Pokušavao sam više puta da pišem tekst o pesmama Leonarda Koena, ali nije mi išlo pa sam ubrzo odustao. Previše je lično. Osećao bih se kao da javno objavljujem delove dnevnika, nekog intimnog rukopisa koji nam je Pesnik ostavio kako bismo sebično prisvojili autorstvo i percipirali kao nešto svoje.

There are heroes in the seaweed
There are children in the morning
They are leaning out for love
And they will lean that way forever
While Suzanne holds the mirror

Da je ono vreme i da sam muziku slušao isključivo putem gramofona, sigurno bi prva tri albuma (Songs of Leonard Cohen, Songs from a Room, Songs of Love and Hate) gramofonska igla pretvorila u prah. Lagani tonovi akustične gitare koji u skladu sa opijumskom mirnoćom njegovog glasa iznose stihove, jesu ono što će budućeg budističkog monaha učiniti prepoznatljivim već u ranom periodu stvaralaštva. 

Šezdesetih godina Koen je kupio kuću na grčkom ostrvu Hidra, gde je i napisao najveći dao svojih pesama

Prvi albumi su se pojavili kada je hladni rat bio na vrhuncu i kada je hipi-pokret uveliko prednjačio u produkciji angažovane, anti-ratne umetnosti. Koen je tad usmerio svoje stvaralaštvo ka pojednincu, duboko zadirući u njegovo duhovno biće. Pred dezorijentisanu mladost šezdesetih godina Pesnik je predočio biblijske motive (Suzanne, Story of Isaac), kao i ljubavne teme, uglavnom uvezane u nekakvom kompleksnom odnosu – odsutnosti osećanja (The Stranger Song), dominantnosti i potčinjenosti (Master song), raskida (Hey, That’s No Way to Say Goodbye), ili pak ljubavnog trougla (Famous Blue Raincoat). U dve pesme albuma Songs of Love and Hate pojavljuje se i nebični lik Jovanke Orleanke, devojke koja je umorna od potrage za sopstvom (She said, „I’m tired of the war, I want the kind of work I had before, a wedding dress or something white
to wear upon my swollen appetite.“) Taj poetski agape u prvim Koenovim albumima, već ga je odvojio od ostalih autora koji su stvarali šezdesetih godina. Ako je Dilan tad bio politički glas generacije, onda je Koen bio Propovednik čije pesme nisu bili za svačije uho.

And who by brave assent, who by accident
Who in solitude, who in this mirror
Who by his lady’s command, who by his own hand
Who in mortal chains, who in power
And who shall I say is calling?

Već u svom četvrtom albumu (New Skin for the Old Ceremony ), Pesnik se oprašta od šezdesetih i svog pređašnjeg života. U pesmi Chelsea Hotel , ispostaviće se da Koen svedoči o svojoj ljubavnoj vezi sa Dženis Džoplin. Čelzi Hotel je bilo mesto na kojem su se okupljali najpoznatiji umetnici šezdesetih godina i u čijim sobama su se sastajali Koen i Dženis. U ovom prikazu svoje ljubavnice, Koen se na humorističan način poigrava sa svojim sećanjem (You told me again you preferred handsome men, but for me you would make an exception/ you said, „Well never mind, we are ugly but we have the music.“/I remember you well in the Chelsea Hotel, that’s all, I don’t even think of you that often). Na istom albumu je pesma Who by fire? u kojoj se opet Leonard vraća religioznom tonu. Retorskim ponavljanjem zaokružuje svoju misao o bistvovanju pojedinca. Pesma ostaje otvorena i neophodno je nekoliko uzastopnih preslušavanja kako bismo ušli u njenu srž.

Oh the world is sweet
The world is wide
And she’s there where
The light and the darkness divide
And the steam’s coming off her
She’s huge and she’s shy
And she steps on the moon
When she paws at the sky

U svojim narednim albumima, Koen polako menja svoj stil i teme kojima se bavi. Opet, to čini na jedan osoben način, ostavši u okvirima visoke poezije. To nas ne čudi, jer je Koen studirao književnost, a posebno se bavio Lorkinim stvaralaštvom. Jedna od retkih pesama koje je otpevao, a da nije sam napisao, upravo je Lorkina „Pequeño vals vienés„. U Koeninovom prepevu – Take This Waltz, koji je snimio 1988. za album I’m Your Man. Ovaj album predstavlja prekretnicu u njegovom stvaralaštvu. Menja svoj način pevanja, glas mu postaje dublji i uvodi teme koje se bavi modernim dobom. Postoji mnoštvo tumačenja pesme „First We Take Manhattan“. Teoretičari zavere će reći da je ovom pesmom predvideo terorizam sa početka ovog veka.

I’m sentimental, if you know what I mean
I love the country but I can’t stand the scene.

