Vincent Van Gog je umro 29. jula 1890. godine posle hrabre borbe sa bolešću, usamljenošču i svojom preterano osetljivom, strastvenom prirodom.
Rodio se 30. marta 1853. godine u selu Grot Zundertu holadnskoj provinciji Severni Brabant. Bio je veoma vezan za porodicu, a njegova ljubav mu je bila uzvraćena na isti način. Međutim, još od rane mladosti, Vinsentova tvrdoglavost i teška narav su bila izuzteno teški, pogotovo za njegovog oca i starijeg brata Tea. Ipak, vezu između braće, ništa, pa čak ni slikareva narav, nije moglo pokidati. Vinsent je sve govorio Teu. Od najdubljih misli, strahova do najbanalnijh dešavanja kroz koje prolazio pisao je svom bratu.
Malo se zna o Vinsentovom životu iz vremena pre nego što je posato slikar.
Kao dvadesetgodišnjak je otišao u Englesku i radio je u ,,Haulipovoj“ londonskoj filijali. Dopadao mu se grad, ali je bio razočaran engleskom umetnošču. Ubrzo je, međutim, počeo da se divi nekim slikarima koji su izražavali religiozna i moralna osećanja. Tada se zaljubio u Judžini, ćerku svoje stanodavke, koja je na žalost bila verena. Moguće je da je ljubavni neuspeh bio razlog duševnog poremećaja koji je doveo do toga da da otkaz kod ,,Haupila“. U tim trenucima je bratu napisao : ,,Neka nas Bog sve više i više zbližava i čini nas pravom braćom.’
Godine 1881. Vinsent se pridružio svojim roditeljima u Etenu. On je odrastao na selu i njegova najdublja lična osećanja našla su odraza u temama uzetim iz beskrajnog ciklusa rada na poljima. Prvi završeni crteži iz Etena, mesta u kom su počeli njegovi ozbiljniji slikarski pokušaji, rađeni su na osnovu bakroreza prema Mijeovim slikama. „Sejač“ je bila jedna od njih.
Vinsentov napredak u Etenu prekinut je snažnom, ali neuzvrećnom ljubavlju prema njegovoj rođaki Kej Fos, koja je bila udovica. Kada ga je odlučno odbila, krenuo je za njom u Amsterdam, gde je doživeo dodatno poniženje. Odbila ga je rečima ,,Ne, nijednog trenutka, nikada“ koje je slikar veoma teško prihvatio. Posle toga je uspeo da se iskoleba od oca i nastanio se uz Teovu pomoć u Hagu, gde je stupio u vezu sa Sin, prostitutkom, sa kojom je počeo da živi. Vinsent je mnogo radio, ali su njegov karakter i nekonvencionalni način života dovodili do očajanja njegovo oca, koji je razmišljao o tome da ga, uz pomoć veštaka, zvanično proglasi umnobolnim.
,,Želim da pravim crteže koji mogu da ganu ponekoga.“ Pisao je Vinsent. ,,Tuga je tek mali početak..“.
Njegovo saosećanje za žene u nevolji, bilo je duboko i onespokojavajuće.
Kada je 1883. Godine, otišao iz Haga u severnu močvranu pokrajnu Drente, satima je lutao po polju. Novi predeo mu se mnogo dopadao i radio je onoliko koliko je mogao u uslovima nedostataka materijala i neposedovanja ateljea. Teu je napisao 20 pisama u roku od 11 nedelja – neka su bila razvučena, a neka puna poetskih opisa.
Vinsent je nastavio da se bavi seljačkim životom u svojim slikama. Svojim složenim narativnim detaljima „Ljudi koji jedu krompir“, u poređenju sa njegovim drugim slikama iz seoskog života, zahteva drugu vrstu posmatranja. Nikada u umetnosti poštovanje prema radu nije bilo prikazano na tako maštovit i izražajan način.
Vinsent je stigao u Antverpen novebra 1885. godine, delimično i zbog toga da bi izbegao tračeve o sebi i jednoj mladoj seljanki, ali, pre svega, da bi našao nove sadržaje za svoje slike. Obuzet lepotom grada i traženjem novih tema za slikanje, slikar je i konačno mogao da se upozna sa drugim umetnicima. Bio je kao malo dete koje je ostavljeno samo, ne znajući gde prvo da krene. Bio je očaran svim novim pruženim stvarima i inspiracija ga je podstakla da slika devojke.
Godine 1886. kreće na Antverpensku akademiju i tamo se upoznaje sa ostalim učenicima i polako shvata šta znači slikarstvo. Iako je bio spreman da uči, zaprepastio je svoje kolege time što nije odustajao od brzine i smelosti svojih metoda. Nema sumnje da ga je nepoznato okruženje i poniznost koja je išla uporedo sa njegovim tvrdoglavim ponosom, izbacila iz koloseka i dovela do nekih razočaravajućih rezultata.
Vinsent stiže kod brata u Pariz, u martu 1886. godine. Malo se zna da je zapravo Teo bio taj koji ga je upoznao sa svim ostalim umetnicima sa Monmartra, jer je bio galerista.
