Pronašao sam njenu knjigu među starim sveskama i skriptama sa druge godine. Na poslednjoj stranici dva rukopisa. Oba njena. Trezna i pijana varijanta. Kao posveta. Jovana je letos bacila sve zatvarače od piva. Nisam joj rekao da su uspomena. Nije imalo svrhe. Ne bi ni razumela. A ova zalutala knjiga, ova njena dragocenost koja je iz srednjoškolskih klupa uletela u studentske skripte? Možda sam je tu i sakrio. Ne od Jovane. Od sebe. Sakrio sam se od pijanih slova. Od posvete koja nije ljubav, naglasila je. A rukopis je vrištao nešto drugo. Sad vidim da je svaka kukica na “j” i svaka tačka na “ i” bila “volim te” za dve oktave više, baš zato da se tad ne čuje.

Još jedna priča o tome kako smo bili deca. Još jedna priča o drugoj ljubavi. Još jedna priča o drugoj ljubavi koja je stigla mnogo brzo posle prve da bismo je uzeli za ozbiljno. Još jedno rame za plakanje. Još jedno “da – li – je – moguće – da – sam – te – toliko – voleo – pitanje posle deset godina”.

Ništa njeno više nemam. I ovu knjigu ću da sakrijem. Ponovo. Do sledećeg preslišavanja. Gde je sad CD koji sam ostavio da se vrti u njenom plejeru? Gde je narukvica od perlica koju sam joj poklonio za rođendan? Da li još čuva razglednicu sa mora? Da li se i ona krije od mojih slanih slova?

Odlučio sam. Ako me ne čuva na nekoj polici ili među starim knjigama – hoću da mi vrati mene. Hoću da izbledi vino iz njenih slova. Ako joj skupljam prašinu, a ne poglede i preslišavanja –  neka me baci u kantu za smeće.

Da me samelju đubretarski kamioni.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs

The post VRATI MI MOJE KRPICE appeared first on Portal Mladi.

Još jedna teorija o crnim ovcama.

Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit’ hrani nit’ brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. -Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja ćerka pošla upravo tim putem?

Prošla je cela decenija kako je majka sa mnom vodila ovakav razgovor. Moram priznati da nije bila poetična kao Askina, ali nije izlazila iz okvira da me moja lepa slova neće nahraniti. I dalje verujem da je moj – mama – ja – sam – pisac – osmehuspeo da je ubedi i da u trenutku preobrati njenu ćerku iz stomatologa u pisca.

Naravno, kad imaš šesnaest godina ili uopšte ne znaš gde si ili tačno znaš ko si. Za moj okvir tada to je bilo dovoljno.

Danas znam da nije bitno na kom ćošku sanjamo, kao ni iz kojeg ugla se budimo – svaka ovca svoga vuka ima.

Ma koliko čudno bilo, nama – crnim ovcama je najlakše. Jer se od nas, kad nas jednom tako nazovu, uvek očekuje da crne budemo. Razume se, ta neizneverena očekivanja idu ruku pod ruku sa neodobravanjem, nerazumevanjem i radiomilevisanjem, ali tu smo da zabavljamo svet.

Kada je trebalo da se opredelim hoću li biti crna ovca ili bela svraka (jer ne možeš da budeš i jedno i drugo) nisam imala dovoljno godina da znam da znam da letim. Tako sam, za zemlju privezana, pešačila uzduž i popreko, i uspela da obiđem jedan krug oko sebe.

Kad prodju one simpatične godine učenja i pametovanja, otvore se neke druge oči i neki drugi prozori. Kod crnih ovaca uglavnom to bude pogled u sebe. Kod nekih drugih – u tudje dvorište.

Meni se dopadaju moje perspektive. A posebno to što su u množini. I to što svi moji dvogledi putuju iznad tuđih života i ograda. Nema zavirivanja, ni komentarisanja. Moja šaputanja su i dalje rezervisana za moju ljubav, a ne za ogovaranje dužine nečije suknje.