Još eksplicitnija politička pesma bi mogla da bude The Future. Ja bih rekao religiozna, duhovna. Ovde poetski glas uzima ulogu samog Lucifera i nabraja apokaliptične motive, uvezane sa Tarotom, biblijom i političkim dešavanjima (Give me back the Berlin wall give me Stalin and St Paul
I’ve seen the future, brother: it is murder). Opet, ne dovoljno da bismo ga posmatrali isključivo kao proroka, već kao tumača ljudske prirode i Zla.

The blood, the soil, the faith
These words you can’t forget
Your vow, your holy place
O love, aren’t you tired yet?

The post Moj svet L. Koena ili So Long, Leonard appeared first on Portal Mladi.

Koliko formalno obrazovanje u Srbiji pruža prostora da studenti usavršavaju svoj javni govor i dikciju?

Veoma malo. Predmeti koji bi trebalo da razvijaju govorničke sposobnosti i tehnike javnog nastupa zastupljeni su samo na pojedinim fakultetima. Na primer, dikcija, naučna discplina koja se bavi načinom govorenja se izučava samo na dramskim akademijama i ponegde na Filološkom fakultetu. Određena znanja o uspešnom javnom nastupu studenti eventualno mogu da „pokupe“ na nekim fakultetima koji obrazuju profesionalne govornike, kao što su na primer Fakultet političkih nauka i Pravni fakultet. Doduše, nisam siguran koliko su ti programi prilagođeni realnim profesionalnim izazovima i koliko su okrenuti pojedinačnom studentu koji nakon završenih studija najčešće ostaje zbunjen i nespreman pri izlaganju na neku temu.

Institut Main Point – Radio televizija Srbije (Dnevnik)

Međutim, šta se dešava sa svim ostalim studentima? Diplomirani ekonomista čim dođe u priliku da se poslovno razvija ima obavezu da predstavi svoj projekat, da u PowerPointu izloži neku strategiju ili biznis plan, da na sastanku kolegama iznese svoj stav i slično. Lekari naravno treba da prednjače u znanju iz određene specijalističke oblasti, ali mnogi od njih svoju stručnost dokazuju i kroz predavanja na kongresima i seminarima. Lista različitih povoda za nastup pred publikom je predugačka, dovoljno bi bilo samo da prebrojimo koliko je onih koji postanu nastavnici i profesori. Dokazano je da pored vladanja materijom, uspeh umnogome zavisi i od načina na koji predstavljamo taj sadržaj. Edukacija za javni nastup nije namenjena samo voditeljima i političarima. Naprotiv. Ona bi trebalo da bude sastavni segment obrazovanja svakog poslovnog čoveka.

Primećuje li se u našim medijima i javnosti da je nedovoljno razvijena kultura govora i nastupa?

Odavno je dr Aleksandar Belić zapazio da bi na svim nivoima trebalo mnogo više pažnje da povedemo o razvijanju kulture govora. To njegovo zapažanje se i danas, posle više od pola veka, i dalje citira u retkim naučnim radovima na ovu temu. Stanje se nije promenilo. Kultura govora je skoro sasvim zapostavljena. U tome prednjače mediji, upravo iz razloga što su oni najodgovorniji. Program koji gleda milionski auditorijum formira govorne navike velikog broja gledalaca. Sve je manje onih koji služi kao uzor.

Jednostavno, mnogo je nedovoljno obrazovanog kadra u medijima, češće ćemo naići na voditelja koji može da bude primer kako ne treba govoriti. Ranije su televizije organizovale škole za dikciju unutar svojih redakcija, što je ipak povećalo broj onih od kojih smo mogli nešto da naučimo. Ni oni koji gostuju u medijskim sadržajima, daju izjave, predstavljaju neku ideju, uglavnom nisu na visokom nivou izražavanja.

U kojoj meri se, prema vašim saznanjima, u drugim zemljama uči dikcija i javni nastup?

U modernim društvima više se polaže pažnje na razvijanje govorničkih i prezentacijskih sposobnosti. Svako ko se kandiduje da se bavi nekim javnim poslom prolazi kroz kurs javnog nastupa. Ako to znanje nije dovoljno tokom zvaničnih studija, izraženija je svet da bi se trebalo usavršavati neformalnim kanalima. Studenti sa Harvarda su čak kreirali i aplikaciju za mobilne aparate (ummo) koja im pomaže da budu razgovetniji, razložniji i dinamičniji. Aplikacija je osmišljena tako da student može da snimi i prati svoje izlaganje na neku temu i da dobije izveštaj o kvalitetu svog govornog izraza. Na taj način, on je u mogućnosti da osvesti na kom je nivou kad je reč o kulturi govora i da unapredi veštine prezentovanja.
Da li su profesori na našim fakultetima dobri govornici koji mogu da nam služe kao primer?

