Predrag Vasić – Sumnjivo lice o Sumnjivom licu

Ekskluzivno, samo za Portal mladi – Sumnjivo lice progovara! Pričamo sa Predragom Vasićem, glumcem predstave Sumnjivo lice u režiji Vojkana Arsića, koja se izvodi u Mikser hausu. Predstava je imala je izrazito prodoran početak svog pozorišnog života na beogradskoj sceni. U pitanju je „apdejtovana“ varijanta klasičnog komada srpske dramaturgije – ali mnogo više! Pre svega, ovo je scenski esej o sudbini Sumnjivog lica, ali i o nama, i gledaocima i likovima ovde stogodišnje komedije koja je sve manje i manje smešna. 

predrag vasić
Foto: Jelena Janković

Kako izgleda glumiti sa osamnaest godina u predstavi koja je po svemu nestandardna, izrazito provokativna i pre svega politički opscena? Kako je to biti najsumnjiviji, u društvu gde su svi sumnjivi? 

Sumnjivo Lice se najmanje pojavljuje u komadu, a najviše se priča o njemu i to je meni fascinantno. I onda se ono pojavljuje na kraju u vrlo malom vremenskom periodu, ali u tom malom vremenskom periodu se baš vidi kako je tretirano to Sumnjivo Lice i šta je sve njemu urađeno. Ja sat i po gledam predstavu sa uživanjem, gore sa balkona u Mikseru, i u jednom trenutku se samo spuštam, ja sam nešto poput deus ex machina.

Ali kako je glumiti Sumnjivo Lice, ulogu bez uloge, nekoga ko nema lice?

To je zapravo trpni lik koji nije na sceni, i utoliko je zanimljivije kad se on zapravo i pojavi u samom finalu predstave. Ja jedva čekam da izađem na scenu jer glumci baš kidaju i kidaju, i songovi, muzika, ritam predstave, cela ta priča je mnogo zanimljiva. Evo nekoliko meseci koliko traje izvođenje Sumnjivog lica ljudi su ga baš zavoleli, a nekako osećam da su zavoleli i mene, jer kad vide to Sumnjivo Lice kako ga maltretiraju policajci, ljudima bude žao neki put koliko me izmuče.

Pročitajte i: Sumnjivo lice – Nušićevska tirada

Šta to uopšte znači „modernizovani“ Nušić?

Savremeno je to što ljudi više ne gledaju život kako treba nego više kao na rijaliti šou, sve je to nešto što nosi komično u sebi a nije komedija. I ljudi su izgubili pojam o slušanju drugih pa i same te osobe pored vama, gledaju samo sebe i to je to. Baš zato ovde imamo taj brehtovski kraj gde mi bukvalno čitamo sudbinu likova koja je u ovakvom društvu i moguća, a koja je sasvim idealizovana i preterana verzija naše stvarnosti. Sve to da bi se publika poistovećivala sa nama, a samim tim i da bi se zabrinula za sebe.

Ovo je svakako vrlo osobena predstava, a Vojkan ima svoj način rada. Kako si se privikao na to?

Predstava sama po sebi je mnogo specifična i meni je prvi put da sam radio sa Vojkanom. Jako mi je bilo drugačije od svega što sam do sada radio. Na prvo čitanje mi je bilo zanimljivo, sam poligraf na sceni, znaš koje ludilo, znaš kakvi songovi, Minja boginja (dramaturškinja Milena Bogavac), mladi glumci… I probe su dosta bile zahtevne. Ali svi smo dali sve od sebe i baš smo bili požrtvovani, i jedva smo čekali da počnemo, kad će ta premijera, kako će biti, i na kraju je ispalo brutalno dobro.

Bilo je i posledica, bukvalno.

Imali smo dosta tih scenskih pokreta u obliku borbe, u jednom trenutku su mi kolena bila premodra, mi smo gledali da bude što bezbolnije, a što realnije.Na premijeri, u svoj toj euforiji da što pre izađem na scenu, od svog tog mučenja, ja sam krenuo da plačem. To je samo došlo iz mene ali to je bilo tako realno i tako tačan postupak. Gledam da je predstava iznad svega,  a to podrazumeva i trud u toku procesa priprema, a proces mi se mnogo mnogo svideo, jer su svi ljudi mladi, mnogo duhoviti, pametni, talentovani maštoviti, i rade kao jedan.

Međutim, upravo zbog svoje izazovnosti, ova predstava imala je buran početak. Od samog starta političari je budno prate, i za nekoga ko ima osamnaest godina moralo je biti pravi izazov biti deo nje.

