Upoznajte volontere – mlade istraživače

    Na Bulevaru umetnosti, u kancelariji Mladih istraživača Srbije dočekala su nas tri predstavnika mladih avanturista koji su se odvažili da putuju na drugačiji način, tako što će volontirati i pomoći ljudima širom Evrope i sveta. Ivana, Natalija i Pavle su nam otkrili svoje avanture, uspomene i sve čari volontiranja.

    mlade istraživače

    Kada ste otišli na prvi kamp i kako ste saznali za Mlade istrživače Srbije?

    Ivana (25 godina) : Na prvi kamp sam otišla 2011. godine i od tada sam bila na sedam kampova, na šest kao volonter i sedmi sam vodila. Zanimljivo je da se u blizini mesta u kome sam odrasla održava međunarodni volonterski kamp koji je najstariji u Srbiji. To mi je bio  dodatni potsticaj da promovišem kampove jer sam shvatila koliko ljudi  ne znaju za njih, ne znaju ni oni koji imaju kamp u blizini, a kamoli neko ko se nalazi mnogo dalje.

    Natalija (21 godina) : Na svoj prvi kamp u Francusku sam otišla kao tinejdžer i za mene je to bilo jedno uzbudljivo iskustvo dok su moji roditelji bili vrlo skeptični. Olakšavajuća okolnost za njih je bila što sam na kamp povela i drugaricu. Do sada sam bila na jedanaest kampova, na pet sam bila kamp lider u Srbiji i u Nemačkoj, od toga sam jedan kamp organizovala sa drugaricom. Odlučila sam da želim da putujem i uz to radim nešto korisno i tako doprinesem toj lokalnoj zajednici. Posle tih kampova sam stekla mnogo prijatelja sa kojima se i  danas se čujem.

    Pavle (22 godine) : U priču o kampovima sam ušao 2011. godine i to preko svoje sestre, ona je ovde stariji član. Do sada sam bio na osam kampova, od toga sam dva vodio, jedan na Obedskoj bari, drugi u Apatinu.

    Koliko je važna podrška porodice i okoline za formiranje odluke da se otputuje i volontira u drugoj sredini? Sa kakvim komentarima su vas ispraćali i dočekivali?

    Ivana: Generalno vlada veliko nepoverenje jer u poslednjih par decenija su se desile  loše stvari i onda nešto takvo deluje isuviše dobro da bi bilo istinito, a tu je i onaj naš, pomalo balkanski stav: “Zašto ideš iz svog sela da bi radio u tamo nekom francuskom selu?”. Mislim da je to potpuno pogrešna percepcija cele priče. Poenta je da svojim doprinosom pošaljete živu poruku toj sredini jer će onda i oni koji žive u njoj da više porade na tome.

    63-Istrazivaci

    Natalija: Sigurnost i poverenje u kampove može da se stekne tek nakon doživljenog iskustva. Tek kad ispričate svoja iskustva, ljudi dobiju potpunu sliku kako izgleda i koliko je to jednostavno. Pre nego što odete na prvi kamp komentari su uglavnom negativni, ljudi ne mogu da shvate zašto biste to radili i šta vas tamo čeka i najčešće pitanje koje se vezuje za našu sredinu je: “Gde ćeš da spavaš i šta ćeš da jedeš?” Imamo ogroman problem konfora, važno nam je kakva će ta soba da bude, da li će tu da bude buba, to je ono čega se naši ljudi najviše plaše s obzirom da kampove uglavnom poistovećuju sa kampovanjem.

    Pavle: Moja sestra je krenula na kampove pre mene i pripremila je roditelje. Moji drugari su bili skeptični i plašili su se i pored svih mojih pozitivnih utisaka po povratku oni su i dalje bili puni predrasuda.

    Podaci govore da 70% studenata nikada nije napustilo našu zemlju. Zašto je to tako? Kako biste to promenili?

    Ivana: Kod nas se napuštanje zemlje vezuje uglavnom za letovanje u relativno bliskim državama, a to retko podrazumeva susret sa kulturom tih država. Sada kad postoji više mogućnosti za to ljudi nemaju hrabrosti da na neki drugi način koji nije tipično turistički upoznaju nove države

    Natalija: Uvek se pitam kako roditelji puštaju decu na letovanje u Grčku na 10 dana gde ne znaju ko ih čeka, gde će da spavaju, a strahuju da ih pustite na kamp gde postoje dva kamp lidera koji brinu o toj deci, gde moraju da imaju tri obroka, gde će videti mnogo više i upoznaće nove ljude. Ljudi iz kancelarije znaju gde sam ja otišla, znaju organizaciju preko koje sam otišla, a ta organizacija ima nekog iznad njih ko to kontroliše. Roditelji uvek mogu da pozovu i da se uvere  da je sve u redu.