Brojni studenti koji su pohađali naše kurseve daju mi uvid u to. Obično navedu svega nekoliko profesora za koje mogu da kažu da su dobri govornici. Kod takvih profesora uvek se traži „karta više“. To predstavlja nedvosmisleni dokaz da najviše cenimo one stručnjake koji gradivo umeju da izlože na harizmatičan način. Ako mene pitate na kog profesora bi trebalo da se ugledamo, mogu da ponudim jedan primer – profesor Vladimir Pavićević sa Fakulteta političkih nauka. Njegov nastup slobodno bi mogao da se definiše kao živi udžbenik izražajnog, uverljivog govorenja.

Institut Main Point – Dikacija, način govorenja

Mnogi profesori daju studentima zadatak da u sklopu predispitnih obaveza održe predavanje, da obrade jednu nastavnu jedinicu i predstave je kolegama. Bilo bi odlično kad bi se taj povod iskoristio i za dobijanje povratne reakcije kako je to delovalo nezavisno od sadržaja. Da li je bilo razgovetno, dinamično, izražajno, gramatički ispravno, oslobođeno straha, itd. Na taj način svaki student bi uvideo na čemu još treba da radi kako bi se razvijao u sugestivnu osobu koja deluje stručno i samopouzdano. Nažalost, u praksi to obično bude puko iščitavanje teksta sa slajdova, prepuno nepotrebnih reči, bez entuzijazma. Čast izuzecima!

Po čemu se Institut Main Point razlikuje od sličnih organizatora edukacije javnog nastupa?

Na kursevima Instituta Main Point grupe su malobrojne (do petoro) čime se obezbeđuje individualizovan pristup. Tek kada svaki polaznik uđe u trag svojim govornim navikama, mi možemo da očekujemo istinski napredak. Proces rada ima svoje trajanje, oko mesec dana, čime se stvaraju uslovi da principi uverljivog i izražajnog govorenja zažive kod svakog i postanu ispravan govorni manir. Nakon obrade svih najvažnih elemenata upečatljivog i uspešnog javnog nastupa, slede simulacije – polaznici objedinjuju stečena znanja kroz izlaganje na temu koja predstavlja njihovo interesovanje. Simulacije se snimaju i kontrolisano prate i analiziraju. Nakon završenog kursa, svaki polaznik nauči kako da svoje nedostatke eliminiše a kako da svoje prednosti promoviše i razvija.

Drugi organizatori obično sprovode programe seminarskog tipa, koji traju dan ili dva. Takav proces može biti samo delimično koristan, jer polazniku ostavlja isuviše nepoznanica gde je on u svemu tome. Bez temeljnog pristupa i vežbe koja mora imati svoj kontinuitet, nema pravog napretka.

Zašto je edukacija o javnom nastupu važna za mlade ljude?

Nakon pet godina rada sa studentima različitih profila, slobodno mogu da kažem da vlada prava epidemija loših govornih navika i manjka samopouzdanja. Razlozi leže ponajviše u pomenutim činjenicama koje se tiču propusta u obrazovnom sistemu, kao i u opštoj nebrizi o negovanju kulture govora. Upravo iz tog razloga, pravo je vreme da se, simbolično rečeno, desi revolucija u znanju.

Ukoliko ste zainteresovani za programe edukacije Instituta Main Point, javite se na mejl office@mainpoint.edu.rs

The post Loše govorne navike – kako ih sprečiti? Institut Main Point appeared first on Portal Mladi.

Foto: Pavle Živković

Damir Urban je možda jedan od prvih muzičara koji su na ovim prostorima svojom muzikom zakoračili 21. vek. Svojim glasom, stilom i energijom on je sigurno jedan od najautentičnijih pojava na muzičkoj sceni.

Već pri samom izlasku na scenu, nagoveštavala se neka vrsta performansa. Damir je sedeo na sceni rukama pokrivši lice, dok je ostatak benda polako nameštao muzičku opremu. U spoju svetlosti i ambijentalnog zvuka, sve je izgledalo kao da je nekakav šaman stupio na scenu. Posle takvog meditativnog uvoda, bend je krenuo sa prvim taktovima, a riječki vrač je zapevao…

Pročitajte: Koncert Novog simfonijskog orkestra Makirs

Veći deo publike je znao svaku reč i ton pesama dok su se smenjivali su se hitovi iz različitih perioda stvaralaštva. Pesmu “Odlučio sam da te volim” Damir Urban je izveo ušavši u publiku. Mnogi su pokušali da se slikaju sa pevačem, ali on je negodovao i rekao kako ne voli kada ga neko neprekidno fotka, posebno na mestima koja su mu draga kao što su Beograd ili Rijeka. Na taj način pozvao je ljude da vlastitim čulima uživaju na njegovom koncertu, a ne posredstvom tehnologije, na šta je dobio aplauz publike.

