Skoro čitavu deceniju scenarista je nekoliko radio emisija (“Mali Marko” na Radiju S, “Karavan” na Radiju BG1), radio voditelj (“Stošić – Štosić” na Radiju BG 202) i deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na TV Prva. Bavi se i stand up komedijom, a osnivač je i prvog kabarea koji se bavi muzičkom komedijom (“Grbave Tange Šou”). Napisao je dve i po samostalne knjige („Mis mokre oči“, „Mačka bez jedne cipele“, „Tango na trotoaru“). 

Jesi li o ovome sanjao kada si bio mali ili još uvek maštaš o Još-Većem-Sebi? (Da li ovo sve čime se baviš ono o čemu si maštao kad si bio mali ili i dalje maštaš da postaneš nešto još veće?)

Džejms Spejder, u filmu „White Palace“ iz 1990. godine, ostavlja život mediokritetne više klase nakon što primeti da u skupom usisivaču devojke oko koje se dvoumi, nema nimalo prašine. Njoj je to samo ukras, kao i sve u tom lažnom svetu. Ako bih sebe opisao na najkraći način, rekao bih da sam čovek koji nikad nije želeo stvari koje bi mu služile samo za ukras.
Tako da, i pored toga što sam bio prinuđen da kroz život idem „sigurnijim putem“, nekako me je sve vuklo stvarima koje sam zaista voleo, a koje nisu uvek bile isplative.
Maštam, ali samo u dve situacije. Kada sam budan i dok spavam. Mislim da mašta daje duh materiji i bez nje bi točak ostao jedno obično tocilo za oštrenje kopalja.

Kako je biti pesnik u Srbiji? Da li je danas moguće dostići antićevsku popularnost, na primer? (Misliš li da je moguće dostići popularnost npr Miroslava Antića u današnje vreme sa poezijom?)

Bukovski je u jednoj pesmi rekao da pesnik bivaš zato što moraš. I tu je kraj svake dalje priče o tome da li to treba da se bude ili ne. Materijalna strana tog posla nikada i nigde nije bila naročito sjajna. Da li ste ikada čuli za nekog ko je pesnički tajkun?
Pesnici žive od državne brige za položaj kulture. Kada je država smatrala da je korisno da deca vole poeziju, televizija i prosveta su gajile autore poput Desanke Maksimović, Branka Ćopića i naravno pomenutog Miroslava Antića. Da je danas živ, Antić bi verovatno zarađivao kao mokrinski moler, dok bi pesme recitovao po slavama i penzionerskim igrankama.
Na svu sreću, on je zagrizao svoje parče slave, ali da li znate ko su Stefan Tićmi, Snežana Vranjković ili, ne daj Bože, moja malenkost? Bojim se da je vreme za pesnike prošlo, ali je zato vreme pesničke inspiracije veće nego ikad, tako da – pisaće se, nego kako.

Da li je velika karijera u stand-up-u ostvariva kod nas i koliko ljudi prati tu scenu?

Stand up u svetu postoji skoro šest decenija a kod nas je stigao skoro pa odmah posle tih šest decenija. Osnovni razlog je nedostatak kulture javnog performansa na ulicama i posebno u kafanama. I naravno (relativna) neisplativost. Srbija je imala nešto što bi se moglo smatrati neplaniranim alternativama stand up-komediji. Bili su kafanski mudraci, improvizacije Zorana Radmilovića u pozorištima i Balaševićevi koncertni monolozi.
Na sreću, Srbija danas ima autentični stand up, koji je „po PS-u“ i on će preživeti onoliko koliko bude bilo perfekcionista i pravih ljubitelja tog žanra. Čim neko bude počeo da pravi kompromise, željan velikih sala preko noći, da deli scenu sa narodnjacima i kontaminiranim rijaliti-zabavljačima, stand up će trpeti.
Ja sam fan te komedije još od momenta kada sam sreo rad Endija Kaufmana u filmu „Man on the Moon“. Kasnije sam se zarazio Karlinom pa Rikijem Džervejzom. Daleko od toga da imam neku zavidnu karijeru ali definitvno posedujem nešto bez čega nema dobrog komičara – a to je ljubav ka komediji, koja je uvek ispred para, ispred TV pojavljivanja i prodaje svake vrste.

Kakva je situacija na radiju? Nekada su mladi ljudi maštali o tome da rade na radiju. Da li je ovaj medij pomalo istisnut internetom?

Radio je medij koji je preživeo pojavu kućnih gramofona, pa televizije, pa Satelita tako da će preživeti i Internet. Mnogo veća opasnost za radio dolazi od, lenjinovski rečeno, mangupa iz sopstvenih redova. Danas ima hrpa stanica kojima haraju amateri, voditelji koji bi pre promenili pol nego naučili pravilno akcentovanje, emisija koje se prave da bi bile prosta scenografija reklamama koje donose novac.
Ja sam imao (i imam) neverovatnu sreću da učim od imena kakva su Darko Kocjan, Vojin Vojinović, Dušica Mijatović, Sloba Đukić, Đorđe Nenadović i mnogi drugi ljudi koji su profesionalci. Dok je njihove škole biće i pravog srpskog radija.

Kako je to pisati tekstove za nekoga drugog? Kako se osećaš kada Ivan Ivanović izgovara tvoje fazone koje si sam smišljao?

Da bi pisao za druge moraš da pronikneš u „atmosferu“ te osobe, to jest koncepta emisije koja se radi. Negde uspeš da se uklopiš a negde ne.
Kada Ivan izgovara neke od mojih šala ili rubrika osećam se dobro jer pre svega imam priliku da budem deo, mali, ali ipak – deo, najgledanijeg tok-šou programa na Balkanu. I jako sam ponosan što sarađujem sa svim tim ljudima koji su, verovali ili ne, dobri ljudi. Taj epitet dobrote, solidarnosti i odsustva svake sujete je beton koji se razliva počev od Šefa lično, pa na sve nas i čini da ta emisija opstaje ovoliko dugo.

Imaš li ideju i želju da napraviš, možda, jednog dana, svoju TV emisiju?

Voleo bih da uradim nešto svoje i autorski, ali tek onda kada budem sazreo dovoljno kao autor i kao dovoljno srećan čovek. Ovo prvo sam možda tu i tamo i dosegao, ali za posao voditelja koji redovno izlazi pred čitav svet, moraš da budeš neko ko će u dužim vremenskim intervalima davati ljudima nadu i snagu da nastave dalje. Tako da čim budem dovoljno srećan da mogu da usrećim i druge, eto mojih braon lokni na malim ekranima.

Čemu težiš, koji su ti, da tako kažemo, najviši ciljevi?

Da li se na ovo pitanje može odgovoriti a da se ne citira navodni domaći zadatak Džona Lenona, gde je na temu „Šta želim da budem kad porastem“ napisao samo jednu reč – Srećan?
Ja želim da se bavim medijima, da nastavim da budem pripovedač, da komuniciram sa svetom kroz sve forme koje me zanimaju, ali samo ako uz sve to budem uspeo da ostanem iskren prema sebi i drugima. Volim stvari koje su prave i one su moj vrhunski cilj.

O čemu govoriš svojom poezijom? I kako dopireš do ljudi – kako se to uopšte čini u današnje vreme?

Imam mnogo prijatelja među ljudima sa scene. I, upoznajući ih, bio sam zaprepašćen time koliko njih izlazi pred svet, ali se i dalje ne otkriva. Oni su pod reflektorima, traže pažnju, traže ljubav, naposletku, ali se ipak boje da se daju potpuno.
Ako moj umetnički pečat ima makar samo jednu vrednost, ona bi bila davanje do kraja. Srcem, iskrenošću i direktnošću. Ja se ne stidim da pokažem svoje slabosti, mane, strahove i želje. I ljudi to prepoznaju. Mogu da se povežu, jer, zamislite, molim vas – ni oni nisu savršeni. I jako su umorni od „nju ejdž“ fašista koji ih teraju da to budu, a potom ih ponižavaju što nisu.
Kada me neko u publici sluša, jasno mu je da nisam najbolji, ali mu je isto tako jasno da je pred njim iskrena osoba koja voli, koju mnogo toga boli i koja je samo slučajno istaknuta. Ako ja to mogu, sutradan može i onaj ko me posmatra i smeje se, ili plače. Svejedno je.

Međuljudski odnosi u današnje vreme. Kakvi ti se oni čine? Koliko pristupamo dubinski i temeljno uopšte ljudima i stvarima?

Onda kad sam ja bio mali ljudski odnosi su bili sporiji, a brzina protoka informacija, kao i njihova dostupnost, nedovoljni. Internet, mediji, globalno ubrzavanje, doneli su nadu da ćemo najzad uhvatiti ritam. To se donekle i dogodilo, u početku. Mnogi talentovani i mladi ljudi su uhvatili taj voz. Dobili smo par, ranije neafirmisanih pevača, glumaca, sitkoma, knjiga…
Ipak, u međuvremenu se nešto dogodilo. Voz je postao suviše brz. Informacija je postalo previše. Brzina je postala neuhvatljiva. Najveća tragedija modernog društva je što nije odgajila kritički nastrojenog pojedinca koji će propitivati sve na šta naiđe. Za koga neće biti Svetih krava. Koji će slušati svaki novi album Zdravka Čolića kao da ga sluša prvi put.
Umesto toga, postali smo banalni, površni, prebrzi. Generacija premotavača. Spas, ako je moguć, moguć je samo ako se potrudimo svi zajedno. Publika – da ne bude bulimična spodoba koja guta filmove, pesme i časopise, bez da ih okusi. I umetnici – da ne traće svoj dar na zarađivanja para i osvajanja svega što je žensko a na dve (ili četiri) noge hoda. Budimo pravi. Čak i kad nas niko ne gleda, niti aplaudira. Zapamtite, najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova. Čak ni dva. Njega pravi lupajuće srce nekoga koga smo uspeli da inspirišemo. I zato ne pričajte priče. Postanite priča.