Teo ga je očekivao tek u junu. ,,Ne ljuti se što sam došao ovako iznenadno.“, napisao je zabrinuto Teu u pismu koje mu je posalo sa stanice. Uselio se kod brata, koji je bio prinuđen da nađe veći stan, i ubrzo je počeo da radi, skicirajući na otvorenom. U Parizu je stekao nekoliko dobrih prijatelja i obožavalaca (Lotreka, Gogena, Monea, Pisara, Dega, Sezana), ali je o njemu, kao čoveku i umetniku, preovlađivalo mišljenje da je prilično neobičan. Smatralo se da je dobrog srca, ali istovremeno svadljiv i tvrdoglav – često je iskušavao Teovo strpljenje, koji je bio prilično plemenitog duha, ali su njegove sumnje u vrednosti svog brata kao slikara dovodile do velike napetosti između njih.
Budući da je Vinsentovo dopisivanje sa Teom prestalo posle dolaska u Pariz, o njegovim osećanjima prema slikanju tokom boravka u tom gradu znamo manje nego u drugim razdobljima njegove slikarske karijere. U Antverpenu je želeo nov početak, posle svojih značajnih uspeha u Holandiji. Rezultati nisu bili zadovoljavajući, ali nije bilo povratka nazad. U Parizu ga je opsedalo mnoštvo raznolikih zbunjućih zamisli, pa je njegovoj inteligenciji i instiktu bilo potrebno dosta vremena da se snađe u njima. Prvi radovi iz Pariza deluju potišteno i nesigurno, ali samo u poređenju sa samopouzdanjem koje je osetio u Holandiji i sigurnošću koje će tek steći na jugu. Njegova skromnost bila je stvarna, ali je uvek, makar i neznatno, bila u senci verovanja u sebe, koje je ponekad iznenađivalo i njega samog.
Vinsent je napustio Pariz i otišao na jug Francuske februara 1888. godine. Nastanio se u Arlu. Otišao je od Tea, jer je osetio da mora da bude sam, da ima neki prostor koji bi smatrao lično svojim. U početku je bio ispunjen nadom, osećajući da su stanovnici Arla ,,više umetnički nastrojeni od severnjaka, i kao ličnosti i po načinu života“.
Vinsent je želeo da Arl postane središte umetnika i uz dosta poteškoća je ubedio Pola Gogena da mu se pridruži (postoji i priča da mu je Teo platio) krajem oktobra 1888. godine. Pre toga, slikar je iznajmio ,,Žutu kuću“ , koju je u Gogenovu čast ukrasio nekima od svojih najvedrijih slika. Mnogo je očekivano od njihovog druženja, ali je brzo došlo do neslaganja. Gogen, smatrajući sebe obrazovanijim umetnikom, podsmevao se Vinsenovim slikama. Sam Vinsent je počeo da Gogena doživljava kao pretnju i njegova bolest je izbila u vidu strašne krize. Dvadeset i trećeg decembra odsekao je deo svog uha i poklonio ga jednoj prostitutki. Bio je ozbiljnije bolestan nego što je iko mogao da pretpostavi.
Da se Vinsent nije oporavio od strašnog nervnog sloma koji je doživeo 23. decembra 1888. godine, Teo, Gogen i njegovi malobrojni prijatelji bi to prihvatili kao gotovo neizbežno propadanje jednog izvanrednog , ali teško obolelog čoveka. Međutim, njegove patnje su se nastavljale.
Vinsent se mučio sa novim tehnikama i stilom slikanja. Poznato je da je jeo žutu boju misleći da će se na taj način osećati bolje. Pokušao je da što manje slika plavom bojom, verujući da je mračna i da mu škodi.
,,Ako već znaš da je po tebe opasno da imaš boje uz sebe, zašto ih onda, na primer, ne skloniš na neko vreme i samo crtaš? Mislim da je u takvim trenucima bolje da ne radiš sa bojama.“
– Teo Van Gog u pismu Vinsentu Van Gogu 3. januar 1890. godine
,,Teško je umreti, ali je živeti još teže.“
Počev od decembra 1888. godine pa sve do svoje smrti, Vinsent je bio hronično, a povrmeno i akutno bolestan čovek. U maju 1899. godine pristaje da se leči u psihijatrijskoj bolnici. U 1890. godinu ulazi s opravljenjem praćenim raznim događajima. Krajem januara je dobio vest, koja ga je duboko dirnula, da je Teo dobio sina, kome su dali Vinsentovo ime. Međutim, to nije bilo dovoljno. Kada se oporavio, navaljiivao je da ode iz bolnice, a perspektiva slobode je eskalirala u vidu stvaralačke eksplozije. Pre odlaska iz bolnice završio je najmanje 11 slika u roku od 16 dana, od kojih su većina prava remek dela.
Međutim, stigavši do krajnje granice izdržljivosti, nesposoban da dalje podnosi teret svog rastrojstva, Vinesnt je izršio samoubistvo. Pokušaj je u početku bio bezuspešan, umirao je dva dana, odbijajući da bude spasen.
Teo Van Gog je umro samo šest meseci posle smrti svog mlađeg brata.
Vinsent Van Gog ostaće upamćen kao jedan od najvećih slikara, kao krhko stvorenje, stalno bežeći od nečega, i naposletku.. bežao je od samog sebe, ali bezuspešno.
