Sa jednom od urednica i pokretača cele priče, Jovanom Jović, razgovarali smo o tome šta za mlade znači postojanje ovakvog portala, kako biraju ključne teme, ali i kakvu je ulogu u razvoju Youth Vibes-a imao jedan čas fizike.

• Jovana, kada se i kako prvi put pojavila ideja o pokretanju portala od tinejdžera za tinejdžere?

Ideja da pokrenemo Youth Vibes nastala je za vreme jednog časa fizike, kada sam skupila grupu ljudi koji su bili zainteresovani da budu deo ovakve ekipe. Shvatili smo da ne postoji medij koji piše za nas, tinejdžere na prelazu iz mlađeg u starije doba, verovatno zato što smo grupa koju je teško definisati. Starijima je teško da razumeju naš razvoj i potrebe, pa im je i teže da dopru do nas. Međutim, nama je lakše. Zato je, u suštini, nastao Youth Vibes – portal koji uređuju tinejdžeri za tinejdžere.

Što se mene tiče, sasvim slučajno sam „upala“ u svet novinarstva. Radeći kao PR na festivalu „Nauk nije bauk” pre dve godine, zavolela sam ovu profesiju koja je stalno u pokretu i u kontaktu sa ljudima.

• Koja je vaša glavna prednost? Šta bi istakla kao ključnu razliku u odnosu na ostale portale koji su usmereni na mlade?

Mi dobro poznajemo ciljnu grupu, jer smo i sami tinejdžeri. Osim toga, u našem timu su mladi iz različitih srednjih škola – dakle, ne samo iz gimnazija, već i iz stručnih škola – što svakako dopinosi raznovrsnosti.

• Šta misliš, da li starije osobe mogu dobro da razumeju i pišu o tinejdžerskim problemima? Da li možeš da izdvojiš neki nacionalni medij koji ima odvojen prostor za probleme sa kojima se mladi suočavaju?

Verovatno odrasli mogu da razumeju i da se bave temama koje su za nas važne, i pojedini mediji to rade, ali deluje kao da retko imaju vremena i prostora da se njima pozabave dublje. To su obično šturo obrađene informacije.

Mediji koji češće pišu za mlade su, na primer, VICE i Portal Mladi, a s obzirom da sam sa juga, čitam povremeno i Južne vesti. Ipak, kao što sam napomenula, to su uglavnom servisne informacije.

• Posle godinu i po dana od pokretanja portala, koliko ste napredovali kao urednici i novinari i koji su razlozi za to?

Kada smo pokrenuli portal, u timu nas je bilo oko 20, a o novinarstvu smo makar malo znale samo Vanja i ja, koje smo i bile urednice portala. Ostali su došli samo sa jakom željom da budu deo tima.

U razvoju, pogotovo početnim fazama, dosta nam je pomogla Deutsche Welle akademija, kao i organizacija „Nauči me”, sa kojima smo prošli razne radionice, kako o novinarstvu, tako i o vođenju tima.

Ponosna sam na to što u našem timu ima mnogo ljudi koji se neće baviti novinarstvom, ali ovo iskustvo smatraju izuzetno korisnim. Na primer, dosta smo radili na medijskoj pismenosti, što je rezultovalo time da sada lakše uočavamo manipulaciju koja je vrlo česta u medijima, a posebno manipulacija mladima.

• Kako se biraju teme na portalu?

Vrlo jednostavno – na zajedničkom sastanku svako daje svoje ideje, a onda ih obrađujemo i oblikujemo, tako da na kraju sastanka svi imaju svoju temu. Nemamo nekih posebnih ograničenja, pišemo o svemu, važno je samo da bude iz našeg ugla i relevantno za našu ciljnu grupu.

• Kako se portal suočava sa promenama u timu – da li ljudi koji, recimo, upišu fakultet, ostaju deo redakcije?

Načelna ideja je da na svakih šest meseci primamo grupu novih članova, pa se na taj način prirodno „regeneriše“ redakcija. Smatramo da je potpuno normalno da neko odustane, da shvati da to jednostavno nije za njega, i to je sasvim u redu, jer smo pomogli da sazna šta mu/joj ne odgovara kao profesija.

Kada neko ode na fakultet, on obično sam kaže da nema vremena, ali je naravno uvek dobrodošao. Na kraju, uvek ostane da su u timu tinejdžeri uzrasta između 15 i 18 godina.

• Šta zamišljaš u roku od pet godina, kako će se portal razvijati? Šta bi ti volela da se sa njim desi?

Volela bih da portal nastavi da postoji, kao i da se proširi i na ostale gradove. Mi smo već počeli da radimo na tome i da otvaramo nove redakcije. Kao pobednici Superste takmičenja za 2018. godinu, u organizaciji Erste Banke, ove godine smo otvorili čak tri dopisništva – u Vranju, Leskovcu i Kragujevcu. Imamo i par dopisnika iz Beograda i Novog Sada, i nadamo da se da će dopisništvo biti otvoreno i u tim mestima.

• Ko vam je pružio najveću podršku pri osnivanju, a ko vas podržava u svakodnevnom radu?

Naši roditelji su u početku bili vrlo skeptični. Postavljali su pitanja poput „kako ću postići sve zbog škole“, „šta će mi to u životu“ i tako dalje… Ipak, kada su videli da su nas kako u gradu, tako i u državi prepoznali, te da drugi novinari govore da smo mi njihove mlađe kolege, stvarno su ponosni na nas i ne prave nikakav problem oko putovanja i obaveza.

Posebnu zahvalnost dugujemo Superste takmičenju, koje sam već pomenula, a kroz rad smo upoznali i mnogo ljudi koji se uvek trude da nas nauče nečemu novom. Imali smo razne kurseve o vođenju projekta, novinarstvu, medijskoj fotografiji, upravljanju timom, video produkciji i MoJo (mobilnom novinarstvu).

• Kako zainteresovani tinejdžeri mogu da postanu deo redakcije?

Veoma jednostavno, jave nam se na redakcija@youthvibes.rs, napišu nešto o sebi i osmisle tri teme o kojima bi voleli da pišu. Raspoloženi smo za saradnju.

• Koja je tvoja omiljena rubrika na Youth Vibes-u i zašto?

Moja omiljena rubrika je Lifestyle, mi volimo da kažemo da je to „naš magacin“. Tu pišemo o svemu, a ja posebno volim da pišem o životu tinejdžera. U ovom segmentu se mogu naći mnogi moji tekstovi koji diraju u još uvek osetljive teme u našoj javnosti, kao što je anoreksija.

The post Youth Vibes – portal koji stvaraju tinejdžeri za tinejdžere appeared first on Portal Mladi.

Hohštapler je roman o stvarnom junaku koji je decenijama bio moralna vertikala španskog društva, predstavljajući se kao hrabar čovek i neustrašivi borac za demokratiju, žrtva frankizma i nacističkih logora, da bi se onda pokazalo da je reč o čoveku koji je izmislio čitavu svoju biografiju.

U godinama posle Frankove smrti Enrik Marko, junak romana Hohštapler, pojavljuje se kao pripovedač svog moralno ispravnog života ispunjenog hrabrim delima, što ga čini prepoznatljivom javnom figurom i povlašćenim svedokom minulih vremena, ali i važnim akterom španskog društva u godinama tranzicije. Tek tri decenije kasnije Enrik Marko je raskrinkan kao lažov i prevarant koji je izmislio ključne detalje svoje biografije poput progona u doba frankizma ili godina provedenih u nacističkim logorima u Nemačkoj u Drugom svetskom ratu. Enrik Marko živi život u više verzija, uvek uspevajući da aktuelnu verziju učini pogodnim i poželjnim delom tekućeg političkog, ideološkog ili društvenog trenda u španskom društvu.

– Postoje tri važna pitanja u mom romanu. Jedno je pitanje kako se neko usuđuje da izmišlja o tako strašnim događajima kao što su frankistička diktatura ili nacistički logori. Drugo je pitanje zašto su ljudi poverovali hohštapleru, zašto nisu proverili njegovu priču. I treće je pitanje: zašto je to toliko pogodilo mene da sam o tom događaju morao da napišem roman. To je bio veliki svetski skandal. U svim zemljama na svetu objavljena je vest sa naslovom: „Predsednik Udruženja logoraša nacističkih logora nikada nije bio u nacističkim logorima.“ Odmah ću odgovoriti na pitanje zašto je to mene toliko zainteresovalo. Želeo sam da to razumem. Da bih razumeo, moram sam da napišem roman. Ali razumeti, naravno, ne znači opravdati – kazao je Havijer Serkas.

Roman Havijera Serkasa Hohštapler piostavlja važna i neobično aktuelna pitanja: Da li je Enrik Marko genijalni lažov i beskrupulozni manipulator? Kako je moguće prevariti sve ljude i celo društvo u vreme kada verujemo da su nam sve informacije dostupne i proverljive? Kako nastaju lažne vesti i lažne biografije? Da li je društvo želelo da bude obmanuto, a Enrik Marko svojim neprestanim izmišljanjem vlastite biografije nepogrešivo odgovarao na teme, očekivanja i fascinacije španskog društva?

Govoreći o ovoj uzbudljivoj potrazi za činjenicama i lažima jednog života i za izazovima jednog društva, Havijer Serkas kaže:

– Hohštapler nije samo roman o Španiji, niti samo o jednom hohštapleru. Danas ima mnogo hohštaplera i nalaze se svuda oko nas. Istina, Enrik Marko jeste Maradona ili Mesi hohštapleraja. Ali obratite pažnju: hohštapleri u naše vreme imaju veliki uspeh.

