Ne dajem na važnosti mnogim stvarima. Sneg mi brzo postane bljuzgavica, sunce mi brzo postane crvenilo i anksioznost. Ljudi mi brzo dosade, filmovi su previše loše snimljeni. Poljupci ne traju duže od noći i votka me ne drži više od par sati. Pesme brzo gube smisao, fotografije se zaborave, zagrljaji me pritiskaju i nove cipele su gore nego one koje nisam kupila. Cveće uvene, olovke se istroše i ljudi koji mi gledaju u noge me nerviraju.

Onda dođe dan kada jedva čekam sneg, jer volim kad sam urolana u metar šala. Sunce čekam da dobijem boju, ljudi me oduševe, pa se mnogo naložim, filmovi se i dalje prave. Noći merim koliko me je bolela vilica od ljubljenja, votku mešam sa guaranom, pa mislim da me duže ,,drži’’. Pesme me odjednom teraju da plačem i posvetim koji stih ili pak da skinem se u gaćice i igram. Ima i dana kada želim da sam jastuk, pa da se grlim ili da obučem nešto kratko i negujem svoje noge, stavim crveni karmin i mislim da će mi to popraviti dan.

Ostavi taj telefon više! – sad sam već bila ljuta.

-Dobro. Imaš nešto da kažeš?

Ja sam dobra osoba.

-Previše.

Da, a? Mene to plaši.

-Mene više plaši to što kad prestaneš, umeš da budeš baš gadna.

Koliko gadna?

-Ne znam, prestaneš da budeš ti.

Ljudi misle da sam bolja osoba nego što jesam.

-Ne, ti si otvorenija nego što jesi.

Ne razumem.

-Ajmo ovako. Ti ne znaš da lažeš, smeješ se; da se foliraš, i tad se smeješ. Znaš da izmišljaš priče, ali to su samo želje. Crveniš kad ti neko da kompliment i užasno si veliki cinik.

Radim jogu.

–Možeš ti da se razvlačiš po patosu koliko hoćeš, uvek ćeš ismejavati sve. Ni u šta ne veruješ, s razlogom. No, mogla bi da počneš s tim da se ne otvaraš više. Bolje samo noge da širiš. Tad bi možda i mogla da poveruješ u nešto, jer bi se do tebe baš trebalo doći.

Je l’ ima neki kurs za to?

-Krenula si. – sad je opet uzela telefon.

Čekaj, je l’ tebi nekad nešto ili neko ulepša dan? Mislim, ako si htela da jedeš pohovane tikvice, a nisi, da li bi se osećala manje srećnom?

-Ne.

Meni se to stalno dešava. Juče sam htela da je subota, ali ne ova što je prošla, već ova što ide, jer hoću da igram u Dragstoru do ujutru, pa da me boli glava kad ustanem i da mi jastuk bude pun šljokica.

-Što je danas loše?

Nije loše, nego nije subota.

-Da li subotom manje veruješ?

Ne, mislim da tad ipak više verujem.

-Najebala si, Dunj.

Jednom sam napisala da se nekad osetim kao kapljica vodene boje koja padne na pod, pa se osuši. Jednom sam poverovala da mogu da letim, znate kad se zaletite pa skočite. Pala sam. I dalje mislim da mogu da letim. I dalje padam.
Jednom mi je rečeno da sam genijalni sklop atoma. Nekad mislim da je došlo do previše genijalnosti u jezgru pa su se atomi ugasili.
Jednom sam mislila da bez mene ne može da prođe dan. Ne može, naravno da ne može, jer uvek mislim da sijam, pa je zato dan.
Dosta puta sam uvredila ljude svojim neumesnim komentarima, jer ničemu ne dajem na važnosti.
Jednom sam pročitala da sam previše mlada da mislim da neće biti okej.
Gomilu puta mi je rečeno da sam užasno nestrpljiva.
I uprkos svemu, uvek dobijem šta želim.

Samo se pitam, i za one loše, pogotovo za loše, ali tako i za dobre stvari. Da li ih ja zaslužujem?

The post SLATKO OD DUNJA: Mislila sam da zatvorim teglu. appeared first on Portal Mladi.

Za početak, kako si se našao u flmu?

Počelo je tako što sam dobio poziv za kasting. Sam kasting je trajao dva meseca u više navrata. Prvo sam otišao u agenciju da dam podatke, a zatim kako je vreme odmicalo upoznao sam reditelja Miloša Radovića, a onda producenta i glavnog glumca filma – Lazara Ristovskog. Kasting je bio naporan i veoma izazovan, gotovo da je sve izgledalo kao neka igra. Miloš Radović, Lazar Ristovski i ja smo se dobro zabavljali na tim probama. Verujem da sam odgovarao reditelju pre svega zbog svog fizičkog izgleda, jer znam da je tražio dečka sa plavom kosom i plavim očima ali i zbog toga što karakterno odgovaram liku koga igram.

Šta ti je prošlo kroz glavu kad si dobio ulogu?

Bilo je jako čudno, jer u početku nisam znao kako će sve to izgledati, nisam znao kakav je to film, pošto sam originalni scenario dobio tek kada sam dobio ulogu. Do tada sam radio samo sa sekvencama scenarija. Na početku sam mislio da je to mnogo manja uloga, bilo mi je skroz čudno da poklanjaju toliko pažnje na kastingu nekom, ne toliko bitnom, liku. Tek kada sam završio čitanje scenarija skapirao sam da je uloga značajna i da ću igrati veći deo filma sa Lazom. Naravno, bilo mi je nestvarno u početku, razmišljao sam dosta o svojim glumačkim kapacitetima i mogućnostima da ispratim ono što se od mene traži. Pitao sam se zašto baš ja, da li je to prvenstveno zbog mog fizičkog izgleda, karakternog poklapanja sa likom ili moje prirodnosti pred kamerom ili puka sreća. Na kraju shvatam da je sve to po malo. Ima i toga što mi uloga zaista leži, ali i toga, kako su mi kasnije rekli, da me voli kamera, šta god to značilo.

