Kome umetnost pripada?

Na trenutke se čini da je čitav njegov rad u stvari samopromocija jednog ludog egzibicioniste, još jednog klovna neodoljivog južnjačkog šarma ali Oliva je heroj moderne bajke o promenama ,hedonizmu i borbi. Osamdesetih godina prošlog veka promovisao je i ukazao na pokret transavangarde. U časopisu ,,Flash Art’’ 1979. godine objavljuje članak kojim teoretski definiše novi pokret u italijanskoj umetnosti koji je nastao kao reakcija na ekonomsku i političku  krizu, praćenu  krizom duha ,krizom kreativnosti i volje.Transavangarda je prelaz, poput manirizma šesnaestog veka koji se vraća prošlosti, poziva se na nju i konceptualno je citira jer se budućnosti boji. Tako se transavangarda vraća manualnom, teži da pokaže javnosti da nije sve samo tehnologija, video i fotografija kako bi otklonila strah.

Ovaj pokret se ne drži linearnih citata prethodnih avangardi i njihov glavni oslonac je bila javnost, pojavljivanje u medijima, umetnik je otvoreno izlagao sebe kao svoje delo. Glavna ideja Akilovog rada jeste globo-lokalizacija umetnosti, odnosno, preplitanje globalnog i lokalnog, ličnog i kolektivnog. Kao direktor četrdesetpetog Bijenala u Veneciji 1993. godine projektom ,,I punti cardinali dell’ arte’’ napravio je takozvane nacionalne paviljone u kojima su umetnici iz različitih zemalja idisciplina izlagali zajedno. Na taj način je uspeo da promoviše duh umetnosti kao celine koja ne zavisi od jezika, država i ne pripada nikome do svima nama.

U Rimu 2001. godine u ,,Galleria d’arte moderna e contemporanea di Roma’’ kum moderne umetnosti sastavlja svojevrsnu ceremoniju, izložbu ,,La tribu’ dell’ arte’’ kojom još jednom stvara divnu disharmoniju zvukova, oblika, umeća nomadskog sveta umetnosti. Ovaj vizionarski bal gordog poete kakav je Oliva predstavlja putovanje kroz istoriju savremenog stvaralaštva. Jednako je posvećen i slikarima i vajarima, plesu, filmu, arhitekturi. Ovom izložbom, ako je možemo tako nazvati, Akile je, po ko zna koji put, želeo da zbliži umetnost sa prostorom i vremenom, da ukaže na neraskidivu vezu između stvaraoca i sveta kome pripada i on i njegovo delo.

Pročitajte: Ko je bila Klimtova Judit

Telo umetnosti

Izložba ,,Minimalia’’ koja se iz Venecije preko Rima preselila u njujorški muzej ,,Moma’’ 1999. godine predstavlja omaž mediteranskom minimalizmu koji ne prati liniju prave, već izlomljene linij i obuhvata period posle Drugog Svetskog rata. Italijanski minimalizam je mističan, oslobođen redukcije i uprošćavanja koji su vladalali zapadom, slojevit je, nenapadan. Akile radeći na ovoj izložbi otvara renesansni, Da Vinčijev pristup : ,,Umetnost je stvar uma’’. Na prvom bijenalu u Valensiji sarađuje sa Piterom Grinvejom i pravi izložbu nalik filmskom setu svestan da je jedini način da se umetnost približi pojedincu danas njena moć da šokira i stimuliše.

Naziv ,,Telo umetnosti’’ aludira na umetnost kao opipljiv, telesni susret, način  na koji čovek postaje važan i blizak onom drugom. U Beogradu na petom BITEF-u 1971. učestvuje u postavljanju izložbe ,,Persona’’ čiji je cilj bio izmeštanje eksponata u prostor van galerija,na scenu. Na srpskom jeziku objavljeno su četiri njegove knjige A.B.O.M (1999), Priručnik za letenje (1994), Ideologija izdajnika (1989) i Umetnost do dvehiljadite (2004).. Danas najčešće govori o monopolu koji imaju muzeji poput Mome, Gugenhajma, Pompidua i o tome koliko je opasno dopustiti da grupa pojedinaca formira ukuse, estetski obrazuje  publiku i postavlja standarde lepog.

Umetnik je taj koji postavlja pitanje svetu, daje projekciju budućnosti.,Na nama je da tražimo odgovor a kritičar daje projekciju prošlosti dajući joj modernost. Akile je život posvetio najsjajnijoj ljudskoj moći i umetnicima-čarobnjacima za koje tvrdi da su biološka greška jer vode ljubav, plaču,osećaju toplotu i hladnoću i umiru ali zato njihovo delo ostaje. Svako od nas umire kao publika. I dalje se koristi najmoćnijim oružjem intelektualca ironijom, a o njemu samom možda najviše govori ova izjava : ,, Kad umrem, sunce će nastaviti da sija a to me pogađa’’.

