Između dve vatre

Odrastanje se često vezuje za lakoću i bezbrižnost, za život neopterećen problemima, slobodu i sugurnost. Sve nas, s vremena na vreme, obuzme nostalgija za klikerima i oderanim kolenima, ali da li je detinjstvo zaista tako „bezbrižno, lako i nežno“?  Ako jeste zašto je Kiš svoju knjigu o odrastanju nazvao „Rani jadi“, zašto mladi Verter pati i zašto je upravo patnja koja prati odrastanje ono što već vekovima intrigira stvaralačke umove u svetskoj književnosti i kinematografiji?

Nije bilo baš tako lako. Setite se! Evo, ja ću početi:

Moja soba je bila u potkrovlju. Mama je iza ormara ostavljala prostor za odlaganje posteljine, ali nikad nije bio do kraja popunjen. Uvek bi ostala jedna šupljina, taman tolika da stanemo moja sveska i ja, a ivice ormara,vitrine i lamperije na plafonu su nas čuvale od svega običnog i surovog što se nalazilo napolju.

Ne sećate se ili nećete da se setite? Izgleda da vam se baš i ne dopada ova igra.

Pa dobro, moram priznati da sam i ja mislila da sam zaboravila i rupu iza ormara, i redove u svojoj svesci, da sam ih ostavila tamo gde sam ih našla jer mi više ne trebaju, a onda sam pogledala kanadski film “Leolo” koji prati odrastanje dečaka koji živi u disfunkcionalnoj porodici 50-tih godina u Montrealu.

Pitam se da li je Kiš gledao „Leola“ i da li mu se dopao?

13101078_10208396254721474_2003688734_n

Pored moje ljubavi i divljenja prema Kišovoj zbirci pripovedaka „Rani jadi“ i filmu „Leolo“ izdvojila bih još nešto što ih povezuje; to su naturalističke, bizarne scene sagledane iz krhke detinje perspektive. Scene telesnog i ružnog su suočene sa poetičnim unutrašnjim svetom osetljive jedinke u osetljivoj životnoj dobi.

Gde pobeći od surovog, štrokavog i bizarnog koje ti realnost svakog dana isporučuje? Gde se sakriti?

Leolo beži u snove i to potvrđuje rečima: „Zato što sanjam ja nisam“. U svom paralelnom svetu on nije izdanak svoje poremećene porodice nego Italijan koji je na vrlo neobičan način došao na svet, zahvaljujući osemenjenom paradajzu koji je stigao iz Italije. Tamo je sve je prozračno i belo, nema pacova u slivniku, nema porodične opsednutosti telesnim pražnjenjem, on nosi čistu belu košulju koju nema šta da uprlja, obasjan je svetlošću koja dolazi sa pojavom njegovog poetskog ideala koja se simbolično zove Bjanka. Taj svet ga potpuno zavodi i on bira da sanja i da „nije“ jer uviđa da je „jesam“ pretežak i nimalo lep izazov. Ono što uzima iz stvarnosti i nosi sa sobom kao propusnicu za beli svet je knjiga, jedina u kući, sama, napuštena i neshvaćena kao i Leolo.

13101011_10208396271521894_1243220882_n

I kad je primoran da obitava u realnosti Leolo širom otvara oči ne bi li pronašao nešto što će ga oplemeniti  i odvesti u neki poetičniji i lepši svet, tako  podiže sa ulice napuklu ploču Žak Brel-a,  kralja šansone i čuva je  smatrajući to najvećim bogatstvom. Ta scena me podsetila na reči Josifa Brodskog:

„Možda ne odjednom, ali postepeno tokom jedne decenije knjige nalaze svoje čitaoce. Ako se ne prodaju, ostavite ih neka leže! Uvek će postojati dete koje će upecati knjigu iz gomile smeća. Ja sam bio takvo dete.“

I ja sam bila takvo dete i znam još takve dece, takve kao što je Leolo. Na to je računao i reditelj jer ovaj film je podešen tako da budi slične uspomene iz detinjstva, da istera potisnuto na površinu, zato i jeste, što bi se reklo, „težak“.

Setila sam se svog susreta sa knjigom „1000 zašto, 1000 zato“. Moje divne komšije su mi dozvolile da je zadržim samo jedan dan. Bila sam toliko srećna što ću da saznam kako nastaju oblaci i još mnogo toga, ali to mnogo se nije moglo za jedan dan… Posle sam ih zatekla kako listove te knjige koriste za potpalu.

Kako pred takvim prizorima da čovek ne stisne oči, da ne poželi da sanja i da „nije“?!

U filmu se nudi još jedna tipična mogućnost bega od stvarnosti kojoj pribegava Leolov stariji brat Fernand. On gradi kulu od mišića oko svog straha, ali time uspeva samo da ga zakloni i pusti da raste u senci dok se, kao i sve potisnuto, ne vrati u još većem obliku.

13077209_10208396255161485_665763371_n

Tačnije, prikazane su dve nemogućnosti bega od stvarnosti jer ni Leolo, ni Fernand, kao ni bilo ko na ovom svetu, nisu uspeli da joj umaknu. Vraćala se iznova i iznova, štipala njihove usnule obraze i nudila im se u novim oblicima. Nekad je čak uspevala da ih zavede i zadrži za sebe, kao u slučaju kada Leolo otkrije šta bubri među njegovim nogama i počne na groteskne načine da zadovoljava svoj seksualni nagon. Telesno i poetsko, to su dve sile koje se uporno otimaju za Leola dok ga ne rastrgaju i ostave potpuno izgubljenog na podu njegove sobe.

Te dve sile se otimaju za svakog od nas i način na koji je taj fenomen prikazan u filmu ga i čini remek-delom zbog kog ne žalim što sam se odrekla jednog konfornog popodneva u kome bi gledala “nešto što me ne zamara” i odvažila se da sa Leolom putujem unazad kroz svoje uspomene.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here