranja“ umesto pravilno „Zatvoren RADI renoviranja“ jer renoviranje nije uzrok već povod zatvaranja.

Čini se da svako drugo istraživanje bolesti duha, jezika, mašte i sličnog upućuje na tehnologiju. Tu se piše kako se stigne. Vreme je brzo i vremena za pravopis u brzinskom dopisivanju jednostavno nema. Moguće je da će svo to skrnavljenje jezika ući u naše svesti dovoljno duboko da ćemo granicu između pravilnog i nepravilnog izgubiti, a to shvatiti onda kada nam bude zaista potrebna.

Urednica dečije radijske emisije “Dobro jutro, deco“, Vesna Ćorović Butrić, opisala je kako se u njenoj redakciji na Radio Beogradu deca uče pravilnom izražavanju. “Mi uzmemo jedan veliki džak reči pa onda te reči odvajamo. Glomazne i teške bacamo u vodu, a lepe stavljamo u šešir. Te lepe reči  bojimo različitim bojama, a potom od njih sastavljamo pravilne rečenice.

” Moguće je da bismo imali mnogo više pismenih, kada bi deca u školama učila jezik na zanimljiviji način, a ne samo suvoparnim bubanjem. Ipak, urednica dodaje da bismo se svi pravilnije izražavali kada bismo malo više slušali decu dok pričaju jer “osnovci, a najviše na završetku osnovne škole, su najobrazovaniji kada su jezik i govor u pitanju.”

Novinarka kroz šalu kaže: “Tako kad imamo problem ovde na radiju, mi zovemo osnovce da nam kažu kako se rešava.“ Ipak, vremenom se to znanje zaboravi, a uzrok zaborava je možda to što se prilagođavamo govoru većine, a možda i kratkoročno sećanje na časove srpskog jezika. Međutim, ona dodaje da se ne treba striktno držati jezičkih pravila, jer je i jezik živa stvar, pa ako bi forma bila važnija od suštine, izgubio bi se smisao.

Mediji su takođe važni kada je izražavanje u pitanju. Govor kvarimo slušanjem i gledanjem televizijskih i radio emisija u kojima voditelji i gosti pogrešno govore, čitanjem pogrešno napisanih novinskih i drugih neknjiževnih tekstova, ignorisanjem pravopisnih i gramatičkih grešaka. Dešava se da neki ljudi nikada u potpunosti ne ovladaju književnim jezikom, pa još ako se zaposle kao spikeri ili novinari, mogu nametati svoj govor onima koji su do tada pravilno govorili

“Radio Beograd je stara kuća u kojoj se i dalje vodi računa o izražavanju. Tu postoje spiker i lektor koji se bave jezikom“, kaže urednica.  Međutim, čini se da na ostalim radijskim stanicama to nije slučaj, pa tu nailazimo na još jedan uzrok nepravilnog izražavanja.

„Mediji često na pogrešan način pristupaju jeziku. Na taj način se pravopisno neispravna rečenica vremenom prihvata kao pravopisno ispravna. Novine (pa makar to bila i internet stranica) moraju kontrolisati tekstove koje objavljuju“, kaže profesorka srpskog jezika i knjževnosti Prve beogradske gimnazije, Sandra Jovanović.

Ona dodaje sumnju : “Možda je česta promenljivost pravopisnih pravila dovela do situacije da se ne zna šta je pravilno i kako nešto napisati. Imate situaciju gde se jedan isti jezički problem rešava na nekoliko različitih načina u nekoliko priručnika. Odatle treba krenuti. Usaglasiti sve a zatim krenuti sa pravim opismenjavanjem naroda. Držati se istih, jednakih pravila dugoročno.”

Postoji još razloga, navodi profesorka: ”Ponekad se dešava da nedovoljna informisanost i neobrazovanost utiču na ograničen rečnik govornika. Ponekad uzrok može ležati i u želji da se pokaže poznavanje samog jezika ili samog izraza i da upravo to povede govornika negde gde nikako nije smeo krenuti. Lično se uvek držim jedne teorije-ne koristi reč za koju nisi siguran šta tačno znači.”

Profesorka zaključuje: ”Jedini način da se utiče da ljude da govore pravilno je da se često nalaze u okruženju u kom se govori i piše pravilno.”

Tu je i pomodarstvo. Zbog njega neretko ispadamo smešni ili se u najmanju ruku ogrešujemo o neko gramatičko pravilo.

