Priča počinje početkom XX veka u Sarajevu i prati sudbinu porodice Salom, sefardskih Jevreja, kroz istorijske događaje koji su obeležili prvu polovinu XX veka. Estera i Leon imaju sedmoro dece, pet ćerki – Buku, Ninu, Klaru, Blanki i Riki i dva sina – Elijasa, zvanog Atleta, i Isaka. Dva muška lika su manje zastupljena u romanu, dok se ženskim likovima ostavlja prostora da dosegnu pun opseg snažnog pečata koji ostavljaju na čitaoca. One su snažne, odlučne i rešene da po svaku cenu slede svoju sudbinu, ne prezajući da prekrše društvena pravila i stege toga vremena. One same krče svoj put kroz život, ne obazirući se na ogovaranja čaršije.

Buka je zaljubljenik u knjige, ostavlja pisana svedočanstva, iako je za ženu njenog vremena to bilo krajnje neobično. Ninu se udaje za pravoslavnog Srbina, time rušeći tu nevidljivu religijsku barijeru, koja razdvaja sve i svako se svoga drži. Klara se pak udaje za Dalmatinca, koji će je varati i zadavati joj nedaće, ali ona ipak uspeva da se sa svime izbori i sama odgaja svoje dvoje dece i izvodi ih na pravi put. Blanki se pak odlučuje da živi nevenčana sa Markom, na opšte zgražavanje sarajevske čaršije, dok Rik postaje primabalerina Narodnog pozorišta, što je u to vreme bilo gotovo ravno prostituciji.

Prateći njihovu priču nailazimo na uspone i padove koji gotovo da se dešavaju uporedo sa političkom pozadinom koja ih prati. Uzlazna putanja može se najbolje uočiti između dva rata na Markovom primeru: on s vremenom postaje vlasnik dnevnog lista, nekoliko bioskopa i trgovinskog lanca, a potom, s dolaskom Drugog svetskog rata doživljava potpuni krah: Ustaše mu sve to oduzimaju. Ipak, on se ne predaje, već nastavlja da se bori. Možda najupečatljiviji trenutak predstavlja Rikičin pad na sceni, kad je slomila kuk, ali je ipak odigrala predstavu do kraja, koji kao da nagoveštava nastupajuća loša vremena.

Drugi deo nastavlja da prati živote odraslih potomaka porodice Salom, a u prvom planu je odrastanje Vere Korać, zvane Inda, Markove i Blankine kćeri. Ona odrasta u uslovima siromaštva, time naglašavajući sve ono loše što je nova vlast donela. Njenom ocu je sve uzeto, osuđen je za zločine protiv srpske nacionalne časti, dok paradoksno, on veoma ceni svoju čast i drži je jednom od najvećih vrlina svakog čoveka. S njom u kontrastu su njene dve najbolje drugarice koje uživaju u svim blagodetima novog vremena. Pored njih, javlja se širok dijapazon likova, koji upotpunjuje priču i ističe veštinu Gordane Kuić da stvori likove od krvi i mesa, sa kojima se čitalac može poistovetiti. Indina sudbina u mnogo čemu može se porediti sa sudbinom njene tetke Riki – obe su volele, bile izdane od strane voljene osobe, ožalile ih, ali čini se ne i prežalile, iako se u Indinom slučaju to tek da naslutiti.

Trilogiju zatvara „Smiraj dana na Balkanu“, poetičnog naslova, koji naglašava kraj mnogo čega: trilogije, jedne države, jedne ljubavi, jednog života. U trećem delu pratimo život sada već odrasle Inde; ona je organizator seminara za nastavnike engleskog jezika u celoj Jugoslaviji, koja je razdorena unutrašnjim sukobima i na ivici je građanskog rata. Poslednji deo pruža satisfakciju svakom čitaocu koji voli delo Gordane Kuić i koji je pratio sudbinu likova otpočetka, a pored starih, javlja se i širok dijapazon novih likova.

Pomalo andrićevski Gordana Kuić pristupa motivima iz naslova: mirisu kiše, cvatu lipe i smiraju dana. Oni su tu da spoje, da naglase neminovnost i stabilnost, nasuprot događajima koji se nižu oko njih. Oni u prvom planu prate događaje vezane za malog, običnog čoveka, ali su jako dobro potkovane istorijskim događajima koji pružaju pozadinu i daju dubinu celom romanu. Ove knjige se mogu čitati i zajedno, i odvojeno. One, svaka za sebe, postoje i dišu, dok zajedno čine celinu, razglednicu jednog vremena.

The post Trilogija Gordane Kuić o Balkanu – razglednica jednog vremena appeared first on Portal Mladi.