Kad živiš u P. samo to možeš da čuješ. I da se nadaš da će neko da ti kaže da je pročitao knjigu. Bilo koju. Pa da izađeš iz Bermudskog trougla:Ovde se ništa ne događa. – Nemam para da idem bilo gde. – Odakle njemu / njoj novac da vozi ona kola i da putuje?

U tim trenucima želim da smo svi crni.

I da verujemo da je ceo svet naša kuća. Jer nije bitno na kom ćošku sanjamo, kao ni iz kojeg ugla se budimo, sve dok smo to što jesmo.

Onima koji ne veruju: Nije mesto prebivališta ono što treba menjati.

Treba rasti iznutra. Prerasti krovove i tuđe poglede. Igrati i živeti. Biti Aska.

Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs

The post KAKO OVCA KAŽE: Aska i vuk appeared first on Portal Mladi.

Možda u nekom paralelnom univerzumu živim spor život u brzom gradu. Samo tako mogu da objasnim ovo ovde i sada. Ni sporijeg grada, ni bržeg života.

Ne, nisam ja izmislila sporost u P. Kao što nisam izmislila ovaj „ritam – da – te – pitam“ u poslednje vreme. (Ako smem uopšte da kažem da je vreme poslednje). Beograd i sve druge (velike) gradove u kojima ne živim – obožavam. Zbog anonimnosti. Zbog iluzije o slobodi, nezavisnosti. U P. se putanja od deset minuta prelazi dvadeset pet minuta. „Zdravo. Ćao,ćao! Kako si? Ej, gde si? Šta ima. Eeevo. Kako su tvoji? Dobar dan, kako ste? Gde ti je mama? Ćao, vidimo se. Ej, ‘ajd’ pa javi se da popijemo kafu. Mogla bi nekad i da me pozoveš. Pa dođiiite. Zašto ne dođete kod nas? Nema se vremena. Pa, jeste, obaveze, obaveze. Otkud ti? Kupovina, a? Pa, neko mora da sluša.“

Umrem od upitne kakofonije.

Šta ljudi imaju od ćaskanja?

Iluziju o razgovoru.

Naravno da mi sine objašnjenje svih višegodišnjih fenomena i „hitova“ u svetu. Sve je iluzija. Sve je varka. Sami sebe varamo.  Da se zaštitimo od svojih praznina, pobegnemo u površnost. Pa se tako razgovori zamene ćaskanjima, posete u pozive u posete, bliskost u srca na fejsbuku, ručak u fotku na instagramu, vickasta šala u tvit, razgovor za posao u CV u mejlu, druženje u parku ili kafiću u „koja vam je šifra za Wi-fi?“, gledanje filma u fb status, udvaranje u lajk, ozbiljno osvajanje žene u „Najlepša na svetu“ komentar ispod profilne slike. Da se ne bismo prepali od tišine među nama i svih pokidanih veza, vešto smo ispleli društvenu mrežu. I sad glumimo život.

Nije baš lako živeti u doba kad je dokaz o identitetu profil na fejsbuku ili tviteru. Nekad smo s nestrpljenjem očekivali osamnaesti rođendan da dobijemo ličnu kartu, da polažemo vozački ispit i da se „prsimo“ svojim punoletstvom, svojom odraslošću. Sad slika u ličnoj karti vredi manje od profilne.

Strah nas je da pogledamo u oči površnost koju održavamo u odnosima, pa se okrećemo još više sebi, u selfijima. Prijateljimo se s ogledalima, ekranima. Jurimo za svojim odrazima, veličamo ih kao stvarne i hranimo sobom svoje iluzije.

Mnogo smo zauzeti. I nigde ne stižemo. Jer se danas tako živi. Nemaš vremena da odeš do tetke, jer posle posla želiš da odmoriš. Popodnevna dremka je nemoguća i dosadna, ako ne počne čitanjem vesti na telefonu ili blejanjem na fejsu. Mnogo je posla uvek, pa komšinice razmene dve – tri na četu, umesto da popiju zajedno kafu.

