Ovaj roman je neka vrsta izvrnute, retrospektivne autobiografije čiji početak seže daleko pre postojanja glavnog junaka, prikazuje njegove pretke sa očeve i majčine strane, sve poteze sudbine (ako je  ona uopšte moguća) i ljudskih izbora (ako su oni uopšte mogući) povučene u prošlosti koji su doveli do rađanja Hodorovskog kao konačne posledice.

Prema Hodorovskom čovek se ne rađa kao tabula rasa nego je u njegovom biću koncentrisano svo nasleđe prethodnih generacija. “Imam osećaj da petnaestoro ljudi trenutno razmišlja kroz mene” reći če u dokumentarcu “Ples stvarnosti” https://www.youtube.com/watch?v=GMM5tZOsr3Q.

Da bi spoznao sebe, da bi se istinski rodio, čovek mora da upozna svoje predhodnike i upravo taj razvojni put prati ovaj roman.

Gde pronaći podatke o precima ako ne u pričama koje ostaju za njima, nezapisanim, varijantnim, neuhvatljivim, bajkovitim i mitskim? Čar tih priča je u njihovoj promenjljivosti i subjektivnosti, one zavise od onoga ko ih priča, ali i od onoga ko ih usvaja i tako ostavljaju prošlost živom i nedovršenom, uvek iznova kreiranom kroz maštu njihovih potomaka.

Svi tvoji rođaci, mala moja, na kraju će postati šampioni, junaci, duhovi i sveci. Ponašaj se prema svojim precima kao da su kovčezi u koje ćeš svakog dana ostaviti delić blaga koje ti daruje tvoja bujna mašta.Šta ti se više sviđa, bedni starac ugljenisan na lomači ili čarobnjak?

Na putu koji vodi ka njegovom rođenju prepliću se staze religije (judaizma i hrišćanstva), radikalnog ateizma, magije, tarota, putovanja kroz duše u paralelnim svetovima, ples, muzika, poezija,  prostitucija, cirkus, politički angažovano pozorište, revolucija, anarhizam, sakralno i uzvišeno preko puta  nagonskog i grotesknog.

Šta uzrokuje takva raznolikost porodičnog nasleđa? Idealisti bi rekli bogatstvo i višedimenzionalnost ljudskog duha. Da, ali i HAOS, privremeno ugašeni vulkan od čije iznenadne erupcije uvek strahujemo, zamršeno klupko u glavi pojedinca. Hodorovski uspeva da razmrsi to klupko birajući najtežu, ali trajno uspešnu taktiku, a to je prihvatanje. Četiri poglavlja ovog romana, simbolično organizovanog kao 4 arke u tarotu, predstavljaju proces njegovog prihvatanja porodičnog bremena , neke vrste nasleđene karme.

Da bi to prihvatanje bilo potpuno on odlučuje da prošlost sagleda iz dve perspektive: Prva je uzvišena, plemenita, magijska, a druga zemna, nagonska i groteskna. Hodorovski ne samo da ne beži od ove mračnije strane ljudske egzistencije nego joj se potpuno posvećuje, studiozno obrađuje svaki detalj ljudskih padova u telesno, uživljava se u mračne nagone, agresiju i destrukciju izjednačavajući ljude sa životinjama. Junaci ovog romana nikada ne sputavaju svoje životinjske impulse nego ih osluškuju i sprovode uvek i svuda.

Ljudske sudbine, filozofija, religija, ideali, revolucionarne težnje postavljeni su na kantar koji čuva ravnotežu između divljenja i gađenja, uzvišenosti i ironije.  Pogled na sve pojave u ovom romanu je dvostuk, prvo će ih uzvisiti do sakralnog i nadljudskog, a zatim zaroniti u more fekalija i različitih telesnih izlučevina. To je put potpunog prihvatanja onoga od čega smo skrojeni za koje se hrabro odlučio Alehandro Hodorovski, ali i svako ko odluči da pročita ovaj roman.

The post „Gde ptica peva najlepše“ Alehandra Hodorovskog appeared first on Portal Mladi.

Početkom zime u naše bioskope je stigao film Igla ispod praga. Ovaj višestruko nagrađivani film koji stremi ka Oskaru delo je Ivana Marinovića, mladog crnogorskor reditelja.

Razloge za uspeh Marinovićevog prvenca možemo tražiti u njegovoj odvažnosti da u svetu savremene instant produkcije odluči da stvari učini drugačije i po svojoj volji i u njegovoj spremnosti da bude precizan, studiozan i dosledan ljupkoj jednostavnosti.

Igla ispod praga je označena kao crna komedija, međutim ne treba se ograničiti na ovu žanrovsku odrednicu jer je reč o delu iznijansiranom različitim raspoloženjima, od sete i nostalgije do gorkog humora, neodredivom baš kao i ljudska priroda o kojoj govori.

Pročitajte: http://portalmladi.com/da-li-su-holivudski-filmovi-umetnost

Temu životne kružnice, toliko puta otkrivanu, ali ipak večito misterioznu, Marinović predstavlja preko lokalnog verovanja u legendu da ako se stavi crna čioda ispod praga, veštica neće moći da pređe taj prag nego će da se vrti u krug dok je sveštenik ne izvede napolje.

Film govori o ljudima koji ne mogu da pređu prag i vrte se zarobljeni na svom ostrvu Luštica. Lokalni stanovnici su ironično razapeti između stremljenja ka modernom kapitalizmu i unazađenosti i sujeverja koje dosledno poštuju. Baba Milka ne može da pređe prag ka onome svetu, jer njenu sahranu sabotiraju ubeđeni da je ona veštica.  Centralni zarobljenik je sveIvanštenik Petar, pomalo romantik, pomalo cinik, naslednik Čehovljevih intelektualaca zarobljenih u zaostaloj sredini i kao takav, magnet za žene. On je paradoksalno zatočen u krugu iz koga većina želi da ga izbaci jer ometa prodaju zemlje inostranim investitorima tako što odbija da proda „đedovinu“.

Ovo je film o ljudskoj složenosti i ljudskoj banalnosti. Ta dva pola ljudske prirode  nisu strogo podeljena nego se prelivaju i smenjuju u junacima pa ponekad kompleksne ličnosti kao što je otac Petar padaju u banalno, zemno, groteskno, dok jednostavni na trenutke naziru obrise složenog. „I to je tako jer ljudi u sebi sadrže sve“, reći će u jednom intervjuu glavni glumac, Nikola Ristanovski.