Za pesmu „Priđi mi bliže” pozvao je tri devojke i jednog dečaka da mu pomognu na sceni. Posle nje su usledile pesme „Mala truba“ i „Sutra cemo pričati”. Čini se kao da dva i po sata koncerta nisu izmorila ni bend, ali ni ljude koji su ih slušali.  Takva energija koja je prozujala kroz veliku salu Doma Omladine ostaće u glavama beogradskih urbanovaca još dugo, barem da malo skrati vreme dok ne dođe prilika za sledeći susret.

The post Muzički talasi sa planete Urban appeared first on Portal Mladi.

U zbirci priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ Vesna Kapor vešto suprostavlja unutarnji prostor i vreme junaka sa sadašnjim trenutkom u kojem bivstvuju. Ženski likovi, poseduju naupitnu zrelost, i to iskustvo često gravitira između razumevanja proživljenog i grotesknog odnosa prema životu. Ta groteska nije suva i opora, već je jedna vrsta njihovog vitalizma. Žena je u ovoj zbirci usamljena u svojim mislima, ali i oslobođena uticaja spoljašnje sredine. Razvijena je individualnost likova, koja često dovodi junakinje u unutarnje sukobe.

Zašto baš Crnjanski?

Autorka svojim pripovedačkim umećem preuzima od Crnjanskog taj jedinstven odnos prostora i vremena, pa iako su junaci često na jednom mestu, oni prekidno putuju svojim duhovnim i emotivnim bićem. U „Senkama“ autorka direktno se obraća Crnjanskom : „Nešto nije u redu sa nama, Crnjanski!“ Priča se utapa u delo Miloša Crnjanskog i čuje se vapaj koji poziva na urušene vrednosti sadašnjosti u odnosu na prošlost.

Pročitajte: Italijanska priča – Aleksandar Bariko

Priče poseduju melanholičnost koja likove primorava da trenutni prostor doživljavaju kao tuđinu, ali i kao mesto neupitne radosti. U pričama se variraju teme iz svakodnevice, ukršta sadašnjost i proživljeno. Neka predačka sećanja, i sjaјni novi vek oličen u platnim karticama korespondiraju kroz živopisne likove.

Priča „Dečije bolesti“ prikazuje odnose majke i sina. Predstavlja nam mučnine porodične odnose, uz atmosferu koja nalikuje na onu svojstvenu Begrmanovim filmovima. Pravdu u poremećenom odnosu majke i sina na kraju uspostavlja neizbežnost čovekovog životnog ciklusa: „Majko to su samo staračke bolesti, ne brini.“

Sećanje izgovorenog i zamišljenog

Dijalozi često levitiraju u izmaglici između onog izgovorenog i onog zamišljenog. U priči „Muzička kutija“ junakinja se sukobljava sa sopstvenom melanholijom i pokušava da nađe duhovnu kordinatu svojih osećanja (Na kraju, možda sam samo malo nesrećna, što je, ipak, različito od ludila). Njeno psihičko stanje je uznemireno paletom zvukova koji remete  emotivni tok koji pokušava da uspostavi. Putujući u svojim mislima kroz prostore, ona analizira svoju egzistenciju trenutno zarobljenu ubrzanim tempom vremena u kojem živi. Njena misao se prelama između spiritualnog (grčki hor ili Bah) i nužnog, trenutnog (zvonjava mobilnog telefona).

U priči „Kad bih mogla ponovo“ smrt svekrve glavne junakinje je opisana u jednom razlomljenom sećanju. Junakinja razmiljanja su ispunjena poštovanjem prema preminulom prevazilazivši zemne stvari i sukobe, ali i poštovanju prema smrti, kao neizbežnom momentu života. Opet je vreme ono što nas neprekidno vuče napred, ali isprekidano sećanjem koje nas refleksivno vraća u prošlost. Priča je oproštajna poruka koja i kroz malo groteskan odnos prema smrti opisuje nedostatak jednog člana porodice kao trag koji upotpunjuje posmrtna uspomena, čista i puna oproštajnog razumevanja.

Prirodna pojava u priči-slici „Sneg“ organizuje sopstveni poetski dojam dela i čini da jedan par prelavazilazi stvarnost i postaje deo umetničkog rada. Junakinja premešta prostor iz realnosti njihovog postojanja kao ljudskih bića i pretvara ih u likove jedne književnosti.

Građenje mostova

Vraćanje junaka u prošlost u ovim pričama ima arhetipski crtu u sebi. Većina likova pokušava da dublje ponire u sebe, neprekidno se vraćajući korenima. Njihova nemogućnost da se do kraja suoče sa prošlošću često ih čini odsutnim za svoju okolinu. Ali, naučeni iz tog iskustva, oni grade svoje individualne karaktere, pa sama knjiga obiluje jakim ličnostima koje, ipak, na kraju uspevaju da nađu mir u duševnoj raspolućenosti.