I svi se uvek žale. Na svoju zauzetost, na svoju nezaposlenost, na umor, na neispavanost, na neaktivnost, nezdravu ishranu.

Lakše je napisati status o promeni, nego stvarno promeniti nešto u svom životu.

Ako si ispleo društvenu mrežu oko sebe, nemoj da si muva koja se uplela. Ne koprcaj se, ne buni se, već se za sebe izbori. Iz situacije iskoristi sve ono dobro: dostupnost informacija, dostupnost prijatelja koji žive daleko (ne na dva minuta od tebe), dostupnost online kurseva i poslova.

Ali prvo budi sebi dostupan.

Ali prvo budi sebi koristan.

Ponedeljak počni radom. I svaki radni dan takvim učini. Subotom prošetaj do pijace, plati račune i kupi cveće za vazu. Operi zavese. Opeglaj veš. Skuvaj puding ili idi s drugom na sladoled. Roditelje zagrli, poseti, vidi i gledaj – lepše je nego da pozoveš. Nedeljom ujutro duže spavaj, a popodne ručaj sa porodicom za jednim stolom. Pozovi prijatelje na kafu ili pivo. Operi kosu. Slušaj radio umesto liste na jutjubu – dozvoli muzici da te iznenadi.

Isključi televiziju kad čitaš. Skuvaj nešto u tišini. Popij kafu na terasi. Gledaj u nebo. Uspori.

I ne plaši se. Nisi ni prvi ni poslednji koji je zalutao – al’ se sebi vrati. Pa ispočetka.

Kad shvatiš da ne možeš svuda da stigneš i da bi radije da se odmoriš, onda stvarno sedni. Zažmuri. Skoncentriši se. Seti se da uvek i u svemu vredi biti konkretan, kompletan. Udahni duboko i sebi budi ceo.

Ne traži šarene svetove izvan sebe, jer nijedan ne više ne vredi od tvog sopstvenog, čak i ako nije u boji. Izaberi stvarnost. Ako je manje lepa od iluzije, onda je oboji, za sebe je boljom stvori. Opravdaj svoj fejsbuk status.

OMG!!! LOL!

Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs

The post KAKO OVCA KAŽE: Status na fejsu appeared first on Portal Mladi.

Otkud motivacija za ovakav poduhvat?

Aleksandar: Nije bila potrebna neka dodatna, ekstra motivacija. To su stvari koje mi jedostavno radimo. Krećemo se, putujemo, istražujemo. Za ovaj naš put bilo je potrebno samo dogovoriti rutu, sastaviti tim ljudi zajedničkih interesovanja i ciljeva i to je to. Krećemo!

Branko: . Oduvek sam hteo da tako nešto uradim, uvek sam se divio ljudima koji su se odlučivali na takve izazove i eto tako pre tri godine u nedostatku para, a višku snage odlučio sam da se uputim bajsom preko Bosne i cele Crne Gore do Ade Bojane.

U kom trenutku se rodila ideja (ko je prvi put to izrekao u šali ili ozbiljno), a u kom trenutku je već bilo sigurno – pakujete rančeve i odlazite?

Aleksandar: Na ovo pitanje moram odgovoriti iz svoje tačke gledišta. Prethodno leto sam razmišljao o dve rute. Jedna ka Rumuniji i Transilvaniji, a jedna ludačka i nekako više zanesenjačka, manje realna ruta, vožnja ka Indiji. Dok sam pravio planove, Marko me je pozvao, rekao šta je on zamislio, predložio vožnju kroz bivšu Jugoslaviju i budući da sam imao izbor solo vožnje i vožnje sa ekipom, izabrao sam društvo. Branka sam zapravo upoznao tek par dana pre polaska, on je bio Markov prijatelj sve do pred put, kada je postao i moj.

Šta ste naučili na svom proputovanju? Šta je za vas najupečatljivije?