„Ljudi su skloni da prihvate te pomodice: „najbolji teniser ikada!” Ili „okej”, ili „super”, ili „vau”, „za poneti”, jer svi tako govore. Ljudi se time koriste, jer mi često imamo kompleks niže vrednosti i mislimo da ako nešto preuzmemo iz drugog jezika, da je to bolje nego u našem jeziku.”, kaže profesor Fakulteta političkih nauka na Katedri za novinarstvo i komunikologiju, Dobrivoje Stanojević.

Oni koji slede ove takozvane nove trendove unose engleski jezik u srpski jer smatraju da je takav način govorenja i pisanja zanimljiv. Usled toga što neretko ne znaju dobro ni engleski, dolazi do pogrešnog prevoda ili srpski jezik govore koristeći englesku rečeničnu konstrukciju, a ovakvim govorenjem unosimo zabunu, prednost dajemo engleskom pri tom nepotrebno zapostavljajući svoj jezik.

„Modni časopisi prednjače u forsiranju anglosrpskog, jer je valjda sve lepše ako se napiše na engleskom. Sportski novinari uglavnom ne poznaju gramatička pravila, a niko ih zbog toga ne kritikuje već ih, naprotiv, pušta da govore šta hoće i kako žele, a u novinskim člancima može se uočiti i neznanje pravopisa njihovih autora. U retko kojoj redakciji ima lektora, a i kad ih ima, urednici ih ne slušaju, pa prepravljaju lektorske ispravke, to jest vraćaju tekstove na staro, nepravilno”, smatra leksikograf, Violeta Babić.

„Nekad ogrešenja o jeziku nije nešto što je najstrašnije kad je reč o jeziku, više su opasne afektacije, manipulacije. Činjenica da se ljudi prave učenijima nego što jesu zato što se koriste stranim rečima i to je često pogrešna upotreba u skladu sa zvučenjem, a ne sa značenjem što mi nazivamo narodnom etimologijom. Na izvestan način ja sam uvek zahvalan ljudima koji govore, trudim se da više slušam, nego da govorim, a kad čujem da neko greši meni to mnogo govori o njemu”, kaže profesor Stanojević

„Kada neko ne zna šta znači neka reč, pridaje joj značenje koje pretpostavlja na osnovu nekih segemenata reči koje prepoznaje. U pitanju je poluobaveštenost, koja je jedan od najvećih neprijatelja u učenju i savladavanju bilo kakvih sadržaja” kaže lingvista Rajna Dragićević i dodaje da rešenje vidi u tome da u školi treba isplanirati mnogo više časova za upoznavanje učenika sa rečnicima i za služenje njima.

Neproveravanje značenja reči dovodi do učestale pojave ovakvih grešaka, ali Violeta Babić smatra da do ovakvih grešaka dolazi najviše zbog slabog interesovanja za knjige i čitanje.

„Ljudi često pridaju rečima pogrešna značenja ili ne dozvoljavaju korišćenje figurativnih upravo zato što malo znaju i još manje čitaju, a misle da znaju. Trebalo bi da uzmu Rečnik srpskog jezika u ruke, prelistaju ga, pa bi odmah zaključili da greše, jer reči imaju mnoga značenja, osnovna i figurativna, i da, na primer, uopšte nije tačno da se „knjige ne izdaju, već prijatelji”. Izdaju se i knjige, kao što se i prijatelji mogu ostaviti na cedilu i izdati. Samo kad bi više njih hteli da pročitaju te izdate knjige.”

Profesor Stanojević kaže da je naš jezik težak, te da bi mogao malo da se pojednostavi, ali da mi to ne možemo da uradimo. „Jezik ima svoja pravila nezavisno od nas i o težini jezika ne možemo suditi tako olako, zato što su sva ta pravila u jeziku nastala iz neke životne potrebe.”.

Violeta Babić ipak smatra da gramatička i pravopisna pravila nisu razlog što se ne govori pravilno, već zato što kod mnogih ne postoji želja za pravilnim govorom, čitanjem i učenjem. A dosta njih spontano prihvata govor oko sebe koji je često nakaradan.

„Ne smatram da je srpski jezik preopterećen gramatičkim i pravopisnim pravilima. Ima ih onoliko koliko je neophodno da bi se jedan jezik normirao. Mislim da mnogi misle kako odlično znaju srpski jezik samim tim što su rođeni u Srbiji i da zato ne žele da se bave gramatikom i pravopisom i bilo šta uče. Malo se čita, rečnik se ne bogati, a onda, na kraju, gramatika bude kriva za sve!”

