– Budite uporni jer se upornost uvek ceni. Umetnost je stvoriti brend, ali kad ga stvorite već ste pola posla uradili. Pogledajte oko sebe, znate li da dnevno vidite preko deset hiljada brendova, a da toga niste ni svesni? – rekao je Krsmanović i istakao da je najviše ponosan na svoj projekat Mladi Ambasadori koji je pokrenuo u Nišu.

Nakon Branka Krsmanovića, učesnicima SKONP konferencije obratio se Marjan Cvetković, predsednik Krovne organizacije mladih Srbije i govorio na temu kako biti lider u savremenom svetu.

– Volontirajte! Volontiranje nije besplatno, ono je dobrovoljno. Neće vam doneti novac, ali doneće vam kontakte, praksu i nova iskustva. Imam mnogo iskustva u organizovanju menadžmenta volontiranja i znam da su najuspešniji ljudi počeli baš volontiranjem, ako date sto posto sebe i trudite se , nemoguće je da vas neko ne primeti. – rekao je Cvetković mladima, istakavši da mu je ovo poslednje predavanje koje drži kao predsednik Krovne organizacije mladih jer se iz nje povlači posle decenije i po i drago mu je što sa baš sa mladima Novog Pazara završava jedan deo svoje karijere.

Posle gospodina Cvetkovića, mladima je na temu marketinga u dvadeset prvom veku govorio marketing konsultant, Ivan Bildi. On kritikuje obrazovni sistem u Srbiji i kaže da mladima ubija kreativnost i kaže da se mladima do fakulteta učenje zgadi, čast izuzecima.

– Tehnologija se razvija neverovatnom brzinom i niko je ne može zaustaviti. Marketari su ubedljivo uništili svaki medij jer niko od nas ne voli reklame koje nam svugde iskaču, zato smo sa svojim smartovima i svojim društvenim mrežama postali male medijske kuće i sami biramo šta želimo da vidimo. Fejsbuk je sa više od milijardu korisnika najveća virtuelna država na svetu i poseduje najviše podataka o nama, prati naše lajkove i šerove i baš zbog toga nam reklame na njemu najmanje opterećuju. – rekao je Ivan Bildi.

Poslednji dan konferencije završio se predavanjem Karolja Kunoša, menadžerom i berzanskim trgovcem na temu ,, Berza kao mogućnost za mlade u današnjem poslovnom okruženju ‘’

Danas će učesnicima, treće po redu SKONP konferencije, biti uručeni sertifikati, a nakon toga će otići zadovoljni svojim kućama, kao i organizacija Studentskog parlamenta Novog Pazara koja je uspešno realizovala još jedan projekat kao što je SKONP konferencija.

Vidimo se sledeće godine.

The post Završena SKONP konferencija : Postani mladi lider u savremenom svetu appeared first on Portal Mladi.

.

Konferencija je počela PANEL diskusijom ,,Preduzetništvo mladih kao razvojni potencijal Srbije“  u kojoj su učestvovali : predstavnik Ministarstva prosvete, Irfan Dugopoljac, direktorka Privredne komore Srbije Nermina Ljubović, profesor doktor Državnog univerziteta Novog Pazara, Ibrahim Tomić, predstavnik kancelarije za mlade Novi Pazar, Džemaludin Paučinac, predstavnik kompanije ,,ULKER“, Zoran Ćirović i preduzetnik ,,BRUG JEANS-a“, Amel Mujanović.

Svi panelisti bili su saglasni oko jedne stvari, da je u mladima najveći potencijal i da u mlade treba ulagati jer su oni naša sadašnjost, ali i naša budućnost.

,, Prema istraživanjima više od polovine mladih preko dvadesetpet godina nema stan, nema stalan posao i nije u braku , a više od polovine mladih od devetnaest do dvadesetpet godina nema posao i spada u izdržavana lica. Svaki pet čovek u Srbiji je vlasnik kompanije ili firme, a mladih preduzetnica je tri puta manje od preduzetnika, morate priznati da su podaci poražavajući, ali problem ove zemlje nije sama nezaposlenost mladih već i neaktivnost mladih koja je prošle godine iznosila sedamdeset posto. “ izjavila je direktorka Privredne komore Srbije, Nermina Ljubović i pozvala mlade da u toku studiranja obogaćuju svoj CV i da slobodno zatraže pomoć od institucija ukoliko imaju ideju za pokretanje biznisa, i sigurna je da će dobru ideju svako prepoznati.

Konferencija se posle završetka PANEL diskusije,  nastavila prezentacijom na temu Održivi razvoj gradova, koju je uradio student doktorskih studija Geografskog fakulteta univerziteta u Beogradu, Predrag Momčilović i mladima približio ekološke probleme naše zemlje.

Poslednje predavanje drugog dana konferencije održao je mladi preduzetnik i osnivač nekoliko StartUp kompanija, Nikola Vučićević. Nikola je podsetio mlade da diploma jeste bitna, ali takođe je bitna i praksa oko koje se mladi u  Srbiji sve manje trude.

,,Prilike su tu da bi se grabile. Nemojte čekati da završite fakultet jer vaša diploma, kao sama , u tom trenutku neće vredeti,  u toku studija volontirajte, stičite znanja iz svake oblasti i stičite konflikte koji na kraju ispadnu najbitnijI. Pre novca i svega što ide u to, za dobru biznis ideju najviše uložite vašu volju i trud, i ne plašite se neuspeha, oni su neminovni, trudite se samo da vaši uspesi nadjačaju vaše neuspehe. “ rekao je Nikola Vučićević mladima i pozvao ih da mu se za bilo koji savet kako postati uspešan preduzetnik obrate na mail nikola7383(et)gmail.com .

The post Drugi dan SKONP konferencije : Kako postati mladi preduzetnik appeared first on Portal Mladi.