Ne treba zanemariti estetsku stranu ovog filma. Zaneće vas  prizori Bokokotorskog zaliva, iznenadiće vas precizno odabrane boje i detalji u enterijerima. Ta estetska strana nije samo dekor nego i opomena da se osvrnemo na svu onu lepotu koju zaboravljamo samo zato što nam je pred očima, da se dobro zagledamo pre nego što donesemo odluku da prodamo svoj dijamant za tuđu šaku olova.

The post Igla ispod praga Ivana Marinovića appeared first on Portal Mladi.

U Srbiji čiji se put ka progresu oduvek mogao imenovati pre puzanjem nego kasom neki žitelji su ubrzali korak i tako pojačali tempo našeg opšteg kretanja. Putanja od Dositeja, preko Ljubomira Nenadovića do Crnjanskog i Pekića je putanja mladih intelektualaca koji streme unapređivanju svojih potencijala i na žalost (ili na sreću), smer njihovog kretanja  je uvek preko granice. Sreća je u tome što je to do današnjih dana bio način da do nas dopre glas iz daleka, da zamislimo komad nekog drugog neba za koje smo uvek verovali da je svetlije i manje oblačno. U tom sistemu, gde se nalazi knjiga Čaj od šljiva?
Nastavljač te putanje je Lazar Džamič, novinar i marketinški stručnjak koji nastoji da svoj maternji jezik održi živim tako što tokom života u Londonu piše kolumnu za beogradski Novi magazin.

Čaj od šljiva je zbirka njegovih kolumni objedinjena jedinstvenom tematikom emigrantskog života u kojoj autor odgovara na večita pitanja upućena beguncu u svet ( Kako je tamo; Živi li se bolje i Šta je ono što nedostaje, a ne može da se spakuje u kofer…). Reč je o specifičnoj sociološkoj studiji koja u sebi ne sadži naučna istraživanja, ali ima nešto što je čini ubedljivijom, a to je lični doživljaj, priču „iz prve ruke“ napisanu urbanim jezikom koji živi na ulicama Beograda sa reminiscencijama na Getea, Pekića i neizbežnog Alana Forda.

Svaka priča je propraćena ilustracijom Aleksandra Zografa, što je jedan od razloga što ova zbirka podseća na strip, kulturu za koju se autor najviše i vezuje zbog svoje prve zbirke Cvjećarnica u kući cvijeća. I zaista, delo Lazara Džamića ne možemo  (i verovatno on to ne bi ni želeo) da odvojimo od stripa. Za to je zaslužan i njegov jezik i stil koji ga čini piscem-ilustratorom.  Dok čitate o Englezima koji se sklanjaju jedni drugima na ulici, srpskim i engleskim šupama, pijacama, snegu u Smederevu pred vama se nižu kratke, ali značenski bogate ilustracije karaktera, različitih mentaliteta, ulica i svega onoga što jednu sredinu čini jedinstvenom i samim tim, drugačijom od one druge.

Sa prelaskom iz jedne u drugu sredinu pod ruku uvek ide proces upoređivanja. Način na koji Lazar Džamić upoređuje Englesku i Srbiju je pre svega iskren. Dok govori o Britaniji on ističe mesta gde je trava zaista zelenija i prikazuje je u svoj njenoj kraljevskoj svetlosti, ali prikazuje i njenu senku koju čini brz kapitalistički život u kome se sati i minute cene dvostruko u odnosu na naše i ne ostavljaju prostora za sve čari sentimentalnosti i dokolice.

Za direktnom kritikom upućenom Srbima nema potrebe, dok čitate Čaj od šljiva dovoljno je da pročitate par primera o ponašanju Engleza u svakodnevnim situacijama kao što su mimoilaženje na ulici ili kultura slušanja sagovornika i da se zapitate: „Da li smo zaista najgori?“ U nekoliko slučajeva autor daje primerom potkovan odgovor „Da jesmo“  bez straha da bude doživljen kao pokondireni otuđenik.

Čaj od šljiva Lazara Džamića o Srbiji govori bez površnog i neosnovanog patriotizma, ali sa dozom nostalgije i poetično, kao da mu to poetično na sjajnijoj strani nedostaje.

The post Čaj od šljiva Lazara Džamića appeared first on Portal Mladi.

Prvo zakrešti alarm od koga si jedino ti dosadnija pa stotinke blaženstva koje uvek prekidaš ti svojim oglašavanjem. Tačna si jer znaš da  ne smeš da propustiš taj trenutak, samo tada suvereno vladaš mojim mislima i imaš sav prostor samo za sebe.

Danas me posebno nerviraš. Oblačim se slojevito da te sakrijem ili još bolje,  ugušim.

Pijem kafu i ignorišem te. Ti si višak u meni kao šećer u kafi, sve pokvariš.

Čekam bus, zamišljam te u cigari i pokušavam da popušim i filter da budem sigurna da si izgorela. Možda bih uspela da te zgazim i ostavim na cesti da sam jedna od tih ljudi, ali nisam, ispravna sam kao i ti i zato gasim plamen i bacam opušak u kantu. Šta je, očekivala si da te uporedim sa nečim plemenitijim?!

Misliću na nešto drugo…

Pušenje treba izbaciti iz upotrebe, iz pluća, ali nikada, nikada iz književnosti…

Ne vuci me za rukav! Dosadnija si od mojih sapatnika koji se ljuljaju u autobusu, lepe se za mene i stoje na vratima.

Ne viri mi tako iz očiju, sad ulazim u prostoriju punu ljudi i dosadnija si od njihovog “Kako si?”!

Kako ne shvataš? Moram da im odgovorim jer sam tako vaspitana, a to je prilika da naglas ispričam priču koja mi pomaže da preplivam dan. Namestila sam glas i gestovima pojačala ubedljivost. Za ovu predstavu sam i sebi kupila kartu i pomešala se sa publikom. Nisam se pokajala, bila je dobra. Mislila sam da sam ubedila čak i sebe dok ti, prokletinjo, nisi povikala “uaaaa!”. Ne daš se prevariti i slaviš još jednu pobedu skačući mi po utrobi.

Sačekaj barem da uđem u kuću, da zatvorim vrata za sobom pa ću ti priznati da si u pravu.

Sad kad smo obavile i tu formalnost,  da te pitam, jesi li sad srećna ili tuguješ zajedno sa mnom kad već tvrdiš da si deo mene. Ispričaj mi svoju priču! Hoćeš neku muziku? Znaš da volim da napravim atmosferu.