The post Najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova appeared first on Portal Mladi.

Za sam početak, predstavite se čitaocima Portal Mladi?

Tanja Vasojević: Pozdrav svim čitaocima od putujuće petorke! Mi smo ekipa dugogodišnjih prijatelja koji su zajedno stvorili TrippinSrbija. Tim čine: Aleksandra Miladinović, Marjan Dragić, Bojan Vasojević, Rade Rogač i ja. Danas smo prepoznati kao prvi i za sada jedini isključivo domaći travel blogeri.

Kako ste uopšte došli na ideju da napravite blog Trippin Srbija?

Tanja Vasojević: Sve je počelo iz pukog zadovoljstva, inicijalno uopšte nismo imali, a ni razmatrali ideju da to postane blog, krenulo je krajnje spontano iz  našeg  dogovora  da bismo mogli da upotpunimo naše dugogodišnje prijateljstvo. U smislu da nešto promenimo, da uvedemo neke novine, pa se neki vid putovanja pokazao kao dobra ideja. Svi radimo u nekim multinacionalnim kompanijama, i često je bilo postavljano pitanje – Šta ima da se vidi u Srbiji, a mi smo navodili 3-4 stvari koje su svima dobro poznate – Kopaonik, Vrnjačka Banja, Studenica, Palić… Shvatili smo da ne poznajemo našu zemlju na onaj način na koji bismo voleli i rešili smo da stvar uzmemo u svoje ruke. Tako da, sve je počelo od jednog, što mi kažemo, novogodišnjeg obećanja jedni drugima da treba da upoznamo Srbiju. Shvatili smo da možemo da utrošimo slobodno vreme na jedan bolji način upoznavajući jedni druge, a samim tim i našu zemlju. Tako da smo od januara 2016. godine počeli sa realizovanjem naše ideje da jednom mesečno otputujemo u jedan kraj u Srbiji koji nismo posetili. Od tada do sada smo realizovali 22. putovanja, prešli više od 7000km i sa ponosom možemo da kažemo da nemamo nijedan propušten mesec.

Znam mnogo mladih ljudi koji kukaju i upadaju u mučno kolo prokstrinacije. Uvek traže savršene uslove i neku svetliju budućnost da bi nešto uradili. Vi potpuno pobijate tezu da je nemoguće biti mlad i česti putnik. Ispričajte nam kako je sve krenulo?

Aleksandra Miladinović: Sve je krenulo krajnje spontano. Ljudi su se zainteresovali za ono što mi radimo pre svega kao prijatelji. Mi, kao grupa mladih ljudi sa nekim standardnim poslovima smo pobili tezu da je neizvodljivo organizovati se, i vremenski i materijalno, za put. Otuda i naša misao koju svuda širimo – izgovora nema, obiđi Srbiju! A onda se i blog  pojavio kao ideja od pre par meseci, jer smo shvatili da naša putovanja tako možemo da uobličimo na jednom mestu i da to ima smisla jer će ljudima biti lakše da čitaju i da prate.

Da, to je stvarno jedna nekonvencionalna, neobična priča. Petoro ljudi se udružilo, bilo solidarno i uspelo.  Napokon neka priča o srećnom prijateljstvu i njegovim putevima.

Aleksandra Miladinović: Ovo sve ide iz pukog zadovoljstva. Mi stvarno nemamo nikakav drugi benefit, sem našeg zadovoljstva i te neke lične satisfakcije bez koje ničeg od svega ovoga ne bi ni bilo.

Tanja Vasojević: Da, mi imamo samo troškove, odnosno svi pitaju – Je l’ vama nešto sponzorisano.  Jeste, isključivo od ličnih zarada. Sami smo sebi sponzori. Da se razumemo, naša putovanja nisu skupa, to je ono što mi inače propagiramo. Realno, nije skupo kada ide petoro jednim kolima. Mi inače imamo dvoje kola na raspolaganju i onda ih rotiramo, s obzirom na već više puta pomenutu lošu infrastrukturu. Imali smo čak neku šalu na Staroj planini – Ako ikad budemo prodavali auto, u oglasu će nam pisati da nikada nije izašao iz Beograda. Poetna je da je sve počelo krajnje prijateljski, bez ikakvih pretenzija.

 Moram da priznam da je ovo vrlo poseban momenat zato što kada neko pomene blog, obično se misli da to vodi jedna osoba, bar je to praksa u većini slučajeva, a vi to radite krajnje timski i pritom tu ste, prijatelji ste, družite se, tako da vam ta činjenica daje jednu egzotičnu notu.

Tanja Vasojević: Egzotičnost je sledeća: Aleksandra, Marjan i ja smo politikolozi, a Bojan i Rade su arhitekta i građevinac. Pa imamo tako nekako simbiozu tih profesija, a to ume da bude dodatno zabavno. Svi mi drugačije vidimo određene stvari. Nije svima sve na isti način zanimljivo. Na primer, Bojanu i Radetu su zanimljive ograde duž Srbije. Da, njih zanimaju ograde. (smeh) I to sa jedne strane može da bude interesantan istraživački rad jer kada zađete u određene delove Srbije, vi vidite drugačiju gradnju, ono što se kaže, tačno vidite koje selo je gastarbajtersko. Tako da to može i na nekom sociološkom, i građevisnko-arhitektonskom nivou da se posmatra. Sa druge strane, nama, politikolozima, istorijski i sociološki aspekt svakog lokaliteta je vrlo zanimljiv te smo pri istraživanju posebno okrenuti tome.

Blog Trippin Srbija

Dakle, blog Trippin Srbija je nešto kao multidisciplinarna stvar? A otkud ime bloga Trippin Srbija, priče o nastanku imena su uvek jako zanimljive jer svako ime vuče neku zagonetnu priču iza sebe?

Tanja Vasojević: Napravili smo simbiozu ljubavi ka RHCP i pesmi Road Trippin, odatle nam je Trippin, a Srbija je naš road (put).

A da li danas možete da računate na neki finansijski benefit od svega toga, ili je to i dalje na nivou nekakvog zadovoljstva ili vaše lične satisfakcije?

Aleksandra Miladinović: Pa mi ne jurimo za tim. Ukoliko neko prepozna naše iskrene namere i želje za oživljavanjem turističkog potencijala Srbije, voljni smo za neki vid saradnje. Ali,  naše angažovanje nije uslovljeno tim da li će nas neko finansijski pomoći ili ne. Mi ćemo u subotu otići na put sve i da nam niko ništa ne ponudi. To se prosto ne dovodi u pitanje. Prevashodno, ova putovanja su naše zadovoljstvo gde mi upoznajemo našu zemlju i vidimo je u nekom drugom svetlu.

Na koji način bismo mogli da inspirišemo čitaoce Portala Mladi da krenu vašim putem, odnosno putem zadovoljstva, a ne nužno profita u kapitalističkom ključu?

Aleksandra Miladinović: Ovo je nešto što je svima dostupno. Putovanja ovakve vrste svi mogu da priušte i mladim ljudima je prijemčivo. Vi ne morate da putujete u Budimpeštu za vikend ili da posetite dvorce Bavarske. Nemojte pogrešno da nas razumete, mi ne isključujemo putovanja u inostranstvo, mi ih volimo i praktikujemo, ali zašto ne biste za neke manje pare istražili svoju zemlju. To je zaista svima dostupno. Vrlo je izvodljivo izdvojiti jednom mesečno vreme i novac za putovanje po Srbiji. Ideja ima na pretek, a za one koji ipak sumnjaju u to – trk na naš instagram i facebook profil, a i na sajt www.trippinsrbija.rs jer – nemaš izgovor, obiđi Srbiju!

Kako ljudi gledaju na vas i vaš prijateljski projekat? Da li ste se susreli sa nekim komentarima od strane javnosti?

Tanja Vasojević: Uh, da, komentara je stvarno puno i moramo reći da su gotovo svi pozitivni. Podrška stiže sa svih strana. Mnogi mediji su se interesovali, pa smo tako gostovali na dve velike televizije u veoma gledanim emisijama, intervjui za novine i časopise, evo sad i za Portal mladi. Zanimljiv je bio jedan komentar od nekog ko nas je intervjuisao, spomenuli su kao – Niste vi sad neki mladi bogataši, snobovi. Da, i to je tačno. Pitanje finansija je uvek glavna tema, a kao što smo rekli – upoznavanje Srbije nije skupo, u pitanju je samo dobra organizacija. Mi vozimo kola koja su 2003. godište. Mi imamo normalne poslove. Nismo ni na kakvim položajima. Apsolutno ništa. Nemamo čak nikakve benefite od toga. Mi sponzorišemo sami sebe već dve godine. Jedino u čemu bismo mi definitivno učestvovali jeste da neko deli istu viziju sa nama i mi bismo bili radi da im pomognemo u tome. Ovo svakako ostaje ono što naše druženje jeste inicijalno i to je to. Ali ako pritom i uspemo da nešto pokrenemo, to bi zaista bilo sjajno.

Moram da primetim, vi ste nešto kao ambasadori naše zemlje. Radite zanimljivu i nadasve dragocenu stvar kao i Nikita Milivojević koji je „doveo“ Šekspira u male, neprimetne Čortanovce. Vaš mehanizam delanja i promocije svoje zemlje je vrlo sličan. Šta biste preporučili mladim ljudima za sam kraj našeg razgovora?