Havijer Serkas je prvi put u Beogradu, za koji kaže da mu se dopao po svojoj dinamičnosti i otvorenosti, a najviše zahvaljujući čitaocima koje je sreo i s kojima je tokom boravka razgovarao.

Serkas je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih pisaca.

Havijer Serkas stekao je svetsku slavu romanima Salaminski vojnici i Hohštapler.

Upravo tokom njegovog boravka u Beogradu, na 7. Beogradskom festivalu evropske književnosti, piscu je stigla vest da je dobio veliku italijansku nagradu za esej „De Sanktis“.

The post Havijer Serkas: Pišem o prošlosti koja nije prošla appeared first on Portal Mladi.

Priznanje je Jelena Đoković dobila u konkurenciji Ester Vojcicki, člana Evropske komisije za digitalnu ekonomiju i društvo, Darina Madžarova, osnivača i direktora startapa Ucha.se, Stiva Dana, ko-osnivača i direktora kompanije „Medical Realities“ i Roberta Volkota, profesora za inovacije u „Kellogg Innovation Network“.

– Sa velikim ponosom primam ovu nagradu ispred svog sjajnog tima Fondacije. Imajući u vidu da su u konkurenciji bili ljudi koje izuzetno cenim i koji su postigli neverovatne uspehe na polju edukacije, ovu nagradu doživljavam i kao simboličnu, jer od njih sam učila. Drago mi je da se sve više ljudi pridružuje našoj misiji i veri da možemo da utičemo na poboljšanje ekonomije i društva tako što ulažemo u obrazovanje. Naša fondacija je čvrsto ka tome opredeljena i poslednjih 10 godina uložili smo značajna sredstva u različite projekte da bi deca dobila adekvatno obrazovanje i bolje uslove za sva životna nadmetanja koja ih čekaju. Ako želimo decu šampione svojih života – onda moramo da im pružimo znanje i uslove da budu jake ličnosti koje će biti spremne da menjaju svet nabolje.

Nastavljamo dalje ohrabreni ovom nagradom, kao potvrdom da smo na dobrom putu i da svuda, širom Evrope i sveta, ima ljudi koji dele našu misiju i vrednosti – rekla je Jelena.

Na konferenciji, koja traje 26. i 27. juna, prisutno je čak 7000 posetilaca iz 100 zemalja, među kojima su i šefovi država, ministri, gradonačelnici i članovi Evropskog parlamenta, investitori, inovatori, naučnici, a u programu je upriličen i izbor 200 najočekivanijih startapova u Evopi.

– Pohvalila bih organizatore događaja, koji okuplja ljude koji menjaju svet na bolje, a sve se održava u Sofiji, gradu koji znači mudrost. Nadam se da ćemo i mi biti u stanju da napravimo promene i inovacije našim projektom „Dare to be Original“ – dodala je direktorka NDF.

Želja ljudi iz Fondacije je da deci iz socijalno ugroženih sredina omoguće da rastu, da se igraju i da se razvijaju u stimulativnom, kreativnom i bezbednom okruženju, istovremeno učeći da poštuju druge i brinu o svojoj okolini. U predstavljanju Jelene Đoković, domaćin događaja je istakao i da je ona osnivač magazina Original koji pruža podršku mladim ljudima da sanjaju i žive svoje snove.

– Ne treba sav teret u obrazovanju stavljati na pleća učitelja. Na svima nama je deo odgovornosti da učestvujemo u tom procesu, kroz različite uloge – roditelja, prijatelja, rođaka, kroz posao. Svako od nas može da podeli deo svog znanja i iskustva na druge. Uostalom, fenomen društvenih mreža danas je toliko popularan upravo zbog te potrebe da ljudi dele informacije, iskustva. Doduše, ceo taj sistem jeste otišao u drugu krajnost, ali važnost učenja je nešto što se ne menja, i ne potpada pod trendove – ispričala je, između ostalog, Jelena u panel razgovoru na temu obrazovanja.

The post Jelena Đoković: dobitnik međunarodne nagrade za inovacije u obrazovanju appeared first on Portal Mladi.

Skoro čitavu deceniju scenarista je nekoliko radio emisija (“Mali Marko” na Radiju S, “Karavan” na Radiju BG1), radio voditelj (“Stošić – Štosić” na Radiju BG 202) i deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na TV Prva. Bavi se i stand up komedijom, a osnivač je i prvog kabarea koji se bavi muzičkom komedijom (“Grbave Tange Šou”). Napisao je dve i po samostalne knjige („Mis mokre oči“, „Mačka bez jedne cipele“, „Tango na trotoaru“). 

Jesi li o ovome sanjao kada si bio mali ili još uvek maštaš o Još-Većem-Sebi? (Da li ovo sve čime se baviš ono o čemu si maštao kad si bio mali ili i dalje maštaš da postaneš nešto još veće?)

Džejms Spejder, u filmu „White Palace“ iz 1990. godine, ostavlja život mediokritetne više klase nakon što primeti da u skupom usisivaču devojke oko koje se dvoumi, nema nimalo prašine. Njoj je to samo ukras, kao i sve u tom lažnom svetu. Ako bih sebe opisao na najkraći način, rekao bih da sam čovek koji nikad nije želeo stvari koje bi mu služile samo za ukras.
Tako da, i pored toga što sam bio prinuđen da kroz život idem „sigurnijim putem“, nekako me je sve vuklo stvarima koje sam zaista voleo, a koje nisu uvek bile isplative.
Maštam, ali samo u dve situacije. Kada sam budan i dok spavam. Mislim da mašta daje duh materiji i bez nje bi točak ostao jedno obično tocilo za oštrenje kopalja.

Kako je biti pesnik u Srbiji? Da li je danas moguće dostići antićevsku popularnost, na primer? (Misliš li da je moguće dostići popularnost npr Miroslava Antića u današnje vreme sa poezijom?)

Bukovski je u jednoj pesmi rekao da pesnik bivaš zato što moraš. I tu je kraj svake dalje priče o tome da li to treba da se bude ili ne. Materijalna strana tog posla nikada i nigde nije bila naročito sjajna. Da li ste ikada čuli za nekog ko je pesnički tajkun?
Pesnici žive od državne brige za položaj kulture. Kada je država smatrala da je korisno da deca vole poeziju, televizija i prosveta su gajile autore poput Desanke Maksimović, Branka Ćopića i naravno pomenutog Miroslava Antića. Da je danas živ, Antić bi verovatno zarađivao kao mokrinski moler, dok bi pesme recitovao po slavama i penzionerskim igrankama.
Na svu sreću, on je zagrizao svoje parče slave, ali da li znate ko su Stefan Tićmi, Snežana Vranjković ili, ne daj Bože, moja malenkost? Bojim se da je vreme za pesnike prošlo, ali je zato vreme pesničke inspiracije veće nego ikad, tako da – pisaće se, nego kako.

Da li je velika karijera u stand-up-u ostvariva kod nas i koliko ljudi prati tu scenu?

Stand up u svetu postoji skoro šest decenija a kod nas je stigao skoro pa odmah posle tih šest decenija. Osnovni razlog je nedostatak kulture javnog performansa na ulicama i posebno u kafanama. I naravno (relativna) neisplativost. Srbija je imala nešto što bi se moglo smatrati neplaniranim alternativama stand up-komediji. Bili su kafanski mudraci, improvizacije Zorana Radmilovića u pozorištima i Balaševićevi koncertni monolozi.
Na sreću, Srbija danas ima autentični stand up, koji je „po PS-u“ i on će preživeti onoliko koliko bude bilo perfekcionista i pravih ljubitelja tog žanra. Čim neko bude počeo da pravi kompromise, željan velikih sala preko noći, da deli scenu sa narodnjacima i kontaminiranim rijaliti-zabavljačima, stand up će trpeti.
Ja sam fan te komedije još od momenta kada sam sreo rad Endija Kaufmana u filmu „Man on the Moon“. Kasnije sam se zarazio Karlinom pa Rikijem Džervejzom. Daleko od toga da imam neku zavidnu karijeru ali definitvno posedujem nešto bez čega nema dobrog komičara – a to je ljubav ka komediji, koja je uvek ispred para, ispred TV pojavljivanja i prodaje svake vrste.

Kakva je situacija na radiju? Nekada su mladi ljudi maštali o tome da rade na radiju. Da li je ovaj medij pomalo istisnut internetom?

Radio je medij koji je preživeo pojavu kućnih gramofona, pa televizije, pa Satelita tako da će preživeti i Internet. Mnogo veća opasnost za radio dolazi od, lenjinovski rečeno, mangupa iz sopstvenih redova. Danas ima hrpa stanica kojima haraju amateri, voditelji koji bi pre promenili pol nego naučili pravilno akcentovanje, emisija koje se prave da bi bile prosta scenografija reklamama koje donose novac.
Ja sam imao (i imam) neverovatnu sreću da učim od imena kakva su Darko Kocjan, Vojin Vojinović, Dušica Mijatović, Sloba Đukić, Đorđe Nenadović i mnogi drugi ljudi koji su profesionalci. Dok je njihove škole biće i pravog srpskog radija.

Kako je to pisati tekstove za nekoga drugog? Kako se osećaš kada Ivan Ivanović izgovara tvoje fazone koje si sam smišljao?

