Premijera je bila u decembru, gledala sam je u januaru. “Mikser Teatar” , tada tek novi projekat, improvizovana scena koju publika okružuje u poluluku. Stigla sam tačno u minut, drugarica mi je sačuvala mesto u prvom redu.  Navikla sam na klasične obrade Šekspirovih i Nušićevih drama gde publika sedi na bezbednoj udaljenosti od bine, u mraku, pa mi ova osvetljena pozicija u prvom redu nikako nije odgovarala. Počela sam uplašeno da prevrćem scenarije kako će baš nama glumci da se obrate, da izvedu neki trik gde ću se svakako izblamirati i imitirati štap, srećom, početak, jak bas i glumci koji su odlučno izašli na scenu prekinuli su me u paničnom fantaziranju.

Glumac, dve glumice, članovi Vroom-a: bas gitarista, bubnjar, klavijaturistkinja su se pojavili na “sceni”. Zavesa se spustila iza svih nas, tako da sam imala utisak da smo svi glumci ili makar učesnici u predstavi. Na prednjem delu scene maltene da nije bilo rekvizita uopšte, osim brašna koje je pokrivalo pod. U pozadini je bila bina koju su činili bubnjevi i nekoliko mikrofona iza kojih je stajao veliki video, dominirao je scenografijom, kao što su i najavili. Glumci su imali višestruku ulogu, Bane Trifunović je tumačio sve muške uloge, a dve glumice sve ženske, pored toga, aktivno su učestvovali u koncertnim delovima, “songovima”, koji su bili isprepletani sa scenskim delom.

Mladenović se u velikoj meri držao priče iz filma, i kao što je Fon Trir napravio grad od pozorišne scene, tako je i Mladenović rešio režijske probleme  veštom improvizacijom na već improvizovanoj sceni “Mikser Teatra”. Rešenja su, ako ne odlična, bila dosta dobra, u svakom slučaju uspešno su dočarali poentu. I kako je Fon Trirov Dogvil pesimistična, mračna slika američkog društva, tako je i srpski Dogvil bio ogledalo svih nas građana zatvorenih iza zavese u Mikser Hausu i suočenih sa sobom. “Dogvil je mesto na kome je svako od nas pokazao pravo lice”, rekao je Grubić, kompozitor i bas gitarista predstave, a ja sam se tako i osećala tih sat i dvadeset minuta.

Kako sam već gledala film znala sam šta me očekuje kada je u pitanju priča o Dogvilu, ono što me je šokiralo bili su koncertni delovi, songovi. Songovi su se obraćali direktno nama, građanima, pasivnim posmatračima svega što nam se nameće, publici koja je prihvatila da gleda lošu predstavu svaki dan, onima koji su prestali da budu društvo i postali gomila otupelih zombija. Makar sam se ja tako osećala dok su nas glumci bombardovali rečima uz bas gitaru i bubanj. Dok su oni “pevali” na ekranu su se smenjivale slike Beograda sa titlom koji nas je probadao tačno tamo gde smo prestali da se obaziremo na bol. Sirove slike koje su se smenjivale bez ulepšavanja ili umetničkog doterivanja i agresivna muzika koja ih je pratila i pocrtavala sve ono što slike nisu uspele da kažu do kraja.

Ovi songovi nisu nastali da bi nas zadivile glasovne mogucnosti glumaca ili kompozicija koju nikako nismo mogli da doživimo u klasičnom smislu, niti da bismo komentarisali “l’art pour l’art“ momenat. Baš zato što su glumci više vikali, a muzičari svirali agresivnije pa u nekim trenucima čak pravili buku, preneli su poentu savršeno jasno. Do poslednjeg songa osećala sam se kao deo predstave , svi smo vikali, bili smo pobunjenici protiv šovinizma kojim smo se ponosili kao nacionalizmom, mizoginije koju nazivamo patrijahalnim odnosima, zadrtosti koju želimo da shvatimo kao tradiciju.  Vikali smo na licemerne i korumpirane vođe koje smo izabrali da im budemo taoci u intelektualnom mraku, na šund kome pišemo hvalospeve, na homofobiju koja rađa nasilje. Na izolovanost koja je neizbežna posledica.