Tanja Vasojević: Skoro sam čula kako su mladi ljudi negde izjavili da misle da je Srbija dosadna. To nije istina i to mora da ide u ex file. Treba samo da odbace ono što je tradicionalna turistička tura u Srbiji. Treba da ostave predrasude  i hvataju širu sliku. Srbija nije samo Zlatibor, Vrnjačka banja i Kopaonik, ili Sremski Karlovci. Potrebno je jako malo angažovanja, na primer neka se zainteresuju za svoj kraj, pa polako nastave dalje. Srbija ih sigurno neće ostaviti ravnodušnim!

Aleksandra Miladinović: Ono što mi propagiramo je iz ličnog iskustva, o tome možemo apsolutno argumentovano da diskutujemo jer mi znamo koliko novca odlazi na to, to je jedan ručak u Beogradu. Dakle, tema novca je vrlo diskutabilna. Jedan ručak u Beogradu je jedan naš izlet i noćenje u Srbiji. I uvek se odlično provedemo. Tada upoznajemo i sebe i druge, dešavalo se nebrojeno situacija u kojim nismo znali kako da reagujemo. Mi zaboravljamo da treba da volimo našu zemlju. Zaboravili smo negde taj emotivni momenat.

Rade Rogač: Nama druženje nije samo „šerovanje“ poruka ili slanje klipova i povremeno viđanje u kafiću. Suština svega je da treba da provodite što više vremena zajedno. Mi smo na ovaj način učvrstili svoje prijateljstvo, upoznali bolje sebe i videli i iskusili toliko toga u našoj zemlji. Svako sa svojom ekipom drugara treba da se pokrene, jer zaista – nemaš izgovor, obiđi Srbiju.

The post Blog kao prijateljski trip Trippin Srbija appeared first on Portal Mladi.

O mnogim društvenim problemima koji nas okružuju, danas se uglavnom ćuti. Nasilje, abortus i emigracija mladih ljudi samo su neki od problema koji se uglavnom guraju pod tepih. Ipak, i dalje ima onih koji su spremni da dignu svoj glas zarad bolje budućnosti. Omladinska organizacija “Centar E8” koja već godinama unazad edukuje mlade ljude o ovim i mnogim drugim problemima, sada je otišla korak napred. Oni su formirali “Reflektor teatar”, pozorište koje ima edukativnu svrhu i koje kroz umetničku prizmu obrađuje ozbiljne društvene teme. Uspeh koji postižu svojim predstavama širom zemlje, samo im je dodatna motivacija da uspeju u svom cilju, a to je da podignu svest kod ljudi o važnosti rešavanja problema naše sumorne svakodnevnice. O samom pozorištu, predstavama, njihovim porukama, ali i planovima za budućnost, za “Portal Mladi” govorili su producentkinja Aneta Goranović, dramaturškinja Milena Bogavac i jedan od glumaca, Đorđe Živadinović Grgur.

“Reflektor teatar” nastao je kao ogranak omladinskog “E8” centra. Za one koji nisu upućeni, recite nam kako je “E8” centar nastao i koji su njegovi ciljevi?

Aneta: “Centar E8” je omladinska organizacija nastala pre 13 godina u Beogradu. Stvorili su je mladi aktivisti i aktivistkinje, koji su i tada pozorište upotrebljavali kao metodologiju u obrazovanju mladih. Osnovna ideja “Centra E8” je da su  mladi heroji i heroine našeg društva, a da edukacija, aktivizam, umetnost i kreativne kampanje zaista menjaju svet. Danas su u fokusu muškost i potreba da se mladi dečaci edukuju i postanu saveznici u stvaranju rodnoravnopravnog društva. To se radi kroz projekat “Budi muško”, zatim zapošljavanje mladih kroz projekat “Budućnost za 5”, rad sa očevima kroz projekat “Super tata”… Kancelarija “Centra E8” u Vranju omogućava nam da radimo sa lokalnim stanovništvom sa željom da se smanji i spreči diskriminacija. Radimo i sa novinarima i edukujemo mlade o reproduktivnom zdravlju.

Kako ste došli na ideju da formirate “Reflektor” teatar?

Aneta: Stvaranje “Reflektor teatra”, prirodan je korak posle četiri godine intezivnog rada i razvoja pozorišne produkcije u okviru “Centra E8”. Želeli smo da da stvorimo organizaciju kojoj će pozorište biti prioritet i da nastavimo da se razvijamo. U  našoj produkciji trenutno postoje četiri aktivne predstave, koje se izvode na tri različite lokacije. Novo ime, nove ambicije i želja da naše produkcije nastave svoj uspešan život bili su temelji stvaranja “Reflektor teatra”.

“Reflektor teatar” se predstavlja kao pozorište koji ima pretežno edukativnu ulogu. Recite nam nešto više o tome. 

Milena: Naše pozorište izraslo je iz omladinske organizacije čija je primarna delatnost edukacija mladih. Ekipa smo koja pozorište doživljava kao alatku za “menjanje sveta”, lični razvoj pojedinaca i kolektivni čin koji pokreće debatu. Šta više: smatramo da “pozorište radi pozorišta” ne služi ničemu, pa čak ni pozorištu. Umetnost je polje borbe, a kako su nenasilje i ravnopravnost, temeljne vrednosti koje zastupamo, naša borba za njih ne sme biti nasilna. Razvili smo sistem kojim pravimo predstave, a on se sastoji iz maratonskih, višemesečnih procesa. Skupljamo se da zajedno istražujemo pojedine teme, a kada o njima sve naučimo, pravimo predstavu koja će našoj publici ukratko prezentovati sve što znamo. Trudimo se da naši glumci ne budu glumci, već aktivisti koji sa scene saopštavaju iste stavove koje brane i kada sa nje siđu. Nije novost da pozorište jeste moćno sredstvo društvene emancipacije. Mi ga tako i koristimo. Onda kada posle kvalitetnog i pedantnog procesa, uradimo  pametnu, estetski i umetnički relevantnu predstavu, sigurni smo da će ona u potpunosti ostvariti svoju edukativnu ulogu. U procesu učimo, da bi kroz predstave podučavali.

Vaši glumci su prošli svojevrsnu obuku za učešće u predstavama, s obzirom na to da predstave uglavnom obrađuju teme od društvenog značaja. Kako izgleda takva vrsta obuke?

Đorđe: Različite su bile pripreme za različite predstave. Za predstavu „Muškarčine“ imali smo radionice za pokret, improvizacije i razgovore. Takođe, prošli smo i kroz radionicu „Budi muško“, trening za mladiće koji se sprovodi već godinama unazad po celoj Srbiji, ali i regionu, pri čemu se obrađuju teme rodno zasnovanog i vršnjačkog nasilja, suočavanje sa predrasudama, etiketiranjem, osposobljavanje za razlikovanje roda i pola itd. Dok smo radili predstavu „Crvena“, imali smo iskustvene sastanke sa ženama koje su imale abortus, njihovim partnerima, lekarima koji izvršavaju abortuse, ali i malu školu feminizma, pravnim okvirima koji tretiraju temu kojom se bavimo. Bili smo deo antropološkog naučnog rada, pa smo i sa njima prolazili kroz razne radionice koje se tiču ženskosti i uopšte roda.

Predstava “Crvena: Samoubistvo nacije” obrađuje položaj žena u društvu i jednu kompleksnu temu, a to je abortus. Žene u društvu često nailaze na osudu zbog toga. Koliko god bilo teško, ko o tome treba da odluči: zakon o kome se govori ili sama žena?

Milena: Zakon mora da omogući ženama da same odlučuju o svojim telima, svojim matericama i svojim životima. Borba koja se u čitavom svetu vodi nije borba “za abortus” i “protiv abortusa”, već je borba “protiv abortusa” i “za pravo na odluku”. Debatuje se o pravima, ciframa, statistici… ali se zato veoma malo govori o konkretnim, ličnim iskustvima žena. Ni jedna žena ne želi abortus. Da li je, onda, fer osuđivati nas, zbog onog što nismo želele da nam se desi? I još gore: da li je fer terati nas na opciju koju, iz nekog razloga, želimo još manje?! Mnoge žene dele ovo iskustvo i osećaju da su uradile “nešto loše” onda kada su verovatno donele tešku odluku u svom životu u želji da im bude bolje. Nadamo se da je “Crvena” pre svega utešila i ohrabrila te žene, a zatim edukovala sve one koji o pitanju abortusa razmišljaju kao o ciframa, statisci i zakonu. Nadamo se i da je ova “muška predastava o ženskim pravima”, edukovala i muškarce, pokazavši im da je jedini pošten stav koji muškarac može da ima o ovom pitanju, stav kojim se besuslovno brani žensko pravo na odluku, ma kakva ona bila.Zakon ne sme da ulazi u naše materice, jer su one najintimniji i najličniji prostor svake od nas. “Crvena” nije samo predstava o abortusu. Ona je predstava o mizoginiji, u različitim društvenim sferama i cilj joj je da pokaže koliko je danas i ovde teško biti žena koja želi da rodi dete.

Zanimljivo je da u predstavi igraju samo muškarci. Kako ste došli na tu ideju? Da li su oni verodostojno predstavili probleme zbog kojih su žene na meti osuda?