Pusti mi onu moju “Me Llaman Calle”, progovorila je spoznaja rezigniranim glasom. Volim je zato što sam kurva. Zovu me Intuicija, Spoznaja, Gut, ja se smeškam i ogovaram: “Možeš me zvati kako god hoćeš, ali jedino ja imam sposobnost da nazovem stvari pravim imenom.” Čučim u tvom stomaku i šaljem tihe i nenametljive signale upozorenja, a kad pokušaš da me utišaš derem se iz sveg glasa, štipam ti creva, drmusam jetru, grčim ti ramena dok me ne saslusaš.

Žalosna je moja sudbina. Biti uvek u pravu znači biti u pravu i kada to ne želiš. Kad bi slikar poželeo da me predstavi na platnu, naslikao bi one smrdljive noge koje uvek vire ispod ćebeta. I ko još uživa u dosadnom i zakasnelom “Rekla sam ti.”?

Ja bih da te utešim, da te potapšem po ramenu, da te okrepim kao iluzija. Ljubomorna sam na nju iako je uvek pobeđujem.

Ja sam glasnik koji nosi loše vesti i retko me nagrade za muštuluk. Znam da me ne voliš i teško je biti nevoljen čak i kada si u pravu. Ne možeš me ostaviti, vezana sam ti za pupak kao Prometej za stenu. I kad bi me odvezali ja ne bih otišla jer sam kao vatra, bolna i razarajuča, ali ipak potrebna.

Vidiš, ni meni nije lako i zato, hajde da učinimo ovu našu vezu podnošljivom! Poslušaj me barem ponekad, barem kada je važno! Ne moraš sve da pokvariš. Ne joguni se toliko kad znaš da ćeš, pre ili kasnije, morati da se pomiriš sa mom.

Ajde, laku noć! Do sutra.

The post Razgovor sa spoznajom appeared first on Portal Mladi.

Nije bilo baš tako lako. Setite se! Evo, ja ću početi:

Moja soba je bila u potkrovlju. Mama je iza ormara ostavljala prostor za odlaganje posteljine, ali nikad nije bio do kraja popunjen. Uvek bi ostala jedna šupljina, taman tolika da stanemo moja sveska i ja, a ivice ormara,vitrine i lamperije na plafonu su nas čuvale od svega običnog i surovog što se nalazilo napolju.

Ne sećate se ili nećete da se setite? Izgleda da vam se baš i ne dopada ova igra.

Pa dobro, moram priznati da sam i ja mislila da sam zaboravila i rupu iza ormara, i redove u svojoj svesci, da sam ih ostavila tamo gde sam ih našla jer mi više ne trebaju, a onda sam pogledala kanadski film “Leolo” koji prati odrastanje dečaka koji živi u disfunkcionalnoj porodici 50-tih godina u Montrealu.

Pitam se da li je Kiš gledao „Leola“ i da li mu se dopao?

Pored moje ljubavi i divljenja prema Kišovoj zbirci pripovedaka „Rani jadi“ i filmu „Leolo“ izdvojila bih još nešto što ih povezuje; to su naturalističke, bizarne scene sagledane iz krhke detinje perspektive. Scene telesnog i ružnog su suočene sa poetičnim unutrašnjim svetom osetljive jedinke u osetljivoj životnoj dobi.

Gde pobeći od surovog, štrokavog i bizarnog koje ti realnost svakog dana isporučuje? Gde se sakriti?

Leolo beži u snove i to potvrđuje rečima: „Zato što sanjam ja nisam“. U svom paralelnom svetu on nije izdanak svoje poremećene porodice nego Italijan koji je na vrlo neobičan način došao na svet, zahvaljujući osemenjenom paradajzu koji je stigao iz Italije. Tamo je sve je prozračno i belo, nema pacova u slivniku, nema porodične opsednutosti telesnim pražnjenjem, on nosi čistu belu košulju koju nema šta da uprlja, obasjan je svetlošću koja dolazi sa pojavom njegovog poetskog ideala koja se simbolično zove Bjanka. Taj svet ga potpuno zavodi i on bira da sanja i da „nije“ jer uviđa da je „jesam“ pretežak i nimalo lep izazov. Ono što uzima iz stvarnosti i nosi sa sobom kao propusnicu za beli svet je knjiga, jedina u kući, sama, napuštena i neshvaćena kao i Leolo.

I kad je primoran da obitava u realnosti Leolo širom otvara oči ne bi li pronašao nešto što će ga oplemeniti  i odvesti u neki poetičniji i lepši svet, tako  podiže sa ulice napuklu ploču Žak Brel-a,  kralja šansone i čuva je  smatrajući to najvećim bogatstvom. Ta scena me podsetila na reči Josifa Brodskog:

„Možda ne odjednom, ali postepeno tokom jedne decenije knjige nalaze svoje čitaoce. Ako se ne prodaju, ostavite ih neka leže! Uvek će postojati dete koje će upecati knjigu iz gomile smeća. Ja sam bio takvo dete.“

I ja sam bila takvo dete i znam još takve dece, takve kao što je Leolo. Na to je računao i reditelj jer ovaj film je podešen tako da budi slične uspomene iz detinjstva, da istera potisnuto na površinu, zato i jeste, što bi se reklo, „težak“.

Setila sam se svog susreta sa knjigom „1000 zašto, 1000 zato“. Moje divne komšije su mi dozvolile da je zadržim samo jedan dan. Bila sam toliko srećna što ću da saznam kako nastaju oblaci i još mnogo toga, ali to mnogo se nije moglo za jedan dan… Posle sam ih zatekla kako listove te knjige koriste za potpalu.

Kako pred takvim prizorima da čovek ne stisne oči, da ne poželi da sanja i da „nije“?!

U filmu se nudi još jedna tipična mogućnost bega od stvarnosti kojoj pribegava Leolov stariji brat Fernand. On gradi kulu od mišića oko svog straha, ali time uspeva samo da ga zakloni i pusti da raste u senci dok se, kao i sve potisnuto, ne vrati u još većem obliku.