Ova zbirka je zanimljiva iz više aspekata. Autorka nam na sofisticirani način pripoveda teskobama, čineći tako da se sama teskoba ni u jednom trenutku ne prenese na čitaoce. Dok čitamo, možemo primetiti da autorka sa jednom finom dozom humora uspeva da sagradi most između srećnih i setnih osećanja, most koji bih mogao da nazovem vitalističkom sponom između nužnog i potrebnog. Između epskog i lirskog, istovremeno.

Vesna Kapor radi u Studenstkom kulturnom centru u Beogradu kao urednik književnog programa. Organizovala je mnoge značajne i posećene cikluse na kojim su gostovali pisci, pesnici, kritičari, univerzitetski profesori, akademici, ali i mladi studenti književnosti i doktoranti:  Kako se piše priča, Dnevnik o Crnjanskom, Tradicionalno i moderno u srpskoj književnosti, Politika i književnost,  Dva glasa, ženski i muški princip u pesništvu,  Mladi autori na književnoj sceni,  Globalizacija, sad i ovde, plus i minus i Smisao pisanja u (N)ovom veku i Veliki rat i književnost. Ove godine uređuje ciklus Naši savremenici, koji spaja žive književne klasike i mlade kritičare koji izlažu nova tumačenja njihovih dela.

The post Hod po mesečini stopama Crnjanskog appeared first on Portal Mladi.

Da li je Viktor Igo podstaknuo Entoni Dora da napiše roman Sva svetlost koju ne vidimo, ne znam. Igoovski duh koji provejava primetan je još u podeli likova – slepa devojčica, nalik onoj Igoovog romana Čovek koji se smeje ili nesrećna siročad, sigurno oblikuju slične književne poetike. Dečija nevinost sa jedne strane i svet odraslih, personifikovan u zlu koje neprekidno kuša čovekovu dušu, neprekidno se prepliću. Neprekidno, jer se Entoni Dor potrudio da u svoj obimni roman ugradi strukturu koja će ga činiti lako čitljivim. Kao da između prve i poslednje reči ne postoji tačka, nego je sve podeljeno u slike obojene dobrim stilom pripovedanja, koje se brzo smenjuju.

To mnoštvo poglavlja oblikuje priču koja nema suvišnih delova (uprkos obimnosti, što smatram da je veoma teško postići u ovom tipu savremene književnosti, koja se trudi da bude čitljiva i dopadljiva široj publici) i koja svojom karakterizacijom likova otvara jedno od osnovnih pitanja ljudskog postojanja – ima li u vremenu rata i stradanja i dalje nagona koji nas čine Čovekom? Taj patetičan ton kojim opisujem ovu knjigu je verovatno uticaj skorog čitanja, ali patetika Entoni Dora ne prelazi u neukusni i jalovi stil.

Pročitajte: Limeni doboš i njegova čitanja

Prepliću se radnje i likovi, ali dva lika du dominantna ─ devojčica Mari Lora, koja beži u provinciju od rata i Verner, član Hitlerove omladine, talentovan za tehnologiju i radio-aparate. Tematizujući rat i detinjstvo, autor se svrstava u red onih pisaca koji svoje sentimentalno pripovedanje dovode do vrhunca. Mari Lora nedostatak čula kompenzuje jakom imaginacijom, a Verner zbog idealističkog viđenja sveta vidi samo dobro u svojoj okolini. Autor baš na tom odnosu gradi glavno tkivo romana, koji ni na koji način ne možemo opisati kao šund delo. Stilski lako štivo, ali sa mnogim osobinama koje poseduju romani koje bismo mogli svrstati u klasike 21. veka.

The post Zlo u očima deteta appeared first on Portal Mladi.

I sada, na kraju godine, treba li da oplakujemo u kakvom se stanju kultura nalazi? Da se opet maše transparentima kako je u fokusu javnosti zabavni program, a ne kulturni? Ili, kao mnoge redakcije, da pobrojimo ko je sve važan napustio životnu scenu? Ne, jer je muka više jaukati i pisati nekrologe kako bismo dobili koji lajk više.

A pogledaj samo – Nemanja Radulović je svojim koncertom privukao ogroman broj ljudi. Da, veliki broj ljudi je došao da sluša klasiku. Ili što je izložbu Albreht Direr i njegovi savremenici posetilo preko 10 000 ljudi. Izložba dela Nadežde Petrović – preko 10 000 ljudi. Malo pročešljaš fejs ili potražiš na guglu, svaki dan se nešto događa, nešto što bismo kvalifikovali kao kulturni događaj. Ne voliš Mikser zbog prefuranih hipstera – idi u Kolarac i slušaj koncert klasične muzike. Klasika ti je dosadna, idi na neko književno veče u SKC.

