Markov svet #18
Jun, 2015.
Kiša je umivala Beograd i za sobom ostavljala rosu. Razvlačio sam se po krevetu i sam sebe terao da ga napustim.
Ne umem ja sa počecima. Najteže mi je da počnem,posle je sve lako.
Telefon je vibrirao i na ekranu mi je izbacivao broj koji mi je bio jako poznat.
-Da? – Rekao sam jutarnjim, promuklim glasom
-Da li je to moj novinar? – Bila je to bivša urednica.
– Oh,vi ste Vera! Izvinite sad sam ustao, sav sam komiran, recite šta Vam treba?
-Imam jednu dobru ponudu za tebe, koja ti dosta može pomoći u budućnosti… a ja znam da ti ne odbijaš dobre ponude.
Septembar, 2015.
-Pozivamo putnike da se ukrcaju na let za Barselonu.
Omanji Dorin kofer i ja prošli smo kontrolu i dvadesetak minuta kasnije poleteli smo za Barsu. Razmišljao sam o septembru. Kod mene je sve počinjalo u septembru. Miki. Dora. Ona. Beograd. Beograd i ja slavimo petogodišnjicu. Septembar je uvek za mene imao neka čuda, zato sam sada prvi put seo u avion, odleteo u drugi grad i nisam imao očekivanja.
Nekoliko sati kasnije, dočekao nas je organizator seminara novinarskih veština. Posle govora i agende, konačno smo se smestili u sobe.
Dobio sam sobu s pogledom na more. Kupatilo koje je veće od moje dnevne sobe. Terasu koja je veća od moje spavaće. I bio sam sam u njoj. Čitavih 47 sekundi.
-Ćao, ja sam Sajmon! – rekao je plavokosi momak i gurao kofer u sobu.
– Ćao, Britanija pretpostavljam? –
– Da, Eseks, blizu Londona. A kako se ti zoveš?-
– Piše ti na koferu. – Nikad nisam umeo da sakrijem kad mi se neko ne sviđa.
– Maridžovkovič? – jedva je izgovorio i dodao – Zvaću te Džouk, a odakle si?
– Srbija – rekao sam i otpakovao kofer.
– Sibir? – radoznalo je upitao Sajmon.
– Srbija! – rekao sam i otišao u kupatilo.
Nekoliko dana, predavanja i radionica kasnije, odmarao sam na plaži.
Razmišljao sam o svom životu koji je bio pun nespretnih izraza. U Beogradu me je čekala ekonomija, ali sam nekako osećao da je ostavljam zbog nečeg velikog. To sam ja. Preskačem ograde, borim se sa vetrenjačama. Sve za živost. Sve za bolje. Imam srce ravnice, ali je duša morska. Svi ti ljudi koji su u mojim pričama bili mrlje od mastila. Ima i onih koje sam spominjao u mnogim rečenicama. A ima i praznina između redova, znate. Naši ožiljci su različite pustinje, verujte mi. Ja sam srećan, malo li je to na ovu krizu?
– Hej, druže – Prišao je Sajmon, zaklonio mi Sunce i dodao – Hocemo li na večeru?
– Pa… može, ’ajmo za nekih deset minuta.
– Može – rekao je Sajmon i nastavio – večeras je neko koktel veče, stavio sam nas na spisak.
– Okej – rekao sam mu i vratio naočare na lice.
– Nije on loš momak – pomislio sam.
Koktel veče počelo je negde posle deset. Sajmon i ja seli smo za šank i posmatrali kolege. U izboru koktela video sam čuveni hedfaker sa Kavosa, setio se Silvije, Alekse i Milice i naručio sebi i Sajmonu po jedan.
Tri hedfakera kasnije Sajmon i ja prišli smo devojkama u blizini.
– Drago mi je,Ašilda, Norveška. – odgovorila je plavokosa devojka posle mog predstavljanja.
– Nije loša muzika… Kako je u Norveškoj, je l’ hladno? – Uzalud sam se trudio da budem zanimljiv.
– Jeste, ponekad. A kako je u Sibiru, mnogo hladno, pretpostavljam? –
Milion hedfakera kasnije, Ašilda me je pitala da odemo do wc-a.
– Ne možeš sama da piškiš? – Hedfaker je udarao u glavu.
– To mogu, ne mogu sama nešto drugo. –
– A šta to? – Nasmejao sam se.
– Hajde sa mnom, pa ćeš videti. – Rekla je i uhvatila me za ruku.
– Uđi sa mnom i stani na vrata da niko ne može da uđe – Rekla mi je dok sam je ja zbunjeno gledao očekivajući nešto drugo.
Otišla je do lavaboa i iz torbice izvadila kesicu belog praha. Kokain. Napravila je crtu i gledala moj šokirani izraz lica.
– Šta ti je? Nemoj mi reći da nikad nisi probao?!
Da li zbog hedfakera, šoka ili svega, pred očima bili su mi svi ti ljudi iz mojih priča. Njih nisam mogao da izneverim, a ni sebe.
– Moram da idem. – Rekao sam Ašildi i popeo se gore u klub. Sajmon je spavao u separeu, poneo sam ga i jedva doneo do sobe.
Istog trenutka kada sam bacio Sajmona na krevet, neko je pokucao.
– Narkomanka Ašilda – pomislio sam. Pravio sam se da spavam.
Neko je nastavio da kuca.
– Ima li koga?! – Pitao je muški glas britanskim naglaskom sa druge strane vrata.
– Koordinator! – viknuo sam sebi, navukao pantalone i otvorio vrata.
– Izvinite, zaspali smo, izvolite?
-Eh, baš mi ti trebaš, Džouk.
– Recite? – Trudio sam se da ne zaplićem jezikom.
– Možda bi bilo dobro da sednemo negde – razgledao je sobu i dodao – Evo, možemo na terasi.
Seli smo i izgovorio je rečenicu koja me je istog trenutka otreznila.
– Imam za tebe jednu dobru ponudu.
– Recite…
Koordinator je saopštavao detalje ponude ali moj mozak nije konstatovao. Slušao je samo šuštanje talasa i sećao se rečenice bivše urednice.
– A ja znam da ti nikad ne odbijaš dobre ponude.
Ispratio sam koordinatora koji mi je rekao da razmislim i kažem mu sutra na doručku šta sam odlučio. Klimnuo sam glavom, skinuo se i vratio u krevet. Gledao sam u plafon. Mozak je čitavu ponudu sveo na jedno pitanje koje mi je odzvanjalo u glavi.
– Da li si spreman da napustiš Beograd?
Marko Marijoković