Aleksandar: Svako veliko putovanje je specifično i prepuno iskustava. Ne mogu baš izvući nešto konkretno, kao recimo „pouku“ sa ovog putovanja, jer kao što rekoh svaki put posle sličnih putovanja se vratim pun utisaka, pametniji i iskusniji. Ako bih pak baš morao da izdvojim jednu stvar, onda bi to bilo – daleko više ima dobrih i gostoljubivih ljudi nego onih drugih i sve što treba uraditi kada ste u nevolji, ili vam zafali vetar u leđa jeste pitati za pomoć.

Branko: Na ovom putu sam naučio da je Bosna i Hercegovina prelepa zemlja i da je ovaj Balkan prelepo mesto za život. Jednostavno Bog nam je dao sve, i planine i jezera i reke i mora i doline i proplanke, treba samo malo bolje da se organizujemo  i da od Balkana napravimo Kaliforniju.

Koja je to avantura koja sledi vrlo brzo?

Aleksandar: Avantura koja sledi brzo još uvek nije detaljno dogovorena, ali za sad razmišljamo o dve opcije. Prva je ona moja ideja do Transilvanije i nazad, a druga je malo „skuplja“, put do Sicilije. Planirali smo da nešto izvozamo već sada za Uskršnje praznike, međutim Marko ima pune roke posla, putuje na Nepal, snima neki dokumentarac, pa se nadam da će se prvi sledeći zajednički put desiti već na leto.

Branko: Sledeća avantura je najverovatnije Rumunija, to je takozvana Transalpina, put koji je Čaušesku u svom megalomasnkom ludilu napravio  za vreme komunizma, put koji vodi po sred karpata i  izlazi sa 300m na 2300m.

Kako se Balkanom kotrljaju točkovi možete pročitati i na sledećem linku Letnja bicikl avantura, gde je detaljno opisano ovo neobično trinaestodnevno putovanje.

Srbijanka Stanković

The post Letnja bicikl avantura: Ljudi koje vodi cilj appeared first on Portal Mladi.

Muzičke reči i rečenične sonate. Cele. A nedovršene. Jer sve prolazi, a one su ostale. Tamo negde. U novembarskim maglama i prljavim rekama.

Crnjanski mi je ukrao misli, i ako je. Nisam ja ljuta. Samo onu jednu ne mogu da mu oprostim. Oteo mi tebe od mene, maglu od života.

„Jesen, i život bez smisla“.

I šta, sad, moj život mora da ima u jesen smisao? Crnjanski, propalice. Kako da objasnim lutanje, a da te ne pomenem? Ovde je tesno i bez tebe. Nema mesta ni za disanje. Bolje da ti ne kažem za šta ima mesta. Oksimorone ćemo elegantno zaobići, a možemo i elegantno da ih zaobiđemo. Kako hoćeš. Sve je u ostajanjima i nedostajanjima. Veliki ljudi su već uzeli sve velike reči. Možda nisu toliko veliki ni jedni ni drugi, ali su stariji. A ja sam došla posle. Ja sam još mala. Ja tek treba da rastem. Ne znam još samo kome i od čijih slova.

Mogla sam da budem velika. Mogla sam da budem slobodna. Ali sada moraš da grizeš malter i da ludački ližeš nebo da bi stigao do kafe. Do ćutanja. Do reči koje vrede. Sada se sloboda prodaje za sedamdeset tri dinara na trafici. Toliko kažu da ti treba da se voziš u tramvaju. A u Beogradu još samo tramvaji mirno spavaju.

“DVOJKA, obnevidela od neprestanog kruženja”.

I ja sam oslepela od neprestanog nestajanja u tvom odsutstvu.

I ja sam zagrlila Bulevar i savila se k’o Đeram.

I ja sam zagnjurila nosom u svaku fontanu i ušila sve novce što imam za opalo lišće.

Ti si, u kruženju oko sreće, izgubio veru na jednoj zelenoj klupi, i izmislio plišanu žabu da ti čuva ono što je od detinjstva ostalo.

Naše reči škripe na šinama. Naše misli su se na krovove popele. Naše misli će u sebe da skoče.