Tačnije, prikazane su dve nemogućnosti bega od stvarnosti jer ni Leolo, ni Fernand, kao ni bilo ko na ovom svetu, nisu uspeli da joj umaknu. Vraćala se iznova i iznova, štipala njihove usnule obraze i nudila im se u novim oblicima. Nekad je čak uspevala da ih zavede i zadrži za sebe, kao u slučaju kada Leolo otkrije šta bubri među njegovim nogama i počne na groteskne načine da zadovoljava svoj seksualni nagon. Telesno i poetsko, to su dve sile koje se uporno otimaju za Leola dok ga ne rastrgaju i ostave potpuno izgubljenog na podu njegove sobe.

Te dve sile se otimaju za svakog od nas i način na koji je taj fenomen prikazan u filmu ga i čini remek-delom zbog kog ne žalim što sam se odrekla jednog konfornog popodneva u kome bi gledala “nešto što me ne zamara” i odvažila se da sa Leolom putujem unazad kroz svoje uspomene.

The post Između dve vatre appeared first on Portal Mladi.

U zdravoj hrani slušaju šansone. Svaki put kad čujem Brasansa zapitam se da li ću ikada videti dalje od ruba tvojih okruglih naočara. To navodi onu vodu u mom stomaku da poraste za još jedan nivo.

Nije vreme za to. Treba da odem u kafić, da stignem na vreme, pričam sa drugaricama, slušam sa razumevanjem i lupetam. Ne može biti toliko teško, ja to uvek radim i uživam kad vidim da ih zabavljam, ali danas mi ne ide. Dok govorim osećam između svoja dva rebra nešto što ispumpava nataloženu vodu vani. Gotovo  je! Stiglo je do ruba oka, izliće se! I onda čujem: “ Bokaja, molim te!”

To je značilo da se u kafiću, nedeljom popodne ne sme plakati. Jednostavno nije vreme. I zaista nije prikladno, zato što svima bude neprijatno i nadvije se ona tamna senka nad naše razgovore ispod koje se teško probijaju duhovite opaske koje bi trebale da poprave štetu.

Pa zar su suze šteta?

Nikada mi nije bilo jasno zašto ne tolerišemo suze. Zašto je npr. dozvoljeno da se kihne, a ne sme da se plače kad te dve reakcije imaju isto izvorište – nešto što ne može više da bude u nama i želi da izjuri napolje. Ne bih da navodim neke druge primere, ali čini mi se da su od svih vrsta ljudskog pražnjenja suze najugroženije.

Pisalo se dosta o toj nepravdi, Ana Karina je na velikom platnu davno branila ženske suze i isticala njihovu lepotu. Dakle, za suze ima ko da se bori i to nije nova niti nezapažena tema u teoretisanju o ljudskim odnosima. Dručije je u svakodnevnoj komunikaciji, tu suze ostaju zauvek nepoželjne. Ako plačeš, pokazuješ da si slab i uvek će se naći neko ko će to iskoristiti protiv tebe; ako plačeš činiš da ljudima oko tebe bude neprijatno i to nije ok, a svi mi želimo da budemo prihvaćeni i ok. Ja sam one svoje suze progutala i mogu vam reći, vražije boli to gutanje suza, verovatno zato što nije prirodno, zato što je protiv našeg unutrašnjeg impulsa, ali svi ćemo pre izabrati da zadovoljimo zahteve sredine nego one naše unutrašnje.

Psiholozi koji su se bavili razvojem emocija kod dece su ustanovili da se deca koja na vreme ne nauče da kontrolišu svoje emocije teže uklapaju u društvu. Istina je. Proverila sam na svojoj koži, ali evo me živa sam i godinama nakon toga i dalje, hvala Bogu, plačem.

Kad vidim čoveka koji plače, tiho i nenametljivo, ja ne vidim slabost nego čistu i iskrenu emociju. Nikada neću zaboraviti scenu u Federerovoj karijeri nakon koje se sve promenilo. Izgubio je finale od Nadala i rasplakao se na dodeli trofeja. Rasplakao se, on, Federer! Posle toga više ništa nije bilo isto, pao je za par mesta na ATP listi, sunovratio se u očima moje bake ( i danas kad ga vidi pita:”Je l to ona plačipizda”). Ne znam koliko mu to znači, ali u mojim očima je porastao. Elegantni igrač, gospodin na terenu i van njega, čovek koji nikada nije napravio grimasu stoji i plače pred milionima ljudi… Divno! Tad sam se uverila da je stvaran.

Ono što nam se ne dopada kod suza je upravo to iskreno i stvarno. Čini nam se da je to previše, više nego što možemo u tom trenutku da podnesemo i više nego što nam treba i ne znamo šta ćemo sa tim viškom. To je kao kada ste u tramvaju primorani da čujete nečiju životnu priču ili kada neko koga upoznajete krene prebrzo da se ogoljava. Dakle, suze se ne prihvataju kao jedan oblik istine koja je sirova, neobađena i neupakovana servirana na naš tanjir  i kao takva teško svarljiva. Ali možete vi ćaskati o vremenu, stavljati slušalice u tramvaju, okretati glavu, istina je i dalje tu i kucnuće vas po ramenu kad-tad i biće teže, ali i stvarnije. Dok se sa nekim ne zagrlite i ne isplačete nećete znati da je to to, ono pravo iskreno i duboko. Prema tome, bildujte svoju svest da biste mogli da ponesete ono više što vam se daje od ljudi.

Ne znam za vas, ali ja što više ovladavam veštinom zadržavanja suza sve manje uviđam da je to prednost.

The post Lekcija o plakanju appeared first on Portal Mladi.

Kada ste otišli na prvi kamp i kako ste saznali za Mlade istrživače Srbije?

Ivana (25 godina) : Na prvi kamp sam otišla 2011. godine i od tada sam bila na sedam kampova, na šest kao volonter i sedmi sam vodila. Zanimljivo je da se u blizini mesta u kome sam odrasla održava međunarodni volonterski kamp koji je najstariji u Srbiji. To mi je bio  dodatni potsticaj da promovišem kampove jer sam shvatila koliko ljudi  ne znaju za njih, ne znaju ni oni koji imaju kamp u blizini, a kamoli neko ko se nalazi mnogo dalje.

Natalija (21 godina) : Na svoj prvi kamp u Francusku sam otišla kao tinejdžer i za mene je to bilo jedno uzbudljivo iskustvo dok su moji roditelji bili vrlo skeptični. Olakšavajuća okolnost za njih je bila što sam na kamp povela i drugaricu. Do sada sam bila na jedanaest kampova, na pet sam bila kamp lider u Srbiji i u Nemačkoj, od toga sam jedan kamp organizovala sa drugaricom. Odlučila sam da želim da putujem i uz to radim nešto korisno i tako doprinesem toj lokalnoj zajednici. Posle tih kampova sam stekla mnogo prijatelja sa kojima se i  danas se čujem.