Iako je po mišljenju mnogih ovogodišnja „Gitarijada“ nije opravdala očekivanja, meni je bila odlična i mislim da je održala dugogodišnju tradiciju.

Prvo, kao što je to primetio i ovogodišnji rokonačelnik Moša zvani „Zlatni prsti“, pala je kiša. Svi znaju da „Gitarijada“ bez kiše ne ide. Bar malo. Zatim, činilo se sasvim ispravnim da „Zlatni prsti“ koji su osnovali ovu manifestaciju, koja će kasnije prerasti u instituciju, otvore revijalni deo programa. Kao odgovor na negodovanja mnogih, Moša nam je rekao: „Da nije bilo ovogodišnje „Gitarijade“, a bilo je malo problema, ja bih skupio dva, tri benda, došli bismo ovde na Kraljevicu, stavili zvučnike i svirali – i ja bih rekao ‘Gitarijada je održana.'“

Koliko god da volim ovu manifestaciju i da sam uz nju odrastala, kao i uz ovu vrstu muzike, priznajem, nisam poznavala sve ovogodišnje bendove, niti njihov rad. Kada je na scenu stupila „Teška industrija“ bila sam vrlo prijatno iznenađena načinom na koji su oni „pokvarili“, kako su se sami izrazili, sve one pesme koje svi dobro znamo i volimo da pevušimo, poput „U meni jesen je“, „Bolje biti pijan nego star“, „Bitanga i princeza“…

I iako se čini da je napolju minus, a kiša koja nas je osvežila je doprinela hladnoći koja ulazi u kosti i od koje trnu zubi, žurka na stadionu ne jenjava. Uz žestoke zvuke pesama „Ritma nereda“ i dobro poznate hitove „Van Gogha“ potrala je do ranih jutarnjih časova.

Druge večeri nastupali su „Bjesovi“, koji su na ovoj manifestaciji pobedili 1993. Te godine moji roditelji su se upoznali. Zapitala sam se da li su ih zajedno slušali. Ova sentimentalna nit se nastavila na sledećem koncertu. „Eyesburnu“ je ovo bio oproštajni koncert, pa su nastupili u prvoj postavi na oduševljenje fanova. Dok čekamo koncert „Riblje čorbe“, koja je sada već sastavni deo „Gitarijade“, saznajemo ko su finalisti: „Hadži prodane duše“ (Užice), „Brat“ (Užice), „LSD“ (Banja Luka), „Dark sky“ (Kosovska Mitrovica), „Klot“ (Beograd) i „Nu ance“ (Sofija). Smeškam se i likujem u sebi jer su moji favoriti u finalu.

Poslednje veče otvara finalni okršaj demo bendova. To je to, drugari, šta ste uradili, uradili ste. Ostaje samo da čekamo odluku žirija i vrisak publike. A onda na scenu stupa „Uriah Heep“. Kako je šarmantni voditelj rekao: „Mnogi od vas su bili mladi kad su se oni pojavili i slušali ih sa oduševljenjem. Mnogi od vas koji ih danas slušate nisu ni bili rođeni kad su se oni pojavili.“ I, zaista, slušam ih ja sa svojim društvom, a par metara dalje stoje moji roditelji. Gledam u nas mlade, zelene, na kojima život nije ostavio traga i njih, malo starije od nas, ali još uvek mlade duhom. I shvatam: ovo je suština „Gitarijade“.

Dok žiri veća ko je najbolji zabavljaju nas „Love Hunters“. A onda dolazi i taj trenutak. Stiskam zube i sa drugarima čekam presudu. Pobednici su „Hadži prodane duše“, jer, kako su sami rekli, prodali su dušu đavolu, a po odluci publike najbolji je banjalučki „LSD“. Potom na scenu izlaze volonteri, neizostavni deo svake „Gitarijade“, koji pomažu u njenoj realizaciji. Znam da je negde s njima i moja sestra, ali je ne vidim. Mislim, bukvalno je ne vidim, jer nemam naočare. Kada su oni sišli i seka mi se pridružila, na scenu je izašao „Kerber“. Zamolila sam Galeta da se slika sa mnom posle koncerta i, pokazujući na dečka, rekla: „Samo da znate, bili ste mu mnogo dobar izgovor da me muva“, na šta se Gale nasmešio i rekao: „Zato smo tu.“ Potvrda ove tvrdnje može se videti u prosidbi koja se dogodila tokom koncerta. Ivana je rekla „da“ Aci.