Konferencija u organizaciji Studentskog parlamenta Državnog univerziteta u Novom Pazaru, tradicionalno SKONP (Studentska konferencija Državnog univerziteta u Novom Pazaru), juče je svečano otvorena, i tako okupila preko stopedeset studenata svih Državnih univerziteta u Srbiji.

Konferencija se održava već treću godinu za redom, a tema ove godine je: “Savremeni trendovi i liderski potencijal mladih“. Realizovaće se na Zlatiboru od 14. do 17. marta 2016. godine. Predavanja će obuhvatiti teme iz Ekonomije, IT-a, privrede i razvoja kapaciteta mladih.

Rektor  Državnog univerziteta Novog Pazara, profesor doktor Miladin Kostić, svečanim  govorom otvorio je konferenciju, i dobio zahvalnicu od strane Studentskog parlamenta Državnog univerziteta u Novom Pazaru, na izuzetnom doprinosu u radu Studentskog parlamenta i realizovanju same konferencije.

Konferenciju su podržali:
– Državni univerzitet u Novom Pazaru
– Privredna komora Srbije
– Privredni forum mladih – Youth business forum – Привредни форум младих
– Kompanija prehambenih proizvoda „Ülker„
– Kompanija „Red Bull„
– Portal Mladi
– najstudent.com“

,,Očekujem da naučim nešto novo, steknem neka nova iskustva i druženja “ rekla je Melisa Vugura, studentikinja četvrte godine Ekonomskog fakulteta, Državnog univerziteta u  Novom Pazaru.

,, Nadam se da ću moći da pitam predavače sva pitanja koja bi mogla biti značajna za mene i naravno, steknem neka nova iskustva “ rekao je Edvin Alsa, student četvrte godine Ekonomskog fakulteta, Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

The post Svečano otvorena SKONP konferencija na Zlatiboru appeared first on Portal Mladi.

– Nemoj da ideš. 

 Rekla je Dora, pre nego što je pala ispod kafanskog stola.

Nisam bio siguran šta je bilo teže podići sa poda – pijanu Doru ili njenu pijanu tvrdoglavost. 

– Ne možeš da odeš, šta ću ja bez tebe? 

Dori je trebalo šest meseci da ovo kaže, iako joj je pogled govorio sve ono što je prećutala. 

I te večeri , u Nikad više listu dopisala je vinjak. 

…

Krnjio se i ovaj februar, bitni i nebitni dani su došli i prošli, 

a ja sam gledao kako se meseci povijaju predam nom i mogao sam samo da sačekam još malo.

Prosuto sunce prelivalo se preko modrih ulica i takmičilo se sa mislima koje su kipele. 

– Dobro sam, samo me glava rastura, izvini na ispadima sinoć.

Odgovorila je Dora na moj sms u kome sam pitao kako je.

Dan je bio za slušalice u ušima, patike, trenerke, naočare za sunce i duge šetnje bez cilja. 

Svašta moram da uradim pre nego što krenem. Ali znam koje stvari neću moći. Da sa Dorom igram igrice ceo avgust i bezbrižno čekam novu školsku godinu. Ili da sa Mikijem pijem viski kao pre, pričam o politici, sponzorušama i životu i jedem pijanu piletinu. 

Kalendari k’o kalendari, nikad nisu bili bitni zbog datuma, već zbog onih koji nisu tu ili tek neće biti.

Pre nego što krenem želim da kažem da tvoje emocije zaslužuju veće planove od toga da budu hranaza nečiji ego. Ako ne naučiš da kontrolišeš svoje emocije, kontrolisaće ih neko drugi. 

I uništiće te.

Obraćaj pažnju na sitnice, na detalje. Neke sitne šale, naizgled naivne, neke nebitne izjave, toliko mnogo umeju da kažu o karakteru čoveka, samo ti ne obraćaš pažnju.

Zarojali su ti se leptiri u stomaku, pa se polivaju insekticidima? Nekad to uradiš sam, nekad ti to

uradi neko drugi. Raspadanje je sastavni deo obnavljanja.

Nek te uporni, predani i privrženi ljudi uvek motivišu i navode da se potrudiš. A još ako su ti ljudi tvoji prijatelji, možeš samo da budeš ponosan.

I nemaš ti ništa od toga kad ti kažu da misle na tebe, ako ti to ne pokazuju. 

Ako jednom progutaš izgovor ‘’nemam vremena’’, pokušaće da ti ga serviraju redovno. 

Nema vremena? Nek nađe. Nek ga izmisli. Ili nek ne očekuje da ga ti imaš.

Samom sebi budi pokret otpora.

Prolazio sam pored Mikijevog faksa i želeći da se našalim, poslao sam mu poruku.

 – Šobra, ti ćeš ustvari biti srećan kad odem – neće imati ko da te smara u čitaonici. 

 – Najjače da ću da budem srećan što odlazi neko ko bi uradio sve za mene 

 Čak je i on bio ozbiljan.

Srpski medjiji kažu da mladi iz Srbije odlaze zbog nezaposlenosti, jer smo sa braćom Makednocima, zemlja sa najvećim brojem nezaposlenih u regionu. U svetu smo na drugom mestu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, jedina zemlja koja je ispred nas je zapadnoafrička država Gvineja Bisao. Odliv mozgova nije samo problem Srbije već je to karakteristika mnogih zemalja u svetu kao na primer Švajcarske (!?), čiji mladi odlaze u SAD. Problem odlaska mladih iz naše zemlje više se ne može rešiti, možda se u budućnosti može smanjiti cifra ljudi koji odlaze. Zašto se ne bi poradilo na uslovima da se ti isti ljudi, koji su otišli da studiraju, vrate u svoju zemlju? Da znanje koje su stekli tamo negde iskoriste da unaprede razvoj svoje zemlje i za to budu pristojno i zasluženo plaćeni? Lepo je biti patriota i  umereni nacionalista, ali čovekova priroda je da je samom sebi najbitniji, kao i njegova budućnost, koja je u našoj zemlju u magli. 