Pavle (22 godine) : U priču o kampovima sam ušao 2011. godine i to preko svoje sestre, ona je ovde stariji član. Do sada sam bio na osam kampova, od toga sam dva vodio, jedan na Obedskoj bari, drugi u Apatinu.

Koliko je važna podrška porodice i okoline za formiranje odluke da se otputuje i volontira u drugoj sredini? Sa kakvim komentarima su vas ispraćali i dočekivali?

Ivana: Generalno vlada veliko nepoverenje jer u poslednjih par decenija su se desile  loše stvari i onda nešto takvo deluje isuviše dobro da bi bilo istinito, a tu je i onaj naš, pomalo balkanski stav: “Zašto ideš iz svog sela da bi radio u tamo nekom francuskom selu?”. Mislim da je to potpuno pogrešna percepcija cele priče. Poenta je da svojim doprinosom pošaljete živu poruku toj sredini jer će onda i oni koji žive u njoj da više porade na tome.

Natalija: Sigurnost i poverenje u kampove može da se stekne tek nakon doživljenog iskustva. Tek kad ispričate svoja iskustva, ljudi dobiju potpunu sliku kako izgleda i koliko je to jednostavno. Pre nego što odete na prvi kamp komentari su uglavnom negativni, ljudi ne mogu da shvate zašto biste to radili i šta vas tamo čeka i najčešće pitanje koje se vezuje za našu sredinu je: “Gde ćeš da spavaš i šta ćeš da jedeš?” Imamo ogroman problem konfora, važno nam je kakva će ta soba da bude, da li će tu da bude buba, to je ono čega se naši ljudi najviše plaše s obzirom da kampove uglavnom poistovećuju sa kampovanjem.

Pavle: Moja sestra je krenula na kampove pre mene i pripremila je roditelje. Moji drugari su bili skeptični i plašili su se i pored svih mojih pozitivnih utisaka po povratku oni su i dalje bili puni predrasuda.

Podaci govore da 70% studenata nikada nije napustilo našu zemlju. Zašto je to tako? Kako biste to promenili?

Ivana: Kod nas se napuštanje zemlje vezuje uglavnom za letovanje u relativno bliskim državama, a to retko podrazumeva susret sa kulturom tih država. Sada kad postoji više mogućnosti za to ljudi nemaju hrabrosti da na neki drugi način koji nije tipično turistički upoznaju nove države

Natalija: Uvek se pitam kako roditelji puštaju decu na letovanje u Grčku na 10 dana gde ne znaju ko ih čeka, gde će da spavaju, a strahuju da ih pustite na kamp gde postoje dva kamp lidera koji brinu o toj deci, gde moraju da imaju tri obroka, gde će videti mnogo više i upoznaće nove ljude. Ljudi iz kancelarije znaju gde sam ja otišla, znaju organizaciju preko koje sam otišla, a ta organizacija ima nekog iznad njih ko to kontroliše. Roditelji uvek mogu da pozovu i da se uvere  da je sve u redu.

Koje su prednosti volontera u odnosu na prosečnog turistu?

Pavle: Osećate se kao deo lokalne zajednice. Desi vam se da šetate kroz seoce sa grupom volontera i da vas baka pozove na čaj i na kolače i usput vam ispriča svoju životnu priču. Kao volonter sve običaje o kojima vam turistički vodič priča zaista proživite

Ivana: Mi često preporučujemo kampove u malim mestima koji ne postoje na turističkoj mapi jer tako zaista vidite kako ljudi tu žive. U metropolama ne možete da steknete taj utisak čak i ako niste striktno turistički tamo jer veliki gradovi počinju da liče jedni na druge. Zatim, ogromno zadovoljstvo je kad vidite da ste nekako doprineli toj sredini. Treća stvar je život sa ljudima iz celog sveta. Kao turista verovatno ćete da odete negde sa prijateljem koga inače viđate svakog dana, a kamp je prilika za grupni način života u kome se poštuju neka pravila, gde razvijate toleranciju, učite kako da se ponašate među različitim ljudima. Četvrta stvar je predstavljanje i promovisanje vaše zemlje, tako što ćete neko dete naučiti da piše ćirilicu ili spremti neko nacionalno jelo ili ih naučiti da igraju ples vaše zemlje. I naravno snalaženje u nepoznatom, vi idete u sredine koje su jako udaljene od glavnih gradova, možda jedan autobus dnevno ide u to mesto, ali shvatite koliko je lako snaći se, čak i ako ne govorite njihov maternji jezik.

Natalija: Volontirajući vi formirate prijateljstva na svetskom nivou.  Jednom našem volonteru se desilo da je pozvan u Maroko na svadbu. Kad  volonteri dođu kod nas vodimo ih na naše slave da upoznaju običaje. Sa svakog kampa sa kojeg sam se vratila naučila sam taj jezik ili bar nešto o tom jeziku, to je jako dobro za studente filološkog fakulteta, ako studiraju italijanski mogu da idu na kamp i da pričaju italijanski koliko god žele.

Da li imate vremena za tipične turističke rituale i da li vam oni nedostaju?

Ivana: Svaki kamp ima organizovan neki obilazak. Vikendom se uglavnom ne radi i onda putujemo u neki veći grad ili odemo do obale ili na planinarenje, uvek se postoji prilika da se doživi taj turistički deo kampa. To su obilasci koji ne postoje na turističkoj mapi, a koji su fenomenalni. Nećete videti Ajfelovu kulu, ali ćete videti nešto što je sjajno, ali nikada ne biste čuli za to.

Da li su volonteri iz inostranstva zainteresovani za volontiranje u Srbiji i kakve im se mogućnosti pružaju?

Natalija: Prošle godine smo imali preko 30 volonterskih kampova gde je prošlo na svakom kampu oko 25 ljudi zajedno sa domaćim i stranim volonterima. Zanimaju ih različite lokacije i njihovi običaji. Postoje volonteri koji su prošle godine bili u okolini Vranja,a ove godine se interesuju za Valjevo. Nismo svesni koliko Srbija može da ponudi i potreban nam je neko sa strane da nam ukaže na naše lepote.  I o svojoj državi učimo mnogo više nego u svakidašnjim okolnostima. Postoji ta recipročna razmena znanja, učeći strane volontere i ja učim dosta o svojoj zemlji.