    Koje su prednosti volontera u odnosu na prosečnog turistu?

    Pavle: Osećate se kao deo lokalne zajednice. Desi vam se da šetate kroz seoce sa grupom volontera i da vas baka pozove na čaj i na kolače i usput vam ispriča svoju životnu priču. Kao volonter sve običaje o kojima vam turistički vodič priča zaista proživite

    Ivana: Mi često preporučujemo kampove u malim mestima koji ne postoje na turističkoj mapi jer tako zaista vidite kako ljudi tu žive. U metropolama ne možete da steknete taj utisak čak i ako niste striktno turistički tamo jer veliki gradovi počinju da liče jedni na druge. Zatim, ogromno zadovoljstvo je kad vidite da ste nekako doprineli toj sredini. Treća stvar je život sa ljudima iz celog sveta. Kao turista verovatno ćete da odete negde sa prijateljem koga inače viđate svakog dana, a kamp je prilika za grupni način života u kome se poštuju neka pravila, gde razvijate toleranciju, učite kako da se ponašate među različitim ljudima. Četvrta stvar je predstavljanje i promovisanje vaše zemlje, tako što ćete neko dete naučiti da piše ćirilicu ili spremti neko nacionalno jelo ili ih naučiti da igraju ples vaše zemlje. I naravno snalaženje u nepoznatom, vi idete u sredine koje su jako udaljene od glavnih gradova, možda jedan autobus dnevno ide u to mesto, ali shvatite koliko je lako snaći se, čak i ako ne govorite njihov maternji jezik.

    Natalija: Volontirajući vi formirate prijateljstva na svetskom nivou.  Jednom našem volonteru se desilo da je pozvan u Maroko na svadbu. Kad  volonteri dođu kod nas vodimo ih na naše slave da upoznaju običaje. Sa svakog kampa sa kojeg sam se vratila naučila sam taj jezik ili bar nešto o tom jeziku, to je jako dobro za studente filološkog fakulteta, ako studiraju italijanski mogu da idu na kamp i da pričaju italijanski koliko god žele.

    Da li imate vremena za tipične turističke rituale i da li vam oni nedostaju?

    Ivana: Svaki kamp ima organizovan neki obilazak. Vikendom se uglavnom ne radi i onda putujemo u neki veći grad ili odemo do obale ili na planinarenje, uvek se postoji prilika da se doživi taj turistički deo kampa. To su obilasci koji ne postoje na turističkoj mapi, a koji su fenomenalni. Nećete videti Ajfelovu kulu, ali ćete videti nešto što je sjajno, ali nikada ne biste čuli za to.

    Da li su volonteri iz inostranstva zainteresovani za volontiranje u Srbiji i kakve im se mogućnosti pružaju?

    Natalija: Prošle godine smo imali preko 30 volonterskih kampova gde je prošlo na svakom kampu oko 25 ljudi zajedno sa domaćim i stranim volonterima. Zanimaju ih različite lokacije i njihovi običaji. Postoje volonteri koji su prošle godine bili u okolini Vranja,a ove godine se interesuju za Valjevo. Nismo svesni koliko Srbija može da ponudi i potreban nam je neko sa strane da nam ukaže na naše lepote.  I o svojoj državi učimo mnogo više nego u svakidašnjim okolnostima. Postoji ta recipročna razmena znanja, učeći strane volontere i ja učim dosta o svojoj zemlji.

    Ivana: Uvek ističem da su inostrani volonteri na kamp u Obedskoj bari dolazili avgusta 1999. godine, dakle, 2 meseca nakon bombardovanja. To su ljudi koji nisu ograničeni na ono što im mediji serviraju ili na ono što su pročitali negde u udžbeniku nego su spremni da vide drugu stranu priče i kako to zaista izgleda. Postoje volonteri koji su se zauvek vratili ovde, koji su kupili kuću i ostali tu ili su svoju profesiju preusmerili da bi radili ovde.

    Na sajtu volonterskog servisa piše da volonteri ne moraju biti  savršeni, dakle mogu volontirati i ljudi sa hendikepom. Da li imate iskustva sa takvim volonterima? Kakav tretman ti volonteri imaju od strane organizatora i drugih volontera.