The post Akile Bonito Oliva: Veliki vrač avangarde appeared first on Portal Mladi.

Piše toplo, pitko poput Kalvina, s istančanim osećajem za tihu patnju, usamljenost, gorčinu i tugu. Lirski lako opisuje delikatna stanja duha, promene i sumnju kroz bogatu igru reči i stliova, blagu ironiju i neophodnu šalu. Pažljivo skupljajući delove svojih lomljivih figurina-likova stvara jedinstveni primer savremene priče, duge i važne priče o čoveku, borbi, vremenu i želji. Tako za svoju ,,Svilu’’ kaže da nije ni roman ni novela, već jednostavno priča o trgovcu koji putuje, saznaje i vraća se uvek odakle je krenuo da bi zavoleo ono što svaki put ostavlja za sobom.

Barikovi junaci često lutaju, ne nužno menjajući mesta, predele, prijatelje. Oni lutaju maštajući, pogledom, dodirom. Kako sam kaže pisanje je potreba, instinkt, njegova potraga i putovanje. Potrebu da čitav svoj rad obeleži pričom navodi kao univerzalnu ljudsku potrebu da stvori sebi neki drugačiji život. Često piše o talentu, daru ,toj posebnosti koja nas čini neodoljivo različitim i istovremeno povezanim.

Pročitajte: Italijanski film: Ferarski sefardi

U svom ,,Pijanisti’’ piše o džez pijanisti koji nikada nije kročio na kopno, njegova muzika je živela sa njim,na brodu,voda ih je zajedno nosila i upijala. Roman ,,Okean more’’ svedoči o Barikovom umeću da sa neverovatnom lakoćom zagonetno ispriča težinu bića. Slojevito i posmatrano iz različitih uglova, elegantno, šarmantno dugim, ukrašenim rečenicama i blago dramatično Bariko piše o tragediji grupe izgubljenih, darovitih ljudi koje plima preti da zarobi.

Nije ljubitelj određenih trenutaka, mesta, radnje svojih romana smešta u prostor i vreme samo okvirno, dovoljno da se nasluti ili zamisli. Takav je i roman ,,Bez krvi’’ vreme i mesto nisu određeni jer se radnja može desiti bilo gde. Mržnja, mir, ljubav i nasilje život sam,u svom najlepšem i najgroznijem obliku, ali i onom jedinom istinitom-bez mere i straha.

O tome kako jake vizuelne dozivljaje stvaraju Barikova dela govore i filmovi ,,Legenda o pijanisti na okeanu’’ Đuzepea Tornatorea i ,,Svila’’ kanadskog reditelja Fransoa Žirarda.

Alesandro Bariko tvrdi da književnost danas nije krizi, potreba za rečju je , po njemu , danas veća i potrebnija nego ikada i samo menja oblik putem kog dolazi do čitaoca. Da na svetu nedostaje volje i hrabrosti,strpljenja da bi nešto tako prefinjeno,osetljivo poput priče počelo da živi kroz nas ponovo,ali ne na isti način kao nekad kao što većina priželjkuje i smatra ispravnim jer vreme uslovljava promene.

The post Italijanska priča: Alesandro Bariko appeared first on Portal Mladi.

Naizgled, ništa neobično. Međutim, otkriće Šovea nam pomaže da shvatimo ko smo to bili mi kako i kada smo to postali, na koga smo talentovani i od kad osećamo potrebu za lepim. Ovi praumetnici se služe perspektivom za koju se verovalo da je „izum“ renesansnih intelektualaca. Prizori na zidovima pećine u Francuskoj svedoče o umeću nezamislivom za to doba.

Pune, sigurne linije koje prate reljef stena, pametno koriste svako udubljenje i ispupčenje u korist svog dela. Poput paleolističkog pozorišta ovi graciozni, strasni prikazi divljine se kreću. Da, poput današnjih animacija, pod treperavom svetlošću baklje, naslikane životinje se kreću. Svetlo i pokret! Čak ni svetlost nije neophodna da bi smo shvatili da je umetnik želeo da stvori iluziju pokreta. Bizon nacrtan sa četiri para nogu zajedno sa još nekoliko sličnih primera sami govore o nameri i težnji ka pokretu. Dakle, potreba za zabavom je bila ista kao i danas. Šove svedoči o urođenoj sposobnosti čoveka za umetničko stvaranje.