Da bi pisao za druge moraš da pronikneš u „atmosferu“ te osobe, to jest koncepta emisije koja se radi. Negde uspeš da se uklopiš a negde ne.
Kada Ivan izgovara neke od mojih šala ili rubrika osećam se dobro jer pre svega imam priliku da budem deo, mali, ali ipak – deo, najgledanijeg tok-šou programa na Balkanu. I jako sam ponosan što sarađujem sa svim tim ljudima koji su, verovali ili ne, dobri ljudi. Taj epitet dobrote, solidarnosti i odsustva svake sujete je beton koji se razliva počev od Šefa lično, pa na sve nas i čini da ta emisija opstaje ovoliko dugo.

Imaš li ideju i želju da napraviš, možda, jednog dana, svoju TV emisiju?

Voleo bih da uradim nešto svoje i autorski, ali tek onda kada budem sazreo dovoljno kao autor i kao dovoljno srećan čovek. Ovo prvo sam možda tu i tamo i dosegao, ali za posao voditelja koji redovno izlazi pred čitav svet, moraš da budeš neko ko će u dužim vremenskim intervalima davati ljudima nadu i snagu da nastave dalje. Tako da čim budem dovoljno srećan da mogu da usrećim i druge, eto mojih braon lokni na malim ekranima.

Čemu težiš, koji su ti, da tako kažemo, najviši ciljevi?

Da li se na ovo pitanje može odgovoriti a da se ne citira navodni domaći zadatak Džona Lenona, gde je na temu „Šta želim da budem kad porastem“ napisao samo jednu reč – Srećan?
Ja želim da se bavim medijima, da nastavim da budem pripovedač, da komuniciram sa svetom kroz sve forme koje me zanimaju, ali samo ako uz sve to budem uspeo da ostanem iskren prema sebi i drugima. Volim stvari koje su prave i one su moj vrhunski cilj.

O čemu govoriš svojom poezijom? I kako dopireš do ljudi – kako se to uopšte čini u današnje vreme?

Imam mnogo prijatelja među ljudima sa scene. I, upoznajući ih, bio sam zaprepašćen time koliko njih izlazi pred svet, ali se i dalje ne otkriva. Oni su pod reflektorima, traže pažnju, traže ljubav, naposletku, ali se ipak boje da se daju potpuno.
Ako moj umetnički pečat ima makar samo jednu vrednost, ona bi bila davanje do kraja. Srcem, iskrenošću i direktnošću. Ja se ne stidim da pokažem svoje slabosti, mane, strahove i želje. I ljudi to prepoznaju. Mogu da se povežu, jer, zamislite, molim vas – ni oni nisu savršeni. I jako su umorni od „nju ejdž“ fašista koji ih teraju da to budu, a potom ih ponižavaju što nisu.
Kada me neko u publici sluša, jasno mu je da nisam najbolji, ali mu je isto tako jasno da je pred njim iskrena osoba koja voli, koju mnogo toga boli i koja je samo slučajno istaknuta. Ako ja to mogu, sutradan može i onaj ko me posmatra i smeje se, ili plače. Svejedno je.

Međuljudski odnosi u današnje vreme. Kakvi ti se oni čine? Koliko pristupamo dubinski i temeljno uopšte ljudima i stvarima?

Onda kad sam ja bio mali ljudski odnosi su bili sporiji, a brzina protoka informacija, kao i njihova dostupnost, nedovoljni. Internet, mediji, globalno ubrzavanje, doneli su nadu da ćemo najzad uhvatiti ritam. To se donekle i dogodilo, u početku. Mnogi talentovani i mladi ljudi su uhvatili taj voz. Dobili smo par, ranije neafirmisanih pevača, glumaca, sitkoma, knjiga…
Ipak, u međuvremenu se nešto dogodilo. Voz je postao suviše brz. Informacija je postalo previše. Brzina je postala neuhvatljiva. Najveća tragedija modernog društva je što nije odgajila kritički nastrojenog pojedinca koji će propitivati sve na šta naiđe. Za koga neće biti Svetih krava. Koji će slušati svaki novi album Zdravka Čolića kao da ga sluša prvi put.
Umesto toga, postali smo banalni, površni, prebrzi. Generacija premotavača. Spas, ako je moguć, moguć je samo ako se potrudimo svi zajedno. Publika – da ne bude bulimična spodoba koja guta filmove, pesme i časopise, bez da ih okusi. I umetnici – da ne traće svoj dar na zarađivanja para i osvajanja svega što je žensko a na dve (ili četiri) noge hoda. Budimo pravi. Čak i kad nas niko ne gleda, niti aplaudira. Zapamtite, najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova. Čak ni dva. Njega pravi lupajuće srce nekoga koga smo uspeli da inspirišemo. I zato ne pričajte priče. Postanite priča.

The post Najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova appeared first on Portal Mladi.

Za sam početak, predstavite se čitaocima Portal Mladi?

Tanja Vasojević: Pozdrav svim čitaocima od putujuće petorke! Mi smo ekipa dugogodišnjih prijatelja koji su zajedno stvorili TrippinSrbija. Tim čine: Aleksandra Miladinović, Marjan Dragić, Bojan Vasojević, Rade Rogač i ja. Danas smo prepoznati kao prvi i za sada jedini isključivo domaći travel blogeri.

Kako ste uopšte došli na ideju da napravite blog Trippin Srbija?

Tanja Vasojević: Sve je počelo iz pukog zadovoljstva, inicijalno uopšte nismo imali, a ni razmatrali ideju da to postane blog, krenulo je krajnje spontano iz  našeg  dogovora  da bismo mogli da upotpunimo naše dugogodišnje prijateljstvo. U smislu da nešto promenimo, da uvedemo neke novine, pa se neki vid putovanja pokazao kao dobra ideja. Svi radimo u nekim multinacionalnim kompanijama, i često je bilo postavljano pitanje – Šta ima da se vidi u Srbiji, a mi smo navodili 3-4 stvari koje su svima dobro poznate – Kopaonik, Vrnjačka Banja, Studenica, Palić… Shvatili smo da ne poznajemo našu zemlju na onaj način na koji bismo voleli i rešili smo da stvar uzmemo u svoje ruke. Tako da, sve je počelo od jednog, što mi kažemo, novogodišnjeg obećanja jedni drugima da treba da upoznamo Srbiju. Shvatili smo da možemo da utrošimo slobodno vreme na jedan bolji način upoznavajući jedni druge, a samim tim i našu zemlju. Tako da smo od januara 2016. godine počeli sa realizovanjem naše ideje da jednom mesečno otputujemo u jedan kraj u Srbiji koji nismo posetili. Od tada do sada smo realizovali 22. putovanja, prešli više od 7000km i sa ponosom možemo da kažemo da nemamo nijedan propušten mesec.

Znam mnogo mladih ljudi koji kukaju i upadaju u mučno kolo prokstrinacije. Uvek traže savršene uslove i neku svetliju budućnost da bi nešto uradili. Vi potpuno pobijate tezu da je nemoguće biti mlad i česti putnik. Ispričajte nam kako je sve krenulo?

Aleksandra Miladinović: Sve je krenulo krajnje spontano. Ljudi su se zainteresovali za ono što mi radimo pre svega kao prijatelji. Mi, kao grupa mladih ljudi sa nekim standardnim poslovima smo pobili tezu da je neizvodljivo organizovati se, i vremenski i materijalno, za put. Otuda i naša misao koju svuda širimo – izgovora nema, obiđi Srbiju! A onda se i blog  pojavio kao ideja od pre par meseci, jer smo shvatili da naša putovanja tako možemo da uobličimo na jednom mestu i da to ima smisla jer će ljudima biti lakše da čitaju i da prate.

Da, to je stvarno jedna nekonvencionalna, neobična priča. Petoro ljudi se udružilo, bilo solidarno i uspelo.  Napokon neka priča o srećnom prijateljstvu i njegovim putevima.

Aleksandra Miladinović: Ovo sve ide iz pukog zadovoljstva. Mi stvarno nemamo nikakav drugi benefit, sem našeg zadovoljstva i te neke lične satisfakcije bez koje ničeg od svega ovoga ne bi ni bilo.

Tanja Vasojević: Da, mi imamo samo troškove, odnosno svi pitaju – Je l’ vama nešto sponzorisano.  Jeste, isključivo od ličnih zarada. Sami smo sebi sponzori. Da se razumemo, naša putovanja nisu skupa, to je ono što mi inače propagiramo. Realno, nije skupo kada ide petoro jednim kolima. Mi inače imamo dvoje kola na raspolaganju i onda ih rotiramo, s obzirom na već više puta pomenutu lošu infrastrukturu. Imali smo čak neku šalu na Staroj planini – Ako ikad budemo prodavali auto, u oglasu će nam pisati da nikada nije izašao iz Beograda. Poetna je da je sve počelo krajnje prijateljski, bez ikakvih pretenzija.

 Moram da priznam da je ovo vrlo poseban momenat zato što kada neko pomene blog, obično se misli da to vodi jedna osoba, bar je to praksa u većini slučajeva, a vi to radite krajnje timski i pritom tu ste, prijatelji ste, družite se, tako da vam ta činjenica daje jednu egzotičnu notu.

