• Marvo, za džak sena – zdrava vam je žena! Grom spržio onog ko se o Zevsa ogreši! A sad – voljno!

I tako je to bilo u vekove.

Skiner Dodatak

Zvanična istorija nije zabeležila ovo mešanje vremenskih linija, pa se i dalje traži pomilovanje za gospodina Skinera. Olimp ga nikada nije svrstao u svoje ravnopravne Lučonoše, pa čak ni onda kada su pravog kaznili. Šuška se da je nakon mesijanskog poduhvata popio vode s reke zaborava i probudio se mnogo leta kasnije, s istim zadatkom.

Olimp Dodatak

Još je manje poznato da su neki drugačiji Heroji takođe prisustvovali čuvenom božanskom skupu. Kada smo ih pitali kako su do njih došli, rekli su da su zaronili. (?) Veruju da Olimp nije nigde drugo no na zlatnoj visoravni daleko u nama. I taj Olimp neznane zakone ima. Znaju sve o nebu i zvezdama, često i lete, govore u jezicima (pa ih zato, jelte, ne razumeju), nalaze zlatno runo, stradaju na drvenim predmetima i stenama, neprestano lebdeći između reke sećanja i Hipnosa i Tanatosa. Neki su čak stigli i na Itaku.

The post Gledanje u čaj: „Junak“ Skiner ili da se Olimp ne uvredi appeared first on Portal Mladi.

Priča jednog legendarnog Kuma

Onomad, u vreme ono, kad Zli kralj vladaše

Bio jednom jedan kralj i bio je jako zao. Celo kraljevstvo mu pusto beše, a njegovi dvori bejahu puni. Jerbo se tako onomad živelo – svaki plod zemlje careve mora biti darovan njemu samom. Što u kraljeve ostave ne uđe, podanici mogu raspodeliti međ sobom. Narod je gladovao, ali se na pobunu spremao nije. Glup narod, rekli biste! Eh, možda bi raja, kako ste izvoleli reći, uzela kuku i motiku u ruke, da Zli ne čuvaše svete uspomene na sedam kralja koji kraljevaše pre njega. Veruje se da su oni bili očevi celog kraljevstva, tako da je onomad svaki stanovnik njihov potomak bio. Duhovi sedam preminulih kralja življahu u dvorima Zlog i jeđahu plodove što bejahu darovani. A narod mirno, zatvoren u strah i tugu, davaše svoj danak, plašeći se duhova predaka i njihove osvete.

Kako sam ukrao slamu

Kao što već rekoh, mi onomad življasmo ponizno. Noću se molismo rodonačelnicima da nam plodne njive daju, jer će zauzvrat i oni s njih jesti.

Evo, Kralju, pšenica
Da mi živi ženica!

Molismo se da nam marva bude zdrava, a mi složno radismo za nju, a time i za njih. Molismo se da nam daju zdrave ruke kojim ćemo njima služiti. I usta nam puna zahvalnosti bejahu, jer siti kraljevi sve to dozvoljavahu. Majke zadržavahu sinove u kućama, a u vremena davna svaki sin je na put kretao. Sada ostajaše kod kuće, gde bi ga otac tukao ako je neradnik, a majka uveče tešila i uspavanke matorim sinovima pevala. Sinovi se iz majčinog skuta ženjahu, a devojke i ptice više pomoć ne pružahu nikom. Zečevi ostajahu bez zaposlenja, jer u šumu više niko svraćao nije.

Onomad, ja drugovah sa starim vračem koji mi reče da se Negde, Iza Sedam Mora i Sedam Gora, Dobri Kralj rađa. Kralj koji ne uzima da bi dao! I reče mi da krenem da ga tražim, jer mlad jesam, a i smrti se ne bojim. I doda da ponesem malo slame, da obeležim put za sve koji bi u Dobro Kraljevstvo krenuli. Nakon toga se predstavi dušama predaka i više nikad ne sretoh tog vrača. Po savetu, napunih vreću slamom, i samo to poneh sa sobom. Na putu, sretoh jednog od sedam kraljeva koji kum mojoj lozi beše, pa me upita:

• Pomoz’ Kralj, kumašine! To li meni slamu nosiš, dušu bestelesnu da ogrejem?
• Kralj ti pomogao, kume, a ja slamu tebi ne nosim, već je slama moja, a ja na put dalek krenuh, nova kraljevstva da stvaram.

I tako moj Kum ispriča svima da njegovu slamu uzeh, pa da mi za kaznu pada iz vreće, da bi moju lopovsku malenkost lakše našli. Jer, poznato je da ko se ogreši o Kuma, na svoju je sudbu pljunuo. A ja slamu svojevoljno bacam, da vama put novi stvorim.