Da, možda ovogodišnja „Gitarijada“ nije ispunila sva očekivanja. Ali je u mnogome bila podsednik. Fensi festivali su super. I, da, niko ne bi negodovao zbog dolaska nekog velikog domaćeg ili stranog benda. (Osim možda ljudi koji žive direktno ispod Kraljevice.) Ali to nije neophodno. Sve što je potrebno je malo dobrog roka, malo piva i osobe koje u tome uživaju jednako kao i vi. Bilo da je to društvo od njih desetoro, najbolja drugarica koju zovete telefonom u pola jedan jer ide pesma koja je skroz u njenom fazonu ili voljena osoba da vas stegne oko struka kada krene „vaša“ pesma.

The post Jubilarna 50. Gitarijada appeared first on Portal Mladi.

Goran Mićić pobednik je Večeri otvorenog mikrofona, koja se održala u okviru ovogodišnjeg Stand Up Festa u organizaciji Standup.rs. Tim povodom smo popričali sa njim o tome kako se bori sa tremom, zašto ga okolina podržava, da li je za komičara važno da ima devojku i kakvi su njegovi dalji planovi.

Kada su se utisci malo slegli, kakav je osećaj pobediti na Večeri otvorenog mikrofona?

Ovo je samo jedan korak dalje, pobeda mnogo znači, pogotovo u ovakvoj organizaciji u sklopu Stand Up Festa, motiviše me za nešto više, daje neku novu snagu.

Bez smisla je popuniti prijavu za takmičenje, a nemati nameru da pobediš. Zbog toga ne mogu da kažem da se nisam nadao. Dok sam čekao svoj red, pažljivo sam posmatrao nastupe prethodnih takmičara, bili su odlični, iako je nekolicina prvi put bila u dodiru sa brojnom publikom. To je osećaj koji ne možete doživeti ispred ogledala, ili par prijatelja. Komičari sa svakog nastupa izađu kao pobednici, samo ako na pravi način osvoje publiku, e sad bila to fora ili šarm, to je do komičara. Neko ima bolje fore od najboljeg, ali samo ne zna da iznese to na pravi način. Pošto mi ovo nije prvi nastup i prvo takmičenje, poredio sam takmičare koji su tu prvi put sa mojim iskustvom, bilo je dosta dobrih, konkurencija je bila dobra. Ponosan sam na sebe, osećaj je sjajan.

Kako si se osećao nastupajući i da li si imao tremu?

Naravno da jesam, trema uvek postoji, pogotovo ako te posmatraju profesionalci. Kao što sam rekao, nisam prvi put nastupao, pa sam istu mogao i da kontrolišem. Samo je bitno da budeš što prirodniji, i da se publici dopadneš takav kakav jesi.

Dakle, jesam imao sam tremu, trema svakako nije nesto sa čime ne možeš da se izboriš.

Kako se boriš sa tremom?

Ja sam to rešio sa par “Pelinkovca”. Ako vlast donese odluku o zabrani alkohola na stand up nastupimama, kao što i jeste na sportskim dešavanjima, ozbiljno ću se pozabaviti pitanjem “Kakvo nam je stanje u zemlji?” (Smeh.)

Najveća trema se stvara pred sam izlazak, nisam se sa njom mnogo puta borio da bih mnogo pričao o tome. Aplauz i podrška publike je glavni lek protiv treme, on jača komičara, daje mu ideju da svoju sledeću foru objasni lepše i ispriča smešnije, a možda dođe i do improvizacije; obožavam improvizaciju.

Ja pokušam da još u startu popričam sa publikom, da ih uvedem u priču, da i oni budu sastavni deo toga, te prve fore, što više njih upletem u to, to će više njih pažljivije slušati o čemu se radi, a ako saslušaju do kraja, smeha će biti sigurno, inače ta fora koja je unapred pripremljena i testirana ne bi bila tu gde jeste.

Kakvi su utisci okoline?

Ja na to ne gledam kao na nešto spektakularno, niti se trudim da to tako predstavim. Ko me poznaje i ko prati ono što radim pored svih obaveza, zna da radim to zato što mi se sviđa, a ne zbog toga da bih očekivao neke neverovatne utiske i simatije. Volim da se družim, imam dosta prijatelja i poznanika zbog posla koji radim, tako da je dosta njih upućeno u sve to i uglavnom me podržavaju, a to puno znači. Do sada niko od njih nije imao priliku da me gleda, pa me valjda zbog toga i podržavaju. (Smeh.) Šalim se.

Da li si oduvek znao da želiš da se baviš stand up-om?

Nisam, sebe sam zamišljao kao glumca, glumu i dalje volim, možda mi se nekada i za nju ukaže prilika – ko zna, ništa nije nemoguće.