Ipak, glavnu ulogu u razvoju jezičke kulture ima škola. Veliki broj govornih grešaka najviše govori o našem lošem školskom sistemu. U nižim razredima osnovne škole u Mađarskoj je predviđeno osam časova maternjeg jezika nedeljno, u Rusiji – devet, u Turskoj i Francuskoj – deset. U Srbiji je predviđeno pet časova srpskog jezika nedeljno. U srednjim stručnim školama jedva je sprečeno smanjivanje broja časova na samo dva nedeljno

„Uvećavanje broja časova srpskog jezika u školi i usklađivanje planova i programa za taj predmet sa realnim potrebama učenika. Ruski jezik kao školski predmet u Rusiji ima nadpredmetni status i takav status omogućava da se broj nedeljnih časova ruskog jezika ne može porediti sa nedeljnim fondom časova iz drugih predmeta. Zalažem se za nadpredmetni status srpskog jezika u školama u Srbiji. Zalažem se i za razdvajanje nastave srpskog jezika od nastave književnosti. Javna je tajna da se u srpskim gimnazijama i srednjim školama, jezik uopšte ne uči, već se obrađuje iskučivo književnost”, smatra profesorka Dragićević.

„Nema dovoljno nastave jezika, nema dovoljno časova, nema dovoljno usredsređenosti, nema dovoljno stručnih kadrova, nema dovoljno ni discipline, ni samodiscipline da se uči jezik. Mislim da je nedovoljno pet časova nedeljno. To je supstanca svega. Čime god da se bavite, vi se bavite jezikom. Ima li predmeta koji može da opstane bez jezika? Čak i kad prepričavate to kako ste doživeli neku sliku morate se služiti jezikom. Idealno je imati svaki drugi čas jezik i književnost zato što kad bolje poznajemo jezik možemo bolje da iskažemo misli i osećanja”, ističe profesor Stanojević.

Svako ogrešenje o normu ima svoju zakonitost, ima svoju motivaciju i nije bez veze iako može delovati bezvezno. Kad se neko ogreši o normumožemo mnogo da saznamo o njemu: zašto se ogrešio o normu, da li zato što je neobrazovan, zato što je nemaran, zato što potiče iz nekog kraja, zato što je uznemiren, uzbuđen, usplahiren… Onom ko pametno sluša to može mnogo da govori. Nama o ljudima, kad se ogrešuju o normu, to govori o mnogo stvari, ne mora nužno da to budu negativne stvari. Postoje relativno obrazovani nitkovi, koji zato što su nitkovi ne mogu biti intelektualci, a postoje i relativno neobrazovani pošteni ljudi koji s obzirom na svoj stav mogu biti intelektualno ostvareni.

The post Zavladao virus SNI! appeared first on Portal Mladi.

Inspirisan biblijskom pričom o ljudskim sudbinama, Brojgel svaku pojedinačno oslikava do detalja na velikom svetskom platnu koje naziva po istoimenoj kuli. Ono po čemu je jedinstven jeste usklađivanje panoramskog slikarstva s minijaturama. Iz daleka mogli biste posmatrati ovu veličanstvenu kulu i diviti se njenoj veličini samoj po sebi dok ne biste prišli i zagledali se u milion slika unutar nje, koje su sve povezane u celinu, a opet zasebno mogu činiti samostalna dela.

Za Brojgela je svaki detalj važan. “Ništa veće od ove kule se ne može zamisliti pod nebom, na moru ili na zemlji: čak joj i planine služe kao oslonac, oko nje se obavijaju njene zidine; – ja, međutim, uočavam žutu ptičicu na jednom od najudaljenijih gradislišta koju radnik hrani iz ruke mrvicama hleba…” komentar je istraživača Brojgelovih dela Klod-Anri Rokea.

I zaista, mogli biste posvetiti čitave sate uživajući u gledanju jedne slike neprestano pronalazeći nove detalje i udubljivati se u niz različitih priča koje se smenjuju i odvlače da zaboravite zapravo celinu dela.

Na svim spratovima ogromne građevine, posao je u punom jeku. Ipak, ne može da se ne primeti da su veze među graditeljima već pokidane usled izmešanih jezika, te negde izgradnja ide punom parom, a negde se kula pretvara u ruševinu.

Očigledno, treba se samo snabdeti lupom i stići u Muzej istorije umetnosti u Beču gde ovo velelepno delo svakodnevno zadivljuje brojne posetioce vec pet vekova.

Piter Brojgel Stariji se rodio između 1525. i 1530.. O njegovom životu se zna malo iz prostog razloga što je, kako kaže njegov najveći biograf, Karel Van Mander, „Brojgel bio ćutljiv”. U tom smislu što za sobom nije ostavio nikakve pisane tragove, osim slika i nekoliko svojih potpisa na njima.