Ako ne voliš Staniju ili Soraju, skini neki striming sa http://www.jazzradio.com/ pa pusti da ti svira ceo dan. Ili koristi čari Youtube-a. Možda ne ne znaš da u Srbiji postoje kvalitetni Blues bendovi kao što su Dr. Project Point Blank, Zona B, Bluz Mašina, Cotton Pickers. I još ih ima, ali je čar da sam istražuješ. KC grad je ove godine bio prepun kvalitenih Jazz svirki. Slušao tu muziku ili ne, shvati Jazz kao neku vrstu meditacije ostvarenu u vremenu tridesetih ili pedesetih godina dvadesetog veka. Ako voliš tvrđi zvuk – Partibrejkersi i YU grupa su izbacili novi materijal – kvalitetetna injekcija rock n roll-a na našu muzičku scenu.

Za malo novca možeš otići u pozorište. Kada je JDP prodavao karte po ceni od 100 dinara, redovi su bili kilometarski. Često se dele karte raznim akcijama (neke organizuje i Portal mladi, ako nas redovno pratiš, neće ti biti teško da dođeš do karte). Narodno daje popust studentima, a na scenu Raša Plaović možeš i za Dž da upadneš ako ostane karata po početku predstave. Ako je verovati mojoj računici, za 1000 dinara možeš da vidiš barem pet predstava mesečno!

Na veliku žalost, neke izdavačke kuće propadaju. Ali, to je dobra prilika da iskoristiš rasprodaju koju ti to pruža. Samo u Knezu postoji 6 knjižara! Kao član raznih klubova čitalaca imaš priliku da dobiješ određene popuste. Poslednjih godina velike izdavačke kuće su štampale klasike, tako da možeš dobre konjige naći i za 200 dinara. Štedi kusur od kafe i eto.

U godini koja je za nama, u našem gradu su gostovali nobelovci, filozofi, teoretičari, postmodernisti, socijalisti, konzervativci, liberali…I to besplatno si imao priliku da čuješ razne varijacije intelektualaca, mislioca, gurua i motivacionih (na)govornika. I to besplatno, takođe.

Ako želiš da se baviš kritikom, nikad vise prostora nisi imao. Čak iako si netalentovan, postoji gomila portala i blogova koji će objavljivati tvoje glupe tekstove. Pazi, nije bunt jedina pokretačka energija koja ti preostala – bolje da radiš nešto afirmativno. Stvaraj nešto, hiperprodukcija kritičkog mišljenja postaje dosadna u današnjem vremenu. Jer ko će biti pro, ako smo svi kontra?

Čuj, ove godine sam prisustvovao mnogim kulturnim dešavanjima. Neka su čak i nekulturna koliko su nekvalitetna. Nisi elita ako se baviš kulturom, pusti da se kultura bavi tobom, koliko god to banalno zvučalo. Netalentovani dobijaju sve veći prostor i podršku. Moja poruka iz 2015. godine – mlade ne treba podržavati po svaku cenu. Lako je danas postati skriboman ili stihoklepac, čini mi se da mladi ne sumnjaju u sebe koliko bi trebalo. Previse samopuzdanja i premalo dara, toliko česta kombinacija da postaje boljka našeg doba.

Gradi svoj ukus interakcijom sa savremenim svetom. I potraži nekad kulturu u offline-u, začudićeš se koliko joj i dalje prostora pružaju.

The post Tko je zgazio gospođu Kulturu appeared first on Portal Mladi.

Rođen je u Zaječaru, a studiju glume završio je u Beogradu. Pre glume je studirao pravo, arhitektutu i engleski jezik, ali se na kraju opredelio za poziv koji mu je doneo slavu. Njega se uvek prisetimo kada pričamo kako nema više takvih glumaca kao što su bili… i kako kritikujemo bezličnost današnje glumačke scene. On je jedan od retkih glumaca čiji talenat je imao toliko jaku glumačku posebnost da nam se uvek čini kako u njegovim ulogama uvek ispliva onaj izvorni Zoran, bez obzira koje ime nosio u ulogama. Ali, pogrešno je svrstavati ga u jedan prototip koji mu je često bio dodeljivan, jer bismo onda zanemarili umeće transformacije, kojeg je nesumnjivo bilo.

Prva prilika da igra veliku ulogu u pozorištu ukazala mu se kada je Ljuba Tadić odustao od uloge u predstavi Kralj Ibi. Tridesetogodišnji Radmilović je tom ulogom počeo da zadobija sopstvenu publika, pa i oni koju su mu nešto zamerali, ućutali su. On je harmonizovao svoj temperament sa svim eksperimentalnim i lucidnim postupcima koje je autor teksta vek ranije uneo u ovu čuvenu komediju.