Dok ne stignu do dna.

Srbijanka Stanković

The post KAKO OVCA KAŽE: KRUG appeared first on Portal Mladi.

O loto listićima i kombinacijama ne razmišljam. To je tatin, penzionerski užitak. Utorkom i petkom. Jednom sam nanizala sve omiljene brojeve i rođendane za jedan njegov stubac. Nije me više pitao da mu pomažem. Nije dobio ni „zamenu“. Toliko o mojim igrama na sreću.

Ali. Kad bih stala u taj milion sazidan od tuđih „evradi“ – gde bi mi bio kraj!

Lenji Gaša bi sve, opet, dao na knjige i putovanja! Uložila bih u edukaciju, molim lepo! A danas retko ko u to ulaže. (Ovo kažem ako neko iz lutrije slučajno čita, pa namesti, isto tako slučajno, da te lepe parice idu na neko korisno mesto). Da je sreće!

Da ne nabrajam kako bih sve lepo potrošila. Nemam šta ni da brojim. Ne želim ni da izračunam koliko je to u dinarima. Niti znam šta sve može u te dinare da stane. Tj. čemu je tesno u mom loto novčaniku.

Evo čemu meni služi moj (ne)odigrani loto listić: da se nasmejem kad vidim da je  loto tiket zapravo DNK test. Imam 26 godina, a tata još nije zakoračio u pedesete – ali „troškarenje“ bi bilo isto. Obezbedi porodicu, kupi nešto prijateljima, putuj, kupi sebi alat (u mom slučaju knjige i mnogo svezaka) i sve ostalo u humanitarne svrhe. Daj onima koji nemaju. Ti i bez tog loto dobitka već imaš sve.

Loto igraš, jer se igraš.

Utorkom i petkom.

Srbijanka Stanković

KAKO OVCA KAŽE: dopisivanje sa portalom Blacksheep.rs

The post MOJA SEDMICA NA LOTOU appeared first on Portal Mladi.

ILI: Kako da se vratiš kući kad se zaljubiš u Prag

U Prag se ide u jesen ili u proleće. Onda kad duva vetar na Karlovom mostu taman toliko da tera korake napred. Jer u Pragu možeš samo da zastajkuješ. Da vidiš most, da čuješ ulične svirače, da probaš trdelnik, da svratiš na pivo, da se oduševljavaš Swarovsky kristalima, da mirišeš prašku šunku i obećaš je sebi za sledeći obrok.

Česi su Sloveni jednog posebnog kova. Narod duge tradicije, kulturan, evropski. Sloveni na latinici. Razumeju srpski, osmehuju se i u suvenirnicama drže na istoj polici figurice Karlovog mosta i upaljače sa natpisom Serbia ili srpskom zastavom.

U Prag se ide sa sistematskim planom obilaska svih znamenitosti. A čim se kroči na Starogradski trg i stane pred Astronomski sat, taj plan pada u Vltavu. Jer Prag se ne obilazi, Prag se oseća.

Žmu ima kratku definiciju odmora – hedonizam. Potpuni. U zlatnom Pragu sve je zlatno, sve je jestivo, fenomenalnog mirisa, ukusa. Lepota i otmenost štipaju oči. 

I kako onda da se vratiš kući kad se zaljubiš u Prag?

Recimo, u novčaniku imaš para za tri praška dana. Šta da vidiš, gde da ti preskoči srce, gde da odmoriš noge posle sedmočasovnog pešačenja, koliko da se isprepadaš od kompleksnosti Kafkinog, a onda i svog uma, koliko koraka da napraviš pre nego što ponovo kupiš Starbucks kafu?