Pre nego što krenem verovatno ćeš me pitati zašto sam se otuđio. A ja ću ti odgovoriti da svako gaji svoje demone, hrani ih na svoj način i manje ili više ih kontroliše i deli ih samo sa onima koji    mu mogu pomoći da ih obuzda. Znaš da se ja ne vežem za ljude, ja se upetljam kao slušalice. 

A posle nemam živaca da se razmrsim.

I ne, ne misli da sam loš zbog toga. Loš sam čovek jer je previše dobrih ljudi koji sami za sebe pričaju da su dobri.

I ne, neću odustati, jer su razlozi za odustajanje pogrešni, kad razlozi budu pravi i odustajanje će biti pravo. 

I shvati da su neke želje prosto prejake i koliko god se trudio da im se opireš uvek te savladaju, uvek. Moje želje nalaze način, ne izmišljaju opravdanja, a tvoje nek ostanu da čekaju hrabrost. 

I seti se činjenice da kada znaš da će se nešto završiti, ne dozvoljava ti da uživaš dok traje. 

The post Pre nego što krenem appeared first on Portal Mladi.

Mraz je popustio te noći i dok je mesec sa senkama plesao po snegu, na dva kraja sveta, dva početka su lutala, tražeći jedno drugo.

Stajali su jedno naspram drugog, kišna maglovita noć i topli glas koji je rasterivao hladnoću. Spremni za nespremnost. Nespremni za spremnost.

Imao je taj jedan oblak u koji je trpao sve ono o čemu više nije želeo da misli, a onda, onda ga je jednog dana iz tog oblaka pogodio grom.

Trava spržena ledom krckala je pod njegovim cipelama. I dok je nakvašena jakna postajala preteška, januar je vodio na put čoveka bez puta.

Okej. Zvanično sam prsao!

Dobro. Oprašta se. Zbog januara…

Koliko se samo promenio. Devetnaest godina budio je u meni najlepše uspomene, a danas budi ispitni rok.

Previše brzo prolaze ovi spori dani i sve mi je dalje ono što želim da mi bude bliže, a moji koraci su sitni, a sve svoje dam da ih napravim.

Vraća mi se u srednju, bar na kratko. Prepisuje mi se domaći. Škripi mi se kredom po tabli. Biva mi se izbačen sa časa.Vraća mi se ono vreme kad sam imao nekog kome je moj osmeh popravljao dan. Zbog tog nekog sam se i smejao. Iako su ljudi bili užasni, iako sam jedva čekao da odem.

… 

Bio je to samo još jedan dan proveden u čitaonici. Stanje ispitnog šoka.Već sam i zaboravio kada sam postao ovakav robot. Spržen mozak od statistike i oči uprte u prozor sami su donosili zaključke koje bi kad-kad prekinula Mikijeva rečenica Šta si se zamislio?

Kakav bi to dan bio kad bar jednog jutra ne bi pomislio na ono o čemu misliš baš svakog? Odvikavanjem od nečijeg prisustva je navikavanje na to da nije tu. Ne, nisam birao. Dozvolio sam da budem izabran. I tu počinje sav moj zajeb.

Da li sam ikad dobio koliko sam dao i da li sam ikad dao koliko sam dobio?

Život je berba, ne borba. Berba svih lepih stvari koje ovaj život nudi. Borba postaje onog trenutka kada neko želi da ubere isto što i ti.

Neki krajevi počnu mnogo ranije pre nego zaliče na kraj. A onog trenutka kad počne da mi preskače srce zbog nerviranja, shvatim koliko ne umem da živim. A ja živim kao neko ko je zdrav, a nije. Kao neko ko je bezbrižan, a nije. Kao neko ko je apatičan, a nije.

Teši me činjenica da nedovršenu priču i kad smestiš u prošlost, ona nekako nađe put do sadašnjosti.

Samo mogu da poželim sreću dragim ljudima, koji su pristali na nešto, jer su izgubili bolje, jer se plaše da ne mogu bolje ili da to neće naći.

I baš kad pomisliš da misli ne mogu još više da se zakomplikuju, pristigli sms te razuveri.

Spremaj se polako, odgovorili su.

Početkom februara potpisuješ ugovor!

Zovem te kasnije.

The post Stanje ispitnog šoka appeared first on Portal Mladi.

31.12.1994.

Bio je samo to još jedan ispraćaj stare godine u provinciji. Bili su kod komšija na večeri kada je osetila trudove. Beba je trebalo da se rodi još pre jedanaest dana. Dva sata pre ponoći više nije mogla da izdrži. Krenuli su njegovim starim plavim stojadinom, koji je i dalje imao letnje gume. Sa njima je pošla i njegova majka, krišom ponevši beli peškir i makaze, za svaki slučaj. Sat i po kasnije bili su u zaglavljenom liftu pančevačke bolnice. I baš kada je pomislila da će se beba roditi,lift je krenuo. Na porodljiskom odeljenju, dvanaest minuta pre dočeka Nove godine, sačekao ih je pijani doktor, smešući se njenom izbezumljenom licu.
Pola sata kasnije, rodio sam se ja.
-Doktore, je l’ on prva beba Pančeva? –Pitala je, dok joj je moja majušna glava bila na ramenu.
– Sestro, ja sam mog rodila pre sedam minuta – Rekla joj je Romkinja dva kreveta od nje.