    Ivana: Postoje kampovi koju su bas i usmereni na to da primaju volontere sa hendikepom. Ne mogu da zaboravim dečka koji je prosle godine došao u kancelariju, on je slep i ide redovno na kampove. Naravno, imati volontera sa hendikepom u kampu podrazumeva jednu dodatnu organizaciju tako da postoje kampovi koji nisu spremni na to, ali za svaki kamp postoje informacije da li su otvoreni za takve volontere ili ne. Svako može da volontira. Jedini princip selekcije prilikom odlaska na kamp je – ko prvi pristupi kampu njemu ide mesto. Većina kampova nema ni starosnu granicu. Ja sam bila na umetničkom kampu, a ekonomista sam i super sam se snašla. Postoje kampovi koji imaju jako osetljivu tematiku, ako radite sa ljudima koji su zaraženi HIV-om ili ako radite sa decom sa specijalnim potrebama , neće se ni tu vršiti selekcija, ali se traži dodatno motivaciono pismo ili razgovor čisto da ogranizatori budu sigurni da li ste vi potpuno svesni u šta se upuštate.

    Natalija: Išla sam na jedan trening u inostranstvu sa dečkom koji je potpuno slep i tu sam se uverila da su ljudi tamo otvoreni po pitanju osoba sa hendikepom. Na jednom kampu sam brinula o deci, bilo je dece sa posebnim potrebama sa kojima do tada nisam imala iskustva, ali sam naučila kako da se ophodim prema njima. Niko me nije uslovio da ne mogu da idem zato što ne znam da brinem o toj deci.

    Pavle: U kampu u Turskoj sam radio u domu za napuštenu decu.  Ta deca imaju svoje talente, sviraju klavir, pričaju više jezika, znaju znakovni jezik i zavrsavaju visoke škole. Promenio sam mišljenje koje sam imao o toj deci ranije i shvatio da svako u sebi ima nešto što ga čini posebnim i zaslužuje priliku da to pokaže svetu.

    Mladi istraživači Srbije organizuju i programe dugoročnog volontiranja. Kakva su vaša iskustva sa tim vidovima volontiranja?

    Ivana: To je tip volontiranja koji traje više meseci i do godinu dana. Imamo jednom nedeljno pripremu za odlazak na dugoročno volontiranje tako da mogu da dodju kod nas u kancelariju da se raspitaju o svakom detalju, ali preporucujemo da se prvo proba kamp pre odlaska na dugoročno volontiranje, ali to nije uslov. Kod nas je trenutno pet dugoroćnih volontera koji su došli u mlade istraživače i koji će provesti ovde 10 meseci i imaćemo još 4 volontera pa ćete za par meseci dobiti informacije iz prve ruke o tome kako oni doživljavaju taj program ovde.

    Koji vam je  najdraži, a koji najteži trenutak tokom volontiranja?

    Ivana: Omiljeni su mi kampovi u malim mestima, na primer u Španiji u selu koje ima 150 stanovnika. Mnogo smo se zbližili sa lokalnom zajednicom i na trgu tog mesta smo ih učili da igraju kolo. Kamp ima svoje izazove jer vi živite sa grupom ljudi potpuno različitih kultura i mentaliteta i morate da budete tolerantni, ako se desi da neko nema minimalnu toleranciju prema tim izazovima, onda se to može nazvati lošim momentima. Najteže momente sam imala u jednom velikom gradu u Rusiji gde sam imala utisak da neki volonteri nisu tu zbog kampa nego su tu turistički, nisam imala taj osećaj grupe.

    Natalija: Prve ljubavi, prva prijateljstva, izazovi da se izgubim, pa da se snadjem i vratim. Najteže mi je bilo da radim u centru sa starima, bilo mi je teško da doživim njihovu usamljenost i želela sam da im te dane učinim nezaboravnim i njihovi osmesi su mi jedni od lepših trenutaka i zadovoljstava ne samo u kampu nego u životu.

    Pavle: Ne mogu da izdvojim jedan trenutak, ali teški su mi rastanci na kraju kampa i opraštanje. Njateže mi je bilo da odem sa prvog kampa.

    www.zamedia.rs_-660x304

    Šta za vas znači ideja putovanja, a šta volontiranja? Da li volontirate da biste putovali ili putujete da biste volontirali?