Uz reči DOGVIL MOJ GRAD zavesa je počela da se diže. Glumci su pokazivali na nekoliko metara Beograda koji se video kroz stakla Mikser Hausa, otkrivala su deo rđave šine i semafor u Karađorđevoj ulici.  Nepunih sat ipo pre tog isečka od šina, semafora i tramvaja, gledali smo Beograd u ogledalu, onakakv kakav jeste i kakav nije, kakav bi mogao da postane i kakav nikada nece biti.

Nakon svake predstave oko koje se „digne prašina“ ili koja dobije medijsku pažnju iz ovih ili onih razloga, po pravilu su utisci ambivalentni. Pored onih koji su izlazili zadivljeni ili zamišljeni iz Mikser Hausa bilo je i komentara „To je slično, ali mnogo bolje odrađeno tu i tu“, „Druga glumica je ipak bolja, više podseća na Nikol Kidman (koja tumači glavnu ulogu u Fon Trirovom filmu)“, itd. Nakon pola sata priče o tome „šta je moglo bolje“, „kako je bilo bezveze na početku, a  poboljšalo se do kraja“, i ja sam izašla iz Miksera. Odlučila sam da odpešačim do kuće iako je napolju bio jedan od onih najhladnijih januarskih dana. Dok sam pazila da ne stanem na led reči i slike dogvilskih songova odzvanjale su mi u glavi. Uspele su na trenutak da probude osećaj za ono što je možda dobro i što nikako nije dobro, naterali su me da, sama sa sobom osvajajući ledene stepenike, ustanem protiv pokvarenosti, zadrtosti, pritvornosti. Do trenutka kada sam ušla u ugrejan stan osećala sam se  spremnije da pogledam u i oko sebe, nego kada sam nekoliko sati ranije izašla na hladnu ulicu.

The post Beogradski „Dogvil“ – pobuna u Savamaloj appeared first on Portal Mladi.

Ono što, iako se nadam da grešim, verovatno manje nas zna jeste da ga je Time proglasio za jednog od najbitnijih ljudi XX veka kao i četvrtim najboljim glumcem u istoriji američke kinematografije. Brando je bio veoma društveno i politički aktivan, a hrabrost i  angažovanost u javnom životu pokazao je više nego jednom.

Oskar 1973. godine

Pored toga što se junacki prošetao Harlemom odmah nakon Kingovog ubistva, verovatno najpoznatije angažovanje je odbijanje Oskara 1973. godine.

U holivudskom maniru elegancije i uzbuđenja voditelji su imenovali Branda između Majkla Kejna, Lorensa Olivjea, Pitera O’tula, Pola Vilfinda kao oskarovca za ulogu u „Kumu“. Umesto Branda na bini se pojavila mlada Sacheen Littlefeather u indijanskoj nošnji. Ova ne toliko poznata glumica održala je srceparajući govor koji je odveo do emotivnog vrhunca pređašnje uzbuđenje i isčekivanje.

Marlon Brando – dodela Oskara

Zahvalila se u Brandovo ime i  isto tako zahvalno odbila najpoznatiju svetsku nagradu. Indijanka sa lepim glasom je odbila da pročita dugačko Brandovo pismo jer bi to „oduzelo“ previše vremena glamuroznom događaju. Littlefeather je zatim objasnila Brandov postupak. Njeno pojavljivanje na događaju koji prati ceo svet bio je poziv za sve da razmisle o veoma lošem tretmanu Indijanaca, kao i svih drugih etničkih grupa u holivudskoj filmskoj i televizijskoj industriji.