Ivana: Uvek ističem da su inostrani volonteri na kamp u Obedskoj bari dolazili avgusta 1999. godine, dakle, 2 meseca nakon bombardovanja. To su ljudi koji nisu ograničeni na ono što im mediji serviraju ili na ono što su pročitali negde u udžbeniku nego su spremni da vide drugu stranu priče i kako to zaista izgleda. Postoje volonteri koji su se zauvek vratili ovde, koji su kupili kuću i ostali tu ili su svoju profesiju preusmerili da bi radili ovde.

Na sajtu volonterskog servisa piše da volonteri ne moraju biti  savršeni, dakle mogu volontirati i ljudi sa hendikepom. Da li imate iskustva sa takvim volonterima? Kakav tretman ti volonteri imaju od strane organizatora i drugih volontera.

Ivana: Postoje kampovi koju su bas i usmereni na to da primaju volontere sa hendikepom. Ne mogu da zaboravim dečka koji je prosle godine došao u kancelariju, on je slep i ide redovno na kampove. Naravno, imati volontera sa hendikepom u kampu podrazumeva jednu dodatnu organizaciju tako da postoje kampovi koji nisu spremni na to, ali za svaki kamp postoje informacije da li su otvoreni za takve volontere ili ne. Svako može da volontira. Jedini princip selekcije prilikom odlaska na kamp je – ko prvi pristupi kampu njemu ide mesto. Većina kampova nema ni starosnu granicu. Ja sam bila na umetničkom kampu, a ekonomista sam i super sam se snašla. Postoje kampovi koji imaju jako osetljivu tematiku, ako radite sa ljudima koji su zaraženi HIV-om ili ako radite sa decom sa specijalnim potrebama , neće se ni tu vršiti selekcija, ali se traži dodatno motivaciono pismo ili razgovor čisto da ogranizatori budu sigurni da li ste vi potpuno svesni u šta se upuštate.

Natalija: Išla sam na jedan trening u inostranstvu sa dečkom koji je potpuno slep i tu sam se uverila da su ljudi tamo otvoreni po pitanju osoba sa hendikepom. Na jednom kampu sam brinula o deci, bilo je dece sa posebnim potrebama sa kojima do tada nisam imala iskustva, ali sam naučila kako da se ophodim prema njima. Niko me nije uslovio da ne mogu da idem zato što ne znam da brinem o toj deci.

Pavle: U kampu u Turskoj sam radio u domu za napuštenu decu.  Ta deca imaju svoje talente, sviraju klavir, pričaju više jezika, znaju znakovni jezik i zavrsavaju visoke škole. Promenio sam mišljenje koje sam imao o toj deci ranije i shvatio da svako u sebi ima nešto što ga čini posebnim i zaslužuje priliku da to pokaže svetu.

Mladi istraživači Srbije organizuju i programe dugoročnog volontiranja. Kakva su vaša iskustva sa tim vidovima volontiranja?

Ivana: To je tip volontiranja koji traje više meseci i do godinu dana. Imamo jednom nedeljno pripremu za odlazak na dugoročno volontiranje tako da mogu da dodju kod nas u kancelariju da se raspitaju o svakom detalju, ali preporucujemo da se prvo proba kamp pre odlaska na dugoročno volontiranje, ali to nije uslov. Kod nas je trenutno pet dugoroćnih volontera koji su došli u mlade istraživače i koji će provesti ovde 10 meseci i imaćemo još 4 volontera pa ćete za par meseci dobiti informacije iz prve ruke o tome kako oni doživljavaju taj program ovde.

Koji vam je  najdraži, a koji najteži trenutak tokom volontiranja?

Ivana: Omiljeni su mi kampovi u malim mestima, na primer u Španiji u selu koje ima 150 stanovnika. Mnogo smo se zbližili sa lokalnom zajednicom i na trgu tog mesta smo ih učili da igraju kolo. Kamp ima svoje izazove jer vi živite sa grupom ljudi potpuno različitih kultura i mentaliteta i morate da budete tolerantni, ako se desi da neko nema minimalnu toleranciju prema tim izazovima, onda se to može nazvati lošim momentima. Najteže momente sam imala u jednom velikom gradu u Rusiji gde sam imala utisak da neki volonteri nisu tu zbog kampa nego su tu turistički, nisam imala taj osećaj grupe.

Natalija: Prve ljubavi, prva prijateljstva, izazovi da se izgubim, pa da se snadjem i vratim. Najteže mi je bilo da radim u centru sa starima, bilo mi je teško da doživim njihovu usamljenost i želela sam da im te dane učinim nezaboravnim i njihovi osmesi su mi jedni od lepših trenutaka i zadovoljstava ne samo u kampu nego u životu.

Pavle: Ne mogu da izdvojim jedan trenutak, ali teški su mi rastanci na kraju kampa i opraštanje. Njateže mi je bilo da odem sa prvog kampa.

Šta za vas znači ideja putovanja, a šta volontiranja? Da li volontirate da biste putovali ili putujete da biste volontirali?

Ivana:  Za mene je putovanje izlazak iz sigurne luke koji zahteva hrabrost i spremnost da se suočite sa različitostima. Putovanje znači biti deo sredine u kojoj ste u tom momentu. Termin volontiranje se zloupotrebljava u nasoj zemlji koja ima problem lošeg stanja na tržištu rada, tako da se kod nas volontiranje strikno vezuje za neplaćeni rad. Volontiranje nije rad u privatnoj firmi za privatni kapital, a da niste plaćeni za to, i volontiranje nije striktno profesionalna praksa. To je vaša želja da doprinesete nečemu sto je opšte dobro.

Natalija: Volontiranje više ne vezujem konkretno za putovanje. Desava se da se ljudi za prvi kamp odluče zbog putovanja, ali kako kampovi više odmiču prioriteti menjaju mesta pa onda više putujete da biste volontirali i odlučujete  se za kamp prema tipu aktivnosti koje on obuhvata.

Koja je najudaljenija zemlja koju ste posetili?

Ivana: Kampovi se organizuju u Meksiku, Japanu, Africi, Keniji, Južnoj Americi, Peruu, Islandu, Južnoj Koreji itd. Poželjno je da se prvo iskusi evropski kamp jer kampovi na drugim kontinetima traže dodatno iskustvo i vašu inicijativu u rešavanju problema.