Tanja Vasojević: Egzotičnost je sledeća: Aleksandra, Marjan i ja smo politikolozi, a Bojan i Rade su arhitekta i građevinac. Pa imamo tako nekako simbiozu tih profesija, a to ume da bude dodatno zabavno. Svi mi drugačije vidimo određene stvari. Nije svima sve na isti način zanimljivo. Na primer, Bojanu i Radetu su zanimljive ograde duž Srbije. Da, njih zanimaju ograde. (smeh) I to sa jedne strane može da bude interesantan istraživački rad jer kada zađete u određene delove Srbije, vi vidite drugačiju gradnju, ono što se kaže, tačno vidite koje selo je gastarbajtersko. Tako da to može i na nekom sociološkom, i građevisnko-arhitektonskom nivou da se posmatra. Sa druge strane, nama, politikolozima, istorijski i sociološki aspekt svakog lokaliteta je vrlo zanimljiv te smo pri istraživanju posebno okrenuti tome.

Blog Trippin Srbija

Dakle, blog Trippin Srbija je nešto kao multidisciplinarna stvar? A otkud ime bloga Trippin Srbija, priče o nastanku imena su uvek jako zanimljive jer svako ime vuče neku zagonetnu priču iza sebe?

Tanja Vasojević: Napravili smo simbiozu ljubavi ka RHCP i pesmi Road Trippin, odatle nam je Trippin, a Srbija je naš road (put).

A da li danas možete da računate na neki finansijski benefit od svega toga, ili je to i dalje na nivou nekakvog zadovoljstva ili vaše lične satisfakcije?

Aleksandra Miladinović: Pa mi ne jurimo za tim. Ukoliko neko prepozna naše iskrene namere i želje za oživljavanjem turističkog potencijala Srbije, voljni smo za neki vid saradnje. Ali,  naše angažovanje nije uslovljeno tim da li će nas neko finansijski pomoći ili ne. Mi ćemo u subotu otići na put sve i da nam niko ništa ne ponudi. To se prosto ne dovodi u pitanje. Prevashodno, ova putovanja su naše zadovoljstvo gde mi upoznajemo našu zemlju i vidimo je u nekom drugom svetlu.

Na koji način bismo mogli da inspirišemo čitaoce Portala Mladi da krenu vašim putem, odnosno putem zadovoljstva, a ne nužno profita u kapitalističkom ključu?

Aleksandra Miladinović: Ovo je nešto što je svima dostupno. Putovanja ovakve vrste svi mogu da priušte i mladim ljudima je prijemčivo. Vi ne morate da putujete u Budimpeštu za vikend ili da posetite dvorce Bavarske. Nemojte pogrešno da nas razumete, mi ne isključujemo putovanja u inostranstvo, mi ih volimo i praktikujemo, ali zašto ne biste za neke manje pare istražili svoju zemlju. To je zaista svima dostupno. Vrlo je izvodljivo izdvojiti jednom mesečno vreme i novac za putovanje po Srbiji. Ideja ima na pretek, a za one koji ipak sumnjaju u to – trk na naš instagram i facebook profil, a i na sajt www.trippinsrbija.rs jer – nemaš izgovor, obiđi Srbiju!

Kako ljudi gledaju na vas i vaš prijateljski projekat? Da li ste se susreli sa nekim komentarima od strane javnosti?

Tanja Vasojević: Uh, da, komentara je stvarno puno i moramo reći da su gotovo svi pozitivni. Podrška stiže sa svih strana. Mnogi mediji su se interesovali, pa smo tako gostovali na dve velike televizije u veoma gledanim emisijama, intervjui za novine i časopise, evo sad i za Portal mladi. Zanimljiv je bio jedan komentar od nekog ko nas je intervjuisao, spomenuli su kao – Niste vi sad neki mladi bogataši, snobovi. Da, i to je tačno. Pitanje finansija je uvek glavna tema, a kao što smo rekli – upoznavanje Srbije nije skupo, u pitanju je samo dobra organizacija. Mi vozimo kola koja su 2003. godište. Mi imamo normalne poslove. Nismo ni na kakvim položajima. Apsolutno ništa. Nemamo čak nikakve benefite od toga. Mi sponzorišemo sami sebe već dve godine. Jedino u čemu bismo mi definitivno učestvovali jeste da neko deli istu viziju sa nama i mi bismo bili radi da im pomognemo u tome. Ovo svakako ostaje ono što naše druženje jeste inicijalno i to je to. Ali ako pritom i uspemo da nešto pokrenemo, to bi zaista bilo sjajno.

Moram da primetim, vi ste nešto kao ambasadori naše zemlje. Radite zanimljivu i nadasve dragocenu stvar kao i Nikita Milivojević koji je „doveo“ Šekspira u male, neprimetne Čortanovce. Vaš mehanizam delanja i promocije svoje zemlje je vrlo sličan. Šta biste preporučili mladim ljudima za sam kraj našeg razgovora?

Tanja Vasojević: Skoro sam čula kako su mladi ljudi negde izjavili da misle da je Srbija dosadna. To nije istina i to mora da ide u ex file. Treba samo da odbace ono što je tradicionalna turistička tura u Srbiji. Treba da ostave predrasude  i hvataju širu sliku. Srbija nije samo Zlatibor, Vrnjačka banja i Kopaonik, ili Sremski Karlovci. Potrebno je jako malo angažovanja, na primer neka se zainteresuju za svoj kraj, pa polako nastave dalje. Srbija ih sigurno neće ostaviti ravnodušnim!

Aleksandra Miladinović: Ono što mi propagiramo je iz ličnog iskustva, o tome možemo apsolutno argumentovano da diskutujemo jer mi znamo koliko novca odlazi na to, to je jedan ručak u Beogradu. Dakle, tema novca je vrlo diskutabilna. Jedan ručak u Beogradu je jedan naš izlet i noćenje u Srbiji. I uvek se odlično provedemo. Tada upoznajemo i sebe i druge, dešavalo se nebrojeno situacija u kojim nismo znali kako da reagujemo. Mi zaboravljamo da treba da volimo našu zemlju. Zaboravili smo negde taj emotivni momenat.

Rade Rogač: Nama druženje nije samo „šerovanje“ poruka ili slanje klipova i povremeno viđanje u kafiću. Suština svega je da treba da provodite što više vremena zajedno. Mi smo na ovaj način učvrstili svoje prijateljstvo, upoznali bolje sebe i videli i iskusili toliko toga u našoj zemlji. Svako sa svojom ekipom drugara treba da se pokrene, jer zaista – nemaš izgovor, obiđi Srbiju.

The post Blog kao prijateljski trip Trippin Srbija appeared first on Portal Mladi.

Više o samom događaju, možete pročitati u intervjuu koji smo uradili sa Nenadom Popovićem, glavnim organizatorom Foruma. Uživajte u inspirativnom razogovoru, pa se vidimo 18. oktobra.

Za sam početak, možete li našim čitaocima da predstavite sebe i Vašu kompaniju „Ovic Consulting“?

Ja sam Nenad Popović i vlasnik sam londonske firme Ovic Consulting koja je specijalizovana za marketing u turizmu. Stoga, jedan od ciljeva firme jeste rad na turističkom približavanju Londona i Beograda, odnosno Engleske i Srbije.

Koje vrednosti zastupate u Vašoj kompaniji i koja je to radna etika koja Vas je motivisala da na tako originalan način organizujete turističku konferenciju?

Naime, motivacija za organizovanje konferencije proistekla je iz tri ključna elementa, koja ujedno mogu biti reprezenti naše radne etike: inovacija, timski rad i komunikacije. Želim da objasnim čitaocima Portala mladih zašto sam izabrao baš ove elemente. Prevashodno, inovacija se ogleda u našoj kreativnosti i volji da pronađemo nišu koja nije preterano zastupljena, i koja se razlikuje od većine turističkih konferencija ovde. Nastojali smo da našim posetiocima i gostima pripremimo bogat i nadasve kvalitetan program. Kako čovek ne može sve da postigne sam, tako je kao ključ našeg uspeha upravo timski rad. Imao sam priliku da uspostavim kontakt sa Udruženjem Mladi za Turizam i Marketing Workshop, koji su pored odlične saradnje i partnerstva, veoma ozbiljni i ambiciozni. Pored velikog zadovoljstva koje je proisteklo iz naše zajedničke saradnje, uspostavili smo i prijateljske veze i moram da napomenem, da se sada međusobno i družimo. To nas dovodi do trećeg vezivnog segmenta našeg rada i uspešne saradnje, a to su komunikacije. Smatram da je veoma bitno imati otvorenu komunikaciju, ne samo u timu, već i sa kolegama. Na taj način uspostavljamo princip etike solidarnosti i time podstičemo jedni druge da razmenjujemo znanja i iskustva koja doprinose poslovnom razvoju.

Organizujete „Serbian Tourism Forum“, šta je to što je interesantno za našu publiku i sve ostale posetioce?

Na „Serbian Tourism Forum“ smo pripremili bogat program sa vrhunskim profesionalcima domaćim i stranim koji će preneti svoja znanja i iskustva našim gostima. Forum se organizuje od strane Udruženja Mladi za Turizam, Marketing Workshop sa Ekonomskog Fakulteta i naše firme, Ovic Consulting. Ono što smatram vrlo dragocenim i privlačnim za Vašu publiku jesu turistički blogeri i neotkriveni potencijali Srbije. Na Forumu će imati priliku da posete panel „Neotkriveni potencijali Srbije“ i da razgovaraju sa turističkim blogerima. Smatram da je to jako korisno jer će čuti nove ideje koje ih dalje mogu podstaknuti da usvoje inovativne forme daljeg oblikovanja svoje budućnosti. Iako su blogeri u poslednje vreme učestala pojava, moram da napomenem da je to u turizmu još uvek sklisko polje, i na mnogo načina izazovno. Pored toga, imaće priliku da prisustvuju na raznoraznim panelima poput: „Uloga države u razvoju receptivnog turizma“ i „Uloga blogera u promociji turizma“,  na kraju ali ne i manje bitno, čuće iskustva od strane Marketing i PR menadžera i turističkih konsultanta . Biće interaktivno i jako zanimljivo, pozivam sve da dođu u što većem broju i iskreno se radujem.