Da li je ovo tvoj prvi susret sa ovakvom produkcijom i čitavim procesom snimanja?

Moram da kažem da ovo nije moje prvo iskustvo pred kamerama, ali jeste u filmu. Igrao sam epizodnu ulogu u seriji ,,Ravna gora’’ ,  čija  se produkcija  mogla porediti sa ovom, s tim što je snimanje filma ,,Dnevnik mašinovođe’’ bilo dosta tehnički zahtevnije, budući da se veliki deo snimanja odvijao na pruzi i to u lokomotivi koja se kreće, što je zaista bilo u nekim trenucima veoma zahtevno i teško, ne samo za mene kao neiskusnog glumca, već i za sve članove ekipe koje su snimali film. Igranje epizodne uloge u seriji mi nije pružilo toliko iskustva i ona nije bila toliko velika. Kada sam to radio nisam imao toliko upliva u ceo proces snimanja. Snimanje filma ,,Dnevnik mašinovođe’’ je zaista bilo nešto što smo svi radili sa velikim trudom, sjajnom ekipom koja je uspevala da prevaziđe sve teškoće sa kojima se susretali. Učio sam od svakoga sve što sam mogao i to je jedna velika blagodat. Iskustvo i znanje koje se stiče u procesu snimanja filma je zaista neprocenjivo pogotovo kada se radi sa tako iskusnom ekipom i glumcima. Ovaj film, moram da kažem, zaista ima vrhunsku produkciju, kada govorimo o našim uslovima. To i dalje ne može da se poredi sa stranim produkcijama, ali je ovde veliki izazov snimiti ovako zahtevan film i mislim da smo u tome uspeli.

Jesi li imao neke strahove? Kako si ih rešio?

Strahovi od trenutka početka snimanja filma do premijere nisu prestali. Osetio sam blago olakšanje kada sam komunicirao sa publikom posle premijere i drugih projekcija, čuo sam super realcoke. Ne samo to, do premijere nisam ni znao kako izgleda poslednja verzija filma. Gledao sam prvu verziju u februaru ove godine. Trudio sam se da se sa strahovima izborim tako što ću dati svoj maksimum i tako što sam sve vreme vodio komunikaciju sa Milošem Radovićem, koji mi je pomogao da izađem na kraj sa svim mojim sumnjama, jer zaista ja nisam imao pojma kako izgledam pred kamerama i kako izgledam u kadru. Tek kada sam odgledao film shvatio  sam da mogu da mu verujem. Neko olakšanje mi je pružilo to što sam kapirao da neko poput Lazara Ristovskom i Mirijane Karanović ne bi dozvolili da sa njima u kadru igra neki potpuni škart, pa ako oni ništa ne komentarišu valjda ja i nisam toliko loš.

Pročitajte i: Dnevnik mašinovođe, dnevnik o nevinim ubicama

Obzirom da u filmu nema određenih vremenskih okvira, u koje vreme bi smestio film?

Iako ideju o vanvremenskom filmu narušavaju neki detalji poput godina na spomenicima, ili mobilnih telefona ja i dalje mislim da to u kom se vremenu film odvija uopšte nije relevantno. Mislim da je to i cilj, da se svi zapitamo da li je sadašnjost ili neka bliža prošlost, od pre 20 ili 30 godina. Kad ljudi pogledaju film shvate da to i nema neke razlike.

Šta misliš: da li je danas srpska kinematografija pretrpana filmovima bez poruka?

Snimaju se razni filmovi i pričaju se razne priče. Ne mislim da ima mnogo filmova bez poruka. Na kraju krajeva, nisam ja neki iskusan poznavalac novije srpske kinematografije. Filmove delim na one za koje smatram da su loši i na one u kojima pronađem nekog zadovoljstvo.

Kome je ,,Dnevni mašinovođe’’ namenjen?

Mislim da je Dnevnik mašinovođe namenjeni širokoj publici, starijoj, srednjoj, mladima i generalno ljudima koji vole da pogledaju sadržinski i emotivno bogat film, da osete nešto kada se film završi i da u njemu uživaju.

Nakon promocije filma, šta se dešava? Imaš li ponuda? 

Prikupljam utiske i osluškujem kako se ljudima sviđa to što su videli, da bih nekako shvatio svu kompleksnost onoga što sam radio. Kada je reč o ponudama, dobijam ponude za intervjue i gostovanja, poneko piće

Korišćene fotografije su iz lične arhive, koje nam je Petar poslao.

The post Petar Korać – U lokomotivi sa Lazom Ristovskim appeared first on Portal Mladi.

U nekom trenutku odlučiš da prekineš. Ili odložiš. Odlaganje je divna reč i božanstvena zamena za odustajanje. Ove godine mi je najteže bilo samoj sebi da priznam da moram da odustanem, jer moram da probam nešto drugo. Nisam sigurna da li je neuspešno ili nemam sad sreće. No, da ne gubim sad energiju, ja sam je usresredila na nešto drugo. Da li sam kompletno odustala? Ne znam. Da li ću ponovo da pokušavam? Ne znam.

Konkurs sam videla još u julu.  Osim svojih radova, CV-a i iskustva, trebalo je da se priloži motivaciono pismo ili obrazloženje zašto baš ja. Nemojte zadavati ta ,,Zašto baš ja?’’ pitanja. Ni sama ne znam zašto baš ja. Ne samo ja, ljudi mahom ne znaju da odgovore na ta pitanja. Pisaće vam o njihovim dostignućima, o njihovim sposobnostima, radnim navikama, talentu i predispozicijama. Jer tako mora. Tako su nam rekli.