Da li biste nam ispričali neke zanimljive anegdote  koje prepričavate posle kampova?

Natalija: Na kampu u Italiji je bila devojka iz Koreje koja je starija od mene tri godine i nije znala da pliva pa sam joj pomogla da nauči. Zanimljivo mi je bilo da odrastao čovek ne zna da pliva i da mogu da mu pomognem.

Ivana: Imala sam šansu da budem deo nekih porodica u kampovima, na primer u jednoj porodici u Finskoj sam slušala čoveka koji zna dosta o Srbiji još u vreme kada je bila deo Jugoslavije i priča o Banatskom rizlingu i nekim stvarima koje su mi poznate i bliske. Tada sam shvatila koliko je svet mali, i koliko su svi povezni, posebno u volonterskim krugovima, mi imamo mnogo zajedničkih poznanika i zajedničkih anegdota.

Na šta volonteri treba da budu spremni pre nego što se upuste u ovu avanturu? Šta biste savetovali budućim volonterima?

Ivana: Prvo da se oslobode straha, da pročitaju sve informacije i budu slobodni da nas pitaju šta god žele. Letnja sezona počinje 15. marta. Kampovi postoje tokom cele godine, ali ne u tom broju koliko u letnjoj sezoni. Savetujem da se prijave na početku sezone jer će tada imati veću šansu da dobiju onaj kamp koji žele. Kampovi se popunjavaju po principu – ko prvi kampu, njemu kamp, tako da je moguće da već prvog aprila na nekim kamovima više neće biti mesta, ali neki kampovi se pojavljuju tek kasnije, neki se otvaraju tek u aprilu, neka dodatna mesta se otvaraju tek početkom juna, tako da mesta na kampovima ima i kasnije i ne morate žuriti.

Pavle: Treba imati u vidu to da imaju potpunu podršku tokom pripreme za odlazak na kamp, da će dobiti detaljne informacije o tome kako stići na to mesto, ko ih čeka, kome mogu da se jave, ko je tamo odgovoran za njih. Na početku samo treba da popune online prijavu ili da dođu kod nas u kancelariju da potpisu tu prijavu.  Ako ne budu primljeni na kamp koji je bio njihov prvi izbor, mi prijavu prosledjujemo na drugi. Ne postoje vremenska ograničenja dok ima mesta na kampu. Odgovor se dobija od organizacija uglavnom u roku od nedelju dana. Ne postoji neki rok do kog volonter mora da se prijavi. Moguce je da se prijavite i pet dana pred kamp ako u kampu i dalje ima mesta.

Natalija: Imamo i tinejdžerske kampove gde postoji dodatna porcedura – roditelji moraju da potpišu prijavu i tu se uvek plaća dodatna patricipacija jer postoji dodatna briga o njima. Na tim kampovima je uvek prisutan psiholog ili lekar. Postoje razni kampovi od arheoloških, poljoprivrednih, rekonstrukcija, umetnički festivali, rad sa starijim sa decom, sa migrantima, sa hendikepiranim osobama, a na vama je da izaberete svoj.

The post Upoznajte volontere – mlade istraživače appeared first on Portal Mladi.

Ako se osvrnete na istorijsku prošlost shvatićete da su bitke uvek gubili oni koji su bili podeljeni u unutrašnjim krugovima. Ko nas to deli? Muškarci? Društvo?

Da ne rušimo tradiciju pođimo od muškaraca. Oni nas dele na smerne, manje pregažene, porcelanske figure u obliku njihove mame i na lutkice koje su praktičnije za igranje. Našalost na toj paleti  postoje dve nespojive boje i sve njihove nijanse i valeri ostaju nerazvijeni. Gumene lutkice možda planiraju porodicu, ali to se od njih ne očekuje dok porcelanke figure danju skupljaju poglede i prašinu, a noću ispod trepavica kriju žudnju i prećutkuje reči: “Hoću da me stišćeš, lomiš, gnjaviš, grizeš, da se rvemo, borimo, šapućemo. Ja sve to umem, samo ti ne znaš. Odmah si me stavio u kutiju, nalepio etiketu i odložio.”

Pre nego što pređem na drugog krivca, poznatijeg kao “društvo”  napominjem vas da polovinu tog društva čine žene. Imala sam priliku da od mladih majki u Crnoj Gori čujem da su žene i dalje pod pritiskom zbog rođenja muškog deteta. Znate li ko su nosioci tih ideja? Nisu muškarci, bar ne većina, nego babe, tetke i strine, žene koje su kroz to same prošle i to ih nije sprečilo da podrivaju takve ideje i uspešno ih prenose na svoje naslednice.

Ja sam jedna od onih koja ima sreću da mi najveći uzori budu mama i baka. Želju da radi baka nije ispunila, a mama tu bitku i dalje vodi i nije isključeno da ću je ja nastaviti. Podršku smo prenosile sa kolena na koleno, ali problem je u tome što se podrška kreće samo u jednom smeru, a to je obrazovanje, karijera i sve ono što podrazumeva “svoj dinar”. Kada bih ja izjavila da me karijera ne zanima i da želim da budem domaćica to bi bilo skandal i sve njihove nade i ambicije bi pale u vodu. Vidite, to je jedna vrsta nepravde koja je zanemarena. Zar ne bi bilo pravedno da želja da se bude domaćica bude tretirana jednako kao želja za karijerom?

Vreme je da priznamo da smo većinu podela među nama napravile mi same. Evo, ustaću i reći: “Kriva sam!”

Ovako je to bilo. Na jednom od letnjih beogradskih festivala nastupao je indi bend iz Izraela, drugarica i ja stojimo u prvom redu u dugačkim hipi haljinama. Okrećem se, kad pored nas dve nakvarcane devojke, u tzv. splavarskim odorama, teško se kreću jer su na platformama, ali zato su se zagrlile, pevaju u zanosu i znaju svaki tekst. Pevačica im oduševljeno šalje poljupce, a mi se prvo zgledamo, a zatim premeštamo. Trebalo je da prođe neko vreme dok nisam sebi postavila pitanje: “Čekaj, zašto ti misliš sa imaš više prava da budeš ovde?” Ne možete da zamislite kakvo je otkrovenje za mene bila spoznaja da se pogledi ovih devojaka pružaju dalje od splavova preko reke.