Koji je cilj „Foruma“?

Cilj Foruma jeste da se stavi jedan ozbiljan i značajan fokus na temu „marketinga u turizmu“ i na taj način poboljša nas interni i eksterni turistički marketing i pr. Složićete se, naša zemlja je u tom smislu u nezavidnom položaju u odnosu na razvijenije zemlje. Na taj način, pokrenućemo jako važno pitanje i učiniti da turistička slika naše zemlje bude tako plasirana u svet, da na neki način turistički marketing obavi ulogu ambasadora. Naše prirodne lepote jesu jedna od naših najveća prednost. To ne smemo nikad da zaboravimo.

Organizovaćete i „Štand za mlade“, šta je to što oni tamo mogu da vide i nauče?

Mladi imaju jedinstvenu priliku da pristupe jednom potpuno novom i drugačijem vidu konferencije. Moći će da dobiju određena znanja, nauče ključne informacije iz iskustva naših predavača, kao i da savladaju konkretne strategije koje možda ne bi mogli da dobiju na fakultetu. Takođe imaju idealnu priliku da tokom pauza pristupe i „networking-uju“ sa profesionalcima iz turizma. Na Štandu za mlade akcenat je i na povećanju zaposlenosti i usavršavanja mladih. Kada izađu sa fakulteta, retko kada imaju konkretna i odmah primenjiva znanja. Mi želimo to da promenimo i da na naš način doprinesemo razvoju turizma u zemlji, prevashodno uključujući mlade.

 I za sam kraj, možete li nam reći neke konkretne informacije o samom „Forumu“?

Konferencija Serbian Tourism Forum – Marketing u turizmu“ će se održati 18. oktobra u Hotelu Zira, u Beogradu. Posetioci će moći da svoje karte dobiju na: ovic.consulting@gmail.com I važno je naglasiti da je broj karata ograničen.

Nenade, hvala Vam na razgovoru,

Zadovoljstvo je bilo pričati sa Vama,

Autor: Nevena Šaulić

The post Serbian Tourism Forum – pravi Trg za uspeh! appeared first on Portal Mladi.

O mnogim društvenim problemima koji nas okružuju, danas se uglavnom ćuti. Nasilje, abortus i emigracija mladih ljudi samo su neki od problema koji se uglavnom guraju pod tepih. Ipak, i dalje ima onih koji su spremni da dignu svoj glas zarad bolje budućnosti. Omladinska organizacija “Centar E8” koja već godinama unazad edukuje mlade ljude o ovim i mnogim drugim problemima, sada je otišla korak napred. Oni su formirali “Reflektor teatar”, pozorište koje ima edukativnu svrhu i koje kroz umetničku prizmu obrađuje ozbiljne društvene teme. Uspeh koji postižu svojim predstavama širom zemlje, samo im je dodatna motivacija da uspeju u svom cilju, a to je da podignu svest kod ljudi o važnosti rešavanja problema naše sumorne svakodnevnice. O samom pozorištu, predstavama, njihovim porukama, ali i planovima za budućnost, za “Portal Mladi” govorili su producentkinja Aneta Goranović, dramaturškinja Milena Bogavac i jedan od glumaca, Đorđe Živadinović Grgur.

“Reflektor teatar” nastao je kao ogranak omladinskog “E8” centra. Za one koji nisu upućeni, recite nam kako je “E8” centar nastao i koji su njegovi ciljevi?

Aneta: “Centar E8” je omladinska organizacija nastala pre 13 godina u Beogradu. Stvorili su je mladi aktivisti i aktivistkinje, koji su i tada pozorište upotrebljavali kao metodologiju u obrazovanju mladih. Osnovna ideja “Centra E8” je da su  mladi heroji i heroine našeg društva, a da edukacija, aktivizam, umetnost i kreativne kampanje zaista menjaju svet. Danas su u fokusu muškost i potreba da se mladi dečaci edukuju i postanu saveznici u stvaranju rodnoravnopravnog društva. To se radi kroz projekat “Budi muško”, zatim zapošljavanje mladih kroz projekat “Budućnost za 5”, rad sa očevima kroz projekat “Super tata”… Kancelarija “Centra E8” u Vranju omogućava nam da radimo sa lokalnim stanovništvom sa željom da se smanji i spreči diskriminacija. Radimo i sa novinarima i edukujemo mlade o reproduktivnom zdravlju.

Kako ste došli na ideju da formirate “Reflektor” teatar?

Aneta: Stvaranje “Reflektor teatra”, prirodan je korak posle četiri godine intezivnog rada i razvoja pozorišne produkcije u okviru “Centra E8”. Želeli smo da da stvorimo organizaciju kojoj će pozorište biti prioritet i da nastavimo da se razvijamo. U  našoj produkciji trenutno postoje četiri aktivne predstave, koje se izvode na tri različite lokacije. Novo ime, nove ambicije i želja da naše produkcije nastave svoj uspešan život bili su temelji stvaranja “Reflektor teatra”.

“Reflektor teatar” se predstavlja kao pozorište koji ima pretežno edukativnu ulogu. Recite nam nešto više o tome. 

Milena: Naše pozorište izraslo je iz omladinske organizacije čija je primarna delatnost edukacija mladih. Ekipa smo koja pozorište doživljava kao alatku za “menjanje sveta”, lični razvoj pojedinaca i kolektivni čin koji pokreće debatu. Šta više: smatramo da “pozorište radi pozorišta” ne služi ničemu, pa čak ni pozorištu. Umetnost je polje borbe, a kako su nenasilje i ravnopravnost, temeljne vrednosti koje zastupamo, naša borba za njih ne sme biti nasilna. Razvili smo sistem kojim pravimo predstave, a on se sastoji iz maratonskih, višemesečnih procesa. Skupljamo se da zajedno istražujemo pojedine teme, a kada o njima sve naučimo, pravimo predstavu koja će našoj publici ukratko prezentovati sve što znamo. Trudimo se da naši glumci ne budu glumci, već aktivisti koji sa scene saopštavaju iste stavove koje brane i kada sa nje siđu. Nije novost da pozorište jeste moćno sredstvo društvene emancipacije. Mi ga tako i koristimo. Onda kada posle kvalitetnog i pedantnog procesa, uradimo  pametnu, estetski i umetnički relevantnu predstavu, sigurni smo da će ona u potpunosti ostvariti svoju edukativnu ulogu. U procesu učimo, da bi kroz predstave podučavali.

Vaši glumci su prošli svojevrsnu obuku za učešće u predstavama, s obzirom na to da predstave uglavnom obrađuju teme od društvenog značaja. Kako izgleda takva vrsta obuke?

Đorđe: Različite su bile pripreme za različite predstave. Za predstavu „Muškarčine“ imali smo radionice za pokret, improvizacije i razgovore. Takođe, prošli smo i kroz radionicu „Budi muško“, trening za mladiće koji se sprovodi već godinama unazad po celoj Srbiji, ali i regionu, pri čemu se obrađuju teme rodno zasnovanog i vršnjačkog nasilja, suočavanje sa predrasudama, etiketiranjem, osposobljavanje za razlikovanje roda i pola itd. Dok smo radili predstavu „Crvena“, imali smo iskustvene sastanke sa ženama koje su imale abortus, njihovim partnerima, lekarima koji izvršavaju abortuse, ali i malu školu feminizma, pravnim okvirima koji tretiraju temu kojom se bavimo. Bili smo deo antropološkog naučnog rada, pa smo i sa njima prolazili kroz razne radionice koje se tiču ženskosti i uopšte roda.

Predstava “Crvena: Samoubistvo nacije” obrađuje položaj žena u društvu i jednu kompleksnu temu, a to je abortus. Žene u društvu često nailaze na osudu zbog toga. Koliko god bilo teško, ko o tome treba da odluči: zakon o kome se govori ili sama žena?

Milena: Zakon mora da omogući ženama da same odlučuju o svojim telima, svojim matericama i svojim životima. Borba koja se u čitavom svetu vodi nije borba “za abortus” i “protiv abortusa”, već je borba “protiv abortusa” i “za pravo na odluku”. Debatuje se o pravima, ciframa, statistici… ali se zato veoma malo govori o konkretnim, ličnim iskustvima žena. Ni jedna žena ne želi abortus. Da li je, onda, fer osuđivati nas, zbog onog što nismo želele da nam se desi? I još gore: da li je fer terati nas na opciju koju, iz nekog razloga, želimo još manje?! Mnoge žene dele ovo iskustvo i osećaju da su uradile “nešto loše” onda kada su verovatno donele tešku odluku u svom životu u želji da im bude bolje. Nadamo se da je “Crvena” pre svega utešila i ohrabrila te žene, a zatim edukovala sve one koji o pitanju abortusa razmišljaju kao o ciframa, statisci i zakonu. Nadamo se i da je ova “muška predastava o ženskim pravima”, edukovala i muškarce, pokazavši im da je jedini pošten stav koji muškarac može da ima o ovom pitanju, stav kojim se besuslovno brani žensko pravo na odluku, ma kakva ona bila.Zakon ne sme da ulazi u naše materice, jer su one najintimniji i najličniji prostor svake od nas. “Crvena” nije samo predstava o abortusu. Ona je predstava o mizoginiji, u različitim društvenim sferama i cilj joj je da pokaže koliko je danas i ovde teško biti žena koja želi da rodi dete.