 Na suptilan način ova predstava ima politički stav. Mi smo pustili mašti na volju i umetničku neku slobodu, a gledalac može svašta da zaključi, i može i da prepozna i da ne prepozna. Mi radimo svoj posao, na njima je da domaštaju šta valja a šta ne valja. Mogu reći da je mene ova predstava edukovala pre nego promenila, još sam mlad i mnogih tih stvari nisam još ni svestan.

predrag vasić
Foto: Jelena Janković

Ali ova predstava te je naučila kolektivnom radu, što je retko cenjena vrednost u našoj okolini:

U ovoj predstavi ako jedan pogreši drugi može da ga ispravi. Ali ako baš zabode zabode problem jer ova predstava ide bababa sve je na štimung, i mnogo zavisimo jedni od drugih.

U čemu je zapravo „mustra“ ovog Sumnjivog lica?

Ja nisam znao da je „Sumnjivo lice“ bio toliko komplikovan tekst. Trideset i šest godina nije objavljen. Direktori pozorišta, svi su pročitali i komentarisali: ovo je brutalno, mnogo je smešno, ali stavite u fioku. Promena vlasti nije donosila promene. Sve zbog jedne reči: dinastija! I kad je sam Nušić postao direktor pozorišta, onda je moglo da se igra. Taj tekst je pronašla Albanka! Ne bi verovao, prvi put sam to čuo. Ovo je kao predgovor Branislavu Nušiću, jer on je uvek pisao predgovore svojim dramama koje niko nije čitao. Ovo je bukvalno manifest.

Publika se, očigledno, našla u „nebranom grožđu“.

Ljudi gledaju u čudu, pa se smeju, pa im je simpatično, onda su u šoku, a na kraju se zapitaju. Pitanje cele predstave je – dokle više ovako? Zašto se ništa ne menja, kako su se odnosili prema Nušiću i kako se odnose prema nama koji danas igramo „Sumnjivo lice“. Naravno, ovo je i predstava o samoj predstavi, sa motivima „Sumnjivog lica“. 

Publika, izgleda, nema izbora.

Kad čujem muziku, i sve te songove, poželim da sam sa njima na sceni da pevam te pesme i ludujem, jer takvom energijom se postiže da i publika zavoli Sumnjivo lice i da i ih uvuče u predstavu i oni požele da budu tu deo toga. Vojkan je želeo da uradi predstavu tako da mi svojom pričom, harizmom i interpretacijom uvučemo ljude da realno sagledaju stvar, kako je bilo pre, a kako je sad, i u principu da se baš ništa nije promenilo od Nušića do dana današnjeg.

I kako je biti sumnjivo lice, je l se osećaš sumnjivo? Jer predstava insinuira da smo svi nekako sumnjivi.

Sebe smatram normanim građaninom, ali kao i predstava kaže mislim da su svi sumnjivi i da se kriju iza neke maske i ne žele da pokažu pravi stav jer ne žele da ugroze grupu. Zato je ovo vrlo hrabra odvažna, smela predstava.

Prošlog meseca smo imali prvo izvođenje posle premijere i bilo je prepuno. To znači da smo mi odradili dobar posao i da nas ljudi vole.

Planovi za dalje?

Ivanov Čehovljev u Narodnom pozorištu, 11. I 12. je premijera, moja uloga je mala, ali je predstava jako uzbudljiva, i „North force“ u KPGT-u po tekstu Minje Bogavac, mnogo moćna predstava, mi smo izgrmeli izludeli, pun gas.  Naravno, fakultet, studiram glumu na Akademiji umetnosti. Bili smo sa „Sumnjivim licem“ u Podgorici na festivalu FIAT – mnogo dobro je bilo, igrali smo u nekom hangaru i muzika je baš grmela i u jednom trenutku dolazi interventna i samo su izblejali tu i gledali predstavu i otišli.

A kad gledamo sledeće SL?

Sledeće izvođenje na redovnom repertoaru Miksera je već 17. a 18. gostujemo u Novom Sadu u SKCNS-u Fabrici.

Kao u spomenaru, nešto za kraj?

Želim da poručim da dođu ljudi koji imaju malo više odgovornosti prema nama građanima i da pokrenu to polje umetnosti, da se malo više radi na nama, na stanju u kulturi i svesti o njoj. Ali i da dođu obični građani, mislim da bi predstava mogla da pomogne jer se u njoj poistovećuješ sa likovima i posebno u predstavi poput ove u kojoj se tačno vidi kakvi su problemi.

 

Razgovarala Nevena Milojević, koja je očigledno fan predstave i nije to krila.

 

PODELI
Portal Mladi
Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here