Markov svet #20
Standardno jutarnje tuširanje u podne. Sa otvorenim prozorom u sred novembra. Najviše razmišljam dok se tuširam i šetam. Telefon je na veš mašini vrteo tradicionalnu tuš plej-listu, dok su misli silovale mozak.
Funkcionišem po principu šta bude biće, ali ja moram da se borim da bude. Tako nekako. Ali i mnogo čekam.
Čekam da dođe, da prođe. Usrah se od nekog čekanja.
I previše maštam. Moje savršeno izmaštano sranje. Toliko izmaštano da nikada ne mora biti i ostvareno.
Prazna flaša viskija odavno je napunila godinu dana, a porodica i zdravlje postale su misaone imenice.
Šta ti se desilo, Kihote? Gledao sam se u zamagljenom ogledalu.
Eno ih, samo niču, nove vetrenjače, moj Kihote. Čekaju te, sam si ih posadio.
Moj psiho momenat prekinula je zvonjava telefona. Dora.
– Šta radiš? –
– Tuširam se –
-E, super, kasniću petnestak minuta, ne moraš da žuriš, gubi se veza, vidimo se – rekla je i prekinula vezu.
…
Četrdeset minuta kasnije, Dora je konačno stigla u kafić.
– Petnestak minuta? – Rekao sam Dori, dok je joj je konobar kupio malo vremena da smisli dobar razlog.
– Produženi s mlekom i čašu vode – Rekla je Dora, skidajući naočare.
– Petnaestak minuta ? – Ponovio sam.
– Je l’ znaš da je tačnost vrlina usamljenih ? – Rekla je Dora, listajući pićovnik.
– Je l’ znaš ti da je kašnjenje mana neodgovornih i bezobzirnih? – Pitao sam je drčno.
– Ja uvek kasnim. – Rekla je Dora i dodala – i to ti nikad nije bio problem. –
– Pa, sad jeste . – Odbrusio sam.
– Pa naravno da jeste, savršeno si spakovao ovaj nebitni problem u svoj džak problema. Da bude još teži. – Rekla je Dora i posle nekoliko trenutaka ćutanja, dodala – Zašto se ne trudiš da gledaš pozitvne strane toga? Čega se plašiš? Nedostajanja? –
– Ne – Odgovorio sam, ne gledajući je u oči.
-Nego ? – Upitala je radoznalo.
-Zaborava.
…
Vraćajući se kući, pokušavao sam da odmrsim slušalice, kad su mi već misli zamršene.
Moj retardirani zacrtani tok misli. A takav tok neminovno vodi u isključivost. I usamljenost.
Dati se, do one ivice gde se gine ili poleti. To sam ja. Znao sam da ostajem i kad nije bilo nikakvog smisla ostajati. Znao sam da pokušavam i kad nije bilo smisla pokušavati. Naučiću i da odem.
Valjda.
Navikao sam ljude da mogu sam, pa mi sad niko ne veruje da ne mogu.
– Ju – Presekao me je ženski glas osobe u koju sam se zakucao.
Baba.
– Izvinite, nisam gledao –
– Ma ništa, sinko, kako je Leo? – pitala je Baba.
– Dobro mu je u provinciji, danas idem kod njega. – Rekao sam, otključavajući vrata zgrade.
– Pozdravite ga – Rekla je baba, nasmešivši se.
– Hoću – Odgovorio sam joj, zatvorivši vrata.
Više ne gledam ni kuda idem.
Od svega što umem, najbolje umem da preterujem.
…
Dvadeset i osam sati kasnije, Mila je postala punoletna.
Da, ona mala nesposobna kretenuša je odrasla. Kada i kako, ne znam. Ali ovo je bio njen dan, iako sam imao osećaj da je i moj.
U fotografskom studiju, ispred platna, kao u bajci, našla se čitava jedna familija. Bar na jedno veče, bar kobajagi, što bi rekao ćale.
I tog trenutka slučajno sam se prepustio sreći, iako sam znao šta posle nje sledi, dok je napolju novembarsko leto počeo da prekiva sneg.
Kasnije u toku večeri, i flaša viskija se napunila. Hvalio sam se njom, iako sam znao da će se možda opet isprazniti. Ali me je činila ponosim. A čitava situacija činila me je najzdravijim i najsrećnijim bićem na svetu.
Ispijajući svoj treći vinjak, shvatao sam da se možda nekih stvari neću sećati. I nije me nešto bilo briga. Znao sam da osećaj nikada neću zaboraviti.
I poželeo sam da traje.
Promeni broj. Precrtaj datume. Pljuni na kalendar. Ostavi prošlost gde joj je mesto, uživaj u sadašnjosti, pozivitno čekaj budućnost.
I, diši.