Da me neko pita iskreno: ,,Pa, dobro Dunja, zašto baš ti misliš da si adekvatna osoba da nekome preneseš bilo šta što ima veze sa pisanjem?’’, izvadila bih spisak i počela.

Rekla bih da nosim naočare za vid i da imam cilindre, jer mi je slab periferni vid i da vidim samo pod određenim uglom. Osim toga, sprečava me da vidim u mraku. Dodala bih da mi je jedan dečko rekao da moja razmišljanja nemaju veze sa mojim vidom; da ja vidim sve i da mi je životni periferni vid izuzetno jak.
Rekla bih da pisanje može da stvarno promeni dan.
Rekla bih da pisanje može da te odvede na neka mesta gde ti ne treba karta.
Rekla bih da kako sam pisala o jednom dečku i vrištala na njega rečima, a on mi se smešio. Nisu ga bolele moje reči, a mene je bolelo da pišem.
Rekla bih da onog ko piše uvek boli, jer se sav iseče dok ne iscuri sve što ima da kaže nekome koga da voli.
Rekla bih da će onaj ko piše da ti pokloni uzdahe u rečima, ljubav mu se nalazi u jagodicama, one ostanu kad otisci prstiju ostanu na tvom telu,
Ne može onaj ko piše da ti kaže kako je lako da piše o tebi, jer si tako lak za konzumiranje, toliko si lagan da osetiš da slova padaju kao u tetrisu i tako je lako izgubiti se.

Hej, pisci greše! Nemoj im verovati tek tako. Sebični su, lajavi, patetični i u svemu traže smisao.  Naći će ti poeziju u mrtvom golubu na ulici, jer je smrt poetična! Hej, nisi ni svestan koliko su morbidni. Na kraju krajeva, njima je bol oružje za pisanje.

Nemoj da pitaš ,,Zašto baš ja?’’. Pisci će ti naći hiljadu zaobilaznica samo da ti se uvuku pod kožu, jer njima je dubina prirodno stanište.

The post SLATKO OD DUNJA: Zašto baš ja? appeared first on Portal Mladi.

Sad kad (konačno) imam indeks, ne osećam se pametnijom, iako sam bolje uradila test opšte informisanosti, nego znanja. To mi opet samo dokazuje sve ono što su mi ljudi stalno govorili protekle dve godine: ne treba mi fakultet da bih bila obrazovana. Mislim da neću prestati da radim i volim sve što sam dosad radila. Nastaviću da se sporedno bavim stvarima kojima sam htela primarno.  Baš pre sat vremena sam naišla na neki članak koji me je naterao da razmislim o određenim stvarima. Članci to rade. To im je funkcija. Ako je pisanje ono čime ja raspolažem, onda ću time i da pucam.

Izašla sam u svet i videla da nisam jedina koja je turista. Veliki procenat ljudi oko mene pokušava da gleda mapu nepoznate površine i snalazi se. Ne kažem da mi je lakše jer znam da postoji još ljudi koji tumaraju unaokolo, misleći da to niko ne vidi. Ne vide samo oni koji su se već smestili i gotovi su sa putovanjem. Ne želim da budem turista. Želim da budem avanturista. Želim da, kao i dosad, na sve gledam kao na neku vrstu igre. Glupo je možda reći da želim da se igram, svi govore da život nije igra, ali u takvim oklonostima, ljudi znaju da imaju još koji ,,život’’ i da mogu ispočetka. Kad mislim na igru, ne podrazumevam neobzirno i nepromišljeno ponašanje, već  na lakoću prolaženja kroz život.

Engleska reč za izlaz je EXIT. Kad sam se vratila sa istoimenog festivala, roditelji su me pitali da li mi je dosta. Kad ću da se smirim i obuzdam? Mislim da niko ne shvata koliko je malo imati dvadeset i jednu godinu. Koliko je malo biti mlad. Koliko je veliko biti mlad. Stalno mi govore da usporim, da se malo spustim na zemlju, ali to nije ono što ja hoću. Vrlo sam neodgovorna u pojedinim aspektima, neorganizovana, neuredna, stalno u haosu sa vremenom, ličnim i opštim prostorom i samom sobom. To verovatno dolazi sa tim da se ja odupirem isprograniranim životom. Pitam se, šta ako neke osobe jednostavno nisu takve prirode? Šta ako pojedinci uspevaju da se tako provlače kroz život i šta ako njima tako odgovara? Da li treba sputavati i lomiti ih ili ih pustiti?

Ubeđena sam da ljudi mogu da se izbore za svoje želje, stavove i načine vođenja života. Ma koliko teško, nedostižno, besmisleno bilo. Ljude motivišu želje, verujte mi. Ništa drugo, ni novac, ni ljubav ni porivi. Samo želja. A želja može da bude i da ustaneš i popiješ kafu čim otvoriš oči. Želja ne mora da bude velika, hranićeš je posle. Prvo je stvori. To je teško.

Izlazak je težak. Neki izlasci su samo spoticanje o već stvorene prepreke, pa nemaš kud, a nekad su samovoljno koračanje iz senki. Znate šta ide posle izlaska? Čistina. Nula.

The post SLATKO OD DUNJA: IZLAZ appeared first on Portal Mladi.

U suštini, sad pišem tekst. U suštini, ne moram ni da ga objavim. Mada, morala bih, jer sam svojim autorima rekla da moramo (i možemo) da pišemo svake nedelje po jedan tekst, pa nije u redu da ga ne objavim. U principu, to nije teško, tema je na pregršt, ali Dunja ne zna o čemu bi pisala.

Prošle nedelje sam napunila 21 godinu. D v a d e s e t j e d n u. Dobila najlepiši poklon, prevoz kući, rekli mi da sam genijalan sklop atoma, shvatila da se balon pravi od jedne žvake, a ne od deset. Setili su me se oni koji su hteli da me se sete, setili se oni koje sam ja htela da se sete, jela keks tortu, nosila šešir i crveni karmin.