A šta je Brando učinio ovim postupkom? Prvo, nije postojao efektniji način da se skrene pažnja na problem Indijanaca u Americi u to vreme. Drugo, već svetski poznati Marlon Brando, sada je pored titule glumčine seks simbola postao i heroj Marlon Brando. Niko posle a ni pre toga nije odbio Oskara.

Da li je to bio poduhvat samo za najhrabrije ne znam, ali sreća svakako jeste pratila Branda. Nakon događaja sa Littlefeather iz 1973. Brandova popularnost se udvostručila (ako je to uopšte bilo moguće) i svakako je jasno da je postao kandidad za jednog od „najbitnijih ljudi 20. veka“. Brando je ’73 odbio Oskara za ulogu u Kopolinom remek delu, ali je osvojio nagradu za životno delo i kartu za aleju onih koji su zaista besmrtni.

The post Dve dobre stvari koje (ni)je Brando učinio na dodeli Oskara 1973. appeared first on Portal Mladi.

Kineskinja je francuski politički film iz 1967. godine Žan-Lik Godara o mladim revolucionarima u Parizu.

Iako sada već “stariji” ovaj film je odlična podloga za razmišljanje o problemima savremenog društva, pa je 13. januara održana tribina na kojoj je projekcija Godardovog filma bila pozadina razgovora sa Alanom Badjuom, francuskim filozofom u Domu Kulture Studentski Grad. U ovom tekstu osvrnućemo se na kontekst i pozadinu “Kineskinje”.

U Parizu šezdesetih godina, u malom stanu pet mladih ljudi – tri mladića i dve devojke udružuju se u radikalnu maoističku grupu “Aden Saudi ćelija” nazvanoj po romanu Pola Nizana. Film je struktuisan kao niz ličnih i ideoloških dijaloga koji dramatizuju interakciju mladih pripadnika ćelije. Veronika i Gijom Majster, koji nosi prezime po junaku čuvenog Geteovog obrazovnog romana “Godine učenja Vilhema Majstera”, razmatraju pitanje terorističkog nasilja i neophodnosti atentata zarad postizanja revolucionarnih ciljeva. Veronika koja je zagovornik terorizma kao sredstva revolucije odgovara liku Petra Petroviča Verhovenskog, Dostojevskovog romana “Zli dusi”. Veronika i Gijom su zajedno, a ona je posvećeniji i dominantniji parner u vezi. Tu su još i Ivon, devojka koja se bavi prostitucijom da bi obezbedila novac i Anri, kao i Kirilov, ruski nihilista koji nosi ime Dostojevskovog junaka iz “Zlih duha” i poput svog književnog imenjaka takođe vrši samoubistvo na kraju.

U nekom trenutku Veronika napušta mali stan u Parizu, njena osećanja prema Gijomu su oslabila, i odlazi sa idejom da ubije ministra kulture Sovjetskog Saveza tokom zvanične diplomatske posete Francuskoj. U vozu, na putu ka planiranom atentatu, Veronika ulazi u diskusiju sa političkim filozofom Frensisom Džensonom, koji tvrdi da upotreba nasilja nije dobar potez u revolucionarnim težnjama, međutim to ne odvraća Veroniku. Pojava Fransis Džensona u filmu odgovara karakteru Stefana Trofimoviča Verhovenskog iz “Zlih duha”, oca Petra Verhovenskog. Slično kao Stefan Trofimovič, Dženson je intelektualac i filozof koji predstavlja neku vrstu očinske figure mladoj devojci, a njegovo ranije zagovaranje terorizma čini ga odgovornim zbog uticaja na mladu pripadnicu ćelije i za mnoga razaranja koja će uslediti.

Voz stiže na željenu destinaciju i Veronika uspeva da stigne u hotel u kome je Sovjetski ministar kulture. Medjutim, ona upada u pogrešnu sobu i ubija pogrešnog čoveka jer je permutovala brojeve soba.

