Pleme: realistična priča o surovoj borbi za život

Pleme (Plemya) u režiji  Miroslava Slabošpickija (Miroslav Slaboshpytskiy) je prvi film o bandi tinejdžera ceo na jeziku gluvo-nemih. Fabula prati protagonistu, tinejdžera koji dolazi u novu školu kao autsajder da bi do kraja filma postao jedan od vodećih članova bande.  Pokazivanje emocija i komunikacija na jeziku gluvo-nemih u potpunosti oneobičava i menja perspektivu u ovoj već viđenoj priči o bandi tinejdžera.

Pleme ne zahteva prevod ni na jedan jezik. Izrazi lica, držanje tela, pokreti, mimika sasvim su dovoljni da razumemo o čemu govore i šta rade akteri ovog neobičnog trilera.  Iako ne možemo da razumemo razgovore do detalja svaka emocija i poruka je uspešno prenesena.

Škola u kojoj su svi gluvo-nemi se noću  preobražava u leglo kriminala i prostitucije. Leglo gluvo-nemih tinejdžera koji se bore za egzistenciju na jedini način na koji mogu da se bore – sitnim krađama i prostitucijom. Nakon „uobičajene“ uvodne scene, školske priredbe i časa geografije (to će ujedno biti jedina scena u kojoj je prikazan čas u školi) već u sledećoj sceni, pa do kraja filma, vidimo slike ugroženosti i brutalne borbe za opstanak. Gluvo-nemog makroa zgazio je kamion jer nije čuo da mu se približava , devojka je silovana dok je njena drugarica spavala pored nje i nije mogla da čuje komešanje i vrisku, četvorica cimera su brutalno ubijeni jedan za drugim i ni jedan nije mogao da ustane i da se odbrani jer nije mogao da čuje. Ono o čemu ne razmišljamo, ono što se podrazumva za ljude sa normalnim sluhom je smrtonosno i veoma opasno za aktere Plemena.

Pleme je jedinstveno ostvarenje i bilo bi pogrešno uporediti ga sa prvobitnim nemim filmom. Ovde nema muzike, niti bilo kakvog saundtraka u pozadini. Ali zvukovi ipak ne izostaju. Zvuk koraka, otvaranja, zatvaranja vrata, škripe, motora automobila ili kamiona, kulminiraju sa jaucima i vriscima koje gluvo-nemi akteri ispuštaju u trenucima besa, bola, patnje.  Izostajanje saundtraka, prevoda, bilo kakvog razgovora osim na jeziku gluvo-nemih, dovodi do utiska potpune izolacije ove tinejdžerske bande i njihove škole i grada. Dokse slike surove borbe za opstanak smenjuju jedna za drugom ne možemo da zanemarimo utisak da se sve to dešava na nekoj drugoj planeti, nekoj drugoj vrsti. Možda je to i bio Slabošpickijev cilj, pesimistička slika mladosti i odrastanja, bez bilo kakve sentimentalnosti ili romantike, borba za život u bedi i potpunoj izolovanosti. Kroz film ne vidimo ni jednu referencu na spoljašnji svet onih koji bi mogli da im olakšaju ili pomognu da prežive. Jedini akteri van plemena su vozači kamiona kojima se nude i podaju dve srednjoškolke za novac. Oni su jedini koji, novcem kojim plaćaju usluge devojaka, „pomažu“ bandi da preživi. U svemu drugom pripadnici Plemena osuđeni su jedni na druge. Sitne krađe i razbojništvo ne mogu im doneti previše novca, najviše zarađuju od prostitucije. Nastavnik tehničkog zajedno sa drugim učenicima eksploatiše dve devojčice. Čini nam se da njima dvema to ne smeta. Čak se veoma raduju kada saznaju da odlaze u Italiju radi bolje zarade i većih poslova. Brutalne scene zamenjuju sasvim uobičajene, članovi plemena žive po „neizrečenim“ pravilima plemena, svi su svesni da samo kao grupa imaju šansu da prežive. Mučnu scenu abortusa zamenjuje sasvim uobičajeni prizor ispred opštine, red za dokumentaciju i popunjavanje obrazaca, u jednom momentu gledamo silovanje pa odmah zatim školski odmor i smeh, šale na hodniku. Preko dana oni su učenici srednje škole, noću pripadnici plemena gde svako ima određeni položaj i zadatak.

Sergej, glavni protagonista, prihvata pravila plemena na početku. Napreduje od sitnog lopova do makroa. Međutim postaje opsednut  plavušom, jednu od dve devojke koje se bave prostitucijom. Želi je za sebe. Do kraja filma nije sigurno da li je želi samo u seksualnom smislu ili se zaista zaljubljuje i želi da napusti pleme sa njom. Ali to čak i nije previše bitno, u oba slučaja traži preveliki luksuz. To dovodi do problema, a njemu preti da bude proteran iz bande, što bi ga odvelo u sigurnu smrt. Sergej ne želi da se odrekne plavuše, odlučuje da se suprotstavi bandi. Ne može da se suoči sa grupom dok su budni, tada su jači, ali čim zaspu postaju lak plen. Niko od njih ne čuje, on sam može lako sve da ih ubije. To se i dešava čineći brutalan i šokantan kraj filma.

Svako ko se interesuje za granice u kinematografiji treba da pogleda Pleme. Slabošpicki je već viđenu priču o surovosti života na ivici egzistencije pretvorio u originalan film u kome 132 minuta posmatramo svet bez reči i muzike, bez sentimentalnosti ili bilo kakvih nežnosti, svet u kome nema mesta za luksuze koji su za nas uobičajeni i podrazumevani.

 Naša publika imala je prilike da pogleda Slabošpickijev film na festuvalu Slobodna zona koji je trajao od 7. do 12. novembra, a publika je mogla da odgleda izabrane filmove u kulturnim centrima i bioskopima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Film je osvojio nagradu Grann Pri u selekciji Nedelja kritike na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu, Grann Pri specijalnu nagradu za reditelja na Međunarodnom festivalu u Moskvi – Tarkovsky Festival (2014) i Motovun Propeler nagrada za najbolji film, Međunarodni filmski festival u Motovunu (2014).

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here