Naime, infinitiv je prost i neličan glagolski oblik uz koji u srpskom jeziku ne stoje predlozi, tačnije uz glagole ne idu predlozi. Predlozi su nepromenljiva vrsta reči i mogu se naći ispred imenskih reči (imenice, imeničke zamenice, prilozi, brojevi). Definišu odnose između određenih pojmova ili određuju značenje padežnih oblika (na stolu, ispod stola, za stolom, do stola, oko stola).

Dakle, konstrukcije poput navdenih: za poneti, za ne verovati, za poludeti i slično, mogli bismo na primer zameniti sledećim konstrukcijama: Mogu li da dobijem jednu kafu za usput? Molim Vas, pripremite mi jednu kafu da ponesem/za nošenje. Takođe bismo tu istu kafu mogli poneti za nekoga (druga, koleginicu, devojku). Šta se sve danas dešava u svetu, jednostavno da ne poveruješ. Šta kažeš? Pa to je da čovek poludi!

Znači, u ovakvim i sličnim primerima, umesto nepravilne konstrukcije za + infinitiv, gramatički je svakako daleko prihvatljivije upotrebiti na primer glagolsku imenicu, lični glagolski predikat, rečenicu sa modalnim predikatom ili pronaći neku sasvim četvrtu opciju, a ipak na pravilan način iskazati ono što želimo reći.

Još neki primeri koji su se usidrili: Napravi mi nešto za pojesti. Služite li ovde nešto za pojesti? Nisam položio test koji smo imali u sredu. To je za zanemariti u odnosu na uspeh koji si do sada postigao. Ili ako neko stvarno nije učio, rekli bismo mu verovatno: To je bilo za očekivati!

Ne zahteva mnogo truda, a ispravno je: Napravi mi nešto da jedem. Služite li ovde nešto za jelo? To je zanemarljivo/treba zanemariti u odnosu na uspeh koji si do sada postigao. To je bilo očekivano/za očekivanje. Šta si drugo mogao da očekuješ?

Ne prihvatajte olako baš sve što vam se servira. Ne nosite sa sobom ono što nije za poo…nošenje!

The post Ovo nije za zanemariti! A ni kafa nije za poneti! appeared first on Portal Mladi.

Ah, ti padeži i deklinacija imenica, svi ti nastavci i izuzeci! Ne borite se protiv toga, jer sve se može savladati, a zaista je lep osećaj jezikom ovladati! Zato, evo razrešenja nekih nedoumica.

Deklinacije imenica

U srpskom jeziku postoje 4 vrste promene imenica. U ovom tekstu biće reči o imenicama prve vrste (deklinacije). Tu spadaju imenice muškog roda koje se završavaju na suglasnik i imenice muškog i srednjeg roda čija se osnova završava na suglasnik sa oblikom nominativa jednine na –o i –e: Sutra imam ispit. Gde je Đorđe? Znam jedno lepo mesto na koje možemo otići. Sunce je najbliža zvezda Zemlji.

Najčešće greške pri promeni ovih imenica javljaju se kada je reč o instrumentalu jednine. Imenice prve vrste u ovom padežu imaju nastavak –om, ali ponekad i –em.

Ukoliko se osnova ovih reči završava na prednjonepčani (palatalni) suglasnik, nastavak za instrumental biće –em. Ako niste sigurni koji su to prednjonepčani suglasnici, evo jednog primera iz školskih klupa u kome su početna slova u rečenici upravo prednjonepčani suglasnici: Čika Đorđe žvaće šljive, njegova ćerka Ljiljana jede džem.

Stoga će instrumental jednine ovih imenica glasiti:

• Iseci lubenicu ovim nožem.
• Bila sam u kupovini sa mužem i nije ni reč rekao dok me je čekao, zamisli!
• Sara, upoznaj me sa tim mladićem.
• Sanjao sam da se borim sa zmajem.
• Najinteresantniji trenuci u mom životu bili su oni provedeni sa prijateljem.
• Kuda si krenuo s tim konjem, mačem i bičem?!
• Išao sam sa Radošem i Milošem na utakmicu.