Tematika Kineskinje tiče se političkih interesa Nove levice šezdesetih godina, nasledjem Lenjinove oktobarske revolucije iz 1917., eksalacije vojnih aktivnosti Sjedinjenih država u nestabilnom regionu Južne Azije, a najviše kulturne revolucije u Kini.

Važnu ulogu imaju pojedini predmeti i organizacije – poput maoističke Male crvene knjige, Francuske komunističke partije i drugih levičarskih frakcija koje igraju ulogu u razvoju “Aden Saudi ćelije”. Ovi objekti i organizacije postaju ironično fetišizovani kao vid zabave i trenda u modernom potrošačkom društvu, paradoksalno, upravo onom koje mladi radikalni pripadnici “Aden Saudi ćelije” žele da transformišu kroz svoj revolucionarni pokret.

Kineskinja ima strukturu filma u filmu, jer se glavna priča odvija unutar priče o grupi ljudi koja snima dokumentarac o “Aden Saudi ćeliji”.Petoro pripadnika ćelije najviše diskutuje o metafizičkim apstrakcijama, egzistencijalizmu i stereotipima maoističke retorike, a vrhunac su nerealni razgovori Veronike i Gijoma bez održive i konkretne teme. Film na mnogim mestima ima strukturu posprdnog dokumentarca ili intervjua gde likovi govore o svojim životima. Oni često gledaju pravo u kameru, a film u nekom momentu prikazuje i one iza kamere koji prave dokumentarac.
Godar prikazuje političku nezrelost “Aden Saudi ćelije” prikazujući njihove nezrele akcije, poput gađanja fotografija “neprijatelja države” strelama igračkama ili predstave koju su sami napravili o okupiranom Vijetnamu u to vreme.

Nakon što se ćelija raspada, dominantna Veronika kaže da želi da se vrati u školu i analizira svoje učešće u ćeliji: “Mislila sam da sam napravila veliki korak napred, ali shvatila sam da sam samo prvi, sramežljivi korak dugog marša.”

Godar u “Kineskinji” kritikuje ograničen domet i taktiku studentskih radikala, a u svetlu šezdesetih I sedamdesetih godina prošlog veka ova kritika je potpuno legitimna I važeća. Mladi ljudi su često osnivali pokrete za radikalne promene u zemljama Evrope i Severne Amerike, zamenjujući organizovanu političku taktiku metafizičkim spekulacijama, individualizmom, nestrpljenjem i avanturizmom. A sve to ogleda se u izmišljenim ličnostima “Kineskinje”.

Godarova “Kineskinja” nije samo satira, već i dokumentarni arhetipski prikaz “nove levice” i priča koja upozorava druge da izbegnu slične greške kada teže revolucionarnoj emancipaciji društva.

The post „Kineskinja”-kritika mlade radikalne revolucionarne snage appeared first on Portal Mladi.

Film Pleme

Pleme ne zahteva prevod ni na jedan jezik. Izrazi lica, držanje tela, pokreti, mimika sasvim su dovoljni da razumemo o čemu govore i šta rade akteri ovog neobičnog trilera.  Iako ne možemo da razumemo razgovore do detalja svaka emocija i poruka je uspešno prenesena.

Škola u kojoj su svi gluvo-nemi se noću  preobražava u leglo kriminala i prostitucije. Leglo gluvo-nemih tinejdžera koji se bore za egzistenciju na jedini način na koji mogu da se bore – sitnim krađama i prostitucijom. Nakon „uobičajene“ uvodne scene, školske priredbe i časa geografije (to će ujedno biti jedina scena u kojoj je prikazan čas u školi) već u sledećoj sceni, pa do kraja filma, vidimo slike ugroženosti i brutalne borbe za opstanak.