Milena: Pre rada na “Crvenoj”, dugi niz godina radili smo na programima koji podučavaju muškarce o feminističkim temama i koji se temelje na činjenici da borba za rodnu ravnopravnost nije samo ženska stvar. Ravnopravnost se tiče svih nas, svi smo deo problema i svi moramo učestvovati u rešavanju. Ideja da u “Crvenoj” igraju samo muškarci, bila je logičan nastavak ove teze, prema kojoj je rad naše organizacije prepoznatljiv. Želeli smo predstavu kao dokaz da nisu svi muškarci mizogini, da – pored onih koji prikupljaju potpise za zabranu abortusa, postoje i drugi, koji su saveznici ženama, u borbi za ženska prava i koji razumeju da je sloboda takva: kada je nema za nekog, nema je ni za koga. Za muškarca u patrijarhatu, važno je da nauči da svoje privilegije koristi u borbi za ravnopravnost. U društvu koje je u svakoj svojoj pori mizogino, kada dvadeset muškaraca govori o nasilju nad ženama, to na čudan način odjekne mnogo jače, nego kada bi ti radile žene. Želimo da živimo u svetu u kom se muški i ženski glas jednako poštuju, a ovo je jedan od načina da to ostvarimo. 

Predstava “Muškarčine” postigla je veliki uspeh. Kakva je vaša reakcija po tom pitanju, da li ste iznenađeni odzivom publike?

Aneta: “Muškarčine” su prva profesionalna predstava “Centra E8” i od 2012. godine izvodi se u “Bitef teatru”. Svi su verovali u kvalitet predstave i njenu neophodnost u društvu, kakvo je naše, ali mislim da niko nije mogao da predvidi da će se predstava igrati više od četiri godine i da ćemo u aprilu 2017. godine slaviti 100. izvođenje, da ćemo gostovati u devet zemalja i više od 30 gradova. To je veliki i važan uspeh za društveno angažovano pozorište u Srbiji. Intenzivno radimo i razvijamo našu publiku, imamo sjajne partnere i inovativne kampanje, a kad kreativno i posvećeno promovišete dobru predstavu, onda su vaša izvođenja uvek puna. Ponosni smo na “Muškarčine”.

Predstava prikazuje ponašanje današnjih muškaraca na Balkanu. Šta danas znači biti muškarac? I kako bi pravi muškarac trebalo da se ponaša?

Đorđe: Ako mene pitate, ništa naročito drugačije od biti žena ili dete. To znači biti dobro, savesno i svesno ljudsko biće, odgovorno za svoje ponašanje. A kakvo bi to ponašanje trebalo da bude, e o tome bi moglo dosta da se govori. Svakako ne bi trebalo da izgleda kao stereotipni Balkanac, jer u takvom društvu živimo već vekovima, a izgleda kao da civilizacijski idemo unazad. Ne bi trebalo da se drži slike koja je napravljena i servirana putem medija i kroz istoriju, već bi trebalo da razmišlja, da istražuje, otkriva, da mnogo uči, da se ne stidi da pita, da prizna da ne zna ili ne ume nešto, da zna da može da i plače i da urla i da udara, ali jedino u džak, ako je frustriran i negativan… Prosto, da bude iskren sa sobom i drugima. Ali sve to bi trebalo da bude svako, ne samo pravi muškarac…

Predstava “Žudnja” obrađuje i jednim delom život engleske književnice Sare Kejn.  Kakvu vrstu žudnje žele da prikažu glumci u ovoj predstavi?

Đorđe: Svako od nas je, u toj predstavi, a u skladu sa onim što sam rekao o tome šta mislim da je pravi muškarac, iskreno suočen i sam sa sobom na tom XXL jastuku. Tako mora da bude! Mi u toj predstavi nismo glumci, mi se bavimo svojom žudnjom koju je veoma teško definisati jer žudnja je za svakog nešto drugo. Može se žudeti za nekim ili nečim, može žudnja da bude i lepa, i užasna, ali ono što je najvažnije je da  moramo otkriti svoju žudnju i pogledati se s njom u oči. To je ono na šta predstava treba i gledaoca da motiviše.

Predstava “Sumnjivo lice” po tekstu Branislava Nušića predstavljena je na sasvim drugačiji način. Iz ugla “Reflektor” teatra, to nije predstava koja treba da nasmeje publiku?

Milena: Naše “Sumnjivo lice” je mnogo više “o tekstu Branislava Nušića”. Na scenu nismo postavili ovu komediju, već kontekstualnu analizu te komedije, u vreme kada je napisana i današnje vreme, kada je mnoga pozorišta igraju isto kao i u 19. veku. Stvari kojima se Nušić ismejava zapravo su strašne, ali je još strašnija činjenica da ih je društvo pacifizovalo, bez obzira na činjenicu da se mnogo toga od Nušića do danas, nije promenilo. Neka vrsta refrena u ovoj predstavi glasi “Nije smešno!”, a cilj nam je bio da skrenemo pažnju da Nušić nije bio “laki pisac”, komičar i zabavljač, kako ga danas predstavljaju. Nušić je bio disident, osporavan od vlasti, zatvaran zbog svog pisanja, duhovit ali pre svega strog kritičar društva. Baštiniti ovog pisca, ne znači igrati ga kao “istorijsku kategoriju”, već pre svega stati iza onih stavova koje je on zastupao, a Nušić se borio protiv diktature poltrona, korupcije, cenzure, za slobodu. Naše “Sumnjivo lice” je priča o toj borbi. Nije komedija o prominclama i svastikinom butu. Ako u pozorište dolazite da se nasmejete i opustite – na pogrešnom ste mestu. Televizija je puna opuštajućih sadržaja. “Jutjub” nudi beskrajnu kolekciju videa u kojim mačke beže od krastavaca i slično. U pozorište dođite onda kad želite da razmišljate. Dobro pozorište nije opuštajuće. Čak i kad vas zasmejava, ono mora da vas tera da mislite o ljudima, društvu i svojim ulogama u njemu. Postoji razlika između duhovitog i smešnog. Naše “Sumnjivo lice” je duhovito, ali sigurno nije smešno.

Koja je poruka predstave “Nemačka” koja je, takođe, izašla iz vaše produkcije?

Milena: “Nemačka” je predstava koja se bavila migrantima i tražiocima azila, malo pre ogromnog talasa izbeglica i malo pre nego što je Evropa zapala u ono što se naziva migracionom krizom. Mi smo se u “Nemačkoj” bavili sudbinama mladih sa Juga Srbije, pa smo zaključili da ih sve spaja san da odu iz svoje rodne zemlje. Romska populacija, odlazi iz ekonomskih razloga. Srpska iz nemogućnosti da u svojoj zemlji ostvari svoje potencijale. Predstava “Nemačka” bila je predstava o Srbiji. Ona je postavljala pitanje zbog čega svi želimo da odemo, umesto da pokušamo da svoje društvo uredimo da bude onakvo kakvim nam se sviđa. Ta predstava je u isto vreme bila ironičan, praktični udžbenik o tome kako otići iz Srbije, ali i gorka, lična i bolna priča o diskriminaciji i posledicama koje ona ostavlja na ljudska bića.

Pored velikog broja mladih i talentovanih glumaca, “Reflektor” teatar ima i svoje volontere. Čime se oni bave?

Aneta: Volonterski program Reflektor teatra je modifikovani volonterski program “Centra E8”. Program okuplja pet mladih i zainteresovanih ljudi, koji su odlučili da svoje vreme i znanje usmere ka razvoju omladinske pozorišne scene, na period od četiri meseca. Trenutno imamo sjajne mlade devojke, koje zajedno sa produkcijskim timom “Reflektor teatra”, stiču znanja o produkciji, pozorištu, marketingu i funkcionisanju organizacije. Lepo je kada možete svoje znanje da podelite sa mladim ljudima, još je lepše kada oni postanu stalni članovi vašeg tima, kada kreativno doprinose i zaraze se željom da rade i stvaraju kulturni sadržaj u Srbiji. Danas “Reflektor teatar” ne bi imao isti intezitet i uspeh da nema ovako posvećenu i odličnu volontersku ekipu. Ukoliko neko želi da postane naš član, na našem sajtu: reflektorteatar.rs i na našim Facebook, Twitter i Instagram profilima pratite novosti, konkurse za volonterski program i kastinge za nove predstave, popunite prijavu i posle toga vas mi kontaktiramo. Ponosni smo na broj prijava za naš volonterski program, kao i za uloge u našim predstavama, verujemo da su oni važan pokazatelj kvaliteta onoga što radimo.

Kakvi su planovi teatra za budućnost? Planirate li da “postavite reflektor” na još neku goruću temu društva?

Aneta: “Reflektor teatar” je prilika, za mlade ljude, da se izrazimo, da radimo ono što nas inspiriše, da različite prostore pretvaramo u pozorište, prilika da se igramo sa vetrenjačama i volimo tu igru. To je prilika da mislimo da može da bude bolje, našem društvu i nama. Želimo da omogućimo ljudima da gledaju predstave, koje ih se tiču, a mladim umetnicima da dostojanstveno stvaraju i uživaju u svom radu. “Reflektor teatar” je ideja iza koje stoji mnogo rada, entuzijazma i talenta, ideja koja zaslužuje da se razvija, koja osvetljava i ne odustaje. Očekujemo da se u ovoj godini naš tim proširi i da sa njim održimo platformu društveno-angažovanog, omladinskog pozorišta. U planu je i nastavak turneje kako u Srbiji, tako i van nje. Naravno, očekuju nas i premijere i nove teme, koje ćemo obraditi iz našeg prepoznatljivog ugla.

The post “REFLEKTOR TEATAR”: Pozorište koje menja društvo na bolje appeared first on Portal Mladi.

Iza sebe imaju jedan album, dva spota, nebrojeno svirki, zajedničkog rada i kvalitetnog zezanja, postignutih tokom sedam godina koliko Gliste postoje, a šta sve još možemo da očekujemo od ovih talentovanih momaka ispričali su u opuštajućem vikend ćaskanju. Ova dobitna sedmorka govori i o nepresušnom izvoru ideja, otkud bunt u tekstovima, kao i čemu je njihova muzika alternativa.

Ćao Gliste, zašto ste Besne?