Kako si došao na ideju da se prijaviš?

Odgledao sam pre šest godina emisiju u kojoj su, meni tada prvi put, predstavili stand up komičare. Bilo mi je zanimljivo, kasnije sam to odgledao bezbroj puta i svidela mi se ta ideja, stao sam ispred ogledala i imitirao ono što sam odgledao. Naučio sam napamet i prepričavao društvu. Kada odgledate brda nastupa domaćih i stranih komičara onda dobijete tu snagu da nešto sami napišete. Došao sam na ideju da napišem svoj tekst onog trenutka kada sam uvideo da mi je inspiracija sve veća i veća. To je bila želja jedne meni tad drage osobe, hteo sam da to ispunim. Kontaktirao sam komičare sa naših prostora, postavio pitanja i time pokazao prvo interesovanje, iskreno nisam se nadao da ću dobiti odgovor, ali jesam. Jako su raspoloženi da posavetuju i usmere onog ko se interesuje, nadam se da razumete težinu tih poruka koje sam dobio kao odgovore, tada su to bili moji idoli, težim ka tome da postanemo kolege, očekuje me puno vrednog rada i truda. Svako ko misli da ima smisla za tako nešto može da se prijavi i da se informiše putem sajta organizacije Standup.rs i dobije šansu da postane stand up komičar.

Gde pronalaziš inspiraciju?

Svaki komičar prati koliko-toliko sva dešavanja u svetu i u regionu, nikad ne znaš iz čega može da se napravi dobar fazon, ja toliko i ne pratim dešavanja, ali se za početak vezujem za to da se predstavim publici, odakle sam, na što smešniji način, kako bih im ostao u što pozitivnijem sećanju. Uglavnom su to teme o muško-ženskim odnosima, čini se da je to već obrađen materijal, ali uvek se javljaju nove situacije i različiti konflikti koji se vode u ovom večnom ratu. Za komičara je dobro imati devojku, ako ništa drugo, služi kao inspiracija. (Smeh.)

Kakvi su tvoji dalji planovi?

Ne znam, svašta može da se dogodi. Uglavnom sada nastojim na tome da radim i izgradim sebi karijeru, obezbedim posao, osnujem porodicu, sve ostalo je bez smisla. Nisam upisao fakultet, pogrešio sam, zaposlio sam se odmah nakon srednje škole. Ne kažem da se ne treba školovati, ali svako pronađe svoj put, ne kajem se.

Šta bi poručio mladima?

Nisam ja toliko ni ostario da bi mladi moju poruku shvatili za ozbiljno, ali ako bih im nešto poručio, to bi bilo da nikada ne odustaju, koliko god bilo teško, jer od teškog postoji teže, a iza požrtvovanog rada uvek stoji uspeh.

The post Goran Mićić – Mlada nada srpskog stand up-a appeared first on Portal Mladi.

U prepunom klubu „Ben Akiba“, na događaju „Veče otvorenog mikrofona“ nastupilo je deset takmičara, koji su imali po pet minuta da pokažu svoje umeće, dok je program vodila Jelena Radanović. Prema odluci publike treće mesto pripalo je Jagodi Jovanović, drugo Dušanu Majstoroviću, poznatijem kao Bob BG, a prvo mesto osvojio je „dečko iz Vrnjačke banje“, Goran Mićić.

Pored njih, u takmičenju su učestvovali Marijo Vrećo, Darko Milošević, Čedomir Vrlješ, Darko Dacović, Sanja Ilić, Jovan Krstić i Luka Spasovski.

Na pitanje šta će dobiti pobednici, organizatori su odgovorili: „Pobednici dobijaju priliku za radionice i napredak, ali što je najvažnije priliku da ih vide ljudi koji se ozbiljno bave poslom produkcije stand up komedije, što im može promeniti mnogo toga u životu.

Iz organizacije kažu da se ne može reći da su nezadovoljni ishodom ove Večeri otvorenog mikrofona, ali da će se tek u budućnosti videti da li iko ko je nastupio te večeri stvarno može da radi ovaj posao.

S obzirom da je ovo već šesti po redu Festival stand up komedije i deseto po redu Veče otvorenog mikrofona, pitali smo ih i koliko se ono razlikuje u odnosu na prvo, na šta su nam odgovorili: „Prvi Open mic je bio veliko iznenađenje za nas, jer nismo imali odnos prema takvoj vrsti događaja, pa smo očekivali manje interesovanje publike, ali i više potencijalnih komičara na stejdžu. Sada znamo da je jako teško postati dobar komičar, da je predani rad u pitanju i da je Open mic samo početak, pa ne očekujemo mnogo i srećni smo ako dobijemo novog kolegu.“

Ono što je izvesno jeste da su takmičari pokazali zavidan potencijal na bini, a samo vreme će pokazati ko je od njih zaista dorastao izazovu.

