Čuvar ruševina – fotograf Kristijan Rihter

Svoje putovanje kroz svet zaboravljenih, napuštenih građevina, fotograf Kristijan Rihter počinje u rodnoj Nemačkoj ,sa istočne strane Berlinskog zida. U svojim intervjuima govori da je njihovu magiju otkrio kada se kao mladić vratio na mesta iz džepova detinjstva i zaljubio se u tišinu i dostojanstvenost tih vremeplova. Od tada, Kristijan putuje ,beleži, krade groteskni šarm uspavanih lepotica širom sveta da bi nam fotografijom ispričao njihove godine samoće.

fotograf Kristijan Rihter

On svoje predmete oživljava, vraća im stabilnost i gracioznost, raskoš i gordost i što je najbitnije, čuva njihovu privatnost svojih muza. Kako bi zaštitio razne objekte čije je ostatke zabeležio, nikada ne objavljuje lokaciju snimanja. Za sada govori o dva kontinenta na kojima je najviše radio, Evropa i Azija. Ovaj avanturista je lovac na retke zveri koje preti da istrebi vreme. U borbi sa vremenom i prirodom, trudi se da uhvati tu neprolaznu lepotu i potvrđuje da ljudska potreba za njom nikad ne prolazi. Rihter se bavi fotografijom od 2007. godine i od tada je u potrazi za blagom do kog je često teško doći jer se dešava da su zgrade na nepristupačnim mestima, u privatnom vlasništvu, pod zaštitom grada ili je, jednostavno, suviše rizično raditi unutar ruina.

fotograf Kristijan Rihter

Pretežno se bavi enterijerom, obnavlja svečani duh salona i šapat hodnika. Zalazi u spavaće sobe otkrivajući čaršave. Pali svetla na pozornicama, gasi cigaretu u radnoj sobi i popunjava redove u starim katoličkim crkvama. Vrtoglave fotografije oronulih stepeništa su manifest Rihterove estetike. Na njima se poigrava sa svetlošću, teksturama u prepoznatljivom spiralnom obliku. Kroz fotografiju istražuje procese propadanja,neumolivost vremena pred grdosijama koje se stapaju s pejzažem, baš kao što sve teži da se stopi sa prirodom. Prikazuje nov oblik lepote,ogoljen,  nenašminkan i vidljiv samo za one koji strpljivo traže. Da je manje,više govori jednostavna oprema i Kristijanov zadivljujuć rad. Koristi Canon 5D mark 16-35mm f/2.8 L i tripod, za koji kaže da mu najviše olakšava rad. Uz minimalnu upotrebu Lightroom-a i Photoshop-a pravi čaroliju. Za sebe kaže da je samouk iako je pohađao umetničku školu Folkswangschule jer fotografija kakvom se on bavi traži oko nomada i smelost putnika. Istorija arhitekturne fotografije počinje u 19. veku kada Vilijem Henri Foks Talbot beleži velelepna zdanja svog vremena u punom sjaju a danas imamo jednog Nemca koji im vraća sjaj izgubljenih godina. U svetu u kom je vredno pažnje samo novo,skupo i do sada neviđeno,fotografije ovog zaljubljenika postavljaju novi estetski poredak i podižu svest o načinu na koji se čovečanstvo odnosi prema nečemu što je već sada istorija.

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here