Žan Klot, praistoričar, arheolog, prvi direktor projekta Šove nakon ulaska u pećinu rekao je da će se od sad pisati nove istorije umetnosti i bio je u pravu. Od otkrića pećine Šove, sve što je do tada bilo utvrđeno, poznato stoji na klimavim nogama. Umetnici su koristili četkice od životinjskih dlaka, biljnih vlakana slikali su ugljem, pigmentima organskog porekla koji su se mešali sa životinjskom mašću i glinom u nekim slučajevima i ljudskom krvlju. Preovlađuju crvena, oker i crna boja. Visina pojedinih prizora znatno nadmašuje visinu ondašnjeg čoveka, što upućuje na to da su se koristili nekom vrstom skela pri izradi.

Otisci šaka u pozitivu i negativu daju zanimljivu pretpostavku da je možda najstariji umetnik bio umetnica! Detaljnim analizama utvrđeno je da su dva umetnika u rasponu od par hiljada godina radili na oslikavanju pećine. Smatra se da je prvi bio žena. Ne znamo čemu je tačno ovo ukrašeno sklonište služilo, ali izvesne pretpostavke deluju ubedljivo. Po otisku stopala, forenzičari su utvrdili da su praistorijski ljudi izlazili iz pećine unazad na petama. Stoga se pretpostavlja da je Šove bila svetilište, hram.

Bića sa telom bizona i ljudskom glavom čest su motiv pećinske umetnosti paleolita u Africi i Evropi. Veruje se da su to šamani, iscelitelji koji su najveći deo vremena provodili zatvoreni u pećini. Ogromna sličnost, ponavljanje motiva, iste tehnike i oruđa koje su koristili praistorijski ljudi širom planete govore o univerzalnim potrebama, intelektu i sklonostima. Istorija ljudske povezanosti još uvek je sporno pitanje praistorije i religije.

Da li su stvarali umetnost radi umetnosti ili crteži imaju određenu mističnu ulogu? Ako pretpostavimo da je pre oko 30.000 godina unutar pećine boravio muškarac ili žene sa isceliteljskim moćima, koji komunicira sa božanstvima vrlo lako možemo doći do mogućeg razrešenja misterije pokreta kao i prikaza bića delom ljudi, delom životinja.Povišena koncentracija ugljen-dioksida u kombinaciji sa glađu i samoćom može da dovede do stanja poznatog kao trans, prelaz na drugu stranu. Eksperimentima sprovedenim nad dobrovoljcima danas utvrđeno je da udisanje ugljen-dioksida u određenom vremenskom intervalu dovodi do poremećaja svesti, promene u opažanju, priviđenja „čudovišta“, spiritualnog spajanja sa prostim geometrijskim oblicima koji „postaju“ životinje.

Pročitajte: Šta kriju podzemni gradovi

Godine 2010. reditelj Verner Hercog dobija dozvolu da snimi dokumentarni film o ovom veličanstvenom otkriću. Kako je dozvoljeno da pećinu poseti najviše troje ljudi uz pratnju stručnjaka opremljeni odelima posebno dizajniranim tako da ni na koji način ne utiču na uslove unutar pećine. Snimanje 3D dokumentarnog filma trajalo je šest dana, a sam Hercog je radio ton. „Pećina zaboravljenih snova“ (Cave of forgotten dreams) je možda jedan od najpotresnijih dokumentarnih filmova jer beleži sam početak jednu drevnu bajku, njenu tišinu, borbu i strah. Smelost i umeće naših predaka.

Odlukom francuskog Ministarstva kulture, Šove je zatvorena za javnost, ali sam projekat šove nije. U aprilu 2015. godine na 2 km udaljenosti od originalnog lokaliteta napravljena je idealna replika Šovea nazvana Pon D’ Ark. Svaka nijansa, linija, pukotina, neravnina je uz pomoć lasera 3D tehnike verno preneta na verodostojno „izvajane“ stene. Na taj način čovečanstvo zadržava svoje pravo da poseti muzej svojih predaka, da im zahvali na umeću, talentu i kreativnosti koje su nam preneli.

Šove jeste hram čovečanstva, roman o njegovoj lepoti i snazi. Dužni smo da čuvamo duhove zarobljene unutar njega. Da im se divimo, da im se zahvaljujemo i ne dozvolimo da njihovi snovi budu zaboravljeni.

The post Šove: Kolevka umetnosti appeared first on Portal Mladi.

Ova ispovest o izgubljenom sjaju buržoazije, počinje bojama jeseni, koja je baš kao I ljubav osetljiva i varljiva. Tako nas de Sika uvodi u svet ferarskih Jevreja koji, na imanju porodice Finci-Kontini, daleko od užasa nacista, slave igru mladosti, zaljubljenosti  u tom antipodu logora, čudesnom vrtu poput Bokačovog, u kome magija priče nikad ne prestaje. 