The post Veče otvorenog mikrofona u „Ben Akibi“ appeared first on Portal Mladi.

Zapravo, nema čak ni ocena. Ili si položio, ili si pao. To ti je što ti je.

Nemaš čak ni vreme da se spremiš. Ili imaš sve vreme ovoga sveta da se spremiš, zavisi kako na to gledaš. Problem je samo što te ti životni ispiti uvek uhvate nespremnog. I kako se uopšte spremiti za životne ispite?

U prošlom ispitnom roku, nisam izašla na jedan ispit želeći bolje da ga spremim. Ali kako da se spremim za ono što me čeka? Za život?

Koliko li se puta desilo da izađem na ispit nespremna? Koliko li smo puta svi mi bili na ispitu, a da nismo toga ni svesni? Mi kao društvo. Ili svako od nas kao pojedinac. Koliko li smo puta imali više sreće nego pameti, pa položili? Možda i na kvarno. Koliko li smo puta varali? Varali, pa prevarili život. Provukli se tek za dlaku. Ili smo samo zavarali sebe. Život uvek čuči u nekom uglu i čeka da te stigne. Tako je oduvek bilo.

Koliko puta se desilo da prisustvujete nečemu što znate da je pogrešno, a samo ste oćutali? Ili ste okrenuli glavu na drugu stranu? Koliko puta smo svi mi oćutali, a znali smo da je pogrešno? Koliko smo puta videli nepravdu, nekoga kome treba pomoć i nismo želeli da se mešamo jer „to nije naš problem“?

Fino zvuči, zar ne? Nije to moj problem, neću da se mešam. Oprao sam ruke od toga i savest mi je čista. Verovatno se mnoge loše stvari ne bi dogodile da su ljudi samo gledali svoja posla. Ali, koliko se loših stvari dogodilo upravo zbog toga što ljudi jesu gledali svoja posla i nisu učini ništa?

Koliko smo samo puta pali na tim životnim ispitima, a nismo se ni obazreli? Jer tu ne postoji profesor koji će ti to saopštiti. Ne postoji lista studenata koji su položili. Niko to nigde ne ističe. Ne možeš u indeks da upišeš ocenu i odeš da se pohvališ baki i deki. Možda i dobiješ neki dinar za izlazak.

Upišeš ocenu u svoju dušu u vidu iskustva koje te podseća. Ili šta treba, ili šta ne treba da uradiš. I ideš dalje. Do sledećeg ispita. Nikad potpuno istog. Nikad u potpunosti spreman. Ako ti se ukaže prilika, probaš da popraviš. Ne ocenu, već sebe. Sebe jedino i možeš da popraviš u životu. A ako popraviš sebe, ponekad usput popraviš i ono što si zabrljao. Ili sa sobom popraviš i druge.

The post Survivor: Ispitni rok appeared first on Portal Mladi.

Predstava oslikava period srednje škole, kada se većina maldih još uvek traži i dozvoljava (više nego što je preporučljivo) okolini da je oblikuje. Tako jedne subote, na kaznenoj nastavi, šest potpuno različitih likova, podleglih šablonima društva, na šta nam se ukazuje od samog početka predstave, jer ih publika upoznaje upravo po tim šablonskim nadimcima – Delinkvent (Bogdan Spirić), Razmažena (Teodora Janković), Fudbaler (Miloš Šarić), Štreber (Ivan Potpara), Padavičarka (Anđela Radojević), Disciplinovana (Aleksandra Janićijević), otkriće da imaju mnogo više zajedničkog nego što se to na prvi pogled primećuje.

Osim ovog dominantnog problema etiketiranja, koje je u današnjem društvu jako izraženo, a naročito njemu podležu mladi u tim osetljivim godinama odrastanja, predstava se bavi i pitanjem slobode – slobode da se odraste na sopstveni način. Uvodeći kroz flešbekove pozadinsku priču svakog od likova, mi saznajemo da većinu njih roditelji ili guše, ili maltretiraju, ili zanemaruju.

Pročitajte kako je bilo četvrte večeri BAP festivala

Da bi sve teklo po planu, što retko u životu biva, tu je i neizostavna direktorka koja „sve vidi i sve čuje“, koju tumači Adriana Joksimović. Kao začin celoj predstavi provlači se i lik tetkice (Marija Teljović), koja svojom dozom humora koji unosi predstavu čini bar malo podnošljivijom.