Moja tri dana u Pragu: besprekorno čist Starogradski trg, popločane ulice koje se odatle račvaju, Swarowsky kristali u izlozima, zadivljujuća Katedrala Svetog Vida, velelepni Karlov most, opijenost gotikom, zastrašujuća romantična zanesenost, ulični svirači i slikari. Mraz u rana novembarska jutra. Plavi drveni izlog knjižare ispred Univerziteta. Tramvajska stanica. Opet Starbucks. Ovog puta neki kolač. Od čokolade, razume se. Hradčani. Uspinjanje do zamka, petosekundni prekid disanja kad se ugleda ceo grad sa “vrha” u podne. Kao i uvek simpatični nepomični – stražari – gardisti ispred zlatne kapije zamka. Vitraži Katedrale Svetog Vida.  Na platou iza katedrale – prepričane uspomene sa maturske ekskurzije. Sveobuhvatna svest o protoku vremena. O prisutnosti u trenutku. Doživljaj svega što se vidi, dotakne. Doživljaj sigurnosti, toga da si u rodnom gradu.

Cene srodne beogradskim. Češka kruna, pritom, pokazuje neobjašnjivu rastegljivost vrednosti eura od menjačnice do menjačnice – tako da ne treba razmeniti sav novac na jednom mestu, vredi lutati i raspitati se. Ulaznice za muzeje nisu više od 7 – 8  eura, a svakako ne treba propustiti Kafkin muzej, Muzej voštanih figura i Muzej piva. Pivo do 5 eura, kafa do 4, u restoranima i kafićima dalje od centra i jeftinije.

Šta je u Pragu besplatno? Šetnja krivudavim I romantičnim ulicama. Istraživanje Jevrejske četvrti i Praškog zamka. Uranjanje u živopisnost Karlovog mosta. “Povorka 12 apostola” na Astronomskom satu, na Tornju koji se nalazi na Starogradskom trgu. Ova “predstava”  se ponavlja svakog sata pred (ponekad i) stotinom znatiželjnih turista. Posetite Crkvu device Marije pred Tinom – kruži verovanje da je upravo ova crkva, sa svoja dva prepoznatljiva tornja, bila inspiracija Voltu Dizniju za dvorac u “Uspavanoj lepotici”. Eto ključne reči – bajkovito. Zlatna praška bajka. Magično.

Note to self: Nikad ne budi kao u poslovici: Tikva pošla – tikva došla.

Šta sam naučila? Kako da se vratiš kući kad se zaljubiš u Prag? Jedini način – ponesi Prag sa sobom.

Srbijanka Stanković

The post KAKO OVCA KAŽE: Vodič kroz Zlatni grad appeared first on Portal Mladi.

Ali za sve to treba se dodirnuti. Jedno kraj drugog stajati. Pomirisati. Udahnuti. Oslušnuti. Slušati i čuti. Gledati. U oči se gledati.

Kažu da se sada sve to može smajlićima na društvenim mrežama.

Kažem vam, nema gušće ispletene mreže od mreže zaljubljenih pogleda. Ili onih prijateljskih. Ili majčinskih. Dečjih.

Ali, kad smo daleko. (Čak i kad nismo toliko daleko da taj put ne može da se prođe peške). Kad smo daleko, toliko da mislimo da smo blizu ako jedno drugom pošaljemo poruku. Ili smajlija. Ili neku “slatku” sliku umesto slatke torte. Ili smešni video umesto smešne šale, za stolom ispričane. Kad smo daleko da mislimo da se samo tako možemo podsećati jedni na druge – onda, evo vam nežnosti. Nek se širi kao talas. Na internetu nema mirisa, ali ima muzike.

(Najbolje bi bilo da zgrabite to svoje čudo pored sebe, i ove muzičke nežnosti, i ove daleke slike, i ove moje podsetnike na lepo u svetu – zajedno osetite. Za nežnost je potrebno dvoje.)

Srbijanka Stanković

KAKO OVCA KAŽE: tekstovi mladih autora sa portala Blacksheep.rs

The post Kako ovca kaže: ŠIRIMO NEŽNOSTI appeared first on Portal Mladi.

Kako raste pozorište u Vranju?