Međutim, biće: kaišom, jurišom, gulašem ali i gulašom. Nakon završetka –c, može se javiti kako nastavak –om, tako i nastavak –em, i to:

• a) –om kada se u osnovi imenica nalazi vokal –e: Mnogi ljudi se bave švercom. Moj pas baš voli da trči za zecom. Nemoj nikoga nazivati kepecom!
• b) –em kada se reč završava na –ac i sadrži u sebi nepostojano A: Da li si se ikada družio sa crncem? Kako se slažeš sa svojim ocem? Putovao sam vozom sa jednim Bosancem i Makedoncem.

Kejem ili kejom?

I inače, kada se u prethodnom slogu u reči nalazi vokal –e, koristimo nastavak –om kako bismo ispoštovali disimilaciju (razjednačavanje glasova): Koliko problema imam sa ovim padežom, ne mogu više da učim! Hajde da prošetamo kejom i da ti na nekom zidu nacrtam nešto sprejom!

Kad već prićamo o ovome, znate li kako se pravilno piše naziv nekog keja? Naziv je ispravno napisati velikim slovom na početku naziva.

Dakle pravilno je napisati Zemunski kej, Dunavski kej, Savsk kej. Ukoliko je pak reč kej na početku onda je isto treba napisati velikim slovom. Kej oslobođenja.

Princom ili princem

Reči kao što su: princ, špic, blic, češće se javljaju u sledećem obliku: princom, špicom, blicom, ali su zastupljene i sa nastavkom –em. Možda vam se sada malo vrti u glavi, ali kada jednom usvojite pravila, kasnije ćete i podsvesno ispravno govoriti.

Hajdete sad u šetnju kejom sa svojim princem, princezom ili prijateljem!

Najčešće greške

• princ – princem (ne princom)
• nos – nosem (ne nosom)
• nož – nožem (ne nožom)
• sprej – sprejom (ne sprejem)
• kej – kejom (ne kejem)
• kelj – keljom (ne keljem)
• konj – konjem (ne konjom)
• kreč – krečom (ne krečem)
• mesec – mesecom (ne mesecem)

The post Padeži i deklinacije – Kejem ili kejom? Princom ili princem? appeared first on Portal Mladi.

Da li je neko propustio čas iz srpskog jezika baš onda kada je na tom času obrađivano pravilno pisanje rečce NE sa glagolima, ili je prisustvovao tom času ali nije mogao da upamti pravila, ili je pak usled nailaženja na nekorektno napisane glagole postao i sam nesiguran i zbunjen šta je ustvari pravilno, pitanja su koja će ostati otvorena.

Kako se pravilno piše: neznaš ili ne znaš?

Pravilno se piše odvojeno, to jeste NE ZNAŠ.

Rečca ne uz glagole primeri

Međutim, hajde da već jednom zatvorimo vrata neznanju kada se radi o rečci NE i glagolima.

Ovaj problem, koliko god se o njemu pisalo i govorilo, ne jenjava, kako u pismenim zadacima, tako i u seminarskim radovima, a da ne govorimo o društvenim mrežama. Zato, da upamtimo: rečca NE se, kada stoji uz glagole, piše odvojeno!

Dakle, pisaćemo: Ne idem na predavanja vikendom. Ne volim da jedem grašak. Ne mogu verujem šta se upravo desilo! Ne nađoh nijedne cipele koje mi odgovaraju.

Izuzetak od ovog pravila nisu ni glagolski prilog sadašnji, ni glagolski prilog prošli, iako često dolazi do zabune, pravilo ostaje jasno i prilično jednostavno.

Glagolski prilog sadašnji

Glagolski prilog sadašnji (glagolski prilog nesvršenog vida) je prost glagolski oblik i gradi se dodavanjem nastavka –ĆI na treće lice množine prezenta.

Tako dobijamo oblike: pevajući, gledajući, učeći, zabavljajući se, pričajući…dok bi negacija glasila: Nastavila je da čita knjigu, ne obraćajući pažnju na ono što joj govorim. Izašao je na ispit samouvereno, ne sumnjajući da će položiti. Ne poznajući nikoga u tom velikom gradu, Nađa je morala sama da se snalazi.