                        Nobody said it was easy. No one ever said it would be this hard.

Rekli su mi da budem strpljiva, doći će sve kad treba da dođe. Čitali mi natalnu kartu, rekli da sam motor, da vučem sve, da idem tamo gde ne treba. Nisu mi rekli da sam ja ta koja pokreće balon. Balon leti, malo leluja, ali leti. Ja sam ta koja zbog koje taj balon leti. Pretežak je, nekad hoću da ga pustim i da se sve slupa, pa da počem iz početka. Ali, ne mogu, jer kad su mi tumačili horoskop, videli su da je to nemoguće, da prosto moram da izdrž(avam)im do kraja. Hmmm, napisala sam još odkad neki rukopis kome sam dala naslov ,,Šlauf.“ Reč je o riđokosi  devojci koja ne ume da se brine o sebi, a kamoli o drugima, i da joj treba neki šlauf, koji će je držati na površini, pomagati da se ne udavi. Pisala sam o sebi. Pre dve godina sam to bila ja. Svet je izgledao kao lepše mesto; slatka mala Dunja koja ni o čemu ne brine. Dve godine kasnije, Dunja se malo ubuđala od brige. Govore joj da čeka. Doći će.

Ne vidim poentu fraze: ,,Doći će.“ Stvari nemaju noge, ne mogu da ti dođu, stvari moraš da privučeš. Vežeš ih kanapom i doguraš ih do sebe. Stvari ne mogu da misle da li su ti potrebne.  Ljudi traže izgovore da se sami ne bi potrudili. Misle da ako nešto želiš, to će magično dobiti noge i došetati do njih. Ne možeš da doboješ na lotou, ako ne igraš.

Ljudi kad se potrude, oni te dobro znaju. Drugarica sa kojom ne provodim toliko vremena, poželela mi je da uvek imam pomfrita, jer samo to i volim da jedem. Moj telefon me dobro zna, podseća me koliko sam lenja. Čak me obaveštava kad će kiša, kad bih mogla da vežbam, čitam i koga da zovem. Nemam šlauf, ali imam telefon. Nemam ni svog konja. Ponekad razmišljam da se ofarbam u riđe, čisto da privučem život moje junakinje, da se malo odmorim. Nemam šlauf, ali imam ljude koji po kiši dođu da ti donesu zdravlje.

Svašta su mi poželeli. Od šljokica, pomfrita, zdravlja, upisa na faks, ljubavi, para i dođoša. Onih plavih, sa tetovažama, koji te zove honey i kaže ti da si lepa.

Nisu mi poželeli snagu, misle da je imam. Dovoljno da balon leti.

Fotografija preuzeta sa: Capture Dakota

The post SLATKO OD DUNJA: Balon se pravi od jedne žvake appeared first on Portal Mladi.

U Srbiji je, od početka 2016. godine (čitaj: četiri meseca), pet osoba ispod 25 god. odlučilo da sebi oduzme život. Broj pristiju jedne šake je zabeleženo. Ovo nije konačna cifra. Ne može sa sigurnošću da se tvrdi da nije bilo još slučajeva. To što je akcentovano u medijima i o čemu se prethodnih nedelja pisalo, nije za odbacivanje, već naprotiv, dodatan apel da je verovatnoća, da su to jedini slučajevi, vrlo mala.

Dosta ljudi se gadi depresije i odmahuju rukom: ,,Opet si tužan.’’
Depresija nije tuga.
Depresija je bolest.

Depresija je ozbiljno stanje svesti koja, kao i ,,normalna’’ bolest može da se leči, a isto tako može da ima fatalne posledice.

Svako može da bude depresivan.

Ljudi mahom misle da je depresija stvar koja nastaje po principu. Nijedna bolest ne nastaje po difoltu. Kao što su uzroci za mnoge ,,prihvatljive’’ bolesti relativne, tako i za depresiju, razlozi i okidači mogu da se razlikuju od osobe do osobe.

Opšteprihvaćena definicija depresije jeste da je to stanje koje utiče na ljudsko raspoloženje, ponašanje, shvatanje sebe i sveta oko sebe, odnosa prema sebi i drugima. Takvi ljudi su uglavnom nezadvoljni, tužni, osećaju se prazno, beskorisno, često imaju neobjašnjive napade anksioznosti, osećaju se krivim zbog nečega i što je najgore od svega – stide se stanja u kom su se našli.

Frojd je rekao da je depresija kada tuga uđe u sedmu nedelju delovanja. Većina ljudi ne može da raspozna da li su samo tužni ili su depresivni. U tim situacijama je najbolje potražiti pomoć. Objektivno mišljenje je tada najpotrebnije i najadekvatnije.

Mladi ljudi, posebno tinejdžeri su vrlo osetljivi na bilo kakav neadekvatan i nezaslužan odnos ; njima je možda i najlakše da ,,upadnu’’ u depresiju. To je period života kada osobe ne znaju šta su, gde su, kako će nastaviti svoj život, šta žele da budu i kako da formiraju svoju ličnost. Sakupljanje i taloženje osećanja dovodi do  stvaranja taloga. Recimo, nešto kao kamenac. Što se više to taloži, kamenac zauzima veću površinu i dovodi do začepljenja cevi ( u našem slučaju dolazi do punjenja svih mogućih resursa u telu, s ciljem da se osećanja ne iznose javno). Usled nedostaka prostora, osobe ili ,,pucaju’’ ili odlučuju da se do kraja sami izbore sa tim.

Važno je spomenuti da racionalno razmišljanje u takvom stanju nije pristuno i od veliog značaja je da osobe imaju nekog ko zna šta se dešava i da mogu da im pomognu.