Pa ipak, zna se da je rođen u u oblasti Kempen između Holandije i Belgije. A Mander pretpostavlja da je Brojgel naziv seoca u kom se rodio i po kom je dobio nadimak koji se kasnije na njegove potomke preneo kao prezime.

Ono što karakteriše Brojgelova dela je realno predstavljanje stvarnosti. Seljaci su njegova najveća inspiracija. Neretko se i sam sa svojim prijateljem trgovcem Hans Frankertom prerušavao u seljaka i odlazio na svadbe gde se predstavljao kao rođak mlade ili mladoženje. Onda bi sedeo toko cele svadbe i posmatrao ponašanja seljaka koja bi kasnije beležio na platnu.

Put u Italiju 1552. godine je značajan događaj u razvoju mladog slikara. Natopljen utiscima sa putovanja kroz mnoge gradove Francuske, potom prelaska Alpa, posete Rima i Napulja i boravka na Siciliji koja tada nije bila baš lako dostupna, vraća se u Antverpen pun crteža i skica koje Jeronim Kok, poznati grafičar tog doba, oduševljen želi da objavi. No, naposletku se predomišlja i ona ostaju van domašaja javnosti najverovatnije iz Jeronimovog straha da dela neće biti shvaćena jer su bila izvan svoje epohe.

Tokom boravka u Antverpenu živeo je sa jednom služavkom kojom bi se najverovatnije i oženio da nije prečesto lagala što je Brojgel teško podnosio. Priča se da je slikar tim povodom lupao recke za svaku laž na jednoj podužoj motki. Ukoliko bi recke dotakle vrh motke, obećao je svojoj prvoj i, smatraju biografi, najvećnoj ljubavi da će je napustiti i otići iz Antverpena što se i desilo.

Nakon raskida, odlazi u Brisel gde se oženio sedamnaestogodišnjom Majken Kuk koja je bila ćerka njegovog prvog učitelja. Oni dobijaju dvoje dece, najpre Pitera Brojgela Mlađeg, a četiri godine kasnije i malog Jana.

Između 1564. i 1569. Brojgel slika svoja najznačajnija dela, međutim na put daljem stvaralaštvu staje mu smrt 5. septembra 1569. godine u Briselu.

Njegov prah sačuvan je u crkvi Notr Dam de la Šapel.

Brojgelova dela danas se nalaze u brojnim svetskim muzejima. U Muzeju istorije umetnosti u Beču, Kraljevskom muzeju lepih umetnosti u Antverpenu i Briselu, Nacionalnoj galeriji u Pragu, Državnom muzeju umetnosti u Kopenhagenu, Prado u Španiji, Institutu umetnosti u Detroitu, Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

The post Kula koju gradiše sinovi ljudski appeared first on Portal Mladi.

Trezor ima muzejski karakter. Novim generacijama on je slikovit i dokumentarni upliv u televizijsku prošlost. Onima koji su pak odrasli u tom vremenu, Trezor je nešto sentimentalno i dirljivo poput starih albuma za slike. Tu se nalaze delovi njihovog detinjstva i mladosti. Kako su nekada izgledale dečije emisije Branka Kockice, jutarnji program, politika i nezaobilazni predsednik Tito. Kako je izgledao i sam Beograd posmatran crno-belim kamerama. Aktuelni događaji, emisije, dokumentarci od pre nekoliko decenija. Jednom reciju, Trezor je televizijski muzej sastavljan od uređenog arhivskog materijala.

On je najstvarniji prikaz prošlosti. To nije priča o prošlom vremenu niti slika, to su sređeni i uređeni materijali iz naše bliže i dalje prošlosti koji nam pokazuju da televizija nije samo ono što vidimo danas. Stručnost i životna posvećenost kulturi stvorile su ovaj mali, ali izrazito značajan bunt televizijskom propadanju.

Prepuna skupštinska sala je podržala aplauzom nešto nelicemerno, nesenzacionalno i nepolitičko što se desilo našoj zemlji. Nečemu što vredi samo po sebi, samo za sebe, a ipak nije usamljeno.

The post Nagrada za negovanje televizijske kulture appeared first on Portal Mladi.

“Mi smo u stvari bili kolekcionari i svoje ploče dozivljavali kao svoj identitet. Na isti onaj način na koji o čoveku govori njegova lična biblioteka” rekao je Pančić publici.