…
Kaputi, pletene kape, lokali koji odišu toplinom, euforijom praznika, šoljom toplog napitka u rukama dragog stvora. Zato se voli zima.
Kad pogledam godinu iza sebe, nisam postao član nikakve stranke, organizacije ili sekte. Izgleda da sam bio samo jedan običan grešnik. Što se naše države tiče, nije se promenilo ništa. U školama ukidaju veronaku. Kako stoji srpska ekonomija, govori to što su Stanija i Mimi Oro diplomirale istu. I da, novinari ne kleče, ali nemaju ni muda da se odbrane sami. Kao što rekoh, nije se promenilo ništa.
U Novoj godini želim da mi više nikada ne zafali koji minut da budem prvi, koji poen da položim kolokvijum i koji dinar da kupim sok. Oduvek sam bio skroman.
Želim mnogo tih retardiranih zagrljaja. Oni su tako jednostavni, a opet ih mnogi ne umeju. Zagrljaj je uvek pravi izbor. Kad je teško, kad je hladno, kad si srećan, kad si tužan. Uvek. Čak i ovaj moj retardirani, kojim tapkam zagrljenog.
Želim da negde jednostavno pripadam i da me neki jednostavno kapiraju. Malo je takvih.
Želim da uvek postoji neko ko me čeka. Strašno je kada te niko ne čeka. Kada nemaš gde da stigneš i nemaš gde da se vratiš.

Želim da prestanu da lažu da me ne lažu. Plaše me ljudi koji mogu da te gledaju u oči dok izgovaraju laž bez trunke stida.
Želim da se prošlost nikada ne ponovi. Iako me plaši činjenica da bih bez razmišljanja živeo nastavak te završene priče.
Želim da kratko čekam. Od čekanja možeš dobiti sede, gastritis, depresiju, spoznati osobine koje nisi ni znao da poseduješ, lekciju i jedno veliko ništa.
Ima tih nekih ljudi koji nikada ne kažu volim te, a vole. Umesto toga kažu toplo se obuci, javi se kad stigneš, smanji cigare. Al’ opet, želim da ti ljudi kažu volim te ’jer su reči ponekad dovoljne da reše sve.
Želim da oprostim sebi. Najteže je to uraditi. Oprostiti što su ti se desili neki ljudi i oprostiti što si neke pustio da odu.
Želim da odem tamo gde sam pustio da odu i moje misli. Negde daleko.
Posle nekih ljudi ostane tupa navika da je muzika uvek polutiha, čisto da remeti tišinu. Želim da ružne navike nestanu.
Želim da nestanu lažne nade. Jednom sam između redova prepoznao lažnu nadu i tada je na meni bilo da je ubijem. Ne želim opet.
Svaki čovek ima prag tolerancije i svako srce ima prag bola. Želim da moji pragovi porastu.
A, da me sad neko pita – parče neba, gitara i čaša piva. Hvala.
Ja sam srećan čovek.

The post Želim appeared first on Portal Mladi.

Standardno jutarnje tuširanje u podne. Sa otvorenim prozorom u sred novembra. Najviše razmišljam dok se tuširam i šetam. Telefon je na veš mašini vrteo tradicionalnu tuš plej-listu, dok su misli silovale mozak.

Funkcionišem po principu šta bude biće, ali ja moram da se borim da bude. Tako nekako.  Ali i mnogo čekam.

Čekam da dođe, da prođe. Usrah se od nekog čekanja.

I previše maštam. Moje savršeno izmaštano sranje. Toliko izmaštano da nikada ne mora biti i ostvareno.

Prazna flaša viskija odavno je napunila godinu dana, a porodica i zdravlje postale su misaone imenice.

Šta ti se desilo, Kihote? Gledao sam se u zamagljenom ogledalu.

Eno ih, samo niču, nove vetrenjače, moj Kihote. Čekaju te, sam si ih posadio.

Moj psiho momenat prekinula je zvonjava telefona. Dora.

– Šta radiš? –

– Tuširam se –

-E, super, kasniću petnestak minuta, ne moraš da žuriš, gubi se veza, vidimo se – rekla je i prekinula vezu.

…

Četrdeset minuta kasnije, Dora je konačno stigla u kafić.

– Petnestak minuta? – Rekao sam Dori, dok je joj je konobar kupio malo vremena da smisli dobar razlog.

– Produženi s mlekom i čašu vode – Rekla je Dora, skidajući naočare.

– Petnaestak minuta ? – Ponovio sam.

– Je l’ znaš da je tačnost vrlina usamljenih ? – Rekla je Dora, listajući pićovnik.

– Je l’ znaš ti da je kašnjenje mana neodgovornih i bezobzirnih? – Pitao sam je drčno.

– Ja uvek kasnim. – Rekla je Dora i dodala – i to ti nikad nije bio problem. – 

– Pa, sad jeste . – Odbrusio sam.

– Pa naravno da jeste, savršeno si spakovao ovaj nebitni problem u svoj džak problema. Da bude još teži. – Rekla je Dora i posle nekoliko trenutaka ćutanja, dodala – Zašto se ne trudiš da gledaš pozitvne strane toga? Čega se plašiš? Nedostajanja? –

– Ne – Odgovorio sam, ne gledajući je u oči.

-Nego ? – Upitala je radoznalo.

-Zaborava.

…

Vraćajući se kući, pokušavao sam da odmrsim slušalice, kad su mi već misli zamršene.

Moj retardirani zacrtani tok misli. A takav tok neminovno vodi u isključivost. I usamljenost.

Dati se, do one ivice gde se gine ili poleti. To sam ja. Znao sam da ostajem i kad nije bilo nikakvog smisla ostajati. Znao sam da pokušavam i kad nije bilo smisla pokušavati. Naučiću i da odem.

Valjda.

Navikao sam ljude da mogu sam, pa mi sad niko ne veruje da ne mogu.

– Ju – Presekao me je ženski glas osobe u koju sam se zakucao.

Baba.

– Izvinite, nisam gledao –

– Ma ništa, sinko, kako je Leo? – pitala je Baba.

– Dobro mu je u provinciji, danas idem kod njega. – Rekao sam, otključavajući vrata zgrade.

– Pozdravite ga – Rekla je baba, nasmešivši se.

– Hoću – Odgovorio sam joj, zatvorivši vrata.

Više ne gledam ni kuda idem.

Od svega što umem, najbolje umem da preterujem.

…

Dvadeset i osam sati kasnije, Mila je postala punoletna.

Da, ona mala nesposobna kretenuša je odrasla. Kada i kako, ne znam. Ali ovo je bio njen dan, iako sam imao osećaj da je i moj.