Zamislimo da je odustajanje od žiovta kao čaša vode.
Mnogo si žedan.
Previše si bio bez vode.
Žeđ te je skoro ugušila.
Taj gutalj je sve što ti treba da se otarasiš tereta i konačno se oslobodiš.

Najteže je to što je depresija zavisna. Brzo se navikneš na nju i postane ti neprijatno kad se osetiš bolje, kao da to nisi ti. Počneš da se osećaš loše kad si srećan. Sama pomisao da možeš da se izboriš sa tim je teška i tebi je lakše da ostaneš ukupan u tom mestu gde si se sam zakopao. Probudiš se jednog jutra i plašiš se da ćeš danas živeti.

Nerazumevanje, netolerancija, ismejavanje i maltretiranje su samo neki od uzroka zašto mladi bivaju depresivni. Misle da ih niko ne voli, ne razume, nisu dovoljno dobri, ne nailaze na istomišljenike i odlučuju da se okrenu sebi samima.

Depresija ne može da se dobije ili prenese. Stvaranje tog taloga je dug proces i dok osoba shvati šta joj se dešava, možda već bude kasno. Uglavnom se to negira i krije i vrlo je teško utvrditi šta se događa ukoliko sama osoba ne želi da to, makar na neki način, stavi do znanja.

U Srbiji je sprovedeno istraživanje koje ima frapantne informacije. Svaki deseti srednjoškolac misli za sebe da je beskoristan i bezvredan, dok 7%  ponekad razmišlja o samoubistvu.

Niko ne može da ti kaže kako da se osećaš bolje.
Informacije ovakog tipa ti ne olakšavaju.
Ako nekome, koga boli glava ili stomak, ne pomaže činjenica, i ne umanjuje bol, da u tom trenutku još hiljade ljudi pati od glavobolje, ne pomaže ni onom ko pati od depresije.
Osobi nije lakše ako zna neko zna kako mu je.
Osobi će biti lakše, ako se joj se na adekavatan način pomogne da prevaziđe težak period.

Informacije o brojkama i procentima preuzete sa: Kod mladih u Srbiji depresija u porastu

Fotografije: Penn State i Pinterest

The post SLATKO OD DUNJA: To nije tuga, to je depresija appeared first on Portal Mladi.

,,Jednog dana ćeš se probuditi, biće nedelja oko podneva, pićeš kafu i ješćeš palačinke sa ljubavlju svog života. I sve će biti okej.’’ prim.prev.

Znači, ako se jednog dana ne probudim posle burne noći ispunjene seksom sa nekim frajerom koji će kao da bude ljubav mog života i ako to jutro ne pijemo  kafu i ne jedemo palačinke (gde nađe palačinke, kajgana je sasvim okej takođe) neće ništa da bude okej. Kapiram. Današnje društvo nas forsira da razmišljamo na taj način; da ako nemamo nekog ko na nas gleda sa seksualnim fantazijama i koga možemo da zovemo dečko/devojka, mi nikad nećemo biti srećni i ispunjeni. Ništa neće da bude okej. Ništa neće da bude kako treba.

Zašto nas lažu?

Zašto nam ne kažu da ljubav, u bilo kakvom obliku od bilo koje vrste osoba i pola, je isto tako jednaka onoj o kojoj svi pričaju?

Zašto nam ne objasne kako to da i ljubavnike i prijatelje biramo, pa nekako uvek duže opstanemo sa prijateljima? Zašto nam ne objasne da smo sasvim normalni i da možemo da budemo srećni i bez svoje druge polovine?

Zašto nam uopšte nameću izraz ,,druga/lepša polovina’’??! Je l’ to znači da mi sami nismo dovoljni? Jesmo li mi makaze? Možemo li kao samostalne jedinke da budemo poštovani, voljeni i ispravni ljudi?

Zašto nam pričaju priče o ljubavima na prvi pogled, romantičnim šetnjama, poklonima, putovanjima?

Zašto se gadimo ljubavi osim ako nije ona koja može da nas jebe?

Problem je, jer su nas naučili kako da volimo, kako da pružamo, kako da učinimo ljude srećnima. Niko nas nije naučio kako da prihvatamo ljubav, kako da dajemo i kako da se osetimo kad smo voljeni.

Pričali su velike priče o velikim ljubavima, a zaboravili su da pomenu da da je ljubavnik i prijatelj. takođe.

Što nam ne pričaju priče o:

-porukama kad stigneš kući;
-bleji bez para jer prijatelj nije dobro;
-o roditeljima koji vole svoju decu i odriču se snova i želja zarad njih;
-o ćutanju i kafama i cigarama i nekoj mirnoj muzici u pozadini, jer nema veze gde ste, važno je da se ste zajedno;
-o parama koje su pozajmljene i koje će se vratiti kad se bude moglo;
-o izlascima iako bi radije ostao u svom brlogu i gledao romantičan film, ali ekipi se ide, a ekipa nije bez tebe.

E, o tome je trebalo da nam pričaju! O pripadnosti. O jedan za sve, svi za jednog. O ljubavi u tom obliku. Takva ljubav je sveprisutna, jer na toj pažnji se posebno radi. Znate zašto? Jer takva ljubav ne traži ništa osim ljubavi. To je ono najčistije podržavanje i sreća i zato je trebalo da nam pričaju o tome.

Možda bismo tad bili srećni, kad sedimo u istom kafiću sa ekipom i pijemo isto pivo na istom mestu. Bili bismo srećni, jer bi nam rekli da je to najvažnije. Imati koga da voliš, a da ne tražiš išta za uzvrat.

Ne bih volela da se probudim sa četres godina i da budem mehanički obrađena osoba sa automatskim osmehom naučenim godinama unazad. Ne bih volela da uradim nešto jer se od mene očekuje, a pogotovo ne bih volela da me neko voli rutinski, naučeno, isprogramirano. Ljubav nije u priručniku. Nema fotke kako se sklapa. Samo je dobiješ ili daš. Onako svojski, onako pečatirano.