    Ivana:  Za mene je putovanje izlazak iz sigurne luke koji zahteva hrabrost i spremnost da se suočite sa različitostima. Putovanje znači biti deo sredine u kojoj ste u tom momentu. Termin volontiranje se zloupotrebljava u nasoj zemlji koja ima problem lošeg stanja na tržištu rada, tako da se kod nas volontiranje strikno vezuje za neplaćeni rad. Volontiranje nije rad u privatnoj firmi za privatni kapital, a da niste plaćeni za to, i volontiranje nije striktno profesionalna praksa. To je vaša želja da doprinesete nečemu sto je opšte dobro.

    Natalija: Volontiranje više ne vezujem konkretno za putovanje. Desava se da se ljudi za prvi kamp odluče zbog putovanja, ali kako kampovi više odmiču prioriteti menjaju mesta pa onda više putujete da biste volontirali i odlučujete  se za kamp prema tipu aktivnosti koje on obuhvata.

    Koja je najudaljenija zemlja koju ste posetili?

    Ivana: Kampovi se organizuju u Meksiku, Japanu, Africi, Keniji, Južnoj Americi, Peruu, Islandu, Južnoj Koreji itd. Poželjno je da se prvo iskusi evropski kamp jer kampovi na drugim kontinetima traže dodatno iskustvo i vašu inicijativu u rešavanju problema.

    Da li biste nam ispričali neke zanimljive anegdote  koje prepričavate posle kampova?

    Natalija: Na kampu u Italiji je bila devojka iz Koreje koja je starija od mene tri godine i nije znala da pliva pa sam joj pomogla da nauči. Zanimljivo mi je bilo da odrastao čovek ne zna da pliva i da mogu da mu pomognem.

    Ivana: Imala sam šansu da budem deo nekih porodica u kampovima, na primer u jednoj porodici u Finskoj sam slušala čoveka koji zna dosta o Srbiji još u vreme kada je bila deo Jugoslavije i priča o Banatskom rizlingu i nekim stvarima koje su mi poznate i bliske. Tada sam shvatila koliko je svet mali, i koliko su svi povezni, posebno u volonterskim krugovima, mi imamo mnogo zajedničkih poznanika i zajedničkih anegdota.

    Na šta volonteri treba da budu spremni pre nego što se upuste u ovu avanturu? Šta biste savetovali budućim volonterima?

    Ivana: Prvo da se oslobode straha, da pročitaju sve informacije i budu slobodni da nas pitaju šta god žele. Letnja sezona počinje 15. marta. Kampovi postoje tokom cele godine, ali ne u tom broju koliko u letnjoj sezoni. Savetujem da se prijave na početku sezone jer će tada imati veću šansu da dobiju onaj kamp koji žele. Kampovi se popunjavaju po principu – ko prvi kampu, njemu kamp, tako da je moguće da već prvog aprila na nekim kamovima više neće biti mesta, ali neki kampovi se pojavljuju tek kasnije, neki se otvaraju tek u aprilu, neka dodatna mesta se otvaraju tek početkom juna, tako da mesta na kampovima ima i kasnije i ne morate žuriti.

    Pavle: Treba imati u vidu to da imaju potpunu podršku tokom pripreme za odlazak na kamp, da će dobiti detaljne informacije o tome kako stići na to mesto, ko ih čeka, kome mogu da se jave, ko je tamo odgovoran za njih. Na početku samo treba da popune online prijavu ili da dođu kod nas u kancelariju da potpisu tu prijavu.  Ako ne budu primljeni na kamp koji je bio njihov prvi izbor, mi prijavu prosledjujemo na drugi. Ne postoje vremenska ograničenja dok ima mesta na kampu. Odgovor se dobija od organizacija uglavnom u roku od nedelju dana. Ne postoji neki rok do kog volonter mora da se prijavi. Moguce je da se prijavite i pet dana pred kamp ako u kampu i dalje ima mesta.

    Natalija: Imamo i tinejdžerske kampove gde postoji dodatna porcedura – roditelji moraju da potpišu prijavu i tu se uvek plaća dodatna patricipacija jer postoji dodatna briga o njima. Na tim kampovima je uvek prisutan psiholog ili lekar. Postoje razni kampovi od arheoloških, poljoprivrednih, rekonstrukcija, umetnički festivali, rad sa starijim sa decom, sa migrantima, sa hendikepiranim osobama, a na vama je da izaberete svoj.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here