U fotografskom studiju, ispred platna, kao u bajci, našla se čitava jedna familija. Bar na jedno veče, bar kobajagi, što bi rekao ćale.

I tog trenutka slučajno sam se prepustio sreći, iako sam znao šta posle nje sledi, dok je napolju novembarsko leto počeo da prekiva sneg.

Kasnije u toku večeri, i flaša viskija se napunila. Hvalio sam se njom, iako sam znao da će se možda opet isprazniti. Ali me je činila ponosim. A čitava situacija činila me je najzdravijim i najsrećnijim bićem na svetu.

Ispijajući svoj treći vinjak, shvatao sam da se možda nekih stvari neću sećati. I nije me nešto bilo briga. Znao sam da osećaj nikada neću zaboraviti.

I poželeo sam da traje.

Promeni broj. Precrtaj datume. Pljuni na kalendar. Ostavi prošlost gde joj je mesto, uživaj u sadašnjosti, pozivitno čekaj budućnost.

I, diši.

The post Diši appeared first on Portal Mladi.

Narednih nekoliko dana Sajmon i ja postali smo dobri prijatelji. Bezbroj puta mi se desilo da neko ko mi se na početku nije svideo, kasnije postane osoba koja mi znači, tako je bilo i ovog puta.

U Beogradu je uveliko vladala jesen, dok se u Barseloni leto još zadržalo.

Mnogo informacija, opijanja, izveštaja i hedfakera kasnije, stigli smo do pretposlednjeg dana.

Sajmona su probudili talasi i pogledavši mamuran na sat, pomislio je da se uspavao.

Prišao je krevetu i drmanjem me probudio.

– Hej,još koliko traje doručak? – pitao me je nervozno, očekivajuci da će dobiti brz odgovor

– Pet minuta – Odgovorio sam mu komirano,ni ne pogledavši na sat

U sledećem trenutku čuo sam glasne korake i vrata koja su zalupila.

…

Malo kasnije, probudila me je glasna muzika na televizoru.

Ašilda je ležala na Sajmonovom krevetu i čuo sam da se neko tušira u kupatilu, verovatno Sajmon.

– Šta ćeš ti ovde ? – Pitao sam Ašildu ,trljajući oči.

– Oh, da li se to uspavani Sibirac konačno probudio? Više nisi samo pička,sad si i lažov.- Rekla je Ašilda i zbunila me.

– Ne razumem ? –

– Slagao si Sajmona da se doručak završava,mučenik se zaleteo u salu, udario u sto sa voćnim jogurtom i voćem, sve se prosulo po njemu i podu. Možda će one kajsije moći da spere sa sebe,ali onu sramotu nikada – Rekla je i nasmejala se.

– ‘Aj izadji iz sobe – rekao sam Ašildi, koja je ustala, pokazala mi srednji prst i otišla.

-Sajm , jesi li ok? – Lupao sam Sajmonu na vrata kupatila

-Ma jesam , ne brini ništa – Rekao je i otvorio vrata kupatila, koje je bilo u pari.

-Nemoj da se ljutiš,molim te. Nisam ni gledao na sat, znaš kakav sam kad se komiram , nisam te namerno slagao, izvini.

-Ma ok je, Džouk, ne ljutim se -Rekao je Sajmon i zagrlio me.

Poslednji dan proveli smo svi zajedno na plaži i krenuli na večeru.

-Hoćeš posle večere sa mnom da pokupujem još neke poklone? – pitao sam Sajmona.

-Ok – Rekao je Sajmon dok se davio u morskim plodovima.

Ašilda me je nervozno gledala dva stola od nas i nešto šaputala drugarici pored.

– Ova narkomanka me ne podnosi izgleda – Dobacio sam Sajmonu

-Da, da – Rekao je Sajmon – I meni se tako čini.

Tonu hrane kasnije, izašli smo iz sale, uleteo sam u lift ,dok je Sajmon ostao ispred.

– Hej ,Džouk, ne mogu sa tobom, izvini, ići ću do plaže, želim da budem malo sam.

– Ok – Zbunjeno sam mu rekao.

…

Vraćao sam se u sobu posle kupovine i video Ašildu kako se šeta po našem hodniku.

Ušao sam u sobu ,a nekoliko minuta kasnije, za mnom je ušao i Sajmon.

– Što se ona narkomanka Ašilda motala po našem spratu, zar ona nije na spratu ispod?

– Nemam pojma – Odgovorio mi je Sajmon – Laku noć, avion mi poleće u sedam ujutru.

– Laku noć, druže – rekao sam Sajmonu.

Sajmon je,nekoliko minuta kasnije, zahrkao. A ja sam razmišljao o Londonu.

Kako je život promenljiv. Do juće gledaš jedan put i jednu stazu,u jednom trenutku samo ti se bljesak Sunca prelomi preko očiju i to je odjednom drugi put.

Novi ljudi, novi ciljevi, nove želje. Sve se menja iz dana u dan. Juče voliš jednu osobu , danas drugu, sutra neku treću.Tako je promenljiv da se ponekad uplašim hoću li uspeti da … se pokupim sa svi promenama koje se dešavaju.

…

Alarm me je probudio u sedam,spremio sam se za transfer do aerodroma i pročitao poruku koja mi je ostavljena na krevetu.

– Ortak,nisam hteo da te budim. Srecan ti put i vidimo se za koji mesec,svideće ti se London,ne brini.

Sajmon

Nekoliko minuta kasnije, u autobusu do aerodroma , razmišljao sam o Sajmonu, Londonu, i tome kako je sve prošlo i bolje nego što sam očekivao. Nije više bila bitna ni ekonomija , ni ponuda. Iskustvo je nešto najbolje što čovek može da ima.

Proverio sam kako stojim sa finansijama na kartici posle kupljene vode i grickalica.

-Jedan evro i dvadeset centi.

Sranje.