Gluvo-nemog makroa zgazio je kamion jer nije čuo da mu se približava , devojka je silovana dok je njena drugarica spavala pored nje i nije mogla da čuje komešanje i vrisku, četvorica cimera su brutalno ubijeni jedan za drugim i ni jedan nije mogao da ustane i da se odbrani jer nije mogao da čuje. Ono o čemu ne razmišljamo, ono što se podrazumva za ljude sa normalnim sluhom je smrtonosno i veoma opasno za aktere Plemena.

Realistična priča

Pleme je jedinstveno ostvarenje i bilo bi pogrešno uporediti ga sa prvobitnim nemim filmom. Ovde nema muzike, niti bilo kakvog saundtraka u pozadini. Ali zvukovi ipak ne izostaju. Zvuk koraka, otvaranja, zatvaranja vrata, škripe, motora automobila ili kamiona, kulminiraju sa jaucima i vriscima koje gluvo-nemi akteri ispuštaju u trenucima besa, bola, patnje.  Izostajanje saundtraka, prevoda, bilo kakvog razgovora osim na jeziku gluvo-nemih, dovodi do utiska potpune izolacije ove tinejdžerske bande i njihove škole i grada.

Dokse slike surove borbe za opstanak smenjuju jedna za drugom ne možemo da zanemarimo utisak da se sve to dešava na nekoj drugoj planeti, nekoj drugoj vrsti. Možda je to i bio Slabošpickijev cilj, pesimistička slika mladosti i odrastanja, bez bilo kakve sentimentalnosti ili romantike, borba za život u bedi i potpunoj izolovanosti. Kroz film ne vidimo ni jednu referencu na spoljašnji svet onih koji bi mogli da im olakšaju ili pomognu da prežive.

Jedini akteri van plemena su vozači kamiona kojima se nude i podaju dve srednjoškolke za novac. Oni su jedini koji, novcem kojim plaćaju usluge devojaka, „pomažu“ bandi da preživi. U svemu drugom pripadnici Plemena osuđeni su jedni na druge. Sitne krađe i razbojništvo ne mogu im doneti previše novca, najviše zarađuju od prostitucije. Nastavnik tehničkog zajedno sa drugim učenicima eksploatiše dve devojčice. Čini nam se da njima dvema to ne smeta. Čak se veoma raduju kada saznaju da odlaze u Italiju radi bolje zarade i većih poslova.

Brutalne scene zamenjuju sasvim uobičajene, članovi plemena žive po „neizrečenim“ pravilima plemena, svi su svesni da samo kao grupa imaju šansu da prežive. Mučnu scenu abortusa zamenjuje sasvim uobičajeni prizor ispred opštine, red za dokumentaciju i popunjavanje obrazaca, u jednom momentu gledamo silovanje pa odmah zatim školski odmor i smeh, šale na hodniku. Preko dana oni su učenici srednje škole, noću pripadnici plemena gde svako ima određeni položaj i zadatak.

Likovi

Sergej, glavni protagonista, prihvata pravila plemena na početku. Napreduje od sitnog lopova do makroa. Međutim postaje opsednut  plavušom, jednu od dve devojke koje se bave prostitucijom. Želi je za sebe. Do kraja filma nije sigurno da li je želi samo u seksualnom smislu ili se zaista zaljubljuje i želi da napusti pleme sa njom. Ali to čak i nije previše bitno, u oba slučaja traži preveliki luksuz. To dovodi do problema, a njemu preti da bude proteran iz bande, što bi ga odvelo u sigurnu smrt. Sergej ne želi da se odrekne plavuše, odlučuje da se suprotstavi bandi. Ne može da se suoči sa grupom dok su budni, tada su jači, ali čim zaspu postaju lak plen. Niko od njih ne čuje, on sam može lako sve da ih ubije. To se i dešava čineći brutalan i šokantan kraj filma.

Svako ko se interesuje za granice u kinematografiji treba da pogleda Pleme. Slabošpicki je već viđenu priču o surovosti života na ivici egzistencije pretvorio u originalan film u kome 132 minuta posmatramo svet bez reči i muzike, bez sentimentalnosti ili bilo kakvih nežnosti, svet u kome nema mesta za luksuze koji su za nas uobičajeni i podrazumevani.