Filip (vokal) – To je taj dečački nemir, bunt, kad ti kaže majka „šta izvodiš besne gliste“, e pa to je to -skretanje pažnje na sebe. Kad si nezadovoljan, pa histerišeš.

 Bunt prema čemu?

Novica (tarabuka) – Generalno prema situaciji društva u kome se nalazimo, ne samo politički, već i uopšteno, koji su to problemi mladih, sa čime se susreću i ovo je neki naš lićni pogled na celu tu priču.

 Činjenica je da ste alternativni muzički bend. Čemu ste alternativa u Srbiji?

Novica – Glupoj muzici, što znači svaki oblik industrijskog popa i šabanskog rep-a.

Filip – Sve gde je industrijski pop umešao prste postala je komercijala, štancanje popularne muzike, bio to pop-rok, pop-rep, pop-pop, ima isti princip-daj što više, bez ikakvog saržajnog smisla. Uvek ćemo biti alternativa onome gde je kvantitet iznad kvaliteta.

Julijus (električna gitara)- Ne znači da je svaka komercijalna muzika loša, ali postoje neke stvari koje alternativu čine alternativom tako što je ugrožavaju. Samoprozvani rok bendovi koji su se nekako infiltrirali u rokenrol svojim postojanjem ugrožavaju bendove koji sviraju iskreno i iz srca.

 Pošto ne mora svaka komercijlna muzika biti loša,  je l’ biste želeli da budete komercijalni bend?

Filip – Pa ne komercijalan, ali bismo voleli da dopremo do što većeg broja ljudi koji bi pružili šansu našem bendu i  koji bi nas slušali.

Julijus – Voleli bismo da okupimo širu publiku oko naših ideja, za koje smatramo da su ispravne, a ne bismo da menjamo naše stavove, ideje i muziku samo da bismo je prodali.

 Šta vi to radite, i šta se do sada kao Besne gliste uradili?

Bjeka (bas gitara) – Pravimo dobru muziku, da to tako nazovem. Nije bitno da bend pripada određenom žanru, već da naše ideje prenesemo publici u što boljem obliku. Tako da tu ima elemenata svačega, koje mi pokušavamo da začinimo raznolikim muzičkim formama i da to na kraju ispadne super.

Strale(saksofon) – Ono što se mi međusobno dogovorimo i smislimo krene od vokala, bubnjeva i gitara, onda mi kao duvački deo dodamo ono što tome odgovara i napravimo celu sliku.

Novica– Konkretno do sada smo izdali jedan album i snimili dva spota. Drugi spot je svež, izašao je skoro i snimljen je za pesmu Propaganda i za sada je jako dobro prihvaćen među publikom i kritikom.

 I sami ste muzički raznoliki, zašto je ta raznovrsnost u muzici važna?

Laza (truba) – Jer omogućava da na najrazličitije načine interpretiramo istu ideju. Zato je bilo kakvo žanrovsko ograničenje nebitno u celoj ovoj priči, bitna je sinergija svih članova i ona se oseća, kao i to da na kraju izvedemo tako da zvuči kvalitetno i dobro.

 Koju priču pričaju vaši tekstovi, protiv čega se bune, a šta slave?

Filip – Nema klasičnog pisanja tekstova, kao ja sednem i pišem, već utisak koji nešto ostavi, bilo to tužno, srećno, besno ili kako god. Nervira me to, mislim o tome , to me smara – razmišljanje o tim stvarima nakon nekoliko dana samo od sebe stvori tekst, tako da nije to puko pisanje, nego niz ideja koje mi padnu na pamet i onda se u nekom trenutku samo sklope i izađu u određenom obliku. Dobar primer je pesma Mistah lova lova, koja nije moj fazon, ali se sama od sebe stvorila dok sam ležao u nekom polusnu.

 Kada bacite pogled na vaše prve pesme i nastupe i kako danas zvučite, ima li promena?

Čele (bubnjevi) – Mnogo. Poenta jeste da se poboljšavamo u svakom smislu. Ali ideja je uvek ista – da isteramo do kraja što smo zamislili i da uklopimo što bolje. Dolazak duvača u bend i to uključivanje zvuka trube i saksofona je dosta promenilo stvari, dalo je mogućnost da oni čitavu stvar isfiluju i da na kraju zvuči kompletno.

 Šta možemo da očekujemo od glista u narednom periodu?

Novica – Dosta dobre muzike, pre svega live, a na jesen se očekuje novi album sa devet pesama.

 Koliko često i gde možemo da vas čujemo?

Bjeka – Biće svirki u i van Beograda u narednom periodu, kako samostalnih, tako i festivalskih. Prva sledeća svirka bi trebalo da bude sredinom aprila, trenutno nemamo neke konkretne informacije, ali tu je Internet i društvene mreže gde se sve može brzo saznati.

The post Dobra ideja za kvalitetan zvuk appeared first on Portal Mladi.

Da li možeš da mi kažeš nešto više o sebi? Čime se trenutno baviš?

Počeo sam da vodim dva predmeta na Odseku za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije, “Interaktivni dizajn” i “Programiranje za umetnike i dizajnere”. Radim i kao stručni saradnik na Dizajn seminaru u Petnici. Kad se ne bavim edukativnim radom, istražujem nove načine pripovedanja, pravim animirane filmove ili dizajniram interaktivne vizuelizacije podataka. Dakle, medijska produkcija, edukacija, istraživanje izražajnih mogućnosti novih medija.

Premda sam se školovao kao inženjer, mene tehnologija ne zanima kao alat, ne zanima me njen utilitarni aspekt. Tehnologija me zanima kao novi jezik, kao sredstvo izražavanja, komunikacije i manipulacije. To se, primera radi, odnosi i na emotikone i animirane stikere. Današnja poezija piše se jezikom emotikona.

Zašto bi ljudi trebalo da pročitaju “Bantustan”?

Nije na meni da kažem da li bi trebalo da pročitaju našu knjigu, ali ako vole istraživanja i putovanja, ako su skloni eksperimentalnoj književnosti, ako ih privlači Afrika, ako se interesuju za kartografiju i strip i ako se pritom ne plaše da zavire u čudnije strane globusa, mislim da im naša knjiga, ako joj daju šansu, može biti uzbudljiva. U osnovi, „Bantustan“ je priča o našem tromesečnom putovanju kroz Afriku, od Srbije do Namibije, međutim, između putopisnih redova skriveni su drugi slojevi, poput istraživanja identiteta i granica ili pak autobiografskog poigravanja.

Možeš li da izdvojiš najinteresantniji i najgori/najbezvezniji komentar na knjigu?

Najdosadniji komentari su kratke i bezlične pohvale. Meni su interesantni negativni a promišljeni komentari, jer iz njih mogu najviše da naučim. Na primer, prijatelj mi je rekao da je „Bantustan” isuviše knjiga o nama a premalo o Africi. Verovatno je u pravu. Kad čovek piše prvu knjigu, želi da u nju stavi sve što je dotad proživeo. A kad bih se ponovo odvažio da napišem knjigu, verovatno bih se odlučio za dokumentarniji pristup, ne bih se plašio da će istorijski, geografski i ostali podaci i činjenice biti dosadne čitaocima. Bila bi to neka vrsta data-literature, hibrid između priče i enciklopedije. I uopšte, mislim da bih se više igrao a manje brinuo hoće li knjiga ikome biti zanimljiva. Međutim, trenutno ne razmišljam o tome. Možda nikad neću objaviti drugu knjigu. Po mom uverenju, takve stvari treba da nastanu iz duboke potrebe. Ne valja kada se od toga pravi karijera.

Kako je na tebe uticalo to putovanje?

Nateralo me je da se zapitam u kakvom svetu živim, da počnem da istražujem razne teme, od antropologije do sufizma, od globalizacije do odnosa crteža i pisma. Vratilo mi je radoznalost iz detinjstva, bez koje se ništa ne može praviti, dok me je istovremeno opomenulo da živim u jednom čudnom i strašnom svetu, koga nisam bio svestan dok sam živeo u svojoj maloj studentskoj kapsuli. Rečju, razbilo me je i nateralo da se iznova sastavim, komadić po komadić.

Šta si naučio u toku svog angažmana za Klub putnika? (i nešto više o Klubu, za one koji ne znaju)

Naučio sam da putovanja mogu biti kao nekad rokenrol – sredstvo oneobičavanja, pomoću kojeg se razne teme mogu napraviti zanimljivim za širu publiku. Primera radi, ko bi čitao Levi-Strosa u kontekstu antropologije, Tasića u kontekstu književne esejistike ili Džumhura u kontekstu biograskih zapisa? Par zaljubljenika ili studenti kojima je to zadatak. Međutim, kada se ovi tekstovi predstave u kontekstu putovanja, oni postaju avantura, pustolovina, i mnogo se više ljudi za njih zainteresuje. To je moć sajta i časopisa koji se bave samostalnim putovanjima.

Pa ipak, čovek pre ili kasnije shvati da su ljudi svugde na svetu – ljudi. Mislim da bismo jednako zanimljive, čudne, zadivljujuće ili bizarne priče, koje smo ispričali u “Bantustanu”, mogli da čujemo putujući kroz Srbiju. Nije potrebno otići daleko. Potrebno je negovati kulturu oslušikivanja, negovati senzore. Eto to sam radio u Klubu putnika: na prvi pogled, pričao sam o putovanjima, a zapravo sam pričao o negovanju senzora.

Reci mi nešto o Putničkoj kući (+možda neku zanimljivu anegdotu)?