Ne zanosim se da ćemo preko noći prestati da činimo ovakve zločine iz nahata, ali verujem da bi postepeno osvešćivanje naših predrasuda dovelo do rezultata. Počnimo od danas, simbolično je. Na putu do cvećare pogledajte devojku sa kojom se mimoilazite, to što je lepa ne čini vas manje lepom, ako ste u vezi i sretnete drugaricu koja je sama, nemojte je pitati “Šta ima?” kad znate da nema ništa! Razgolićene, ne dirajte mi tetkaste, ženstvene, ostavite mi muškarače, karijeristkinje, pustite mi domaćice jer ne znate ni muke, a ni privilegije njihove uloge! A sad pročitajte u obrnutom smeru! Ako ste nekako uspele da povežete ove suprotne polove, svaka čast, ali to vas ne čini superiornijom u odnosu na ostale.

Srećan vam dan različitih žena!

The post Žena je ženi vuk appeared first on Portal Mladi.

Sedimo tako okrenute suncu Elena i ja, predstavnice dva sveta, ona lopaticom iscrtava tragove koje joj brišu talasi i svaki put se iznova iznenadi tim procesom, pokušava da se približi svetu odraslih nepotpunim izgovaranjem reči  koje se izdvajaju iz graje na plaži, a ja duboko u svojim problemima shvatam koliko sam daleko od njenog, detinjeg sveta.

Videla sam ga i kad smo odlazile na plažu, uvek je na istom mestu. Zašto samo sedi tu? Kao da će nešto propustiti. Ionako se sve vrti u krug. Evo, Elena uporno ponavlja  brod, brod, brod, a  moja glava premotava traku sa  pitanjem, šta da napišem u svoj CV koji moram da pošaljem čim se vratim, a on se smeje… I tako ceo dan u istoj pozi.

“Na kraju jedine ulice u mome mistu, stanuje čovik koji se smije na bol” peva Toma Bebić, a ovaj čovek u majici na pruge, sakriven u gustu kovrdžavu  kosu  i  dugu sedu bradu sedi i postoji kao njegovo otelotvorenje. Tako ovo mesto koje ima jednu ulicu, par mediteranskih kuća od kamena i restorana postaje neverovatno jer ima živi spomenik.

Na početku albuma  “Volite se ljudožderi”, Toma poručuje neznanom pomorcu: “Kamen je slaba zamjena za krv tvoju junačku”.  I zaista, postoji jedna prednost koju živi spomenik ima u odnosu na kamen. Koliko god velelepan, stamen i dugotrajan bio, kamen ne može da ti se nasmeje u lice ovako kako se meni ovaj čovek nasmejao. Pokazao mi je koliko je smešna moja malodušnost, zbog nje sam zaboravila sve bitno pa i Tomu. Toma nije imao CV, on ga je živeo. Kažu da nije mnogo putovao, ali kada čitate njegovu biografiju, sva njegova lutanja iz profesije u profesiju vam se čine zanimljivija od bilo kog avanturističkog romana i pitate se kako je sve to moglo da stane u jedan život. Bilo je to drugo vreme, ali u svim vremenima ostaje ista zapitanost “Ča smo na ovom svitu?” Sve su nas proganjali isti demoni, samo se naš danas zove CV. Ne mozemo mu pobeći, sacekaće nas na kraju ulice kao ovaj Tomin spomenik. Ispod njega nema nikakvog natpisa pa svako iz njegovog osmeha moze procitati ono što želi. Meni je rekao:

“Ili ćeš napisati tri rečenice u taj svoj CV, poslati ga u zadnji čas i dopustiti da ostane mrtvo slovo na papiru ili ćeš ga živeti svaki dan, menjati i dopunjavati novim traženjima i lutanjima i pretvoriti ga u avanturu, kao Toma. Aj’ sad lipa moja, gledaj malo u more.”

Autorka: Bojana Panić

The post Toma Bebić – čovik bez CV-a appeared first on Portal Mladi.

Iako je prošlo neko vreme moram priznati da sam i dalje odlučna u nameri da saznam kako se vrši ta selekcija i da li sam i ja izabrana. Mislim da sam mu doskočila! Kad ja spustim ruku u jedan džep on je premesti u drugi. Staviću obe ruke i biću spremna, pojaviće se pre nego što ušetam u glavnu ulicu! TRAS!

Znate, nevolja je što ako su vam obe ruke u džepovima a oči uvek zabavljene nečim, u trenutku kada tlo odluči da vas saplete vi padate direktno na glavu. Neko ga je slagao da je moja sreća plavo oko i karantin ili mi je karamela ispala na uglu Vuka Karadžića i Knez Mihajlove i sad stoji tamo na tom asfaltu, sama, nedodeljena i tuđa, zajedno sa onom nesrećnom pločom koja me je saplela. Stoje tako protivrečne gordo jedna naspram druge i čekaju. Nadam se da je ih je neko pokupio jer karamela je svima jednako slatka, a o ploču bi mogla da se saplete i neka baka i sigurna sam da ne bi prošla bolje od mene. Prekidam potragu uvidevši da je postala opasna i posvećujem se filmu koji me sve više uvlači u svoj svet. Još jedan virtuoz koji vešto svira melodiju sreće i ja joj se prepuštam, razmišljam o drugarici koja mi je preporučila film, o onima kojima ću ga ja preporučiti. Zašto baš njima? Kako sam ih izabrala? Po čemu su posebni? I najzad shvatam šta ih povezuje. Svi oni imaju prostor u duši koji su spremni da otvore i dočekaju lepo, prostor u koji staju karamele za kojima sam tragala. Shvatam da izbor ne pravi bombondžija nego mi sami, mi biramo da li ćemo biti izabrani, samo treba da otkopčamo džep i dozvolimo lepom da se provuče kroz gužvu koju čine zajedljivi komentari i sarkastične opaske u nama i dopre do nas bar na trenutak, bar u ovim danima kada je to moderno i poželjno.

Ne nameravam da vam kažem koji film mi je pomogao da razrešim misteriju. Pronađite neki po svojoj meri.  Kao što rekoh karamela je svakom slatka, tj. svakom ko voli karamele. Neko više voli „Rum pločice“ od karamela. Ne želim da posledica ovoga što čitate bude sukob između onih koji vole karamele i „Rum pločice“, računam na tu stranu ljudske prirode. Želim samo da nađete svoju i da vam bude slatka. I podelite je sa drugima.

HO! HO! HOOOOOO!

Autorka: Bojana Panić

The post Traganje za srećom u izjavi “Srećna Nova godina!“ appeared first on Portal Mladi.