Beograđani mogu da ušetaju u više od dvadeset teatara u gradu i uživaju u izvanrednim predstavama. Skoro svaki veći grad u Srbiji ima svoje pozorište. Čak i onda kad to pozorište nema svoju zgradu. Ovo je priča o o tome kako raste pozorište i šta predstavlja jedan teatar. Ne govorim o ljudima koji se profesionalno bave glumom. Ne govorim ni o ljudima koji se amaterski bave glumom. Govorim o ljudima koji tek rastu i sa kojima raste pozorište – ovog puta u Vranju.

Stalno slušamo o mladima koje ništa ne interesuje. Čitamo o svakodnevnom nasilju u školama. A oni rade nešto sasvim drugačije.

Razgovarali smo sa Andrijanom Đorđević, mladom glumicom iz Vranja.  Ona nam je otkrila ko su ovi ljudi, otkud im ideja i istrajnost.

Ko to glumi u Vranju i zašto?

– Grupa mladih glumaca iz Vranja sastoji se od nekadašnjih polaznika glumačke radionice pozorišta „Bora Stankovic“. Zajedničko za sve nas je upravo to što smo, u različito vreme, svi prošli kroz istu glumačku obuku. Samim tim nam je metod rada i pristupanja veoma sličan, iako nastojimo da kroz proces unosimo novitete, i na taj način istražujemo i stičemo nova iskustva.

Kako se razvijate i šta vas pokreće u vašem kreativnom radu?

– Pored svakodnevnog rada u pozorištu odlučili smo da svoju energiju i kreativnost primenimo i van pozorišta i da se na taj način oprobamo u rešavanju problema koji se ne tiču samo pravljenja predstave, već i pronalaženja prostora, sredstava i dobre volje ljudi koji su u mogućnosti da pomognu. Taj put je bio trnovit, ali istrajnost uvek dvodi do određenih rezultata.

Zapravo, želja da se bavimo ovim poslom je najveća energija za nas.

Koja su vaša velika ostvarenja?

– U vreme kada ljubitelji pozorišta u Vranju ostaju bez pozorišta, nastaje predstava „Put, istina i život“. Ozbiljniji poduhvat predstavlja predstava „Kući“ po tekstu Ljudmile Razumovske, u režiji Lazara Tasića. Rađena je uz nesebičnu podršku pozorišta „Bora Stanković“. Kasnije, na poziv organizacije „NG Školarac“, počinjemo sa radom na novom performansu za koji smo, na osnovu razgovora i radionica, napisali tekst i sami režirali. Tako dolazi do premijere predstave „Ko je kriv?“ koja se bavi kritikom društva. Takođe, u saradnji sa pozorištem „Bora Stanković“, a u okviru „Noći muzeja“, nastala su dva scenska prikaza „Pesme duše i bola“ i „Tonem“. U planu je još jedna predstava koju podržava „Roterakt klub“ u saradnji sa pozorištem „Bora Stankovic“.

Ko je kriv za izvanrednost?

Ova zanimljiva glumačka ekipa svakodenevno napreduje i proširuje se. Sa krajnjeg juga naše države šalju nam veru u snagu naše omladine. Ovo su ljudi koji vredno rade, stvaraju i uživaju u svom radu: stalni članovi ansambla su Milica Mladenović, Kristina Jovanović,  Stefan Milenković, Stefan Antanasijević, Nina Ristić, Lazar Tasić, Nikolija Zdravković i Andrijana Đorđević. Treba pomenuti i ostale članove: Vida Arsić, Anica Petrović, Teodora Đedović i Aleksandra Stojanović.

Put, istina i život.

Ovo je priča o divnim mladim ljudima koji biraju svoj put, krase ga istinom i biraju umetnost za svoj život. Još jedna lekcija o tome kako je motivacija za uspeh uvek u uspešnom radu i posvećenosti. Ko je kriv što su tako izvanredni?

Srbijanka Stankovi

The post KAKO RASTE POZORIŠTE? (V) appeared first on Portal Mladi.

O svom uspehu koji samo što se nije dogodio Anja i Maid razmišljaju kao o jednom procesu koji je imao svoj početak u istovremenom prepoznavanju sličnih senzibiliteta.