Svi smo navikli na bajkovitu priču o Jugoslaviji u kojoj i dalje žive mnogi nesnađeni današnjicom i sećaju se vremena kada su svi slušali samo rokenrol i puno putovali. Međutim, od ovog novinara, i samog poteklog iz tog doba, čuli smo malo stvarniju priču o celom tom periodu i najpre muzici koja ga je obeležila.

„Da se razumemo i tad je bilo šljama. I tad su rokenrol i dobra muzika bili rezervisani samo za jedan mali krug“ i tom malom krugu izdavačka kuća Jugoton neumorno je izlazila u susret izbacujući brojne ploče nekih i danas poznatih grupa. Među njima su Rolingstonsi, Bitlsi, Dejvid Bouvi, ali i domaći izvođači poput Električnog orgazma, Tereze Kesovije, Haustora, Azre, Bjelog dugmeta, Arsena Dedića…

Ova prva izdavačka kuća osnovana 1947., a smeštena u Zagrebu, nestala je kada i sama SFRJ.  Za svog postojanja zarazila je ljubavlju prema pločama i muzici čitavu Jugoslaviju.

Pročitajte: Filmski plakati – da li znate kako su nastali?

„Kada dođes kod neke osobe u kuću, jedva si čekao da ta osoba ode u kuhinju ili toalet pa da se baciš na ploče i vidiš sa kim u stvari imaš posla. Naravno, nije tako razmišljao svaki čovek, ali većina nas jesmo.”

Ploče su bile skupe, pa samim tim i pažljivo birane. Neretko su neke vrednije i čuvane kupovinom kasete istog albuma. Onda se arčila kaseta kao manje vredna, a ploča čuvala na polici ili nekom po pravilu preupadljivom mestu.

Na tribini su se publika i Teofil prisećali još puno sličnih detalja iz ovog perioda dok su muzejski eksponati u obliku ploča i izbledelih omota najpopularnijih albuma sada nemo, bez zvuka i struje stajali pred publikom kao kakva slika. Ovog puta nisu imali cenu i nisu bili u najnovijem izlogu muzičkih radnji, već na policama muzeja gde su pozvani da ih nikad ne zaborave.

U Muzeju nauke i tehnike trenutno se u okviru izložbe „Istočno od raja” nalazi veliki broj ploča, kaseta, gramofona, i tekstova posvećenih Jugotonu. Za sve posetioce, ljubitelje muzike i muzičke istorije, ali najpre ploča, ona je otvorena do marta.

The post Ploče i knjige su čoveku identitet appeared first on Portal Mladi.

Mada je bila akademski obrazovana i sposobna da slika u stilu realizma, karakterističnog za njeno vreme, Nadežda Petrović se okrenula impresionizmu, i svoja dela predstavljala kroz secesiju, mistiku i simbole. Česti motivi su priroda, a katkad i ljudi. Slikajući portrete unosila je psihološki deo sebe umejući da prepozna i dočara stanja ljudi.

Čuvenim autoportretom uspela je da predstavi sopstveni lik videći se okom posmatrača. U njenim radovima do izražaja dolazi  istančana sposobnost prepoznavanja karatkterističnih izraza, kako tuđih tako i svog kojim se na umetnički način dotiče samospoznaje.

Mada veliki patriota, uključena u politička zbivanja i ratovanja, nikada nije prestajala sa slikanjem. Slikala je čak i u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata dok je radila dobrovoljno kao bolničarka.

Zahvaljujući poznavanju ruskog, francuskog i nemačkog govorila je na javnim skupovima o porobljenom slovenskom narodu. Od Lava Nikolajeviča Tolstoja zahteva u jednom pismu da se odredi u odnosu na aneksiju Bosne i Hercegovine (1908.) na koje joj odgovara početnim stranicama svoje knjige: „Obraćam se jednoj Srpkinji…“

Pročitajte: Paja Jovanović – Realnije od realizma

O avangardnom duhu naše slikarke svedoči i njena čuvena rečenica nakon raskidanja veridbe: „Ne želim da budem žena, želim da budem slikarka. Žena ima puno, a slikara malo.“. Međutim, daleko od toga da je Nadežda Petrović pripadala redu feministkinja. I pored slikarstva, na svojim putovanjima kroz Evropu vodila je buran ljubavni život.

Obolevši od tifusa, umire u Vojnoj bolnici u Valjevu 3. aprila 1915. godine, a iza sebe ostavlja veliki broj dela u kojima će, kao svi veliki umetnici, večno živeti.

The post Simbolični svet Nadežde Petrović appeared first on Portal Mladi.