The post BAP: Kaznena subota appeared first on Portal Mladi.

Na sastanku lokalne mesne zajednice odlučeno je da će se na scenu zadružnog doma postaviti ni više ni manje nego Šekspirov „Hamlet“. I dok pratimo meštane kako na scenu postavljaju „Hamleta“, paralelno se odvija prava hamletovska dilema ovog vremena. Kao i Hamlet, Joca (Nenad Simeunović) na kraju biva izdan od strane svoje Ofelije – Anđe (Jelena Radojčić). Ideali su srušeni, intelektualana elita, koju ovde predstavlja lik Uče (Miodrag Srećković), da bi preživela (ili nam se bar takav utisak odaje), ostaje nema i ne želi da se hvata u koštac sa gorućim problemima društva. 

Predstava se završava kolom koje igraju meštani (simbolika je jasna: na kraju se uvek vraćamo u to kolo iz koga ne možemo izaći) kao i Učinim krikom: „Svetla, dajte nam svetla!“. Treba napomenuti i da Goran Ilić u ulozi Bukare, koji je pandan Šekspirovom Klaudiju, na zaista fantastičan i genijalan način oslikava pravog političara i njegov uskogrudi način razmišljanja. U ulozi Mare krčmarice javlja se Slavica Stanković, koja je pandan Gertrudi, dok je Mačka tumačio Milan Božić. Anđinog oca igra Sava Mladenović, koji bi se na momente možda pobunio ali ni njegova savest nije najčisitija te biva primoran da se priključi opštem načinu (ne)razmišljanja.

Pročitaje kako je bilo druge večeri BAP festivala

„Hamlet“ se igra ne predlog seoske lude koga tumači Aleksandar Veličković. U ulozi ostalih meštana su Nikolina Pavlović, Miroslav Bogdanović, Aleksandar Kič, Teodora Petrović, Nevena Planinčić, Gradimir Đorđević, Vlada Batinić, Nenad Stević. Reditelj Radomir Planinčić rekao je da je imao dilemu da ovaj tekst Ive Brešana igra ikavici ili ekavici i da ni sada nije siguran da li je možda tekst ipak trebalo igrati na ikavici. Dodao je da nam je jezik zajednički a ovom i onom vremenu je zajedničko to što je Bukara uvek bilo i uvek će ih biti, što samo svedoči o aktulenosti Brešanovog komada.

The post BAP: Gde je danas Mrduša Donja? appeared first on Portal Mladi.

Začuđena, prekidam svoje opširno izlaganje, malo podižem glavu sa njegovih grudi i, dok on nastavlja da se igra mojim uvojcima, zbunjeno pitam: – Šta?

– Pa ljubav. Kako meriš ljubav?

* * *

Merim je jednim pogledom, onim nekim posebnim pogledom, koji ti kaže sve. Merim je osmehom, za koji ti kažeš da predstavlja sreću, a ja mislim da sam samo blesava i zaljubljena. Merim je po tome koliko puta krećeš da mi spremiš „Ferveks“ kada sam prehlađena, iako nikada ne brojim. Merim je po tome što si jedina osoba kojoj dozvoljavam da se igra mojom kosom, a da se ne nakostrešim. Merim je i zagrljajima. Iako inače ne volim da se grlim, sa tobom mi to ne smeta. Merim je dodirima, isprepletanim prstima i golicanjima. Merim je i jednim stiskom tvojih ruku oko mog struka, koji mi kaže koliko sam tvoja.

Merim je večerom i osećanjima koja se ogledaju u jednom mom pogledu, koji si pročitao. I kokicama sa puterom uz filmove. Kao i filmskim večerima u tvom zagrljaju. I maratonskim gledanjima „Kako sam upoznao vašu majku“. Sastancima i rastancima. Jednom klupicom pored reke i savršenim popodnevom. Poklonima koji ne koštaju mnogo, ali mnogo vrede. I hintovima koji više odmažu nego što pomažu. I mojim nadugačkim pokušajima da pogodim šta je poklon, neretko praćenim uspesima.

Merim je jednim jednostavnim „Nedostaješ (mi)“. Jednim mojim „Ako odem, sada imam gde da se vratim“ i jednim tvojim „Ili imaš sa kim da odeš“. Merim je svakim tvojim pitanjem koje se tiče budućnosti, a želiš da znaš šta ja mislim. Poput onog o kolima ili Kanadi. Merim je onim „Vodim te svuda sa sobom“, iako ne brojim koliko si mi to puta rekao. Merim je i (u)spa(vlji)vanjima u udubljenu tvog ramena, iako ni njih ne brojim. Merim je još i mojom rečenicom „Ja ne mogu da te krivim zato što nešto misliš i osećaš, čak i ako mi se to ne dopada“. Po tome što kada ja nisam ok i ti nisi ok, mi nismo ok. Ili drugačijim rečima, što kada mi nismo ok, ni ti, ni ja nismo ok. Što pojedinačni problemi postaju naši i zajedno se trudimo da ih rešimo.