Dobro, dva i po sata do Beograda, imam dinare, novac mi ni neće biti potreban.

…

Stigao sam na aerodrom i otišao da se čekiram.

Nije bilo gužve.

-Izvinite, gospodine, nešto nije u redu sa Vašim letom, idite do šaltera naše kompanije, možda će Vam oni pomoći. – Rekla mi je meleskinja na šalteru.

Klasika. Nisam se mnogo potresao, lutao sam po španskom aerodromu i milion godina kasnije, našao šalter kompanije sa kojom ću leteti.

– Izvinite, nešto nije u redu sa letom, da li možete da proverite ? – Pitao sam puniju, crvenokosu ženu na šalteru.

-Naravno, momenat… – rekla je i proverila na kompjuteru – Vaš let je pomeren za 19.decembar u 17.20 časova.

Zbunjeno sam je gledao i ubeđivao da je u pitanju greška.

Seo sam i video da imam pola sata besplatnog interneta i odmah poslao organizatorima mejl. Počela je da me hvata panika. Sat i po do leta.

Organizatori nisu odgovarali i odlučio sam da se opet vratim na šalter.

– Izvinite, da li mogu da vratim svoj let? – pitao sam crvenokosu ženu

– Možete… to vam je .. – kucala je nešto na kompjuteru i rekla – 235 evra –

Rekao sam joj ok i vratio se da sednem. Sat i petnaest minuta do leta.

Moraću sam da platim. Moraću da zovem svoje. Nisam znao da li će se javiti, da li ću uspeti da im objasnim šta se desilo.

Dok sam razmišljao, poslao sam besan mejl organizatorima i odlučio da proverim koliko imam kredita.

-30 dinara.

Imaću za jednu poruku.

Kome da je pošaljem?

Miki

Poslao sam Mikiju šta se desilo, šta mi treba i broj računa, i preostalo mi je samo da čekam. Sat vremena do leta.

Odjednom mi se slošilo. Napolju je počela kiša, ljudi su po aerodromu jurili, a ja sam se pošteno ispovraćao u toaletu.

Miki nije odgovarao,a ja sam bio bez kredita.

Odlučio sam da se ponovo vratim na šalter i saznam ko mi je i kada promenio let.

– Let Vam je promenjen juče u 20.10 časova – rekla je crvenokosa.

-Ašilda. -Rekao sam naglas – Juče, kad sam je sreo u hodniku. 

-Molim?

– A da li možete da mi kažete ime osobe? – Pitao sam je da bi dobio potvrdu.

– Da li znate ko je Sajmon Bel? – upitala me je crvenokosa žena i gledala moje šokirano lice.

– …Da .. moj prijatelj – Rekao sam joj

– Bivši prijatelj, definitivno.  Rekla je tužno crvenokosa žena.

Petnaest minuta do leta.

Poslednje sekunde slobodnog interneta iskoriistio sam da Sajmonu pošaljem poruku.

-Zašto si to uradio? Hteo si da se našališ ili šta?

U tom trenutku, stigla mi je poruka da mi je novac legao na račun.

Miki. Najbolj prijatelj na svetu.

A da li ti imaš nekoga na koga ćeš uvek moći da računaš ? Nekoga ko će ti držati glavu dok povraćaš? Ili ti dati poslednjih četiristo dinara iz džepa?

Zatim i poruka od MIkija.

– Izvini, spavao sam, uplatio sam ti odmah, javi se kad stigneš

Po milioniti put, vratio sam se na šalter.

– Izvinite, ali nećete stići na ovaj let za Beograd. – rekla mi je crvenokosa.

– U redu, kad je sledeći?

– Za nedelju dana – saopštila mi je žena.

Nekoliko trenutaka kasnije ,stajao sam ispred table sa letovima… Budimpešta. Zagreb. Sofija. Bukurešt…

-Tetka – rekao sam sebi u bradu i poslednji put, vratio se na šalter.

– Jedna karta do Beča,molim Vas. -Rekao sam crvenokosoj teti.

…

Dva i po sata kasnije, sletevši na bečki aerodrom, seo sam u Mek i čekao tetku.

Telefon mi je nahvatao vajrles i video sam poruku od Sajmona :

-Zato što hoću da me mrziš kao što ja mrzim tebe.

The post Čudo 2 appeared first on Portal Mladi.

Jun, 2015.

Kiša je umivala Beograd i za sobom ostavljala rosu. Razvlačio sam se po krevetu i sam sebe terao da ga napustim.

Ne umem ja sa počecima. Najteže mi je da počnem,posle je sve lako.

Telefon je vibrirao i na ekranu mi je izbacivao broj koji mi je bio jako poznat.

-Da? – Rekao sam jutarnjim, promuklim glasom

-Da li je to moj novinar? – Bila je to bivša urednica.

– Oh,vi ste Vera! Izvinite sad sam ustao, sav sam komiran, recite šta Vam treba?

-Imam jednu dobru ponudu za tebe, koja ti dosta može pomoći u budućnosti… a ja znam da ti ne odbijaš dobre ponude.

Septembar, 2015.

-Pozivamo putnike da se ukrcaju na let za Barselonu.

Omanji  Dorin kofer i ja prošli smo kontrolu i dvadesetak minuta kasnije poleteli smo za Barsu. Razmišljao sam o septembru. Kod mene je sve počinjalo u septembru. Miki. Dora. Ona. Beograd. Beograd i ja slavimo petogodišnjicu. Septembar je uvek za mene imao neka čuda, zato sam sada prvi put seo u avion, odleteo u drugi grad i nisam imao očekivanja.

Nekoliko sati kasnije, dočekao nas je organizator seminara novinarskih veština. Posle govora i agende, konačno smo se smestili u sobe.

Dobio sam sobu s pogledom na more. Kupatilo koje je veće od moje dnevne sobe. Terasu koja je veća od moje spavaće. I bio sam sam u njoj. Čitavih 47 sekundi.