Zato bih ja želela da se jednog dana probudim i da osetim da me neko voli i podržava bez ikakvog razloga, samo jer je odlučio da mu prijam i zato što sam car.

The post SLATKO OD DUNJA: Zašto nas lažu? appeared first on Portal Mladi.

Rodio se 30. marta 1853. godine u selu Grot Zundertu holadnskoj provinciji Severni Brabant. Bio je veoma vezan za porodicu, a njegova ljubav mu je bila uzvraćena na isti način. Međutim, još od rane mladosti, Vinsentova tvrdoglavost i teška narav su bila izuzteno teški, pogotovo za njegovog oca i starijeg brata Tea. Ipak, vezu između braće, ništa, pa čak ni slikareva narav, nije moglo pokidati. Vinsent je sve govorio Teu. Od najdubljih misli, strahova do najbanalnijh dešavanja kroz koje prolazio pisao je svom bratu.

Malo se zna o Vinsentovom životu iz vremena pre nego što je posato slikar.

Kao dvadesetgodišnjak je otišao u Englesku i radio je u ,,Haulipovoj“ londonskoj filijali. Dopadao mu se grad, ali je bio razočaran engleskom umetnošču. Ubrzo je, međutim, počeo da se divi nekim slikarima koji su izražavali religiozna i moralna osećanja. Tada se zaljubio u Judžini, ćerku svoje stanodavke, koja je na žalost bila verena. Moguće je da je ljubavni neuspeh bio razlog duševnog poremećaja koji je doveo do toga da da otkaz kod ,,Haupila“. U tim trenucima je bratu napisao : ,,Neka nas Bog sve više i više zbližava i čini nas pravom braćom.’

Godine 1881. Vinsent se pridružio svojim roditeljima u Etenu. On je odrastao na selu i njegova najdublja lična osećanja našla su odraza u temama uzetim iz beskrajnog ciklusa rada na poljima. Prvi završeni crteži iz Etena, mesta u kom su počeli njegovi ozbiljniji slikarski pokušaji, rađeni su na osnovu bakroreza prema Mijeovim slikama. „Sejač“ je bila jedna od njih.

Vinsentov napredak u Etenu prekinut je snažnom, ali neuzvrećnom ljubavlju prema njegovoj rođaki Kej Fos, koja je bila udovica. Kada ga je odlučno odbila, krenuo je za njom u Amsterdam, gde je doživeo dodatno poniženje. Odbila ga je rečima ,,Ne, nijednog trenutka, nikada“ koje je slikar veoma teško prihvatio. Posle toga je uspeo da se iskoleba od oca i nastanio se uz Teovu pomoć u Hagu, gde je stupio u vezu sa Sin, prostitutkom, sa kojom je počeo da živi. Vinsent je mnogo radio, ali su njegov karakter i nekonvencionalni način života dovodili do očajanja njegovo oca, koji je razmišljao o tome da ga, uz pomoć veštaka, zvanično proglasi umnobolnim.

,,Želim da pravim crteže koji mogu da ganu ponekoga.“ Pisao je Vinsent. ,,Tuga je tek mali početak..“.

Njegovo saosećanje za žene u nevolji, bilo je duboko i onespokojavajuće.

Kada je 1883. Godine, otišao iz Haga u severnu močvranu pokrajnu Drente, satima je lutao po polju. Novi predeo mu se mnogo dopadao i radio je onoliko koliko je mogao u uslovima nedostataka materijala i neposedovanja ateljea. Teu je napisao 20 pisama u roku od 11 nedelja  – neka su bila razvučena, a neka puna poetskih opisa.

Vinsent je nastavio da se bavi seljačkim životom u svojim slikama. Svojim složenim narativnim detaljima „Ljudi koji jedu krompir“, u poređenju sa njegovim drugim slikama iz seoskog života, zahteva drugu vrstu posmatranja. Nikada u umetnosti poštovanje prema radu nije bilo prikazano na tako maštovit i izražajan način.

Vinsent je stigao u Antverpen novebra 1885. godine, delimično i zbog toga da bi izbegao tračeve o sebi i jednoj mladoj seljanki, ali, pre svega, da bi našao nove sadržaje za svoje slike. Obuzet lepotom grada i traženjem novih tema za slikanje, slikar je i konačno mogao da se upozna sa drugim umetnicima. Bio je kao malo dete koje je ostavljeno samo, ne znajući gde prvo da krene. Bio je očaran svim novim pruženim stvarima i inspiracija ga je podstakla da slika devojke.

Godine 1886. kreće na Antverpensku akademiju i tamo se upoznaje sa ostalim učenicima i polako shvata šta znači slikarstvo. Iako je bio spreman da uči, zaprepastio je svoje kolege time što nije odustajao od brzine i smelosti svojih metoda. Nema sumnje da ga je nepoznato okruženje i poniznost koja je išla uporedo sa njegovim tvrdoglavim ponosom, izbacila iz koloseka i dovela do nekih razočaravajućih rezultata.

Vinsent stiže kod brata u Pariz, u martu 1886. godine.  Malo se zna da je zapravo Teo bio taj koji ga je upoznao sa svim ostalim umetnicima sa Monmartra, jer je bio galerista.

Teo ga je očekivao tek u junu. ,,Ne ljuti se što sam došao ovako iznenadno.“, napisao je zabrinuto Teu u pismu koje mu je posalo sa stanice. Uselio se kod brata, koji je bio prinuđen da nađe veći stan, i ubrzo je počeo da radi, skicirajući na otvorenom. U Parizu je stekao nekoliko dobrih prijatelja i obožavalaca (Lotreka, Gogena, Monea, Pisara, Dega, Sezana), ali je o njemu, kao čoveku i umetniku, preovlađivalo mišljenje da je prilično neobičan. Smatralo se da je dobrog srca, ali istovremeno svadljiv i tvrdoglav – često je iskušavao Teovo strpljenje, koji je bio prilično plemenitog duha, ali su njegove sumnje u vrednosti svog brata kao slikara dovodile do velike napetosti između njih.