Glagolski prilog prošli

Glagolski prilog prošli (svršeni prilog) je prost i neličan glagolski oblik. Njega čini osnova radnog glagolskog prideva i sufiks –VŠI: ponudivši, bacivši, počevši…

Kada se osnova radnog glagolskog prideva završava na suglasnik, ispred nastavka –VŠI naći će se samoglasnik A: prešavši, rekavši, stekavši…

Rečca ne

Sa rečcom NE, primeri bi glasili: Ne uzevši svoj novčanik, Aleksandar je istrčao iz stana. Ne želevši da ga povredi, prećutala je istinu. Doneo je odluku, ne znavši kakve će probleme tom odlukom prouzrokovati. Nastavila je da priča, ne primetivši da je profesor posmatra.

Kada se rečca NE piše odvojeno a kada spojeno?

Odrična rečca NE se piše odvojeno od glagola u ličnom obliku.
Odrična rečca NE se piše sastavljeno samo u sledećim glagolima u ličnom obliku: NEĆU, NEMAM, NEMOJ i NISAM.

Odstupanja

Međutim, kako kaže latinska izreka „Exceptio firmat regulamˮ, što znači da izuzetak potvrđuje pravilo, i ovoga puta nailazimo na određena odstupanja od pravila. Ta odsupanja javljaju se u glagolima: nisam, neću, nemoj i nemam, kada se rečca NE ipak piše zajedno sa glagolima.

Glagol NISAM je negirani prezentski oblik glagola BITI, a njegova promena po licima je sledeća: nisam, nisi, nije, nismo, niste, nisu.

Od glagola HTETI negacija glasi: neću, nećeš, neće, nećemo, nećete, neće, dok je NEMOJ (nemojmo, nemojte) oblik pomoću koga se gradi odričan oblik imperativa.

NEMATI je odričan oblik glagola IMATI i njegova promena glasi: nemam, nemaš, nema, nemamo, nemate, nemaju.

Evo par primera: Odavno te nisam video! Nemoj odlagati obaveze. Da li se nećeš ljutiti ako ti kažem istinu? Neki ljudi nemaju nimalo stida.

Rečca ne uz imenice i prideve

Na kraju, treba naglasiti da se rečca NE uz imenice, prideve i priloge piše spojeno: neprijatelj, nespavanje, nepravda, neznanje, netačan, neverovatan, neprilagodljiv, neumesan, nekadašnji, nekako, nekada, nerado, nenamerno.

The post Rečca ne – ne znaš ili neznaš? Nemoj mi reći da ne znaš?! appeared first on Portal Mladi.

Prema podeli teoretičara književnosti, Milivoja Solara, postoje četiri vrste stilskih figura. To su:

1. Figure dikcije: asonanca, aliteracija, anafora, epifora, simploha, anadiploza, onomatopeja.
2. Figure reči (tropi): epitet, personifikacija, metafora, alegorija, simbol, metonimija, sinegdoha, eufemizam.
3. Figure konstrukcije: inverzija, elipsa, retoričko pitanje, asindeton, polisindeton.
4. Figure misli: antiteza, hiperbola, litota, gradacija, ironija, paradoks, oksimoron…

U ovom tekstu, budući da nismo svi pisci i pesnici , usredsredićemo se na figure reči i misli.

Epitet je najčešća stilska figura čiju funkciju uglavnom vrše opisni pridevi (ili prilozi uz glagole) koji bliže određuju glavnu reč uz koju stoje. Mogu pojačati ili ublažiti utisak, osećanje, mišljenje: mirno more; bujna, kovrdžava kosa; lagano koračati.

Personifikacija je pridodavanje osobina živih bića, neživim predmetima. Primeri personifikacije su: zaspalo more; Mesec se igra žmurki sa oblacima. Ovo poslednje parče pite me uporno zove.

Metafora je, najjednostavnije rečeno, skraćeno poređenje koju čine neobični sklopovi reči kojima se formira novo, preneseno značenje: More života. Đorđe je i sebi i ocu ugašen ugarak. Milana je zmija.