-Ćao, ja sam Sajmon!  – rekao je plavokosi momak i gurao kofer u sobu.

– Ćao, Britanija pretpostavljam? –

– Da, Eseks, blizu Londona. A kako se ti zoveš?-

– Piše ti na koferu. – Nikad nisam umeo da sakrijem kad mi se neko ne sviđa.

– Maridžovkovič? – jedva je izgovorio i dodao – Zvaću te Džouk, a odakle si?

– Srbija – rekao sam i otpakovao kofer.

– Sibir? – radoznalo je upitao Sajmon.

– Srbija! – rekao sam i otišao u kupatilo.

Nekoliko dana, predavanja i radionica kasnije, odmarao sam na plaži.

 Razmišljao sam o svom životu koji je bio pun nespretnih izraza. U Beogradu me je čekala ekonomija, ali sam nekako osećao da je ostavljam zbog nečeg velikog. To sam ja. Preskačem ograde, borim se sa vetrenjačama. Sve za živost. Sve za bolje. Imam srce ravnice, ali je duša morska. Svi ti ljudi koji su u mojim pričama bili mrlje od mastila. Ima i onih koje sam spominjao u mnogim rečenicama. A ima i praznina između redova, znate. Naši ožiljci su različite pustinje, verujte mi. Ja sam srećan, malo li je to na ovu krizu?

– Hej, druže – Prišao je Sajmon, zaklonio mi Sunce i dodao – Hocemo  li na večeru?

– Pa… može, ’ajmo za nekih deset minuta.

– Može – rekao je Sajmon i nastavio – večeras je neko koktel veče, stavio sam nas na spisak.

– Okej – rekao sam mu i vratio naočare na lice.

– Nije on loš momak – pomislio sam.

Koktel veče počelo je negde posle deset. Sajmon i ja seli smo za šank i posmatrali kolege. U izboru koktela video sam čuveni hedfaker sa Kavosa, setio se Silvije, Alekse i Milice i naručio sebi i Sajmonu po jedan.

 Tri hedfakera kasnije Sajmon i ja prišli smo devojkama u blizini.

– Drago mi je,Ašilda, Norveška.  – odgovorila je plavokosa devojka posle mog predstavljanja.

– Nije loša muzika… Kako je u Norveškoj, je l’ hladno?  – Uzalud sam se trudio da budem zanimljiv.

– Jeste, ponekad. A kako je u Sibiru, mnogo hladno, pretpostavljam? –

Milion hedfakera kasnije, Ašilda me je pitala da odemo do wc-a.

– Ne možeš sama da piškiš? – Hedfaker je udarao u glavu.

– To mogu, ne mogu sama nešto drugo. –

– A šta to? – Nasmejao sam se.

– Hajde sa mnom, pa ćeš videti. – Rekla je i uhvatila me za ruku.

– Uđi sa mnom i stani na vrata da niko ne može da uđe – Rekla mi je dok sam je ja zbunjeno gledao očekivajući nešto drugo.

Otišla je do lavaboa i iz torbice izvadila kesicu belog praha. Kokain. Napravila je crtu i gledala moj šokirani izraz lica.

– Šta ti je? Nemoj mi reći da nikad nisi probao?!

Da li zbog hedfakera, šoka ili svega, pred očima bili su mi svi ti ljudi iz mojih priča. Njih nisam mogao da izneverim,  a ni sebe.

– Moram da idem. – Rekao sam Ašildi i popeo se gore u klub. Sajmon je spavao u separeu, poneo sam ga i jedva doneo do sobe.

 Istog trenutka  kada sam bacio Sajmona na krevet, neko je pokucao.

– Narkomanka Ašilda – pomislio sam. Pravio sam se da spavam.

Neko je nastavio da kuca.

– Ima li koga?! – Pitao je muški glas britanskim naglaskom sa druge strane vrata.

– Koordinator! – viknuo sam sebi, navukao pantalone i otvorio vrata.

– Izvinite, zaspali smo, izvolite?

-Eh, baš mi ti trebaš, Džouk.

– Recite? – Trudio sam se da ne zaplićem jezikom.

– Možda bi bilo dobro da sednemo negde – razgledao je sobu i dodao – Evo, možemo na terasi.

Seli smo i izgovorio je rečenicu koja me je istog trenutka otreznila.

– Imam za tebe jednu dobru ponudu.

– Recite…

Koordinator je saopštavao detalje ponude ali moj mozak nije konstatovao. Slušao je samo šuštanje talasa i sećao se rečenice bivše urednice.

 – A ja znam da ti nikad ne odbijaš dobre ponude.

Ispratio sam koordinatora koji mi je rekao da razmislim i kažem mu sutra na doručku šta sam odlučio. Klimnuo sam glavom, skinuo se i vratio u krevet. Gledao sam u plafon. Mozak je čitavu ponudu sveo na jedno pitanje koje mi je odzvanjalo u glavi.

– Da li si spreman da napustiš Beograd?

Marko Marijoković

The post Čudo appeared first on Portal Mladi.

Nervozno je skrolovala Instagram profil svojim novim mat noktima različitih boja, sedeći u bašti restorana kod moje zgrade, gde služe grilovane breskve sa pršutom u gorgonzola sosu, čekajući me. Avgustovska sparina činila je da bude još nervoznija.

–Zašto kasniš?! – Drčno me je pitala kada sam stigao.

–Ne znam –Rekao sam i seo ,dok me je ona besno gledala– Kao što ne znam što sam uopšte prihvatio da se vidim sa tobom –dodao sam.

–Zašto to kažeš? – Upitala je smirenijm tonom.

–Zato što si najveće govno koje je čovečanstvo ikad iskenjalo

Ustala je zasijanih očiju i za sobom oborila pun bokal limnuade i otišla.Od tad je više nisam video.