Merim je prvim plesom u tvojoj sobi. Zajedničkim koncertima, iako ih nije bilo mnogo. Spiskom „naših“ pesama, koji postaje sve duži. Time što i dalje idemo na dejtove. Što iznova osvajamo jedno drugo. Merim je i time što ti tegliš stvari, a ja sam lepa. Merim je vremenom koje ti kradem. Merim je zajedničkim korakom, onim od sedam milja. I slušanjem radija. Posebno kada Tanjug javlja „Ja te volim“.

* * *

– Pa ljubav. Kako meriš ljubav?

– Poljupcima? – zbunjeno kažem.

– Ja mislim da se ovo ne da izmeriti. – rekao je i poljubio me.

Fotografije preuzete sa blogova:

In Your World
Bloom

The post SURVIVOR: Kako meriš ljubav? appeared first on Portal Mladi.

Nikada nisam razumela ljude koji ne vole svoj rođendan. Mada, to je njihovo pravo. Meni se čini da ću biti jedna od onih osoba koja uživa u svom rođendanu sa sto dve jednako kao i sa dvadeset dve. Verovatno zato što ne želim da odrastem. Iako će mi uvek nedostajati oni koji ne mogu da budu tu.

Ali ovog puta oni nisu tema. Uhvatila sam sebe pre nekoliko dana kako razmišljam o tome kako je protekla godina. Godinu dana sam starija. Vraćala sam film unazad i pokušavala da se setim gde sam je „potrošila“.

Prvo su mi na pamet pale krupne stvari. Poput faksa, odlazaka kući, druženja sa prijateljima. Potom put u Italiju, na usavršavanje. Divne devojke koje sam tamo upoznala. Prvi dan, izgubljenost u gradskom prevozu i simpatični dekica koji je sa nama čekao bus. Kursevi i divni profesori. Izleti na koje smo išle. Pljusak koji je brže prošao uz zvuke Zlavove gitare. Tipična hebrejska večera, uz puno smeha. More, plaža, Sunce, igra kartama „Lažeš“. Krema kafe. Neopisiva tuga kada smo odlazile i depresija koja traje naredna dva meseca.

Prekid stare i početak nove veze. Stara prijateljstva koja rastu i neka nova koja se rađaju. Ljudi koji su otišli i neki novi koji su došli. Poput jednog Australijanca koji je ovde došao na razmenu. Sastajanja i rastajanja sa meni dragim ljudima. Čak i ako su ponekad virtuelni. Ponekad oni koji ne mogu da budu tu za nas u realnom vremenu i prostoru, mogu to da učine putem Skajpa. Ili Fejsbuka. Moje nedeljno jutro (uglavnom kada sam kod kuće) protekne u razgovoru sa tetkom koja živi preko dva kontinenta, nekoliko mora i jednog okeana. I uvek se setim kako mi je jedne godine rođendan čestitala dva dana kasnije. Obećala je da ove godine neće zaboraviti tačan datum. Tu je i moja draga Urednica, pa sad već bivša. Urednica je nežna duša i razume ćutanja. To što nas deli nekoliko stotina kilometara nije nas sprečilo da se družimo. Čak i u knjiškim krizama.

A onda su počele na pamet da mi padaju i one malo manje stvari. Poput prošlogodišnje proslave rođendana i odlaska u kafanu. Asijine pozitivne energije koja ne može, a da te ne osvoji. Ovogodišnjeg Dana studenata i ludog društva. Litara i litara piva. Kerbera i „Bolje da sam druge ljubio“. Setila sam se i da sam sebe za prošli rođendan častila knjigom. I to onom za razbibrigu. Posle hiljada i hiljada strana stručne literature, konačno sam čitala nešto za svoju dušu. I odmarala mozak. Moja tadašnja cimerka je otišla na faks i vratila se, zatekavši me u istom položaju. Moja seka i ja potrošile smo brdo para na šminku. Ona se u međuvremenu i izveštila u tome.