Lik ludaka u televizijskom filmu Paviljon 6, rađenom po motivima priče A. P. Čehova, razlikovao se od većine koje je tumačio. Sumanuti mudrac, Karađoz iz Proklete avlije ili kockar iz filma Marš na Drinu, nepojmljiva uverljivost glume ne izostaje. Kada tumači seljaka u Pričama iz Nepričave, pokazuje kako u potpunosti vlada svojim narativnim sposobnostima – u njegovim pričama jednostavno nema ničeg suvišnog. U ovom vremenu, kada smo preplavljeni programima koji nam prikazuju život na selu, ne možemo a da ne uočimo razliku između onoga što je Radmilović predstavljao i onog što se danas javlja kao derivat trenutnog populizma.

Njegovi likovi su bili jednostavni, ali ne i prosti ljudi. Svojom improvizacijom i talentom, Zoran ih je upotpunio, a narod prihvatio svim srcem. Njegovoj improvizaciji se divio i Dušan Kovačević, priznavši da se lik Radovana kojeg izvodi u Ateljeo, sastoji velikim delom i iz glumčevih doskočica. Mislim da je to ono što se zove umeće.

Od glume se oprostio u filmu Šmeker 1985. godine. U ulozi je umornog Jevrejina. Na kraju filma on odlazi, zaključava svoju poslastičarnicu i maše prema kameri. Ubrzo posle snimanja te scene, Radmilović je preminuo. Posle trideset godina, replike iz njegovih uloga napamet znaju generacije ljudi koji su rođeni posle njegovog odlaska. Bezvremeni Radmilović ostao je da stoji u svom kostimu kralja Ibija ispred Ateljea 212 i da čeka ravnopravnog naslednika. Kako mi se čini, načekaće se.

The post Zoran: svetski glumac sa balkanskom dušom appeared first on Portal Mladi.

Jedan momak mi je dao uruke beli tablet sa slušalicama i objasnio mi kako da se njime služim. Na tabletu je prikazana ruta kojom šetaš, tri dana ranije snimljena, a iz slušalica si mogao da čuješ zapažanja umetnika u tom trenutku (kao jezici su ponuđeni srpski i engleski). Kada sam prošetao tom petominutnom trasom, obavio sam kratak razgovor sa umetnikom. Zove se Filip Orteli i dolazi iz Berna.

Moja najveća inspiracija je sam razvoj društva. Volim da pratim nove stvari koje se događaju u jednoj zajednici, kao npr. pojava selfi stika. U svom radu pokušavam da ukažem na neke stvari koje možda i nisu preterano dobre, ali mislim da je važno da ih postavim kao temu. Ali, sav poetski aspetkt rada nastaje u mom studiju, dugotrajnim radom. Tamo izvlačim stvari iz svakodnevice i radim na njima, to je poseban proces poetizacije stvarnosti.

Nisam propustio priliku i da ga pitam šta misli o Beogradu.

Ovde sam proveo već tri nedelje, a jedna od najlepših stvari koja mi se dogodila je to što sam se izgubio u njegovim ulicama! To sam uradio namerno da bih stekao poverenje u grad i upoznao ga bolje. Već posle četvrtog dana provedenog ovde, skontao sam kako grad i ljudi funkcionišu, nisam ga više percipirao kao strani grad. Uprkos tome, uvek nešto novo otkrivam po Beogradu i to mi se veoma sviđa.

Čitava manifestacija je trajala šest sati i aktivirala je sva ljudska čula. Uz mešavinu zvukova pokreta i vizuelnog efekta, posetioci su imali prilike i da probaju vegetarijansku čorbu. Volonteri su zbunjenim ljudima (kojih nije bilo malo) strpljivo objašnjavali koncept događaja. Nadam se da će se ovakvi događaju u Beograd nastaviti i u buduće, jer su najbolji primer kako umetnost nadilazi političko i zašto se zapravo granice jedne kulture u savremenom svetu ne mogu zacrtati olovkom. I dok jedni pričaju o jedinstvenom sistemu vrednosti i mašu svojim zastavama, dovoljno je da ostali nešto i urade po tom pitanju. Ovi drugi možda neće biti uvek u centru medijske pažnje, ali će barem privući publiku koja iskreno želi nešto novo da vidi i doživi.

The post Hodaj! Ne veruj u granice appeared first on Portal Mladi.

Ne verujem ni da će u Wikipedijama budućnosti godina smrti kulture biti jasno označena. Kao i svaki teški bolesnik, ona nas svakim danom polako napušta, ustupajući mesto drugim, aktuelnijim zbivanjima. Da li je kapitalizam pojeo kulturu ili je kultura odlučila sama da napusti medijski prostor, to još nije jasno. Samo znam da je sve manje prisutna. I kada se oseti miris novca, sve manje je potrebna. I to će vam reći svaki pesimisik ili narikač naše tužne sudbine. Ali avaj, nešto nas u našim genima prečesto tera da kukamo, oplakujemo i žalimo za vremenom prošlim.