Zanimljivo je da u predstavi igraju samo muškarci. Kako ste došli na tu ideju? Da li su oni verodostojno predstavili probleme zbog kojih su žene na meti osuda?

Milena: Pre rada na “Crvenoj”, dugi niz godina radili smo na programima koji podučavaju muškarce o feminističkim temama i koji se temelje na činjenici da borba za rodnu ravnopravnost nije samo ženska stvar. Ravnopravnost se tiče svih nas, svi smo deo problema i svi moramo učestvovati u rešavanju. Ideja da u “Crvenoj” igraju samo muškarci, bila je logičan nastavak ove teze, prema kojoj je rad naše organizacije prepoznatljiv. Želeli smo predstavu kao dokaz da nisu svi muškarci mizogini, da – pored onih koji prikupljaju potpise za zabranu abortusa, postoje i drugi, koji su saveznici ženama, u borbi za ženska prava i koji razumeju da je sloboda takva: kada je nema za nekog, nema je ni za koga. Za muškarca u patrijarhatu, važno je da nauči da svoje privilegije koristi u borbi za ravnopravnost. U društvu koje je u svakoj svojoj pori mizogino, kada dvadeset muškaraca govori o nasilju nad ženama, to na čudan način odjekne mnogo jače, nego kada bi ti radile žene. Želimo da živimo u svetu u kom se muški i ženski glas jednako poštuju, a ovo je jedan od načina da to ostvarimo. 

Predstava “Muškarčine” postigla je veliki uspeh. Kakva je vaša reakcija po tom pitanju, da li ste iznenađeni odzivom publike?

Aneta: “Muškarčine” su prva profesionalna predstava “Centra E8” i od 2012. godine izvodi se u “Bitef teatru”. Svi su verovali u kvalitet predstave i njenu neophodnost u društvu, kakvo je naše, ali mislim da niko nije mogao da predvidi da će se predstava igrati više od četiri godine i da ćemo u aprilu 2017. godine slaviti 100. izvođenje, da ćemo gostovati u devet zemalja i više od 30 gradova. To je veliki i važan uspeh za društveno angažovano pozorište u Srbiji. Intenzivno radimo i razvijamo našu publiku, imamo sjajne partnere i inovativne kampanje, a kad kreativno i posvećeno promovišete dobru predstavu, onda su vaša izvođenja uvek puna. Ponosni smo na “Muškarčine”.

Predstava prikazuje ponašanje današnjih muškaraca na Balkanu. Šta danas znači biti muškarac? I kako bi pravi muškarac trebalo da se ponaša?

Đorđe: Ako mene pitate, ništa naročito drugačije od biti žena ili dete. To znači biti dobro, savesno i svesno ljudsko biće, odgovorno za svoje ponašanje. A kakvo bi to ponašanje trebalo da bude, e o tome bi moglo dosta da se govori. Svakako ne bi trebalo da izgleda kao stereotipni Balkanac, jer u takvom društvu živimo već vekovima, a izgleda kao da civilizacijski idemo unazad. Ne bi trebalo da se drži slike koja je napravljena i servirana putem medija i kroz istoriju, već bi trebalo da razmišlja, da istražuje, otkriva, da mnogo uči, da se ne stidi da pita, da prizna da ne zna ili ne ume nešto, da zna da može da i plače i da urla i da udara, ali jedino u džak, ako je frustriran i negativan… Prosto, da bude iskren sa sobom i drugima. Ali sve to bi trebalo da bude svako, ne samo pravi muškarac…

Predstava “Žudnja” obrađuje i jednim delom život engleske književnice Sare Kejn.  Kakvu vrstu žudnje žele da prikažu glumci u ovoj predstavi?

Đorđe: Svako od nas je, u toj predstavi, a u skladu sa onim što sam rekao o tome šta mislim da je pravi muškarac, iskreno suočen i sam sa sobom na tom XXL jastuku. Tako mora da bude! Mi u toj predstavi nismo glumci, mi se bavimo svojom žudnjom koju je veoma teško definisati jer žudnja je za svakog nešto drugo. Može se žudeti za nekim ili nečim, može žudnja da bude i lepa, i užasna, ali ono što je najvažnije je da  moramo otkriti svoju žudnju i pogledati se s njom u oči. To je ono na šta predstava treba i gledaoca da motiviše.

Predstava “Sumnjivo lice” po tekstu Branislava Nušića predstavljena je na sasvim drugačiji način. Iz ugla “Reflektor” teatra, to nije predstava koja treba da nasmeje publiku?

Milena: Naše “Sumnjivo lice” je mnogo više “o tekstu Branislava Nušića”. Na scenu nismo postavili ovu komediju, već kontekstualnu analizu te komedije, u vreme kada je napisana i današnje vreme, kada je mnoga pozorišta igraju isto kao i u 19. veku. Stvari kojima se Nušić ismejava zapravo su strašne, ali je još strašnija činjenica da ih je društvo pacifizovalo, bez obzira na činjenicu da se mnogo toga od Nušića do danas, nije promenilo. Neka vrsta refrena u ovoj predstavi glasi “Nije smešno!”, a cilj nam je bio da skrenemo pažnju da Nušić nije bio “laki pisac”, komičar i zabavljač, kako ga danas predstavljaju. Nušić je bio disident, osporavan od vlasti, zatvaran zbog svog pisanja, duhovit ali pre svega strog kritičar društva. Baštiniti ovog pisca, ne znači igrati ga kao “istorijsku kategoriju”, već pre svega stati iza onih stavova koje je on zastupao, a Nušić se borio protiv diktature poltrona, korupcije, cenzure, za slobodu. Naše “Sumnjivo lice” je priča o toj borbi. Nije komedija o prominclama i svastikinom butu. Ako u pozorište dolazite da se nasmejete i opustite – na pogrešnom ste mestu. Televizija je puna opuštajućih sadržaja. “Jutjub” nudi beskrajnu kolekciju videa u kojim mačke beže od krastavaca i slično. U pozorište dođite onda kad želite da razmišljate. Dobro pozorište nije opuštajuće. Čak i kad vas zasmejava, ono mora da vas tera da mislite o ljudima, društvu i svojim ulogama u njemu. Postoji razlika između duhovitog i smešnog. Naše “Sumnjivo lice” je duhovito, ali sigurno nije smešno.

Koja je poruka predstave “Nemačka” koja je, takođe, izašla iz vaše produkcije?

Milena: “Nemačka” je predstava koja se bavila migrantima i tražiocima azila, malo pre ogromnog talasa izbeglica i malo pre nego što je Evropa zapala u ono što se naziva migracionom krizom. Mi smo se u “Nemačkoj” bavili sudbinama mladih sa Juga Srbije, pa smo zaključili da ih sve spaja san da odu iz svoje rodne zemlje. Romska populacija, odlazi iz ekonomskih razloga. Srpska iz nemogućnosti da u svojoj zemlji ostvari svoje potencijale. Predstava “Nemačka” bila je predstava o Srbiji. Ona je postavljala pitanje zbog čega svi želimo da odemo, umesto da pokušamo da svoje društvo uredimo da bude onakvo kakvim nam se sviđa. Ta predstava je u isto vreme bila ironičan, praktični udžbenik o tome kako otići iz Srbije, ali i gorka, lična i bolna priča o diskriminaciji i posledicama koje ona ostavlja na ljudska bića.

Pored velikog broja mladih i talentovanih glumaca, “Reflektor” teatar ima i svoje volontere. Čime se oni bave?

Aneta: Volonterski program Reflektor teatra je modifikovani volonterski program “Centra E8”. Program okuplja pet mladih i zainteresovanih ljudi, koji su odlučili da svoje vreme i znanje usmere ka razvoju omladinske pozorišne scene, na period od četiri meseca. Trenutno imamo sjajne mlade devojke, koje zajedno sa produkcijskim timom “Reflektor teatra”, stiču znanja o produkciji, pozorištu, marketingu i funkcionisanju organizacije. Lepo je kada možete svoje znanje da podelite sa mladim ljudima, još je lepše kada oni postanu stalni članovi vašeg tima, kada kreativno doprinose i zaraze se željom da rade i stvaraju kulturni sadržaj u Srbiji. Danas “Reflektor teatar” ne bi imao isti intezitet i uspeh da nema ovako posvećenu i odličnu volontersku ekipu. Ukoliko neko želi da postane naš član, na našem sajtu: reflektorteatar.rs i na našim Facebook, Twitter i Instagram profilima pratite novosti, konkurse za volonterski program i kastinge za nove predstave, popunite prijavu i posle toga vas mi kontaktiramo. Ponosni smo na broj prijava za naš volonterski program, kao i za uloge u našim predstavama, verujemo da su oni važan pokazatelj kvaliteta onoga što radimo.

Kakvi su planovi teatra za budućnost? Planirate li da “postavite reflektor” na još neku goruću temu društva?