Setila sam se i svih stranica koje sam ispisala. Stvari koje sam prećutala, a možda nije trebalo. Kao i onih koje sam rekla, a možda ni to nije trebalo. Pisama koja sam napisala. Jednog koje se tek spremam da napišem. Papira na kojima sam rasprostrla svoju dušu i kojima sam ispovedila sve ono što nisam naglas rekla.

Malih zadovoljstava, poput jutarnje kafe. Ili kiše od koje sam jurila da se sakrijem. Kafenisanja sa drugaricama. Smeha koji nadire u talasima i ne zaustavlja se. I ćutanja. Onog ćutanja, koje nije ni ćutanje. Onog ćutanja koje kaže više nego hiljadu reči.

Pokušala sam da se setim šta sam to za ovih godinu dana naučila. I shvatila sam: NIŠTA. Nisam naučila ništa. Ja jesam porasla, ali nisam i odrasla. Na kraju krajeva, kao što sam na početku to i rekla, ja to i ne želim. Ali sam onda shvatila da je moj tekst izgubio smisao. Sve dok mi na pamet nije pala moja sedam i po godina mlađa sestra i nešto što mi je rekla pre par meseci, a što možda savršeno oslikava moju godinu (ne)odrastanja: „Draga, ti imaš samo dvadeset i kusur godina. Ti i ne treba da znaš ili da shvataš sve. Sve će to jednom doći na svoje.“

The post SURVIVOR: Godina (ne)odrastanja appeared first on Portal Mladi.

Šunjala sam se njegovim dvorištem posutim oblacima i skrivala se u magli. Zimi je bilo naročito vešto u pokušajima da me prevari. Ali ja sam bila odveć izvežban kradljivac. Znala sam sa kog drveta da mu skidam koru i u kom gnezdu od dima će se izleći sledeća lasta. S prvim lastama, odlazila sam do reke zaborava koja je vijugala duž staze nade. Staza je bila neprekidna, a borove iglice sveže. Dodirnuti prve zrake Sunca i lebdeti na kiši bilo je kao droga. Nikad dovoljno.

Vreme je volelo da igra žmurke. Tražilo bi me na najneobičnijim mestima. Na leđima konja kako jurim kroz Divlji zapad poput neke kaubojke, u udaljenim prašumama Amazonije, obučenu kao Indijana Džons, u Pustolovom šešitu kako se šćućurena spremam da spavam, na travi kako pletem venčiće ili igram karte. I jedem sladoled. Ponekad bih ga čak i ponudila. Ipak, najčešće me je tražilo ispod tvog ramena. Valjda zato što me je tu uvek pronalazilo. Šćućurenu u tvom zagrljaju, kada mogu da budem mala, gotovo nevidljiva, a da se osetim dovoljno velikom.

Moja krađa bi uglavnom prošla nezapaženo. Umela sam dobro da se krijem. Ali ne uvek. Ponekad bi me vreme pronašlo i zahtevalo nazad ono što mu pripada. U takvim trenucima morala sam biti jako lukava. Vraćala bih mu manje nego što je zaslužilo. Par minuta posle poslednjeg školskog zvona ukradenih za deljenje tajni, krila bih u torbi. I sve one sate za maštanje duboko bih gurnula u džep pantalona. Samo da budem sigurna da ga neće naći. Onda bih otvorenih dlanova vraćala ono što mu dugujem. Ne znam zbog čega, uvek mi je verovalo.

Ponekad je čak bilo i dobar drug. Poklonilo mi deo sebe. Obično kad bih se u kišnim danima sklupčala ispod ćebeta s knjigom u jednoj ruci i šoljom toplog čaja u drugoj. Tada mi je davalo najlepši deo sebe.

Bilo je nepredvidiv saputnik, poput ćudljive žene. Umelo je da bude i izdašno, i škrto, i umiljato, i narogušeno. I nikada nisam znala u kakvom ću ga raspoloženju zateći.

Jednom me je pitalo zašto mu kraduckam sate i minute. Rekla sam jer su sekunde premalo, a dani previše. Rekla sam mu i da sam skromna u tome, a slagala sam. Rekla sam mu i da to radim pomalo jer me zanima dokle mogu da idem, dokle će me pustiti. A slagala sam.

Rekla bih i da je zbog toga što je bezobrazno i neumitno teče. Što bi bila neka polu-istina. Rekla bih još i da je zbog svih nepročitanih knjiga. Zbog neprospavanih noći i nepopijenog vina. Da je zbog svih neispričanih priča. A i ono, i ja znamo da je zbog jedne hladne novembarske večeri. Kada su se naše duše dodirnule.

Fotografije preuzete sa stranica: Prosure Acquisitions 

The post SURVIVOR: Kradljivac vremena appeared first on Portal Mladi.