Kadrovi sna – Italijanski film: Pazolinijevi krugovi

Film je san, film je čudo. Italija je zemlja čuda a Pjer Paolo Pazolini je jedno od njih. Bio je reditelj, tvorac,mislilac, homoseksualac i bio je glas druge Italije, one sa poleđine razglednice. Bio je Karavađo svog vremena,njegovu smrt je i doživeo. ”Salò” ili ”120 giornate di Sodoma” je Pazolinijev poslednji čin, poslednja žrtva priložena umetnosti.

Salo budi strah, igra se sa tvojim licem, pokreće ga u grimase, govori psovkama iz tebe, reži da bi te održao budnim, otvara oči  jer prenosi bol. Toliko je gorak da poželiš da pljuneš i toliko je iskren da želiš da prekineš i nikada ga ne odgledaš do kraja. ” Lasciate ogni speranza voi ch’entrate” tako nas Dante uvodi u svoj levak greha, smešten negde ispod stvarnosti dok nam Pazolini te 1975. daje bioskopsko platno, sliku, zvuk, pokret i prisustvo istih, grešnih od krvi i mesa tik uz tebe. Noseća struktura ovog filma jeste Danteova  ”Božanstvena komedija”, tačnije Pakao (ništa čudno za italijanski film) ali i Markiz de Sad i njegovo viđenje Dantea u romanu ”120 dana Sodome”. Pazolinijev pakao, Repubblica di Salò, podeljen je na četiri kruga Antinferno, Girone delle Manie, Girone della Merda, Girone del Sangue. Četvorica moćnika tokom četiri meseca gule kožu, otimaju ljudskost, bičuju svest i režiraju nemi bal užasa  na kom osamnaestoro mladića i devojaka, poput njihovih marioneta, pleše zatvorenih očiju u vrtlogu strasti, bolesti i obesti.

 ”Per tutto quanto riguarda il mondo,voi siete già morti”. Sporo,bolno i liturgijski uzvišeno Pjer slika strahote fašizma i konzumerizma. Šta je fašizam nego anarhija i šta je čovek, nego životinja? U Salou nema radosti, svaka nada je pojedena. Život nije borba već potpuna predaja, zakon jačeg. Svoj san, svoju alegoriju života, Pazolini smešta na najtiše mesto na planeti, vilu plemića koja je ujedno i spomenik kulture koju su fašisti ubili. Ovaj film je najbizarnija oda smrti čovečanstva. Gluvi, nemi i nesposobni  da se dodirnu a da ih ne  zaboli, mladići i devojke, deca Musolinija i Koka-Kole, kako je Godard govorio, su potčinjeni volji većeg i odlučnijeg, onog koji ima ideju i opasan je bičem. Salo teče od horora do parodije, poigrava se sa seksualnošću, sadomazohizmom, nasiljem i strašću. Film nije od onih koji se gledaju uz kokice, ovaj film šokira i to mu je svrha. Pazolini je odlično razumeo tu malu smrt, ravnodušnost i zato nam daje ponudu koja se ne odbija. On ispituje ludački tanku liniju između neukusa i estetskog savršenstva. Najveći pesnik italijanskog  filma nas je naterao da budemo saučesnici u zločinu,anemični posmatrači sa prstom na obaraču, ali tako je moralo.

”Moja krv je moj put do tebe”. Pjer Paolo Pazolini je živeo bučno, radio strasno i svojom krvlju, svojom borbom postao večan kroz umetnost. U vremenima kada svi žele da budu Bog, Pjer Paolo je video čudo- kako umire Bog. Viva Salò! Četiri puta i u krug, ispočetka.

Autor: Đurđina Blagojević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here