Beogradski “Dogvil” – pobuna u Savamaloj

    Nakon što se pročulo da Mladenović traži glumicu za novu predstavu koja će biti adaptacija Fon Trirovog filma mediji su često izveštavali o progresu, najavljenoj premijeri,  potencijalima predstave, rečju, držali nas konstantno obaveštene o napretku srpskog Dogvila.

    Premijera je bila u decembru, gledala sam je u januaru. “Mikser Teatar” , tada tek novi projekat, improvizovana scena koju publika okružuje u poluluku. Stigla sam tačno u minut, drugarica mi je sačuvala mesto u prvom redu.  Navikla sam na klasične obrade Šekspirovih i Nušićevih drama gde publika sedi na bezbednoj udaljenosti od bine, u mraku, pa mi ova osvetljena pozicija u prvom redu nikako nije odgovarala. Počela sam uplašeno da prevrćem scenarije kako će baš nama glumci da se obrate, da izvedu neki trik gde ću se svakako izblamirati i imitirati štap, srećom, početak, jak bas i glumci koji su odlučno izašli na scenu prekinuli su me u paničnom fantaziranju.

    Foto: Mikser.rs

    Glumac, dve glumice, članovi Vroom-a: bas gitarista, bubnjar, klavijaturistkinja su se pojavili na “sceni”. Zavesa se spustila iza svih nas, tako da sam imala utisak da smo svi glumci ili makar učesnici u predstavi. Na prednjem delu scene maltene da nije bilo rekvizita uopšte, osim brašna koje je pokrivalo pod. U pozadini je bila bina koju su činili bubnjevi i nekoliko mikrofona iza kojih je stajao veliki video, dominirao je scenografijom, kao što su i najavili. Glumci su imali višestruku ulogu, Bane Trifunović je tumačio sve muške uloge, a dve glumice sve ženske, pored toga, aktivno su učestvovali u koncertnim delovima, “songovima”, koji su bili isprepletani sa scenskim delom.

    Mladenović se u velikoj meri držao priče iz filma, i kao što je Fon Trir napravio grad od pozorišne scene, tako je i Mladenović rešio režijske probleme  veštom improvizacijom na već improvizovanoj sceni “Mikser Teatra”. Rešenja su, ako ne odlična, bila dosta dobra, u svakom slučaju uspešno su dočarali poentu. I kako je Fon Trirov Dogvil pesimistična, mračna slika američkog društva, tako je i srpski Dogvil bio ogledalo svih nas građana zatvorenih iza zavese u Mikser Hausu i suočenih sa sobom. “Dogvil je mesto na kome je svako od nas pokazao pravo lice”, rekao je Grubić, kompozitor i bas gitarista predstave, a ja sam se tako i osećala tih sat i dvadeset minuta.

    Kako sam već gledala film znala sam šta me očekuje kada je u pitanju priča o Dogvilu, ono što me je šokiralo bili su koncertni delovi, songovi. Songovi su se obraćali direktno nama, građanima, pasivnim posmatračima svega što nam se nameće, publici koja je prihvatila da gleda lošu predstavu svaki dan, onima koji su prestali da budu društvo i postali gomila otupelih zombija. Makar sam se ja tako osećala dok su nas glumci bombardovali rečima uz bas gitaru i bubanj. Dok su oni “pevali” na ekranu su se smenjivale slike Beograda sa titlom koji nas je probadao tačno tamo gde smo prestali da se obaziremo na bol. Sirove slike koje su se smenjivale bez ulepšavanja ili umetničkog doterivanja i agresivna muzika koja ih je pratila i pocrtavala sve ono što slike nisu uspele da kažu do kraja.

    Foto: Mikser.rs

    Ovi songovi nisu nastali da bi nas zadivile glasovne mogucnosti glumaca ili kompozicija koju nikako nismo mogli da doživimo u klasičnom smislu, niti da bismo komentarisali ”l’art pour l’art” momenat. Baš zato što su glumci više vikali, a muzičari svirali agresivnije pa u nekim trenucima čak pravili buku, preneli su poentu savršeno jasno. Do poslednjeg songa osećala sam se kao deo predstave , svi smo vikali, bili smo pobunjenici protiv šovinizma kojim smo se ponosili kao nacionalizmom, mizoginije koju nazivamo patrijahalnim odnosima, zadrtosti koju želimo da shvatimo kao tradiciju.  Vikali smo na licemerne i korumpirane vođe koje smo izabrali da im budemo taoci u intelektualnom mraku, na šund kome pišemo hvalospeve, na homofobiju koja rađa nasilje. Na izolovanost koja je neizbežna posledica.

    Uz reči DOGVIL MOJ GRAD zavesa je počela da se diže. Glumci su pokazivali na nekoliko metara Beograda koji se video kroz stakla Mikser Hausa, otkrivala su deo rđave šine i semafor u Karađorđevoj ulici.  Nepunih sat ipo pre tog isečka od šina, semafora i tramvaja, gledali smo Beograd u ogledalu, onakakv kakav jeste i kakav nije, kakav bi mogao da postane i kakav nikada nece biti.

    Nakon svake predstave oko koje se „digne prašina“ ili koja dobije medijsku pažnju iz ovih ili onih razloga, po pravilu su utisci ambivalentni. Pored onih koji su izlazili zadivljeni ili zamišljeni iz Mikser Hausa bilo je i komentara „To je slično, ali mnogo bolje odrađeno tu i tu“, „Druga glumica je ipak bolja, više podseća na Nikol Kidman (koja tumači glavnu ulogu u Fon Trirovom filmu)“, itd. Nakon pola sata priče o tome „šta je moglo bolje“, „kako je bilo bezveze na početku, a  poboljšalo se do kraja“, i ja sam izašla iz Miksera. Odlučila sam da odpešačim do kuće iako je napolju bio jedan od onih najhladnijih januarskih dana. Dok sam pazila da ne stanem na led reči i slike dogvilskih songova odzvanjale su mi u glavi. Uspele su na trenutak da probude osećaj za ono što je možda dobro i što nikako nije dobro, naterali su me da, sama sa sobom osvajajući ledene stepenike, ustanem protiv pokvarenosti, zadrtosti, pritvornosti. Do trenutka kada sam ušla u ugrejan stan osećala sam se  spremnije da pogledam u i oko sebe, nego kada sam nekoliko sati ranije izašla na hladnu ulicu.


     

     

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here