Aneta: “Reflektor teatar” je prilika, za mlade ljude, da se izrazimo, da radimo ono što nas inspiriše, da različite prostore pretvaramo u pozorište, prilika da se igramo sa vetrenjačama i volimo tu igru. To je prilika da mislimo da može da bude bolje, našem društvu i nama. Želimo da omogućimo ljudima da gledaju predstave, koje ih se tiču, a mladim umetnicima da dostojanstveno stvaraju i uživaju u svom radu. “Reflektor teatar” je ideja iza koje stoji mnogo rada, entuzijazma i talenta, ideja koja zaslužuje da se razvija, koja osvetljava i ne odustaje. Očekujemo da se u ovoj godini naš tim proširi i da sa njim održimo platformu društveno-angažovanog, omladinskog pozorišta. U planu je i nastavak turneje kako u Srbiji, tako i van nje. Naravno, očekuju nas i premijere i nove teme, koje ćemo obraditi iz našeg prepoznatljivog ugla.

The post “REFLEKTOR TEATAR”: Pozorište koje menja društvo na bolje appeared first on Portal Mladi.

Iza sebe imaju jedan album, dva spota, nebrojeno svirki, zajedničkog rada i kvalitetnog zezanja, postignutih tokom sedam godina koliko Gliste postoje, a šta sve još možemo da očekujemo od ovih talentovanih momaka ispričali su u opuštajućem vikend ćaskanju. Ova dobitna sedmorka govori i o nepresušnom izvoru ideja, otkud bunt u tekstovima, kao i čemu je njihova muzika alternativa.

Ćao Gliste, zašto ste Besne?

Filip (vokal) – To je taj dečački nemir, bunt, kad ti kaže majka „šta izvodiš besne gliste“, e pa to je to -skretanje pažnje na sebe. Kad si nezadovoljan, pa histerišeš.

 Bunt prema čemu?

Novica (tarabuka) – Generalno prema situaciji društva u kome se nalazimo, ne samo politički, već i uopšteno, koji su to problemi mladih, sa čime se susreću i ovo je neki naš lićni pogled na celu tu priču.

 Činjenica je da ste alternativni muzički bend. Čemu ste alternativa u Srbiji?

Novica – Glupoj muzici, što znači svaki oblik industrijskog popa i šabanskog rep-a.

Filip – Sve gde je industrijski pop umešao prste postala je komercijala, štancanje popularne muzike, bio to pop-rok, pop-rep, pop-pop, ima isti princip-daj što više, bez ikakvog saržajnog smisla. Uvek ćemo biti alternativa onome gde je kvantitet iznad kvaliteta.

Julijus (električna gitara)- Ne znači da je svaka komercijalna muzika loša, ali postoje neke stvari koje alternativu čine alternativom tako što je ugrožavaju. Samoprozvani rok bendovi koji su se nekako infiltrirali u rokenrol svojim postojanjem ugrožavaju bendove koji sviraju iskreno i iz srca.

 Pošto ne mora svaka komercijlna muzika biti loša,  je l’ biste želeli da budete komercijalni bend?

Filip – Pa ne komercijalan, ali bismo voleli da dopremo do što većeg broja ljudi koji bi pružili šansu našem bendu i  koji bi nas slušali.

Julijus – Voleli bismo da okupimo širu publiku oko naših ideja, za koje smatramo da su ispravne, a ne bismo da menjamo naše stavove, ideje i muziku samo da bismo je prodali.

 Šta vi to radite, i šta se do sada kao Besne gliste uradili?

Bjeka (bas gitara) – Pravimo dobru muziku, da to tako nazovem. Nije bitno da bend pripada određenom žanru, već da naše ideje prenesemo publici u što boljem obliku. Tako da tu ima elemenata svačega, koje mi pokušavamo da začinimo raznolikim muzičkim formama i da to na kraju ispadne super.

Strale(saksofon) – Ono što se mi međusobno dogovorimo i smislimo krene od vokala, bubnjeva i gitara, onda mi kao duvački deo dodamo ono što tome odgovara i napravimo celu sliku.

Novica– Konkretno do sada smo izdali jedan album i snimili dva spota. Drugi spot je svež, izašao je skoro i snimljen je za pesmu Propaganda i za sada je jako dobro prihvaćen među publikom i kritikom.

 I sami ste muzički raznoliki, zašto je ta raznovrsnost u muzici važna?

Laza (truba) – Jer omogućava da na najrazličitije načine interpretiramo istu ideju. Zato je bilo kakvo žanrovsko ograničenje nebitno u celoj ovoj priči, bitna je sinergija svih članova i ona se oseća, kao i to da na kraju izvedemo tako da zvuči kvalitetno i dobro.

 Koju priču pričaju vaši tekstovi, protiv čega se bune, a šta slave?

Filip – Nema klasičnog pisanja tekstova, kao ja sednem i pišem, već utisak koji nešto ostavi, bilo to tužno, srećno, besno ili kako god. Nervira me to, mislim o tome , to me smara – razmišljanje o tim stvarima nakon nekoliko dana samo od sebe stvori tekst, tako da nije to puko pisanje, nego niz ideja koje mi padnu na pamet i onda se u nekom trenutku samo sklope i izađu u određenom obliku. Dobar primer je pesma Mistah lova lova, koja nije moj fazon, ali se sama od sebe stvorila dok sam ležao u nekom polusnu.

 Kada bacite pogled na vaše prve pesme i nastupe i kako danas zvučite, ima li promena?

Čele (bubnjevi) – Mnogo. Poenta jeste da se poboljšavamo u svakom smislu. Ali ideja je uvek ista – da isteramo do kraja što smo zamislili i da uklopimo što bolje. Dolazak duvača u bend i to uključivanje zvuka trube i saksofona je dosta promenilo stvari, dalo je mogućnost da oni čitavu stvar isfiluju i da na kraju zvuči kompletno.

 Šta možemo da očekujemo od glista u narednom periodu?

Novica – Dosta dobre muzike, pre svega live, a na jesen se očekuje novi album sa devet pesama.

 Koliko često i gde možemo da vas čujemo?

Bjeka – Biće svirki u i van Beograda u narednom periodu, kako samostalnih, tako i festivalskih. Prva sledeća svirka bi trebalo da bude sredinom aprila, trenutno nemamo neke konkretne informacije, ali tu je Internet i društvene mreže gde se sve može brzo saznati.

The post Dobra ideja za kvalitetan zvuk appeared first on Portal Mladi.

„Kada sam diplomirao, prva želja mi je bila da završim pripravnički staž, ali sam potom shvatio da bi bilo bolje da uradim nešto pragmatičnije i dinamičnije i zaključio da bi mi više odgovaralo stažiranje u Delegaciji EU u Srbiji,“ kaže Stefan, dvadesetpetogodišnjak iz Smederevske Palanke koji trenutno obavlja staž u političkom odeljenju Delegacije.

Cilj stažiranja je da mladim diplomcima ponudi praktične veštine rada u delegacijama EU kao i one u oblasti spoljne politike i diplomatije.

Srbija je zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a njena delegacija u Srbija je jedna od najvećih na svetu. Misija Delegacije je da na adekvatan način predstavlja EU u Srbiji, da promoviše i štiti vrednosti i interese EU i njenih država članica, te da nadzire i podržava pristupni proces Srbije, između ostalog uspešnim sprovođenjem programa pomoći EU.

„Pre nego što sam počeo da stažiram, nisam znao da je Evropska unija daleko najveći donator u Srbiji, budući da je Srbija od 2001. primila od EU preko tri milijardi evra bespovratne pomoći”, nastavlja Stefan i dodaje da je „neverovatno da većina ljudi u Srbiji to ne zna.”

Od 2009. kada je prvi put objavljen konkurs za stažiranje, u Delegaciji je stažiralo 76 mladih, odnosno sedam do deset stažista u proseku godišnje. Na početku je stažiranje bilo rezervisano samo za političku sekciju, da bi kasnije bila uključena i ostala odeljenja (evropske integracije, saradnja, finansije i ugovori, te informisanje, komunikacije i mediji).

Staž traje do šest meseci i, uprkos tome što većina ljudi ne zna za mogućnost stažiranja, može biti prilika za početak karijere u međunarodnim organizacijama. Za mlade u Srbiji, ovo je dobra prilika da rade u dinamičnom, stimulativnom i nadasve interkulturalnom okruženju.

„Kada prijateljima kažem da obavljam staž u Delegaciji, po njhovim reakcijama osetim kao da uživam posebnu privilegiju”, kaže Maja koja je odlučila da konkuriše u Delegaciji nakon završenih master studija iz evropskih integracija. „Ovo je najbolja kombinacija mojih akademskih studija i znanja jezika. Kada završim staž, sigurno ću pokušati da nađem posao u nekoj međunarodnoj organizaciji”, dodaje Maja.

„Voleo bih da radim u međunarodnim organizacijama i sama činjenica da imam preporuku šefa odeljenja u kom sam stažirao je najbolja referenca za svaku buduću prijavu za posao”, kaže Đorđe, nekadašnji stažista u političkom odeljenju.

Konkurs za prijavu za stažiranje dostupan je ovde.

Mnogi nekadašnji stažisti su našli posao u nevladinim organizacijama baš kao i Đorđe koji sada radi kao koordinator politika i javnog zagovaranja u Krovnoj organizaciji mladih Srbije (KOMS), najvećem predstavničkom telu mladih u Srbiji koje realizuje veliki broj projekata na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Mnogi stažisti, međutim, ostaju u sferi evropskih poslova, poput Suzane koja je nakon završenog staža radila u jednoj nevladinoj organizaciji, a sada je dobila ponudu za privremeno zaposlenje u Delegaciji.  

