Hod po mesečini stopama Crnjanskog

    Knjiga priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ Vesne Kapor protekle godine je pokazala da se može govoriti o savremenom svetu i čoveku, a zadržati glas prošlog i tradicije na jedan autentičan način. To potvrđuju i nagrade:  Miloš Crnjanski, Laza Kostić (nagrada Salona knjiga u Novom Sadu), a takođe je bila i u najužem izboru za Andrićevu nagradu, Meša Selimović i  Stevan  Sremac.

    po mesečini

    U zbirci priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ Vesna Kapor vešto suprostavlja unutarnji prostor i vreme junaka sa sadašnjim trenutkom u kojem bivstvuju. Ženski likovi, poseduju naupitnu zrelost, i to iskustvo često gravitira između razumevanja proživljenog i grotesknog odnosa prema životu. Ta groteska nije suva i opora, već je jedna vrsta njihovog vitalizma. Žena je u ovoj zbirci usamljena u svojim mislima, ali i oslobođena uticaja spoljašnje sredine. Razvijena je individualnost likova, koja često dovodi junakinje u unutarnje sukobe.

    Zašto baš Crnjanski?

    Autorka svojim pripovedačkim umećem preuzima od Crnjanskog taj jedinstven odnos prostora i vremena, pa iako su junaci često na jednom mestu, oni prekidno putuju svojim duhovnim i emotivnim bićem. U „Senkama“ autorka direktno se obraća Crnjanskom : „Nešto nije u redu sa nama, Crnjanski!“ Priča se utapa u delo Miloša Crnjanskog i čuje se vapaj koji poziva na urušene vrednosti sadašnjosti u odnosu na prošlost.

    Pročitajte: Italijanska priča – Aleksandar Bariko

    Priče poseduju melanholičnost koja likove primorava da trenutni prostor doživljavaju kao tuđinu, ali i kao mesto neupitne radosti. U pričama se variraju teme iz svakodnevice, ukršta sadašnjost i proživljeno. Neka predačka sećanja, i sjajni novi vek oličen u platnim karticama korespondiraju kroz živopisne likove.

    Priča „Dečije bolesti“ prikazuje odnose majke i sina. Predstavlja nam mučnine porodične odnose, uz atmosferu koja nalikuje na onu svojstvenu Begrmanovim filmovima. Pravdu u poremećenom odnosu majke i sina na kraju uspostavlja neizbežnost čovekovog životnog ciklusa: „Majko to su samo staračke bolesti, ne brini.“

    Sećanje izgovorenog i zamišljenog

    Dijalozi često levitiraju u izmaglici između onog izgovorenog i onog zamišljenog. U priči „Muzička kutija“ junakinja se sukobljava sa sopstvenom melanholijom i pokušava da nađe duhovnu kordinatu svojih osećanja (Na kraju, možda sam samo malo nesrećna, što je, ipak, različito od ludila). Njeno psihičko stanje je uznemireno paletom zvukova koji remete  emotivni tok koji pokušava da uspostavi. Putujući u svojim mislima kroz prostore, ona analizira svoju egzistenciju trenutno zarobljenu ubrzanim tempom vremena u kojem živi. Njena misao se prelama između spiritualnog (grčki hor ili Bah) i nužnog, trenutnog (zvonjava mobilnog telefona).

    U priči „Kad bih mogla ponovo“ smrt svekrve glavne junakinje je opisana u jednom razlomljenom sećanju. Junakinja razmiljanja su ispunjena poštovanjem prema preminulom prevazilazivši zemne stvari i sukobe, ali i poštovanju prema smrti, kao neizbežnom momentu života. Opet je vreme ono što nas neprekidno vuče napred, ali isprekidano sećanjem koje nas refleksivno vraća u prošlost. Priča je oproštajna poruka koja i kroz malo groteskan odnos prema smrti opisuje nedostatak jednog člana porodice kao trag koji upotpunjuje posmrtna uspomena, čista i puna oproštajnog razumevanja.

    Prirodna pojava u priči-slici „Sneg“ organizuje sopstveni poetski dojam dela i čini da jedan par prelavazilazi stvarnost i postaje deo umetničkog rada. Junakinja premešta prostor iz realnosti njihovog postojanja kao ljudskih bića i pretvara ih u likove jedne književnosti.

    Građenje mostova

    Vraćanje junaka u prošlost u ovim pričama ima arhetipski crtu u sebi. Većina likova pokušava da dublje ponire u sebe, neprekidno se vraćajući korenima. Njihova nemogućnost da se do kraja suoče sa prošlošću često ih čini odsutnim za svoju okolinu. Ali, naučeni iz tog iskustva, oni grade svoje individualne karaktere, pa sama knjiga obiluje jakim ličnostima koje, ipak, na kraju uspevaju da nađu mir u duševnoj raspolućenosti.

    Ova zbirka je zanimljiva iz više aspekata. Autorka nam na sofisticirani način pripoveda teskobama, čineći tako da se sama teskoba ni u jednom trenutku ne prenese na čitaoce. Dok čitamo, možemo primetiti da autorka sa jednom finom dozom humora uspeva da sagradi most između srećnih i setnih osećanja, most koji bih mogao da nazovem vitalističkom sponom između nužnog i potrebnog. Između epskog i lirskog, istovremeno.

    Vesna Kapor radi u Studenstkom kulturnom centru u Beogradu kao urednik književnog programa. Organizovala je mnoge značajne i posećene cikluse na kojim su gostovali pisci, pesnici, kritičari, univerzitetski profesori, akademici, ali i mladi studenti književnosti i doktoranti:  Kako se piše priča, Dnevnik o Crnjanskom, Tradicionalno i moderno u srpskoj književnosti, Politika i književnost,  Dva glasa, ženski i muški princip u pesništvu,  Mladi autori na književnoj sceni,  Globalizacija, sad i ovde, plus i minus i Smisao pisanja u (N)ovom veku i Veliki rat i književnost. Ove godine uređuje ciklus Naši savremenici, koji spaja žive književne klasike i mlade kritičare koji izlažu nova tumačenja njihovih dela.

    PODELI
    Pavle Živković
    Glavni urednik Portala mladi. U svojoj dosadašnjoj novinarskoj karijeri pisao je za nekoliko portala, blogova i časopisa. Apsolvent komparativne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here