2. Kretino, kretino!

Ima jedan lik u prastaroj dalmatinskoj seriji Naše malo misto, nadimkom znan kao Servantes. On dolazi u sredinu u kojoj je neshvaćen. Svi oko njega misle da je taj zabludeli umetnik lud. Zbog navodnih rukopisa koje pokušava da spase iz požara, koji je zahvatio njegovu kuću, on strada. Mogao je da izbegne pogibiju, ali narod jednostavno nije verovao u postojanje tih rukopisa, sve do tragičnog ishoda. Podmuklo društvo je gurnulo jednog idealistu u smrt, tužne li storije! Čini mi se da mi danas imamo ponešto od tog “podmuklog društva” našeg malog mista, ali idealista ni u tragovima! Mislim da znam samo jednog, pravog.

3. Šibicarenje

A kultura se javlja i kada, ponekad, neko, izdvoji nešto novca za to. Prečesto je izobličena i obezglavljena zbog uslova koje postavljaju razni sponzori i kvazi-mecene. Takva kultura na kulturu, često, i ne liči. Zbog manjka sredstava mejnstrim kultura se pretvara u estradu, pa se sve gura u alternativnu. A i onda alternativna postane mejnstrim. Treba izbeći upotrebu takve kulturološke terminologije, jer dolazimo u mogućnost da olako relativizujemo stvari. Takve podele nisu dobre i njima je lako manipulisati. A nekih velikih para nema nigde u kulturi, kako god da okreneš.

4. Politika je k.rva, ubila je bomba

Naravno, kad smo već kod para, tu je odmah i politika. Podobno i nepodobno, potrebno i nepotrebno, cenzurisano i necenzurisano – podele koje su od vajkada postojale. Danas su, po mom viđenju stvari, u dosta slučajeva korišćene kao vešt marketinški trik. Ako negde izostavimo kvalitet, a nalepimo glas o cenzuri, možda se konačni proizvod i proda, zar ne? Računati na takvu vrstu recepcije je takođe opasno, jer, sve može da sklizne iz sfere kulture u nekakav čin performasna i razmetanja pamfletima (levih, desnih, liberarnih, bradatih, depiliranih…).

5. U ovom gradu nema mjesta za jednog od nas

Pa da, najlakše je raditi ono što i ja sada radim, ogovarati preko društvenih mreža. A pogledaj plan kulturnih i umetničkih dešavanja u gradu i skontaćeš – ipak se nešto dešava, ali ja nisam tamo. Možda negde neki pisac kojeg si čitao čeka tugaljivo da dođeš na književno veče, možda se izvodi neka predstava koja bi probudila u tebi davno zaboravljenog tebe, možda u nekoj galeriji…Ali ne treba to da te zanima pošto si se već na mnogo eventa na fejsu najavio. Ako stigneš i na jedan od tog mnoštva, biće sjajno.

The post Pet jadikovki nad posrnulom kulturom appeared first on Portal Mladi.

Park je bio u potpunosti ispunjen. Posebnu draž samom događaju pružala je raznolikost ljudi koji su došli na koncert. Mnoštvo srednjovečnih profesora muzike, matorih hipika, hipstera, zaljubljenih parova, solo drinkera, slučajnih prolaznika, šetača pasa, starijih dama, studentarije…i svi su podjednkao pratili svaku notu baroknog instrumenta. Čini mi se da nijedan nagli zvuk, buka ili incident nije omeo da tonovi Nemanje Radulovića i orkestra Double Sens provuku kroz centar Beograda prefinjene melodije minulih vekova. Beogradska publika je pokazala da to ceni, pa se svakim minutom količina ljudi u studentskom parku povećavala. Ljudi načičkani na kamenoj ogradi, oni na stepeništu PMF-a, mladi koji su sedeli na travi, stariji koji su poneli stolice na rasklapanje, svi neobično mirni i zaneseni svakom notom.

Repertoar koji je sačinio maestro Radulović upisao je posebnu dinamiku koncertu. Imali smo priliku da čujemo kompozicije Baha, Bizea, Bramsa, Dvoržaka, Šostakoviča…Rođeni Nišlija je iskoristio priliku da se zahvali i svom rodnom gradu, kao i sugrađanima koji su na koncert došli organizovanim autobusima, pa je odsvirao Nišku banju.

Posebno su zanimljiva bila izvođenja rock melodija, uz koje su mu pomogli momci na električnim gitarama. Uz pratnju vokala, Ksenije Milošević, odsvirao je Zajdi, zajdi. “Oni koji me poznaju, znaju da ne volim često da govorim kako je nešto najbolje, ali sada sigurno mogu da kažem kako ste vi najbolja publika koju sam ikada imao”, rekao je Nemanja, oduševljen odazivom ljudi.

Ako smo mogli dan pre da ponosno kažemo kako je Srbija svetski šampion, sada možemo i da dodamo – Srbija je svet!

The post Koncert Nemanje Radulovića appeared first on Portal Mladi.