Putničkom kućom bavile su se kolege iz Kluba, ne ja. Verovatno sam od svih nas najmanje bio uključen u taj projekat. Klub se vodio idejom da putovanja približi svima, bez obzira na materijalni status, pa je pokrenuo projekat da članovi Kluba sami isfinansiraju stan u nekom gradu, koji će tokom letnjih meseci biti otvoren i besplatan za sve putnike iz Srbije, regiona i sveta. Neki od tih gradova bili su, recimo, Istanbul, Atina, Granada i Tbilisi.

Meni je, pak, zanimljivo bilo da razmišljam o tome kako se jedan takav stan može iskorisiti za nešto fokusiranije. Tako smo u Istanbulu organizovali radionicu kreativne kartografije. Polaznici su crtali mape određenog dela grada. Na kraju smo dobili subjektivnu mapu Istanbula, sasvim ličnu, nepreciznu, više priču nego mapu. Bilo je to istraživanje kako se jezik kartografije može iskoristiti subverzivno, ne da se objektivno predstavi svet nego da se ispriča nešto malo i lično.

Koji su ti najupečatljiviji utisci iz Afrike?

Teško je to sažeti. Valjda smo zato i napisali knjigu, zato što je utisaka bilo puno, godinama smo se vraćali na njih i pokušavali da ih pretvorimo u priču. Neke stvari, pak, ne mogu se ispričati. Recimo, pustinja. Mislim na pravu, duboku pustinju, ne na obod pustinje, na ono što turisti vide kad odu na letovanju u Egipat ili Tunis pa ih agencija odvede na jednodnevnu ekskurziju među dine i kamile. Kada prvi put zađeš duboko u pustinju, tebe obuzme nešto veliko i drevno, nešto što je stajalo u tebi odavno i čekalo. Kao da osećaš zakrivljenost Zemlje, horizont, osećaš da je Zemlja okrugla mrva koja se okreće oko Sunca. Svako ljudsko delo ikada stvoreno odande deluje kao čudo. Zar je moguće da su ljudi ikada išta napravili? Ali eto, već sam zašao u patos, u rđavo pripovedanje. O pustinji se teško piše.

Gde si još putovao (pored Afrike) i koje ti je najomiljenije sećanje sa putovanja?

Izdvojio bih putovanje Transsibirskom železnicom, od Moskve do Mongolije i nazad. Često se setim tih dana u vozu. I to je teško opisati: ritam pruge, beskrajne šume breza, čaj, samovar i zalazak Sunca neobično dugačak ili kratak u zavisnosti od toga da li se krećeš ka istoku ili ka zapadu. Svakome bih to preporučio. Nije skupo: od Moskve do Bajkalskog jezera, četiri dana u vozu, koštalo nas je 90 evra. Danas je verovatno skuplje, ali ne drastično.

Da li imaš u planu slično putovanje i da li bi opet napisao knjigu o tome?

Nemam i ne znam. Možda. Kao što rekoh, takve stvari treba da nastanu iz potrebe. Trenutno sam posvećen edukaciji i otkrivanju novih svetova u svom najbližem okruženju. Nakon što sam video i prvi i treći svet, meni je, moram priznati, sasvim okej da živim u Pančevu. Ali ko zna. Život čine talasi: bežanje iz buke sveta i vraćanje u nju.

Objasni nam značaj putovanja iz svoje perspektive.

Kao što rekoh, negovanje čula. Putovati se može i kroz svoju ulicu. Kada šetam Sinđelićevom, uvek se trudim da pronađem detalj koji pre toga nisam video, da otvorim čula za nove doživljaje. Bio sam u većini gradova u Srbiji, pa opet ima onih u kojima nikad nisam bio: u Majdanpeku, recimo, u Novom Pazaru, Apatinu, Trgovištu, Bosilegradu. Voleo bih da odem tamo. Trenutno mi je zanimljivo da razmišljam o kratkim jednostavnim izletima.

The post Uroš Krčadinac – reč, dve o kulturi putovanja appeared first on Portal Mladi.

Kada se u tebi probudilo interesovanje za umetnost, tačnije film, pošto si pre svega reditelj?

Obzirom da dolazim iz delimično umetničke porodice, a i da sam od malena pokazivao talente za crtanje, muziku, glumu i da sam kao i svako dete bio očaran prvo animiranim, pa potom i igranim filmovima na kojima sam odrastao, prirodno se nametnulo da moj poziv bude umetnički, ali sam film, odnosno režiju osvestio krajem osnovne i početkom srednje škole. Mislim da je jedina umetnost koja može da spoji sve moje talente i hobije upravo filmska, kao spoj autio-vizuelno-literarnog.

Kako je izgledao taj put?

Taj put nije bio težak, jer sam imao podršku porodice. Ali nikada neću zaboraviti razgovor koji su roditelji obavili sa mnom kada sam im prvi put rekao da želim da budem reditelj. Tada su me pitali da li sam svestan šta to znači, koliko je to teško upisati, lako završiti i teško raditi, da može da mi se dogodi da godinama ne mogu da snimim film jer su filmovi preskupi, te da ću morati ceo život da „prosim” od raznih ljudi da bih mogao da se bavim time. Rekao sam da sve to znam i da je to ono što želim. Uz Božiju pomoć, sve se otvaralo i evo, nakon 10 godina od upisa fakulteta i 6 kako sam završio, iza sebe imam dosta radova i uspeha koji nisam ni predviđao.

Koji filmski žanr ti je najdraži za gledanje, a koji za režiranje?

Uh, teško pitanje. Jer ja gledam najrazličitije filmove, sa potpuno dijametralno suprotnim žanrovima, kulturama, vremenima nastanka i geografskim poreklima. Prosto, to je već postao svakodnevni deo mog života i sada je već teško samo uživati u filmu, više je to analitičko posmatranje. Naravno, ukus se vremenom i sazrevanjem menja. Takođe zavisi od trenutka ili toga da li gledam film sam ili sa nekim. Imam i spisak na koji dodajem filmove koji na mene ostave poseban utisak, sa napomenom zbog čega. Ali kada me ovako pitaju koji mi je omiljeni film, odgovorim tri trilogije: „Kum”, „Matriks” i Nolanov „Betmen”.

Pored toga što si reditelj, ti si i asistent na katedri za režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Kako je biti s one strane katedre i raditi sa studentima?

Naš mentor Dragan Elčić je imao odnos sa nama kao sa ravnopravnim kolegama, prijateljima i svojom decom. Takav pristup je doprineo poverenju i tome da svako od mojih klasića izrazi sopstvenu poetiku i stil i da ne budemo ukalupljeni, niti male kopije profesora. Dani studiranja će mi uvek ostati u lepom sećanju. Zato, kada me je nakon diplomiranja, profesor pitao da li bih bio njegov asistent, nisam odbio. Bilo je to divno iskustvo, a i svojevrsni podsetnik svega onoga što sam već naučio. Često sam poželeo da upišem ponovo studije režije i sve one vežbe uradim opet i bolje. Sa studentima je bilo zanimljivo, jer smo približnih godina i drugačije je u odnosu na ophođenje prema starijem profesoru, ali moram da priznam da su me mlađe kolege veoma poštovale i cenile moje mišljenje o njihovim radovima. Tek kada sam seo sa druge strane katedre, ne želeći da budem ni blag, ali ni prestrog, shvatio sam koliko je to zapravo teško i tada sam još više cenio napore našeg profesora. Skeptičan sam bio prema novijim mlađim generacijama koje su generalno nezainteresovane za bilo šta, kojima nedostaje motivacija i koje na fakultetu iskazuju sindrom srednje škole. Citiraću našeg profesora Velimira Abramovića: „Fakultet je fakultativan.” Znači da ste prepušteni sami sebi i svom izboru. Sami sebe morate da motivišete ako već studirate ono što volite. Sami sebe da terate. A to je odlična priprema za budući poziv reditelja jer je režija način života, a ne samo zanimanje ili zanat.

Režija i fotografija nisu jedine grane umetnosti kojima se baviš. Pored toga, ti si i pisac i do sada si izdao čak 4 knjige. Možeš li mi reći nešto o tome kako se ta ljubav rodila?

Mislim da sam to povukao genetski od majke. Ali nas dvoje smo u potpuno drugim žanrovima. Ja se već više od decenije bavim muzikom i poezijom. Sve je krenulo od hip-hopa i urbane poezije, pa preraslo u scenarije i kratke priče, da bih se na kraju opet vratio na kratku poeziju kao minimalističnu formu, nalik na haiku. Poznato je da mladi umetnici, posebno filmski stvaraoci žele da svoju pamet i znanje, kao i svu filozofiju ovog sveta strpaju u svoj kratki studentski film, u čemu se u 95% slučajeva pogube i naprave nešto što samo oni razumeju. Ali sazrevajući i režirajući svašta, a režija se uči režiranjem, osvestite to i počnete da se vraćate na osnovu, što su priča i emocija. Tako sam i ja sledio osećaj, pa sa duže forme prešao na kratku, ali i zato što volim da eksperimentišem. Kada ću ako neću sad? Ali neću se odreći kratkih priča. Pišem ih kad god stignem.

Kako je nastala tvoja poslednja izdata zbirka refleksivne poezije „Kako se na srpskom kaže ljubav” i kome je nadasve namenjena?

Spontano. Verovatno kao rezultat emocionalnih turbulencija i raspada jedne veze. Iako je knjiga posve lična, čak do te mere da su u njoj posvete konkretnim osobama koje će se prepoznati u njoj, knjiga je, kao i svaka druga, pre svega namenjena čitalačkoj publici. Verovatno je najzanimljivija mlađoj generaciji koja se bori sa istim ljubavnim jadima kao i ja, ali su komentari i kritike i starijih bili veoma pozitivni. Ljudi su iznenađeni uglavnom time kako sam sa malo rekao mnogo. Možda je najviše nalik haiku poeziji, ali su to više misli u formi pesme nego pesme. Knjiga je svakako zanimljiva po formatu i dizajnu i „interaktivnoj” sadržini — hteo sam da isprovociram čitaoca koji je najverovatnije barem jednom osetio isto što i ja da se zapita, nasmeje, naježi, pa i zaplače i izgleda da sam u tome uspeo. Svakako je ovakva knjiga lep poklon bivšim, sadašnjim ili budućim ljubavima.