Budući da je Vinsentovo dopisivanje sa Teom prestalo posle dolaska u Pariz, o njegovim osećanjima prema slikanju tokom boravka u tom gradu znamo manje nego u drugim razdobljima njegove slikarske karijere.  U Antverpenu je želeo nov početak, posle svojih značajnih uspeha u Holandiji. Rezultati nisu bili zadovoljavajući, ali nije bilo povratka nazad. U Parizu  ga je opsedalo mnoštvo raznolikih zbunjućih zamisli, pa je njegovoj inteligenciji i instiktu bilo potrebno dosta vremena da se snađe u njima. Prvi radovi iz Pariza deluju potišteno i nesigurno, ali samo u poređenju sa samopouzdanjem koje je osetio u Holandiji i sigurnošću koje će tek steći na jugu. Njegova skromnost bila je stvarna, ali je uvek, makar i neznatno, bila u senci verovanja u sebe, koje je ponekad iznenađivalo i njega samog.

Vinsent je napustio Pariz i otišao na jug Francuske februara 1888. godine. Nastanio se u Arlu. Otišao je od Tea, jer je osetio da mora da bude sam, da ima neki prostor koji bi smatrao lično svojim. U početku je bio ispunjen nadom, osećajući da su stanovnici Arla ,,više umetnički nastrojeni od severnjaka, i kao ličnosti i po načinu života“.

Vinsent je želeo da Arl postane središte umetnika i uz dosta poteškoća je ubedio Pola Gogena da mu se pridruži (postoji i priča da mu je Teo platio) krajem oktobra 1888. godine. Pre toga, slikar je iznajmio ,,Žutu kuću“ , koju je u Gogenovu čast ukrasio nekima od svojih najvedrijih slika. Mnogo je očekivano od njihovog druženja, ali je brzo došlo do neslaganja. Gogen, smatrajući sebe obrazovanijim umetnikom, podsmevao se Vinsenovim slikama. Sam Vinsent je počeo da Gogena doživljava kao pretnju i njegova bolest je izbila u vidu strašne krize. Dvadeset i trećeg decembra odsekao je deo svog uha i poklonio ga jednoj prostitutki. Bio je ozbiljnije bolestan nego što je iko mogao da pretpostavi.

Da se Vinsent nije oporavio od strašnog nervnog sloma koji je doživeo 23. decembra 1888. godine, Teo, Gogen i njegovi malobrojni prijatelji bi to prihvatili kao gotovo neizbežno propadanje jednog izvanrednog , ali teško obolelog čoveka. Međutim, njegove patnje su se nastavljale.

Vinsent se mučio sa novim tehnikama i stilom slikanja. Poznato je da je jeo žutu boju misleći da će se na taj način osećati bolje. Pokušao je da što manje slika plavom bojom, verujući da je mračna i da mu škodi.

,,Ako već znaš da je po tebe opasno da imaš boje uz sebe, zašto ih onda, na primer, ne skloniš na neko vreme i samo crtaš? Mislim da je u takvim trenucima bolje da ne radiš sa bojama.“
                                                 – Teo Van Gog u pismu Vinsentu Van Gogu 3. januar 1890. godine 

                                      ,,Teško je umreti, ali je živeti još teže.“

Počev od decembra 1888. godine pa sve do svoje smrti, Vinsent je bio hronično, a povrmeno i akutno bolestan čovek. U maju 1899. godine pristaje da se leči u psihijatrijskoj bolnici. U 1890. godinu ulazi s opravljenjem praćenim raznim događajima. Krajem januara je dobio vest, koja ga je duboko dirnula, da je Teo dobio sina, kome su dali Vinsentovo ime. Međutim, to nije bilo dovoljno. Kada se oporavio, navaljiivao je da ode iz bolnice, a perspektiva slobode je eskalirala u vidu stvaralačke eksplozije. Pre odlaska iz bolnice završio je najmanje 11 slika u roku od 16 dana, od kojih su većina prava remek dela.

Međutim, stigavši do krajnje granice izdržljivosti, nesposoban da dalje podnosi teret svog rastrojstva, Vinesnt je izršio samoubistvo. Pokušaj je u početku bio bezuspešan, umirao je dva dana, odbijajući da bude spasen.

Teo Van Gog je umro samo šest meseci posle smrti svog mlađeg brata.

Vinsent Van Gog ostaće upamćen kao jedan od najvećih slikara, kao krhko stvorenje,  stalno bežeći od nečega, i naposletku.. bežao je od samog sebe, ali bezuspešno.

The post Vinsent Van Gog – „Tuga je tek mali početak“ appeared first on Portal Mladi.

Ne možemo da okolo naokolo, navodimo razloge i pravimo liste za i protiv zašto ili zašto da ne uradimo nešto, ne volimo nekog.

Nismo digitroni i nismo brojevi. Nemamo čipove (makar ne još) i neki profili na fejsbucima i ostalim društvenim rupama, ovaj mrežama, su zaključani, pa ne možemo tek tako da ,,očitamo“ nekog i da znamo šta sluša, sa čim jede palačinke, od čega voli sladoled i da li je psihopata, empatičan ili je samo medicinski nestabilan.

Ne možemo da lepimo etikete i da se sa ljudima ophodimo kao sa robom. Jaoj, pa mi smo dobili, mi ljudska bića, tu sposobnost mišljenja, empatije, saosećanja, racionalnosti, maštanja, hrabrosti, i generalno svesnog delanja i opet ništa. Ništa ne koristimo.