Proširena metafora naziva se alegorija. Česta je u narodnim pesmama. Pri ovom stilskom postupku, metafora se prenosi na ceo tekst/misao, iskazujući skrivene misli i značenje. Svima nam je dobro poznata alegorijska pripovetka Aska i vuk, Ive Andrića.

Simbolom jedna konkretna reč upućuje na jedno ili više simboličnih značenja, tačnije na apstraktnu pojavu. Na primer: gavran – simbol nesreće, zla, smrti; crvena ruža – simbol ljubavi.

Metonimija predstavlja zamenu imena, tj. pojmova po logičkoj vezi: Raduje se cela ulica. (ljudi iz ulice) Popio je samo dve čašice. (popio je rakiju) Da li si čitao Hesea? (njegova dela)

Sinegdoha je upotreba dela neke celine, umesto te celine: raditi sa deset prstiju (rukama); imati krov nad glavom (kuću, smeštaj); Ostavio je svoj kućni prag. (dom) Trebalo je hraniti četvora usta. (četiri čoveka)

Kada želimo da svoj izraz ublažimo, izrazimo na lepši, ljubazniji način, iskoristićemo eufemizam: On često zaobilazi istinu. (laže) Jovan je premazan svim bojama. (Jovan je prevarant)

Kontrast (antiteza) je stilska figura u kojoj se poređenje vrši po suprotnosti. Suportno od poređenja (komparacije) gde se poređenje vrši po sličnosti. Ovom stilskom figurom dodatno dva suprotna pojma se postavjaju jedan pored drugog da bi se naglasio kontrast (znamo da nizak čovek deluje još niže pored nekog veoma visokog čoveka): ovčje runo, vučje srce; Bučni su anđeli tuge…// Al anđeli radosti šute. (Vladimir Nazor, „Dvoji anđeli”)  

Sigurno u svom okruženju imate ili poznajete osobu koja svakog dana ima neku novu priču, koju jedva čeka da podeli sa vama, i naravno, preuveliča. Ta osoba se služi hiperbolom, pa čujemo: Kako sam juče brzo vozio auto i skrenuo u krivinu, retrovizor mi je zakačinjao asfalt! More suza sam juče isplakala zbog njega! Koliko je hladno, pingvini nose jakne!

Litota je stilska figura suportna hiperboli u kojoj osoba umanji neki izraz tako što ga zamenjuje nekim slabijim izrazom koji je negativan i suprotan. Često se koristi kada izbegavamo da kažemo nešto loše  pa koristimo blaži oblik.

Predstava nije bila loša. „Da li sam ti lepa?” –Simpatična si.

Gradacija nastaje biranjem reči kojima postepeno povećavamo ili umanjujemo prvobitnu misao.  Najveći stepen nazivamo klimaks, a najmanji antiklimaks. Misli mnogo, govori malo, piši još manje. „A ko behu oni divi // Koji su te napred zvali, // Koji su te ojačali, // Koji su ti krila dali?” (Jovan Jovanović Zmaj „Svetli grobovi”)

Danas ironiju možemo čuti na svakom koraku, jer ljudi često kroz izrečenu jednu misao, žele da ukažu na drugu koja ima sasvim suprotno značenje. Kroz ironiju se provlači ismevanje, a kako bi se prepoznala u govoru, treba obratiti pažnju na intonaciju. Primer: Napolju pada kiša, hladno je i mrzovoljni ste, a kažete: „Baš je lepo vreme!” Ili kada nam neko umesto da pomogne, odmogne, ironično kažemo: „Mnogo si mi pomogao!”

Paradoks je istinita tvrdnja koja dovodi do kontradikcije ili situacije koja prkosi intuiciji. Analizirajmo paradoks uz primer Pinokija. Znamo da njegov nos raste ako laže, ali šta će se desiti ako Pinokio kaže:„ Moj nos će sada porasti”? Ako mu nos ne poraste onda je lagao i nos bi trebalo da poraste, ali ako nos poraste onda je njegova tvrdnja istinita i nos ne bi smeo da poraste. Tu nailazimo na paradoks, jer imamo dve slučaja koja su oba istina ali ne mogu biti istinita u istom trenutku. Poznati paradoks je: „Znam da ništa ne znam“ (Sokrat), a paradoks je i saznanje da svaki predmet ima svoje mesto i to mesto ima svoje mesto i tako u beskonačnost, ili: okrugao kvadrat, kvadratura kruga.