Kada mladi Đorđo i nekolicina mladića I devojaka iz jevrejske zajednice biva isključena iz teniskog kluba, biblioteke zbog Zakona o rasama, porodica Finci-Kontini im otvara vrata svog imanja, gde se ponovo sreću sa Mikol i Albertom, njihovim vršnjacima koji im otkrivaju deo onoga što se krije iza Bedema anđela.

Mikolina i Đorđova priča počinje mnogo ranije, što se vidi u segmentima kada se  seća njene nežne pojave  I neuhvatljivog pogleda. Mikol koju je ponovo upoznao tog leta, sada kao studentkinju, nije se preterano razlikovala od one iz školskih dana. I dalje opčinjen njom, Đorđo kreće u potragu za blagom raskošnog vrta, mladom Mikol. De Sika lagano, savršeno precizno odmotava mrežu u koju su likovi upleteni. Kitnjasto i zanosno, kako to samo mladost i ljubav znaju, sa previše strasti, previše želje i tajne, lica glumaca su statue koje mahovina preti da pokrije, opiru se kameri koja ih progoni ne bi li dočarala strah i sumnju.

Film odlično prikazuje narativnu retrospekciju kojom se Basani služi pre svega zahvalujući tom blagom grču u kretanju scena, sa zadrškom pokreće pejžaze, dijaloge jer su i sama sećanja takva, nesigurna.  Svojim umećem nam je Vitorio poslužio ovu gorku bajku  kao najpitkije vino za Pesah i ličnu tragediju stavio ispred, već toliko puta, ispričane tragedije jednog doba.  „Per capire come vanno le cose del mondo bisogna morire almeno una volta nella vita ed è meglio che succeda da giovani“.

Smrt je prelaz iz detinjstva u  život odraslih i na tom pragu se dečja nežna koža presvlači u krljušt koju nagrizaju godine. Mikol i Đorđo igraju svoju duodramu na toj ivici života, dok se Albertov život gasi pre vremena stradanja.U liku misterioznog Lombardijca, Malnatea je jedini kontakt sa stvarnošću van vrta sve do samo kraja filma. Onda kad Alberto umire i Malnate odlazi u rat, de Sikini tj. Basanijevi junaci izlaze iz svojih sigurnih oklopa, ranjivi i bolesni u svet u kome mesta za njih nema. Tu gde se san o budućnosti završava, maestralnom, renesansnom slikom Malnatea i Mikol, chiaro-scuro tehnikom Vitorio u tom,nosećem kadru nagoveštava raskršće koje im svima sledi. Oživeo je njihovu dečju hrabrost, njihov jezik i njihovu ličnu tragediju postavio ispred  kolektivne.

 Ovaj film je, pored Oskara, dobio i najveće priznanje jednog naroda; film je restauiran i u junu ove godine prikazan u Rimu u prisustvu porodice de Sika. U drami o osećanjima, gubicima i napuštanju, jedino smo sigurni da ništa na svetu ne prolazi, samo dobija drugi oblik.

The post Kadrovi sna – Italijanski film: Ferarski sefardi appeared first on Portal Mladi.

On svoje predmete oživljava, vraća im stabilnost i gracioznost, raskoš i gordost i što je najbitnije, čuva njihovu privatnost svojih muza. Kako bi zaštitio razne objekte čije je ostatke zabeležio, nikada ne objavljuje lokaciju snimanja. Za sada govori o dva kontinenta na kojima je najviše radio, Evropa i Azija. Ovaj avanturista je lovac na retke zveri koje preti da istrebi vreme. U borbi sa vremenom i prirodom, trudi se da uhvati tu neprolaznu lepotu i potvrđuje da ljudska potreba za njom nikad ne prolazi. Rihter se bavi fotografijom od 2007. godine i od tada je u potrazi za blagom do kog je često teško doći jer se dešava da su zgrade na nepristupačnim mestima, u privatnom vlasništvu, pod zaštitom grada ili je, jednostavno, suviše rizično raditi unutar ruina.