– Maid i ja smo se upoznali zapravo baš nedavno, kada je došao da drži radionice plesa u Beogradu. Posle nekoliko razgovora, shvatili smo koliko smo u stvari slični kada je u pitanju sve od života, preko načina na koji se šalimo do umetnosti. Jednostavno smo „kliknuli“.

Ovo su reči Anje Turanski, mlade rediteljke i studenta Fakulteta za medije i komunikacije na smeru za Digitalne umetnosti.

 Susret ovo dvoje mladih i talentovanih ljudi, jedne rediteljke i jednog plesača, doneo je ideju o stvaranju zajedničkog projekta – dokumentarnog filma “Postojanje”.

Šta je “Postojanje”?

Postojanje (Existence) je kratki dokumentarni film koji govori životnu priču mladog plesača Maida iz Tuzle. Maid je rođen 1993. godine i zbog njegove vere, islama, kao i konzervativne sredine u kojoj živi, nailazio je na mnoge probleme zbog toga što je talentovan za ples. Međutim, od plesa nikada nije hteo da odustane. Ovaj kratki dokumentarac upravo i govori o toj njegovoj borbi, o svim problemima koji su ga sputavali u životu proteklih deset godina. Iako je vrlo mlad, naučio je kako da prati svoje snove i ostane dosledan sebi, verom u svoj talenat i uspeh – što je i poruka dokumentarnog filma, svim mladim umetnicima bilo koje oblasti. Maid je posetio Beograd kada je bio mali i neka mesta ostala su urezana u njegovom sećanju, a sada je opet tu i odjednom su mu se otvorila sva vrata upravo zbog plesa. Konačno ostvaruje svoje snove.

 Kako se setiš da postojiš?

Jednostavno smo „kliknuli“. – rekla je Anja.

– Dok mi je pričao o svom životu razmišljala sam kako bi to bio dobar film, a onda je on u sledećem trenutku izgovorio: „Ja dugo po Bosni tražim ko bi mogao da snima dokumentarni film sa mnom“, samo smo se pogledali i odmah smo znali da će taj film biti i realizovan. Nismo morali mnogo da se dogovaramo oko načina snimanja, jednostavno, upravo zbog naše sličnosti, razumeli smo se apsolutno kada je režija u pitanju. Sve što sam mu predložila što se tiče kamere i montaže sa oduševljenjem je prihvatio ponavljajući kako je to baš ono što on želi.

Reč – dve o inspiraciji.

Priča o susretu Anje i Maida je motivišuća priča o susretu koji može promeniti sve i doneti neke drugačije dane u kojima se snovi zapravo ostvaruju. Nalazeći uporište jedno u drugom, ali pre svega u sebi samima i u veri u svoju umetnost, ovo dvoje mladih i talentovanih ljudi sprema se da predstavi svoj projekat svetu.

– Planiramo da snimimo film u trajanju do 20 minuta, a kada bude završen, potrudiću se da dobije i zasluženu premijeru. Planiramo i da ga šaljemo na razne festivale, jer smatram da je priča vrlo interesantna, ali i slojevita što znači da će ljudi moći da se povežu sa različitim delovima na različite načine. Velika inspiracija nam je bila poznata zvezda Lady Gaga, koja takođe nikada nije odustala od svojih snova i sada je poznata po svom talentu širom sveta.

U iščekivanju “Postojanja”.

Anja i Maid nam svedoče o tome da nije lako čekati da postojiš, ali i o postojanju u svojoj umetnosti, o postojanju u samoostvarenosti kao najvišoj životnoj vrednosti.

Iščekivanje uspeha ovog talentovanog dvojca donosi nam trejler filma “Postojanje”.

Uživajte u ovim kadrovima i setite se da postojite. Samo tako se ostvaruju snovi.

Srbijanka Stanković

The post Postojanje jedne Anje Turanski i jednog Maida appeared first on Portal Mladi.