Đorđe i Suzana se slažu da je jedna od najboljih odlika rada u ovakvom okruženju način na koji se postupa sa mladima: „Ovde sam naučila da moje mišljenje ima težinu kao i mišljenje drugih koji su u mom rangu. U stvari, uprkos činjenici da u Delegaciji postoji izvesna hijerarhija, mi je ni ne primećujemo i svi smo jednaki.”

Poruka koju mladi stažisti žele da podele sa svojim vršnjacima koji su skeptični u pogledu EU je jednostavna: upoznajte EU i ovladajte veštinama koje će vaš rad i život učiniti zanimljivijima.

The post Stažiranje u Delegaciji EU: odskočna daska za dalju karijeru appeared first on Portal Mladi.

Da li možeš da mi kažeš nešto više o sebi? Čime se trenutno baviš?

Počeo sam da vodim dva predmeta na Odseku za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije, “Interaktivni dizajn” i “Programiranje za umetnike i dizajnere”. Radim i kao stručni saradnik na Dizajn seminaru u Petnici. Kad se ne bavim edukativnim radom, istražujem nove načine pripovedanja, pravim animirane filmove ili dizajniram interaktivne vizuelizacije podataka. Dakle, medijska produkcija, edukacija, istraživanje izražajnih mogućnosti novih medija.

Premda sam se školovao kao inženjer, mene tehnologija ne zanima kao alat, ne zanima me njen utilitarni aspekt. Tehnologija me zanima kao novi jezik, kao sredstvo izražavanja, komunikacije i manipulacije. To se, primera radi, odnosi i na emotikone i animirane stikere. Današnja poezija piše se jezikom emotikona.

Zašto bi ljudi trebalo da pročitaju “Bantustan”?

Nije na meni da kažem da li bi trebalo da pročitaju našu knjigu, ali ako vole istraživanja i putovanja, ako su skloni eksperimentalnoj književnosti, ako ih privlači Afrika, ako se interesuju za kartografiju i strip i ako se pritom ne plaše da zavire u čudnije strane globusa, mislim da im naša knjiga, ako joj daju šansu, može biti uzbudljiva. U osnovi, „Bantustan“ je priča o našem tromesečnom putovanju kroz Afriku, od Srbije do Namibije, međutim, između putopisnih redova skriveni su drugi slojevi, poput istraživanja identiteta i granica ili pak autobiografskog poigravanja.

Možeš li da izdvojiš najinteresantniji i najgori/najbezvezniji komentar na knjigu?

Najdosadniji komentari su kratke i bezlične pohvale. Meni su interesantni negativni a promišljeni komentari, jer iz njih mogu najviše da naučim. Na primer, prijatelj mi je rekao da je „Bantustan” isuviše knjiga o nama a premalo o Africi. Verovatno je u pravu. Kad čovek piše prvu knjigu, želi da u nju stavi sve što je dotad proživeo. A kad bih se ponovo odvažio da napišem knjigu, verovatno bih se odlučio za dokumentarniji pristup, ne bih se plašio da će istorijski, geografski i ostali podaci i činjenice biti dosadne čitaocima. Bila bi to neka vrsta data-literature, hibrid između priče i enciklopedije. I uopšte, mislim da bih se više igrao a manje brinuo hoće li knjiga ikome biti zanimljiva. Međutim, trenutno ne razmišljam o tome. Možda nikad neću objaviti drugu knjigu. Po mom uverenju, takve stvari treba da nastanu iz duboke potrebe. Ne valja kada se od toga pravi karijera.

Kako je na tebe uticalo to putovanje?

Nateralo me je da se zapitam u kakvom svetu živim, da počnem da istražujem razne teme, od antropologije do sufizma, od globalizacije do odnosa crteža i pisma. Vratilo mi je radoznalost iz detinjstva, bez koje se ništa ne može praviti, dok me je istovremeno opomenulo da živim u jednom čudnom i strašnom svetu, koga nisam bio svestan dok sam živeo u svojoj maloj studentskoj kapsuli. Rečju, razbilo me je i nateralo da se iznova sastavim, komadić po komadić.

Šta si naučio u toku svog angažmana za Klub putnika? (i nešto više o Klubu, za one koji ne znaju)

Naučio sam da putovanja mogu biti kao nekad rokenrol – sredstvo oneobičavanja, pomoću kojeg se razne teme mogu napraviti zanimljivim za širu publiku. Primera radi, ko bi čitao Levi-Strosa u kontekstu antropologije, Tasića u kontekstu književne esejistike ili Džumhura u kontekstu biograskih zapisa? Par zaljubljenika ili studenti kojima je to zadatak. Međutim, kada se ovi tekstovi predstave u kontekstu putovanja, oni postaju avantura, pustolovina, i mnogo se više ljudi za njih zainteresuje. To je moć sajta i časopisa koji se bave samostalnim putovanjima.

Pa ipak, čovek pre ili kasnije shvati da su ljudi svugde na svetu – ljudi. Mislim da bismo jednako zanimljive, čudne, zadivljujuće ili bizarne priče, koje smo ispričali u “Bantustanu”, mogli da čujemo putujući kroz Srbiju. Nije potrebno otići daleko. Potrebno je negovati kulturu oslušikivanja, negovati senzore. Eto to sam radio u Klubu putnika: na prvi pogled, pričao sam o putovanjima, a zapravo sam pričao o negovanju senzora.

Reci mi nešto o Putničkoj kući (+možda neku zanimljivu anegdotu)?

Putničkom kućom bavile su se kolege iz Kluba, ne ja. Verovatno sam od svih nas najmanje bio uključen u taj projekat. Klub se vodio idejom da putovanja približi svima, bez obzira na materijalni status, pa je pokrenuo projekat da članovi Kluba sami isfinansiraju stan u nekom gradu, koji će tokom letnjih meseci biti otvoren i besplatan za sve putnike iz Srbije, regiona i sveta. Neki od tih gradova bili su, recimo, Istanbul, Atina, Granada i Tbilisi.

Meni je, pak, zanimljivo bilo da razmišljam o tome kako se jedan takav stan može iskorisiti za nešto fokusiranije. Tako smo u Istanbulu organizovali radionicu kreativne kartografije. Polaznici su crtali mape određenog dela grada. Na kraju smo dobili subjektivnu mapu Istanbula, sasvim ličnu, nepreciznu, više priču nego mapu. Bilo je to istraživanje kako se jezik kartografije može iskoristiti subverzivno, ne da se objektivno predstavi svet nego da se ispriča nešto malo i lično.

Koji su ti najupečatljiviji utisci iz Afrike?

Teško je to sažeti. Valjda smo zato i napisali knjigu, zato što je utisaka bilo puno, godinama smo se vraćali na njih i pokušavali da ih pretvorimo u priču. Neke stvari, pak, ne mogu se ispričati. Recimo, pustinja. Mislim na pravu, duboku pustinju, ne na obod pustinje, na ono što turisti vide kad odu na letovanju u Egipat ili Tunis pa ih agencija odvede na jednodnevnu ekskurziju među dine i kamile. Kada prvi put zađeš duboko u pustinju, tebe obuzme nešto veliko i drevno, nešto što je stajalo u tebi odavno i čekalo. Kao da osećaš zakrivljenost Zemlje, horizont, osećaš da je Zemlja okrugla mrva koja se okreće oko Sunca. Svako ljudsko delo ikada stvoreno odande deluje kao čudo. Zar je moguće da su ljudi ikada išta napravili? Ali eto, već sam zašao u patos, u rđavo pripovedanje. O pustinji se teško piše.

Gde si još putovao (pored Afrike) i koje ti je najomiljenije sećanje sa putovanja?

Izdvojio bih putovanje Transsibirskom železnicom, od Moskve do Mongolije i nazad. Često se setim tih dana u vozu. I to je teško opisati: ritam pruge, beskrajne šume breza, čaj, samovar i zalazak Sunca neobično dugačak ili kratak u zavisnosti od toga da li se krećeš ka istoku ili ka zapadu. Svakome bih to preporučio. Nije skupo: od Moskve do Bajkalskog jezera, četiri dana u vozu, koštalo nas je 90 evra. Danas je verovatno skuplje, ali ne drastično.

Da li imaš u planu slično putovanje i da li bi opet napisao knjigu o tome?

Nemam i ne znam. Možda. Kao što rekoh, takve stvari treba da nastanu iz potrebe. Trenutno sam posvećen edukaciji i otkrivanju novih svetova u svom najbližem okruženju. Nakon što sam video i prvi i treći svet, meni je, moram priznati, sasvim okej da živim u Pančevu. Ali ko zna. Život čine talasi: bežanje iz buke sveta i vraćanje u nju.

Objasni nam značaj putovanja iz svoje perspektive.

Kao što rekoh, negovanje čula. Putovati se može i kroz svoju ulicu. Kada šetam Sinđelićevom, uvek se trudim da pronađem detalj koji pre toga nisam video, da otvorim čula za nove doživljaje. Bio sam u većini gradova u Srbiji, pa opet ima onih u kojima nikad nisam bio: u Majdanpeku, recimo, u Novom Pazaru, Apatinu, Trgovištu, Bosilegradu. Voleo bih da odem tamo. Trenutno mi je zanimljivo da razmišljam o kratkim jednostavnim izletima.

The post Uroš Krčadinac – reč, dve o kulturi putovanja appeared first on Portal Mladi.