 Naša publika imala je prilike da pogleda Slabošpickijev film na festuvalu Slobodna zona koji je trajao od 7. do 12. novembra, a publika je mogla da odgleda izabrane filmove u kulturnim centrima i bioskopima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Film je osvojio nagradu Grann Pri u selekciji Nedelja kritike na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu, Grann Pri specijalnu nagradu za reditelja na Međunarodnom festivalu u Moskvi – Tarkovsky Festival (2014) i Motovun Propeler nagrada za najbolji film, Međunarodni filmski festival u Motovunu (2014).

The post Film Pleme: realistična priča o surovoj borbi za život appeared first on Portal Mladi.

Nakon prikazivanja svih filmova koji su učestvovali na festivalu  žiri, koji su ove godine činili Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, Jurica Hižak, pokretač Trash Film Festivala i Dejan Zečević, filmski režiser, izglasao je pobedničke filmove, a nagrada Koskar dodeljena je najboljim filmovima i to u više kategorija.

Pretposlednji dan festivala, petak 17. oktobar bio je možda najintezivniji dan festivala, pored toga što su  proglašeni pobednički filmovi u nacionalnoj, regionalnoj i međunarodnoj selekiji, zaljubljenici u SF i horor žanr mogli su da razgovaraju i slušaju iskustva poznatog scenariste,reditelja i producenta Mik Gerisa (Mick Garris). Ovaj filmski stvaralac slavu je stekao prvenstveno kao reditelj filmova i televizijskih serijala zasnovanih na delima jednog od najvećih savremenih pisaca horora Stivena Kinga. Geris je takođe i idejni tvorac serijala „Gospodari straha“ (Masters of Horror). Po prvi put najveći stvaraoci horor žanra Džon Karpenter, Stjuart Gordon, Dario Arđeneto, Takaši Mike, Džon Landis i drugi, udružili su snage i stvorili 26  kvalitetnih horor filmova.

Geris je 17. oktobra u filmskoj sali DOB-a govorio o svojoj karijeri, iskustvima i saradnji sa najvećim imenima svetske kinematografije i odgovarao na pitanja okupljenih.

„Pisao sam krate priče od dvaneste godine, nisam imao novca da idem u filmsku školu pa sam se trudio da okolnim putevima uđem u svet filma“, priča Geris.

1977. godine dvadesetšestogodišnji Mik Geris dobio je svoj prvi posao u filmskoj industriji i to ni manje ni više nego na snimanju IV dela, jednog od najvećih ostvarenja u istoriji SF žanra „Ratova zvezda“ (Star Wars).

„ Moj prvi posao vezan za film bio je da se javljam na telefon na snimanju „Ratova Zvezda“ i upravljao sam R2 D2-om na dodeli oskara“, priseća se poznati reditelj svojih početaka.

Saradnju sa Stivenom Spilbergom na serijalu AMAZING STORIES iz 1986. Geris opisuje kao „najpoučniji događaj u čitavoj karijeri“, a giganta filmskog stvaralaštva kao „intuitivnog reditelja i stvaraoca“.

1990. godine Geris je režirao prenastavak Hičkokovog „Psiha“, horor-dramu „Psiho IV“, Na pitanje kako se osećao pred takvim izazovom Geris je odgovorio: „ Naravno da nisam bio opušten pred takvim izazovom, ali sam se ipak trudio da ne imitiram Hičkoka. Više sam se plašio zbog nastavaka Psiha 2 koji je odličan film i Psiha 3 koji nije toliko uspešan. Trudio sam se da događaji istovremeno budu nastavak Psiha 3 i retrospekcija originalnog Hičkokovog Psiha.“ Ipak, kritika nije bila oduševljena Gerisovom horor-dramom.