Replika iz jednog filma glasi: ,,Od svih životinja, ljude volim najmanje.“ Apsolutno tačno. Imamo moć da pomeramo granice, spašavamo svet, pravimo, delamo i menjamo sve što dotaknemo, a mi se zadovoljavamo time što smo ustali. Mnogo mi je teško što gledam kako se raspadamo i pokušavamo da žvaćemo već ubuđale delove sebe. Onda to ispljunemo i to serviramo kao svoju ličnost.

Ja sam Dunja. Volim da pišem, Van Gogha, imam petlju da tražim šta želim, obožavam jagode, imam kriv zub i ne znam da kažem ,,R“. Znam, ima mnogo sličnih meni, ali mogu da garatnujem da ako sutra umrem, postoje bar četiri osobe koje neće moći da zamisle svet bez mene. Budimo realni, svako ima makar jednu osobu kome bi ovaj život ne bi bio isti da te osobe nema. I, zato neću da budem ona tamo. Ne želim da budem okarakterisana i ne želim da bilo ko bude okarakterisan kao neodređena imenica. Nemam broj, nemam bar kod, nemam jedan pravac. Nisam majica da me neko stavi u fioku i složi. Niko nije. Zašto se onda zadovoljavamo da budem svrstani na neku policu?

Najviše me rastužuje to što kopamo te rupe i sve više upadamo u njih, ali hej, ako imamo selfi stikove moćićemo da stavimo telefon pa da vidimo posle prenos iz stvarnog života.

Samo napred.

(Ovo je bilo sarkastično, to znate?)

Ustanite iz tog kreveta, pomerite se malo, videćete da se lepše spava umoran od rada, no od ležanja.

Uostalom, ako već toliko volite prenose, kome ćete vi išta preneti, ako ništa značajno za ispričati i zabeležiti niste uradili?

The post Ljudi nisu kodovi pa da ih očitavaš appeared first on Portal Mladi.

Belina, kič, šljokice, zima, hladnoća, pokloni, miris kolača, zamagljeni prozori. Sve od polovine decembra do polovina januara je moj omiljeni period godine, mislim da je zima najlepši i najtopliji deo godine.

Svi su tu. U redu, nekad zato što moraju, a nekad jer jednostavno ne provodimo dovoljno vremena tokom cele godine, pa iskoristimo priliku tokom praznika. Oduvek mi je NG najvažniji praznik, sve je šljokičasto i sjajno i svi su euforični i svi se kao vole i sve je puno predivnosti i tog pozitivnog vajba.

Da, NG mi je bila najomiljeniji praznik, sve dok nisam počela svaki vikend da slavim kao da je sutra nešto novo. Obučem se lepo, stavim šljokice, ima mnogo ljudi, ima svetla u boji i sve je tako sjajno i sve je tako kao da je najluđa noć na svetu. Dođem sledeće jutro kući, izležavam se taj dan i prepričavam šta je bilo  ljudima  koji nisu bili. Da li sam ja to sebi ukrala najlepši praznik? Da li sam ja sama sebi uništila jedinu stvar koja me je podsećala na detinjstvo? U principu, ne bi me čudilo, jer sam ekspert za uništavanje, ali baš toliko da mrzim sebe…

Novogodišnji praznici bi trebalo da oznčavaju krajeve. Ili početke. Odluka je na vama: da li ćete da se obazirete na to što je kraj ili ćete početi da razmišljate o novim počecima. Ljudi mahom povezuju ostavljanje sa  krajevima. Kraj može da bude kraj iako te niko ne ostavi, kraj može da bude kraj čak i kada te ne boli ništa, nije ti teško što je kraj i što moraš sad nešto opet da počneš. Ono što je meni najbolje u vezi ovog doba jeste to da nikad nisi sam. Kao što već napomenuh, svi su tu. Tokom zime ne možeš da se osetiš usamljeno i  ne možeš da budeš tužan tek tako. Čak iako upadneš u depru, samo idi do grada, vidi kako  je okićeno i obavezno, kupi sebi Coca-Colu! Zima nije zima baš zima bez najlepšeg penušavog pića.

Kad bih mogla da opišem zimu kroz neke sitnice, rekla bih da je zima:

-,,Javi se kad stigneš.’’ poruka kad se kasno vraćaš kući
-Gibanica;
-Ćebe duks;
-Poruka koju dugo isčekuješ;
-Zagrljaj;
-Osvetljeni domovi sa zamagljenim prozorima;
-Flafi čarape;
-Ljudi, prelepi , spontani, prirodni ljudi!

Ne verujem u Boga, Nadu Macuru, Bus plus, Vučiću, ali verujem u ljude i Deda Mraza.

Deda Mraze,
 dojadilo mi je da te molim više, jer mislim da je tebi super što mi je život sranje.  Samo da ti kažem da sam ja to prihvatila i da mi je sad bolje nego ikad. Što se mene tiče, sama sebi ću da kupim cipele, šljokice i karmin i sama ću da se prva javim, i sama ću da dajem komplimente sebi i svima i sama sam naučila da volim i ne moraš da mi ispunjavaš želje. Ukrao si mi Novu godinu i ne verujem ti ni reč. Ja moj paketić ne dobijam već odavno, ali što bih čekala tebe da budem srećna?

P.S.

Ponekad pomislim da imam podvojenu ličnost. Ako si okrenuo papirić, znači da mi ne veruješ. Ti si mi jedina stvar u koju verujem, tako da potrudi se da mi ispuniš makar jednu želju. Svake godine mi makar nešto ispuniš, al hajde da ove godine to bude ono što mi je najviše potrebno. Znam da si okrenuo papirić.

S šljokicama,

Lusi

The post Ko mi je ukrao Novu godinu appeared first on Portal Mladi.