Pretežno se bavi enterijerom, obnavlja svečani duh salona i šapat hodnika. Zalazi u spavaće sobe otkrivajući čaršave. Pali svetla na pozornicama, gasi cigaretu u radnoj sobi i popunjava redove u starim katoličkim crkvama. Vrtoglave fotografije oronulih stepeništa su manifest Rihterove estetike. Na njima se poigrava sa svetlošću, teksturama u prepoznatljivom spiralnom obliku. Kroz fotografiju istražuje procese propadanja,neumolivost vremena pred grdosijama koje se stapaju s pejzažem, baš kao što sve teži da se stopi sa prirodom. Prikazuje nov oblik lepote,ogoljen,  nenašminkan i vidljiv samo za one koji strpljivo traže. Da je manje,više govori jednostavna oprema i Kristijanov zadivljujuć rad. Koristi Canon 5D mark 16-35mm f/2.8 L i tripod, za koji kaže da mu najviše olakšava rad. Uz minimalnu upotrebu Lightroom-a i Photoshop-a pravi čaroliju. Za sebe kaže da je samouk iako je pohađao umetničku školu Folkswangschule jer fotografija kakvom se on bavi traži oko nomada i smelost putnika. Istorija arhitekturne fotografije počinje u 19. veku kada Vilijem Henri Foks Talbot beleži velelepna zdanja svog vremena u punom sjaju a danas imamo jednog Nemca koji im vraća sjaj izgubljenih godina. U svetu u kom je vredno pažnje samo novo,skupo i do sada neviđeno,fotografije ovog zaljubljenika postavljaju novi estetski poredak i podižu svest o načinu na koji se čovečanstvo odnosi prema nečemu što je već sada istorija.

The post Čuvar ruševina – fotograf Kristijan Rihter appeared first on Portal Mladi.

Salo budi strah, igra se sa tvojim licem, pokreće ga u grimase, govori psovkama iz tebe, reži da bi te održao budnim, otvara oči  jer prenosi bol. Toliko je gorak da poželiš da pljuneš i toliko je iskren da želiš da prekineš i nikada ga ne odgledaš do kraja. “ Lasciate ogni speranza voi ch’entrate“ tako nas Dante uvodi u svoj levak greha, smešten negde ispod stvarnosti dok nam Pazolini te 1975. daje bioskopsko platno, sliku, zvuk, pokret i prisustvo istih, grešnih od krvi i mesa tik uz tebe. Noseća struktura ovog filma jeste Danteova  “Božanstvena komedija“, tačnije Pakao (ništa čudno za italijanski film) ali i Markiz de Sad i njegovo viđenje Dantea u romanu “120 dana Sodome“. Pazolinijev pakao, Repubblica di Salò, podeljen je na četiri kruga Antinferno, Girone delle Manie, Girone della Merda, Girone del Sangue. Četvorica moćnika tokom četiri meseca gule kožu, otimaju ljudskost, bičuju svest i režiraju nemi bal užasa  na kom osamnaestoro mladića i devojaka, poput njihovih marioneta, pleše zatvorenih očiju u vrtlogu strasti, bolesti i obesti.

 “Per tutto quanto riguarda il mondo,voi siete già morti“. Sporo,bolno i liturgijski uzvišeno Pjer slika strahote fašizma i konzumerizma. Šta je fašizam nego anarhija i šta je čovek, nego životinja? U Salou nema radosti, svaka nada je pojedena. Život nije borba već potpuna predaja, zakon jačeg. Svoj san, svoju alegoriju života, Pazolini smešta na najtiše mesto na planeti, vilu plemića koja je ujedno i spomenik kulture koju su fašisti ubili. Ovaj film je najbizarnija oda smrti čovečanstva. Gluvi, nemi i nesposobni  da se dodirnu a da ih ne  zaboli, mladići i devojke, deca Musolinija i Koka-Kole, kako je Godard govorio, su potčinjeni volji većeg i odlučnijeg, onog koji ima ideju i opasan je bičem. Salo teče od horora do parodije, poigrava se sa seksualnošću, sadomazohizmom, nasiljem i strašću. Film nije od onih koji se gledaju uz kokice, ovaj film šokira i to mu je svrha. Pazolini je odlično razumeo tu malu smrt, ravnodušnost i zato nam daje ponudu koja se ne odbija. On ispituje ludački tanku liniju između neukusa i estetskog savršenstva. Najveći pesnik italijanskog  filma nas je naterao da budemo saučesnici u zločinu,anemični posmatrači sa prstom na obaraču, ali tako je moralo.

“Moja krv je moj put do tebe“. Pjer Paolo Pazolini je živeo bučno, radio strasno i svojom krvlju, svojom borbom postao večan kroz umetnost. U vremenima kada svi žele da budu Bog, Pjer Paolo je video čudo- kako umire Bog. Viva Salò! Četiri puta i u krug, ispočetka.

Autor: Đurđina Blagojević

The post Kadrovi sna – Italijanski film: Pazolinijevi krugovi appeared first on Portal Mladi.