Majstorska posla

Tako to beše onomad, a ja za Dobrim Kraljem i dalje lutam. Još mi jedno More i jedna Gora osta. Jednom na putu sretoh i Lika što ga Majstor beše stvorio, kaže mi da istog Kralja tražimo.

The post GLEDANjE U ČAJ: Onomad, u vreme Kumove slame appeared first on Portal Mladi.

Ja, Anamarija, sestra vaša i zajedničar u nevolji i carstvu, bejah na ostrvima raznim zbog reči ove. I videh gde se Sunce odmiče od nas i videh Svetlo i ostrvo koje ostaje bez Svetla. I gorko zaplakah jerbo je priča o vitaminu D laž. A jahači dolazahu! I onda čuh glas – ali ne glas s neba, no sa obronaka raznih što zemlju krase, sa rastresitog, peskovitog tla, sa brdašaca i uvala –

Ej, dušo, ružo,

Bela lozo grozdova!

Oj, devojko,

Lozo grozdova!

I tako videh prvi znak, a to bejahu prvi jahači apokalipse – berači grožđa. I uzeh grozd iz ruku njihovih i plod beše sladak u ustima mojim. A kada ga pojedoh, postade groka utroba moja. I videh ptice koje odleću na jug i videh kako odnose iz duše moje drago nešto, a ne znam kuda i ne znam šta.

Na srcu mome, u mojoj duši, ponovo vlada jeziva stud

Kada je sitna kiša počela da rosi i kada smo proterali dodole kućama; kada smo na vode stavili znak ZABRANjENO, da li zbog meduza ili zbog toga što se i priroda menja (veoma neprijateljski s njene strane); kada smo Septembar slatko nazvali Školarević (da bismo obrisali dečije suze), venčasmo bednike preostale od prolećno-letnjih svetkovina – a na jesen ženiću te ja! Žene su birale najbolje paprike i pravile svoje mini-skupine (oh, jadnice, kako samo veselo pripremate sahranu!). Gizdava Demetra je, naravno, predvodila ove delatnosti, jer joj je vazda u opisu posla da nadgleda majke… Gde je majka – tu je i Demetra! Oh, Demetrice ludačice, pa gde je tvoja kćer?

Naime, u toku poslednjeg svadbenog slavlja, mračni gospodin Had video je da se Čovek ruzmariniše, pa je i on pružio rever. Nakon što je zrno nara stavio u svoj svadbeni žaket, prerušio se u cvet i sačekao gospođicu Persefonu. Zalutala i umorna od potrage za Majkom, zapevala je –

Moj dragane, gde ti leto prođe,

Pa ti meni nikako ne dođe?

Ne očekujući odgovor, prilično se iznenadila kada je cvet progovorio – ja bi’ doš’o, al’ te majka čuva… Uz tačnu pretpostavku da brige od nadzora sada nema, Perse je ubrala cvetić, Had ju je odveo u adić i dao joj narić… Ostalo je istorija. Demetra je izronzala sve suze, ostavila svoja božanska zaduženja i čoveka na milost i nemilost nepolodnoj i besunčanoj zemlji.

A u međuvremenu…

(naći ću joj zamenu)

Usled Demetrine ostavke, bogovi su proglasili – jesen – opšte doba neplodnosti. Čovek je plakao i jadikovao, spremajući se za kolektivnu smrt. Mahao je poslednjim sunčanim danima, čekajući taj strašni početak zime, iliti dvadeset i neki decembar (mega namyg). Spremao je sve što pametni ljudi spremaju za sahranu – gomilu hrane, tople drvene kuće… Oni koji su već bili u jeseni svoga života, delili su svoju spremu drugima – neka, nosi, šta će to meni… Nas sad jedino neko čudo može da spasi!

Pri pomenu čuda, jedini bog koji nije potpisao proglas, uzviknuo je – VREME JE! I od kasnojesenjih roditelja, u doba opšte neplodnosti, rodila se Mala Gospođa! Baš tog septembra, Septembra Školarevića! I Čovek Jadničić je mogao mirno da nastavi nadežan brak sa Nadom Bludnicom, da sprema ajvar i goji prase. Od tada je gospođa Jesen poznatija kao Vreme Čuda, a plodovi grožđa više nisu gorki.

Prema tome, neka vam jesen bude Nadežna!

Sestra vaša, zajedničar,

Ana Marija

The post GLEDANJE U ČAJ : Otkrivenje, Jahači i Vreme Čuda appeared first on Portal Mladi.