Poezija ili proza? Šta više voliš da čitaš, a šta da stvaraš? Kada bi morao da izabereš jedno, šta bi to bilo — režija, fotografija ili pisanje?

Obzirom da sam u horoskopu vaga, mislim da se do kraja života neću odlučiti. Kao što ću verovatno ceo život raditi igrane i dokumentarne filmove. Ili i hip-hop i ambijentalnu filmsku muziku. To zaista daje dinamiku stvaralaštvu, te kada se umorite od jedne stvari — pređete na drugu. Međutim, kod renesansnih tipova, može doći do rasipanja energije i vremena, a svaka umetnost traži celog čoveka, tako da, ako moram da biram između poezije ili proze, odabraću film, kao ono što mi je primarno.

I za kraj, kako se na srpskom kaže ljubav?

Ja da sam umeo da kažem u jednoj reči, ne bih napisao knjigu sa 226 pesama od kojih je naslov svake reč koja za mene ima asocijaciju na ljubav. Stoga predlažem da pročitate knjigu i odaberete sami svoju reč za ljubav ili dopišete neku novu.

The post Hadži-Aleksandar Đurović, pesnik u filmu appeared first on Portal Mladi.

U toku je rad na četvrtom studijskom albumu benda ZAA, po čemu će se razlikovati od prethodnih?

Uveliko već radimo na tom četvrtom albumu i mogu reći da će se razlikovati dosta od prethodnih. Što ne znači da smo se trudili da to tako bude, već kroz stvaranje tih pesama javljaju se i nove emocije, stvara neki novi ambijent i energija, to se uglavnom desi od albuma do albuma, jer se i samo kroz godine menjamo. Potrudićemo se da zvuk bude na najvišem nivou do sada.

Kako vrsta muzike kojom se baviš “prolazi” kod srpskih slušalaca?

Ne trudimo se nužno da podilazimo slušaocima, ni sa naših prostora niti izvan njih, pravimo muziku po sopstvenom nahodjenju. Ono što mogu da primetim je to da se naša publika i generalno publika koja nas čuje, makar i prvi put, veže za energiju koju pružamo tokom koncerta, energiju i zarazne ritmove.

Šta je ono što nedostaje mladim, neafirmisanim pevačima da bi se probili na muzičku scenu?

Podrške, ali ujedno i dosta rada, prolivene krvi i znoja. Mahom su mladi muzičari koji se bave alternativom jako demotivisani, jer i sami znamo gde živimo i šta ovde “prolazi”.

Da li bi želela da ostvariš međunarodnu karijeru?

Da, volela bih. Često nailazim na “rušenje sneška” i priču kako je to gotovo nemoguće, ali ja i dalje verujem da je uz malo sreće, dosta rada i posvećenosti taj cilj ostvariv.

Sa kim bi od poznatih muzičkih zvezda volela da sarađuješ?

Ako govorimo o muzičarima sa naših prostora, planirala bih da saradjujem svakako sa Ivanom Peters, ona je ipak najbliža mom senzibilitetu, a ako govorimo o muzičarima izvana, Bijonse je ta.

Da li te ljudi više doživljavaju kao Sanju Vučić – predstavnicu Srbije na Evroviziji ili članicu benda sa alternativnim zvukom ?

Činjenica je da sam javnosti poznatija kao predstavnica na Evroviziji, ali je takođe činjenica da sam prvenstveno Sanja pevačica benda ZAA, a videćemo tek po kakvim ostvarenjima ću biti poznata.

Da li ti je velika pažnja medija donela dobro ili bi ponekad  volela da budeš skrivena od javnosti?

Ne mogu da kažem da mi se eksponiranje u javnosti dopalo previše, ja sam osoba koja ceni svoju privatnost i čim neko pokuša da zađe dublje u istu, osetim se ugroženo, ali verujem da čovek prosto nauči da živi sa tim, meni su se te stvari ipak desile preko noći.

Kako se nosiš sa negativnim kritikama?

Trudim se da se ne obazirem, da ne pratim, jer sam osetljiva po prirodi. Doduše, ako se radi o konstruktivnim kritikama, dobronamernim, rada sam da poslušam i usvojim, ali zluradi komentari ne dolaze do mene prečesto jer ih izbegavam.

Šta je ono što te nisu pitali, a želela bi da ljudi znaju o tebi?

Ne znam šta je to što bi ljudi možda želeli da znaju, ali verujem da su to neke neformalne stvari, pa eto npr. ne umem da vozim bicikl i jako volim da idem na “Couple Up” žurke.

The post Sanja Vučić – Uz muziku stvaramo i novu energiju appeared first on Portal Mladi.

Šta ima novo? Kako je bilo u Sloveniji?

Novo je da smo se upravo vratili iz Slovenije. Igrali smo Muškarčine u Rogaškoj Slatini, mestu odnosno banji u Sloveniji u kojoj se nalaze čuvena staklara „Rogaška“, kozmetika „Afrodita“, u kojoj se puni mineralna voda Donat Mg itd. u organizaciji Omladinskog centra i Kunsthausa. Bilo je divno, jer nam je domaćin napravio trodnevnu agendu obilaska Bleda, Ljubljane, Žalca i okoline Rogaške Slatine i zaista se nismo tako lepo proveli već duže vreme.

Da li Muškarčine „piju vodu“ i preko granice u „bratskim narodima i narodnostima“? Jesu li prošle sve fore kojima predstava obiluje ili ipak postoji kulturološki jaz?

Piju, piju, itekako! Predstava je vrlo dobro prošla kod slovenačke publike, i to je sjajno jer čujete reakciju na govorne radnje i igru, a ne na titlove koji idu iznad naših glava i na engleskom su. Meni je strašno zanimljivo, s jedne strane, a s druge sam se osećao postiđeno, kad su nam se ljudi tamo obraćali i uspevali manje ili više uspešno da govore s nama na srpskom, pri čemu mi od slovenačkog znamo tek po koju reč, sasvim nedovoljnu da iskomuniciramo. Oni su nekako napredniji, čak i u tome, ali nema većeg kulturoloških razlika, ipak smo svi mi deca velike mame, a mislim i da najbolje fore predstave ipak nisu toliko lokalne.

Načuli smo da ste okusili i videli čari provincije u Sloveniji. Pričaj nam o tome. Kako su Muškarčine izgledale u novom kontekstu?

Rogaška Slatina jeste malo mesto, ali je bilo publike i iz većih gradova u okolini. Ono u čemu smo posebno uživali jesu gostoprimstvo i lepote Slovenije, pre svega Bledsko jezero, a onda i Ljubljana, u kojoj smo proveli malo vremena, ali dovoljno da poželim da se vratim tamo. Nadam se da ćemo opet imati prilike da igramo predstavu i u Ljubljani i nekim drugim mestima. A u samoj Rogaškoj smo takođe uživali jer ima svašta da ponudi. Takođe, družili smo se sa lokalcima, što nije bio tako često slučaj na ranijim gostvanjima van zemlje, tako da je zaista bilo sjajno u novom kontekstu i nadamo se sličnim prilikama.

Kako je ova predstava oblikovala tvoje shvatanje rodnih kategorija i društvenih stereotipa? Nakon svih ovih izvođenja, imaš li precizniji odgovor šta je muškarčina? Kako su Muškarčine postale priča vašeg, ako ne odrastanja, recimo stasavanja u „muškarčine“?

Već sam previše puta ponovio da sam imao sreće da rastem u liberalnoj porodici i da nisam nikad bio vaspitavan prema stereotipnim rodnim sistemima. S tim u vezi Muškarčine koje su , za mene, postale neka vrsta mikropokreta iz koga su nastale i neke druge predstave a svakako i velika prijateljstva i mnogi kontakti. Pomogle su da se učvrstim u svojim uverenjima i da nastavim da se obrazujem i istaražujem dalje rodne i društvene teorije, širim svoja znanja i postajem sve slobodniji i otvoreniji sa sobom i ostalim ljudima u svom okruženju. A muškarčina može da bude svako ako to želi, bitno je samo, za početak, ne činiti ništa loše i nasilno nikome. A ni sebi.

Predstava problematizuje rodne identitete i tradicionalne obrasce koji preživljavaju, ali i neke nove koji nam se nameću. Kakav je tretman ovih tema u Sloveniji, da li ste diskutovali o tome? Kako je publika reagovala?

Nismo previše diskutovali u formalnom delu, jer nije bilo prilike. Ali u neformalnom delu druženja s publikom, mogli smo da čujemo svakakve komentare, uglavnom afirmativne u odnosu na našu kritičku pouku koju razvijamo kroz razne primere u predstavi. Posebno su odrasli i starija publika komentarisali poslednji deo koji interno zovemo „čas istorije“ gde taksativno i hronološki govorimo o tome šta se sve dešavalo od 1990. do danas, od godine kada je rođena najstarija Muškarčina. A to se tiče i njih. Ipak, sistem tamo je mnogo uređeniji i standardi su znatno viši u svakom smislu, a činjenica je da su problemi veći ili bar izrazitiji i uočljiviji u siromašnijim društvima – u svakom smislu siromašnijim – što mi sada jesmo u odnosu na slovenačko. Čini mi se da su ti tradicionalni obrasci tamo znatno manje bitni u svakodnevnom životu.