Rediteljeva najpoznatija ostvarenja su ona zasnovana na delima Stivena Kinga, Mesečari (Sleepwalkers) iz 1992. Godine, Riding the Bullet(2004), TV adaptacija Uporišta (The Stand) iz 1994, Isijavanja (The Shining) iz 1997.

„Sleepwalkers nije najbolji Kingov scenario, ali ovaj film je važan doprinos horor žanru među filmovima nastalim početkom devedesetih.  Film mi je veoma drag jer je početak saradnje sa Stivenom Kingom. Nakon toga smo radili na Uporištu, TV serijalu nastalom na osnovu Kingovog dela. Na tom snimanju Stiven i ja smo postali bliski prijatelji. Sve to dovelo je do saradnje na Isijavanju. Pored toga što obožavam da sarađujem sa Kingom, postao mi je veoma drag kao prijatelj.  Možda je to tako jer imamo slične životne priče.“

Na kraju, antologija serijala Masters of Horrors je ostvarenje po kome će Geris kao idejni tvorac ove antologije ostati zapamćen u istoriji horora i fantastike.

„Pre 12 godina okupio sam neke od gospodara horora na neformalnoj večeri. To su bili ,Džon Karpenter, Leri Koen, Don Koskareli, Džo Dante, Đilermo del Toro, Stjuart Gordon, Tobi Huper, Džon Landis, Bil Malone i ja lično. Pored toga što smo se odlično zabavljali, činilo se da se svima dopala ideja o antologijskom serijalu, gde bi svako režirao po jednu epizodu.“

 Ovoj prvobitnoj ekipi gospodara strave priključili su se i drugi filmski velikani kao Dario Arđento, Dejvid Kronenberg, Takaši Mike i drugi. Geris je 2005. uspešno producirao prvi serijal ove originalne antologije. Serijal je bio hit čim je izašao i osvojio je kritiku.

„Najfascinantnije iskustvo sa ovih snimanja je definitivno film Imprint Takaši Mike-a. Film je sniman u Japanu, pa smo svi putovali u Japan. Bilo je veoma zanimljivo posmatrati Mike-a i način na koji je režirao svoju horor epizodu Imprint. Prvih sedam minuta filma scene mučenja su toliko brutalne da Showtime nije želeo da emituje ovu epizodu.“

Mik Geris je govorio i o srpskim hororima: „ Gledao sam Mamulu, Zonu Mrtvih, Srpski film…Srpski film je prebrutalan ne bih ga gledao opet. Moj favorit je definitivno Zona Mrtvih.“

Nakon dva sata razgovora sa poznatim idejnim tvorcem „Gospodara Horora“ usledila je dodela Koskara za najbolje filmove iz zemlje i inostranstva. Koskar za najbolji film po oceni žirija osvojio je film Tmina Luke Bursaća, nagradu za najbolji scenario film DUB PLAY Nemanje Lazića, najbolje vizuelne efekte film Noćni čuvar Marka Marinkovića, a najbolji film po oceni publike je Mrak Momira Miloševića. Koskar za najbolji regionalni film osvojio je film Mali diskontinuitet u Vremeprostoru Goce Cvetanovskog iz Makedonije, a nagradu za najbolji međunarodni film odneli su je  Zacharias i McGregor iz Španije. Mik Geris je osvojio Koskara za specijalni doprinos fantastici.

SF i horor je još uvek nerazvijen žanr u srpskoj kinematografiji, ali kroz redovna godišnja izdanja u okviru FSFF-a u Beogradu i mnogobrojne turneje po Srbiji i regionu, cilj tima FSFF-a je da se kroz te turneje Srbija, zemlja sa bogatom tradicijom fantastičnog i natprirodnog, upozna sa blagom na kojem leži, kao i sa skrajnutim delom sopstvene kinematografije.

Autorka: Marija Muždalo

The post Razgovor sa Mik Gerisom na devetom Festivalu srpskog filma fantastike appeared first on Portal Mladi.