Kadrovi sna – Italijanski film: Ferarski sefardi

Godine 1970. Vitorio de Sika režira elegiju o odrastanju, strahu I ljubavi skrivenu među bedemima Ferare u sred oluje fašizma. Po romanu Đorđa Basanija “Vrt Finci-Kontinijevih”, istoimeni film  traži izgubljenu mladost, oživljava san o lepoti I prolaznosti.

Ova ispovest o izgubljenom sjaju buržoazije, počinje bojama jeseni, koja je baš kao I ljubav osetljiva i varljiva. Tako nas de Sika uvodi u svet ferarskih Jevreja koji, na imanju porodice Finci-Kontini, daleko od užasa nacista, slave igru mladosti, zaljubljenosti  u tom antipodu logora, čudesnom vrtu poput Bokačovog, u kome magija priče nikad ne prestaje. 

dOKAe2nUbbB4BRjOBqC0IwdcJn3

Kada mladi Đorđo i nekolicina mladića I devojaka iz jevrejske zajednice biva isključena iz teniskog kluba, biblioteke zbog Zakona o rasama, porodica Finci-Kontini im otvara vrata svog imanja, gde se ponovo sreću sa Mikol i Albertom, njihovim vršnjacima koji im otkrivaju deo onoga što se krije iza Bedema anđela.

Mikolina i Đorđova priča počinje mnogo ranije, što se vidi u segmentima kada se  seća njene nežne pojave  I neuhvatljivog pogleda. Mikol koju je ponovo upoznao tog leta, sada kao studentkinju, nije se preterano razlikovala od one iz školskih dana. I dalje opčinjen njom, Đorđo kreće u potragu za blagom raskošnog vrta, mladom Mikol. De Sika lagano, savršeno precizno odmotava mrežu u koju su likovi upleteni. Kitnjasto i zanosno, kako to samo mladost i ljubav znaju, sa previše strasti, previše želje i tajne, lica glumaca su statue koje mahovina preti da pokrije, opiru se kameri koja ih progoni ne bi li dočarala strah i sumnju.

Film odlično prikazuje narativnu retrospekciju kojom se Basani služi pre svega zahvalujući tom blagom grču u kretanju scena, sa zadrškom pokreće pejžaze, dijaloge jer su i sama sećanja takva, nesigurna.  Svojim umećem nam je Vitorio poslužio ovu gorku bajku  kao najpitkije vino za Pesah i ličnu tragediju stavio ispred, već toliko puta, ispričane tragedije jednog doba.  “Per capire come vanno le cose del mondo bisogna morire almeno una volta nella vita ed è meglio che succeda da giovani”.

Smrt je prelaz iz detinjstva u  život odraslih i na tom pragu se dečja nežna koža presvlači u krljušt koju nagrizaju godine. Mikol i Đorđo igraju svoju duodramu na toj ivici života, dok se Albertov život gasi pre vremena stradanja.U liku misterioznog Lombardijca, Malnatea je jedini kontakt sa stvarnošću van vrta sve do samo kraja filma. Onda kad Alberto umire i Malnate odlazi u rat, de Sikini tj. Basanijevi junaci izlaze iz svojih sigurnih oklopa, ranjivi i bolesni u svet u kome mesta za njih nema. Tu gde se san o budućnosti završava, maestralnom, renesansnom slikom Malnatea i Mikol, chiaro-scuro tehnikom Vitorio u tom,nosećem kadru nagoveštava raskršće koje im svima sledi. Oživeo je njihovu dečju hrabrost, njihov jezik i njihovu ličnu tragediju postavio ispred  kolektivne.

 Ovaj film je, pored Oskara, dobio i najveće priznanje jednog naroda; film je restauiran i u junu ove godine prikazan u Rimu u prisustvu porodice de Sika. U drami o osećanjima, gubicima i napuštanju, jedino smo sigurni da ništa na svetu ne prolazi, samo dobija drugi oblik.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here