 Pročitajte i : Iza kulisa – Kako se glume glumci?

Bliži se 100. izvođenje. Šta ovaj intimni jubilej predstavlja za vas, a šta za pozorište mladih u Srbiji?

Mislim da ovo nije samo dragi, intimni jubilej. Stoto izvođenje jedne edukativne, pametne, plemenite predstave, u osam zemalja i mnogo gradova Srbje, predstave koja se igra već pet sezona u avangardnom, profesionalnom pozorištu kao što je Bitef, sa glumcima od kojih niko nije bio ni student glume kad se počelo s radom, a sada sa velikom većinom studenata glume i/ili režije i diplomiranih glumaca i prijatelja, donosi jednu divnu ideju i poruku da se volja i zdrava ambicija isplate, da ljubav prema pozorištu i želja za znanjem i duhovnim rastom, kao i pravi, iskreni motivi mogu da učine mnogo ne samo za pozorište mladih, već uopšte za kulturu ove zemlje. Ako naš primer nekom može da bude inspiracija, a može, jer smo više puta čuli da jeste, onda je ovaj jubilej jedna ozbiljna pobeda ideje o ljubavi prema pozrištu i istini u njemu – i o njemu!

Autor teksta: Nevena Milojević

The post Đorđe Živadinović Grgur – Muškarčine u Sloveniji appeared first on Portal Mladi.

Kako izgleda glumiti sa osamnaest godina u predstavi koja je po svemu nestandardna, izrazito provokativna i pre svega politički opscena? Kako je to biti najsumnjiviji, u društvu gde su svi sumnjivi? 

Sumnjivo Lice se najmanje pojavljuje u komadu, a najviše se priča o njemu i to je meni fascinantno. I onda se ono pojavljuje na kraju u vrlo malom vremenskom periodu, ali u tom malom vremenskom periodu se baš vidi kako je tretirano to Sumnjivo Lice i šta je sve njemu urađeno. Ja sat i po gledam predstavu sa uživanjem, gore sa balkona u Mikseru, i u jednom trenutku se samo spuštam, ja sam nešto poput deus ex machina.

Ali kako je glumiti Sumnjivo Lice, ulogu bez uloge, nekoga ko nema lice?

To je zapravo trpni lik koji nije na sceni, i utoliko je zanimljivije kad se on zapravo i pojavi u samom finalu predstave. Ja jedva čekam da izađem na scenu jer glumci baš kidaju i kidaju, i songovi, muzika, ritam predstave, cela ta priča je mnogo zanimljiva. Evo nekoliko meseci koliko traje izvođenje Sumnjivog lica ljudi su ga baš zavoleli, a nekako osećam da su zavoleli i mene, jer kad vide to Sumnjivo Lice kako ga maltretiraju policajci, ljudima bude žao neki put koliko me izmuče.

Pročitajte i: Sumnjivo lice – Nušićevska tirada

Šta to uopšte znači „modernizovani“ Nušić?

Savremeno je to što ljudi više ne gledaju život kako treba nego više kao na rijaliti šou, sve je to nešto što nosi komično u sebi a nije komedija. I ljudi su izgubili pojam o slušanju drugih pa i same te osobe pored vama, gledaju samo sebe i to je to. Baš zato ovde imamo taj brehtovski kraj gde mi bukvalno čitamo sudbinu likova koja je u ovakvom društvu i moguća, a koja je sasvim idealizovana i preterana verzija naše stvarnosti. Sve to da bi se publika poistovećivala sa nama, a samim tim i da bi se zabrinula za sebe.

Ovo je svakako vrlo osobena predstava, a Vojkan ima svoj način rada. Kako si se privikao na to?

Predstava sama po sebi je mnogo specifična i meni je prvi put da sam radio sa Vojkanom. Jako mi je bilo drugačije od svega što sam do sada radio. Na prvo čitanje mi je bilo zanimljivo, sam poligraf na sceni, znaš koje ludilo, znaš kakvi songovi, Minja boginja (dramaturškinja Milena Bogavac), mladi glumci… I probe su dosta bile zahtevne. Ali svi smo dali sve od sebe i baš smo bili požrtvovani, i jedva smo čekali da počnemo, kad će ta premijera, kako će biti, i na kraju je ispalo brutalno dobro.

Bilo je i posledica, bukvalno.

Imali smo dosta tih scenskih pokreta u obliku borbe, u jednom trenutku su mi kolena bila premodra, mi smo gledali da bude što bezbolnije, a što realnije.Na premijeri, u svoj toj euforiji da što pre izađem na scenu, od svog tog mučenja, ja sam krenuo da plačem. To je samo došlo iz mene ali to je bilo tako realno i tako tačan postupak. Gledam da je predstava iznad svega,  a to podrazumeva i trud u toku procesa priprema, a proces mi se mnogo mnogo svideo, jer su svi ljudi mladi, mnogo duhoviti, pametni, talentovani maštoviti, i rade kao jedan.

Međutim, upravo zbog svoje izazovnosti, ova predstava imala je buran početak. Od samog starta političari je budno prate, i za nekoga ko ima osamnaest godina moralo je biti pravi izazov biti deo nje.

 Na suptilan način ova predstava ima politički stav. Mi smo pustili mašti na volju i umetničku neku slobodu, a gledalac može svašta da zaključi, i može i da prepozna i da ne prepozna. Mi radimo svoj posao, na njima je da domaštaju šta valja a šta ne valja. Mogu reći da je mene ova predstava edukovala pre nego promenila, još sam mlad i mnogih tih stvari nisam još ni svestan.

Ali ova predstava te je naučila kolektivnom radu, što je retko cenjena vrednost u našoj okolini:

U ovoj predstavi ako jedan pogreši drugi može da ga ispravi. Ali ako baš zabode zabode problem jer ova predstava ide bababa sve je na štimung, i mnogo zavisimo jedni od drugih.

U čemu je zapravo „mustra“ ovog Sumnjivog lica?

Ja nisam znao da je „Sumnjivo lice“ bio toliko komplikovan tekst. Trideset i šest godina nije objavljen. Direktori pozorišta, svi su pročitali i komentarisali: ovo je brutalno, mnogo je smešno, ali stavite u fioku. Promena vlasti nije donosila promene. Sve zbog jedne reči: dinastija! I kad je sam Nušić postao direktor pozorišta, onda je moglo da se igra. Taj tekst je pronašla Albanka! Ne bi verovao, prvi put sam to čuo. Ovo je kao predgovor Branislavu Nušiću, jer on je uvek pisao predgovore svojim dramama koje niko nije čitao. Ovo je bukvalno manifest.

Publika se, očigledno, našla u „nebranom grožđu“.

Ljudi gledaju u čudu, pa se smeju, pa im je simpatično, onda su u šoku, a na kraju se zapitaju. Pitanje cele predstave je – dokle više ovako? Zašto se ništa ne menja, kako su se odnosili prema Nušiću i kako se odnose prema nama koji danas igramo „Sumnjivo lice“. Naravno, ovo je i predstava o samoj predstavi, sa motivima „Sumnjivog lica“. 

Publika, izgleda, nema izbora.

Kad čujem muziku, i sve te songove, poželim da sam sa njima na sceni da pevam te pesme i ludujem, jer takvom energijom se postiže da i publika zavoli Sumnjivo lice i da i ih uvuče u predstavu i oni požele da budu tu deo toga. Vojkan je želeo da uradi predstavu tako da mi svojom pričom, harizmom i interpretacijom uvučemo ljude da realno sagledaju stvar, kako je bilo pre, a kako je sad, i u principu da se baš ništa nije promenilo od Nušića do dana današnjeg.

I kako je biti sumnjivo lice, je l se osećaš sumnjivo? Jer predstava insinuira da smo svi nekako sumnjivi.

Sebe smatram normanim građaninom, ali kao i predstava kaže mislim da su svi sumnjivi i da se kriju iza neke maske i ne žele da pokažu pravi stav jer ne žele da ugroze grupu. Zato je ovo vrlo hrabra odvažna, smela predstava.

Prošlog meseca smo imali prvo izvođenje posle premijere i bilo je prepuno. To znači da smo mi odradili dobar posao i da nas ljudi vole.

Planovi za dalje?

Ivanov Čehovljev u Narodnom pozorištu, 11. I 12. je premijera, moja uloga je mala, ali je predstava jako uzbudljiva, i „North force“ u KPGT-u po tekstu Minje Bogavac, mnogo moćna predstava, mi smo izgrmeli izludeli, pun gas.  Naravno, fakultet, studiram glumu na Akademiji umetnosti. Bili smo sa „Sumnjivim licem“ u Podgorici na festivalu FIAT – mnogo dobro je bilo, igrali smo u nekom hangaru i muzika je baš grmela i u jednom trenutku dolazi interventna i samo su izblejali tu i gledali predstavu i otišli.

A kad gledamo sledeće SL?

Sledeće izvođenje na redovnom repertoaru Miksera je već 17. a 18. gostujemo u Novom Sadu u SKCNS-u Fabrici.

Kao u spomenaru, nešto za kraj?

Želim da poručim da dođu ljudi koji imaju malo više odgovornosti prema nama građanima i da pokrenu to polje umetnosti, da se malo više radi na nama, na stanju u kulturi i svesti o njoj. Ali i da dođu obični građani, mislim da bi predstava mogla da pomogne jer se u njoj poistovećuješ sa likovima i posebno u predstavi poput ove u kojoj se tačno vidi kakvi su problemi.

Razgovarala Nevena Milojević, koja je očigledno fan predstave i nije to krila.

The post Predrag Vasić – Sumnjivo lice o Sumnjivom licu appeared first on Portal Mladi.