Oksimoron iskazuje nelogičnost, jer spaja dva nespojiva, te je samim tim veoma efektna stilska figura koja se često koristi kako u novinarstvu i književnosti, tako i u svakodnevnom govoru. Primeri: tužna sreća, mudra luda, javna tajna, živi mrtvac, originalna kopija.

Možemo li sada imenovati stilsku figuru koja se skriva u naslovu teksta?

The post Neka šubare i šeširi pred vama padaju! appeared first on Portal Mladi.

Vozeći se do sajma knjiga, koji bi trebalo da bude simbol knjige, pismenosti, načitanosti, u prevozu ste morali da slušate ne samo iritirajuću, već i neispravnu rečenicu. Greška je, srećom, ubrzo ispravljena. Međutim, koliki je procenat putnika koji je svoju pažnju usmerio na gramatičku (ne)ispravnost ove rečenice? Ako izostavimo lingviste i filologe, taj procenat je mali, zar ne? Možda zato što se radi o zamenici SVOJ, čija upotreba mnogima nije baš najjasnija i često u svakodnevnom govoru biva zamenjena drugim prisvojnim zamenicama (moj, tvoj, njegov, naš, vaš, njihov). U daljem tekstu, iskoristićemo rečenicu sa validatora kako bismo što bolje objasnili upotrebu zamenice SVOJ.

Naime, ova zamenica spada u pridevske prisvojne zamenice, definiše se kao zamenica svakog lica zato što označava podjednaku pripadnost i 1. i 2. i 3. licu jednine ili množine. Ivan Klajn je u Gramatici srpskog jezika, naziva i prisvojno-povratnom zamenicom. Njeni oblici glase: svôj, svòja, svòje, svòji, svòje, svòja.

Zamenica SVOJ koristi se da bi se iskazala pripadnost objekta subjektu, jasno definisanom subjektu u rečenici.

Ispravno je, dakle, reći: „Poštovani putnici, očitajte svoju kartu!.‟ To znači da svako ima samo svoju vlastitu kartu. Ukoliko bismo rekli: „…očitajte vašu kartu!” to bi značilo da karta pripada množini određenih bića koja su se u tom trenutku našla u prevozu, tj. da putnici, možda, poseduju neku grupnu kartu (hm, nije loša ideja :)).

Hajde da analizu uradimo kroz još neke primere:

Nina je u svojoj sobi. ( = u Nininoj sobi) 

Nina je u njenoj sobi. ( = Nina je u sobi neke druge osobe ženskog pola, u sobi svoje prijateljice, svoje majke, i sl.)

Izašli smo na odmor da pojedemo svoju užinu. ( = svako je imao i jeo svoju užinu)

Izašli smo na odmor da pojedemo našu užinu. ( = imamo neku zajedničku užinu koju treba podeliti, npr.)

Pozajmiću ti svoju knjigu. ( = često u svakodnevnom govoru kažemo moju)

„Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitim nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore.‟

„On je svoj posao vršio sa zadovoljstvom i častoljubivo…‟

„Uzeo sam Hermininu glavu u svoje ruke, poljubio je u čelo i prislonio njen obraz uz svoj, kao da smo brat i sestra…”

Napomena: Prilikom obraćanja nekome sa poštovanjem i persiranjem, takođe bi ispravnije bilo koristiti prisvojnu zamenicu svoj, umesto zamenice Vaš. Na primer: „Ostavite svoj kaput.‟, a ne: „Ostavite Vaš kaput.‟

Pravilno upotreba zamenice za sva lica SVOJ omogućava nam lakše razumevanje pripadnosti i smanjuje šansu da dođe do nesporazuma pri komunikaciji.

The post Poštovani putnici, očitajte SVOJU kartu! appeared first on Portal Mladi.