Otkrivenje Ankino

Ja, Anamarija, sestra vaša i zajedničar u nevolji i carstvu, bejah na ostrvima raznim zbog reči ove. I videh gde se Sunce odmiče od nas i videh Svetlo i ostrvo koje ostaje bez Svetla. I gorko zaplakah jerbo je priča o vitaminu D laž. A jahači dolazahu! I onda čuh glas – ali ne glas s neba, no sa obronaka raznih što zemlju krase, sa rastresitog, peskovitog tla, sa brdašaca i uvala –

Ej, dušo, ružo,

Bela lozo grozdova!

Oj, devojko,

Lozo grozdova!

I tako videh prvi znak, a to bejahu prvi jahači apokalipse – berači grožđa. I uzeh grozd iz ruku njihovih i plod beše sladak u ustima mojim. A kada ga pojedoh, postade groka utroba moja. I videh ptice koje odleću na jug i videh kako odnose iz duše moje drago nešto, a ne znam kuda i ne znam šta.

Na srcu mome, u mojoj duši, ponovo vlada jeziva stud

Kada je sitna kiša počela da rosi i kada smo proterali dodole kućama; kada smo na vode stavili znak ZABRANjENO, da li zbog meduza ili zbog toga što se i priroda menja (veoma neprijateljski s njene strane); kada smo Septembar slatko nazvali Školarević (da bismo obrisali dečije suze), venčasmo bednike preostale od prolećno-letnjih svetkovina – a na jesen ženiću te ja! Žene su birale najbolje paprike i pravile svoje mini-skupine (oh, jadnice, kako samo veselo pripremate sahranu!). Gizdava Demetra je, naravno, predvodila ove delatnosti, jer joj je vazda u opisu posla da nadgleda majke… Gde je majka – tu je i Demetra! Oh, Demetrice ludačice, pa gde je tvoja kćer?

Naime, u toku poslednjeg svadbenog slavlja, mračni gospodin Had video je da se Čovek ruzmariniše, pa je i on pružio rever. Nakon što je zrno nara stavio u svoj svadbeni žaket, prerušio se u cvet i sačekao gospođicu Persefonu. Zalutala i umorna od potrage za Majkom, zapevala je –

Moj dragane, gde ti leto prođe,

Pa ti meni nikako ne dođe?

Ne očekujući odgovor, prilično se iznenadila kada je cvet progovorio – ja bi’ doš’o, al’ te majka čuva… Uz tačnu pretpostavku da brige od nadzora sada nema, Perse je ubrala cvetić, Had ju je odveo u adić i dao joj narić… Ostalo je istorija. Demetra je izronzala sve suze, ostavila svoja božanska zaduženja i čoveka na milost i nemilost nepolodnoj i besunčanoj zemlji.

A u međuvremenu…

(naći ću joj zamenu)

Usled Demetrine ostavke, bogovi su proglasili – jesen – opšte doba neplodnosti. Čovek je plakao i jadikovao, spremajući se za kolektivnu smrt. Mahao je poslednjim sunčanim danima, čekajući taj strašni početak zime, iliti dvadeset i neki decembar (mega namyg). Spremao je sve što pametni ljudi spremaju za sahranu – gomilu hrane, tople drvene kuće… Oni koji su već bili u jeseni svoga života, delili su svoju spremu drugima – neka, nosi, šta će to meni… Nas sad jedino neko čudo može da spasi!

Pri pomenu čuda, jedini bog koji nije potpisao proglas, uzviknuo je – VREME JE! I od kasnojesenjih roditelja, u doba opšte neplodnosti, rodila se Mala Gospođa! Baš tog septembra, Septembra Školarevića! I Čovek Jadničić je mogao mirno da nastavi nadežan brak sa Nadom Bludnicom, da sprema ajvar i goji prase. Od tada je gospođa Jesen poznatija kao Vreme Čuda, a plodovi grožđa više nisu gorki.

Prema tome, neka vam jesen bude Nadežna!

Sestra vaša, zajedničar,

Ana Marija