Očekivao sam da će me pitati što. Spremio sam odgovor na pitanje što. Zašto me nije pitala što? Rekao bih joj da ne mogu da zaboravim razgovor od pre tri godine započet krvarenjem iz nosa ispred školskog dvorišta. Kada je rekla ti, ja, pa ceo svet. Kada je lagala da će doći. Prestao sam ja da je čekam, al’ Beograd nije. Beograd zaslužuje izvinjenje.

…

Nekoliko dana kasnije, bio sam sa Mikijem u čitaonici. Savremena ekonomija, Uvod u pravo, deda pozadi koji čita francuske šansone i grmljavina. Kakav seks. Vodio sam se time da ako priroda od peska može da napravi biser, može i od mene da nastane vredan student… Ili ipak ne. Kako ti ljudi uopšte uspeju da provedu milion sati nad knjigom? Toliko je misli u mojoj glavi da više ni ne znam koje su moje.

Sat vremena kasnije,vrelo popodne oteralo me je iz vrele čitaonice u raslađen stan. Uhvatio me je osamdesetosekundni semafor kod Pravnog.

–Hej , misliš da će me večeras nazvati zubarka sa Novog Beograda?–radoznalo me je upitala žena tridesetih godina,koja je isto čekala zeleno.

Zaćutao sam zbunjeno na trenutak i rekao da stvarno nemam pojma.

– ‘Ajde ,reci? Dža ili bu?–Žena je bila uporna.

Hteo sam da joj kažem da se skloni i ne mrači moje parče neba,ali..

–Nazvaće Vas.

–Jao ,mislite? Ako me ne nazove , moraću u inostranstvu da završim intervenciju na zubu..Putujem sutra sa mamom u Češku. I ja se nadam da će me nazvati. Treba i moj omiljeni parfem da mi stigne sutra ujutru. Nadam se da će stići, uzela sam prvo samo pedeset militara parfema da ga isprobam ,ali onda sam se zaljubila u njega. Ne znam da li će stići na vreme. I nadam se da će me ova zubarka nazvati.ne žeim da ovo radim u Češkoj jer… –

Dugoočekivani semafor upalio je zeleno, potrčao sam ka drugoj strani ulice i čudio se kakvih ludaka sve danas ima.

Bacio sam se obučen u krevet, želeći da odremam malo i vratim se na ekonomiju,ali mi vikanje muškog glasa iz stana iznad nije dozvoljavalo. Prebacio sam jastuk preko glave,ali nije vredelo. Babin muž. Nikada ih do sada nisam čuo da se svađaju. Kad bolje razmislim, nikada nisam čuo njega kako priča. Približio sam se prozoru da bih čuo o čemu se radi.

Muški glas zvao je upomoć.

Nekoliko trenutaka kasnije, bio sam sprat iznad, pred babinim vratima. Bilo je zaključano i i dalje se čulo zapomaganje. Zaleteo sam se da razvalim trošna vrata ,ali me je prekinula baba koja se pela uz stepenice, vraćajući se sa pijace.

– Šta to radite ?! – Mislila je da provaljujem.

– Mužu Vam nije dobro , zove pomoć.

Baba je otključavala vrata rukama koje su se tresle i sledećeg trenutka bili smo u stanu. Njen muž je ležao na podu,a njihova mačka ,bila je na stolu i jela ostatke ručka.

– Pokušao sam da je sklonim sa stola… ali sam pao, mnogo me boli kuk –Tiho je rekao deda.

Dvadeset minuta kasnije dedu je odvezla hitna pomoć,baba je krenula za njim, zahvaljujući se što sam ostao sa njom i ja sam se vratio u svoj stan.

Opet sam pokušavao da zaspim, ignorišući stres koji sam malopre doživeo. Samo hoću da spavam i ne mislim ni o čemu. Ni o čemu…

–Milomire, pederčino pusti me da vidim dete!–Vikao je ženski glas u dvorištu zgrade.

–Milomire ,pusti me da vidim svoje dete, ubiću te! Milomire, pederčino jedna!–Nastavljala je očajna žena lupajući na ulazna vrata.

Posle nekoliko minuta ponavljanja iste rečenice i lupanja u vrata, visok prosedi čovek izašao je napolje.

–Milomire ,život si mi uništio ,gde mi je dete!? Rekla je žena udarajući ga u grudi–Pusti me da ga vidim!

–Ti si narkomanka i ne možeš da ga vidiš. Idi ili ću zvati policiju.–Čovek je bio prilično smiren.

– Milomire ,pederčino,ubiću te ,daj mi da vidim dete!

Dete je istrčalo iz zgrade ,vrišteći i držeći ženu za nogu.

Posle pola sata prepucavanja , došla je policija i odvela neuravnoteženu ženu, dete je plačući ušlo u zgradu sa svojim tatom, a meni je isteklo vreme za odmor.

Hteo sam da pobegnem od sopstvenih misli.

Šta bi se desilo kad bi nestao na skoro jedan ceo dan? Ko bi se zapitao gde si? Ko bi te pozvao i poslao ti poruku? 

U dvadesetima, kad porasteš, ljubav prestane da se iskazuje rečima. Ljubav počinje da se iskazuje ponašanjem. Brigom onih koji vas vole. Gde si? Da li si dobro? Da li si dao ispit? Da li učiš za ispit? Da li si zaspao na vreme? Da li si jeo? Da li imaš para?

Ali ako nekome značiš, zar taj neko nema potrebu da provodi vreme sa tobom? I sa tobom stvara uspomene?

Ne želiš da ti stvarnost postane refleksija tvojih strahova i shvatanja. A mi smo naučeni da problem nije stvaran sve dok ne počne da utiče na nas.

Da li zbog ispitnog roka, pretoplog vremena ili takvog dana, nalazio sam se između ludaka koji bi se bilo kome ispovedio na ulici, starkelje koji vapi za pomoć i nema nikoga sem njegove žene i malog bespomoćnog deteta posvađanih roditelja.

Jednostavno se treba navići na komplikovano.

Marko Marijoković

The post MARKOV SVET: U haosu misli appeared first on Portal Mladi.