Akile Bonito Oliva: Veliki vrač avangarde

Sebe definiše kao Don Žuana znanja o umetnosti, nepostojan je poput svakog razvratnika, sposoban da voli mnoge ali ne i mnogo. Mnogi bi ga uporedili sa Gretom Garbo ali je više nalik Džeku Nikolsonu, narcisoidni princ savremenog doba, nestrpljivo dete koje i dalje sebe zapitkuje šta želi da bude kad poraste. Neskromno često poredi sebe i sa Lojolom, govoreći da svojim sledbenicima ukazuje na put do besmrtnosti. Akile Bonito Oliva je italijanski kritičar, teoretičar umetnosti, profesor istorije savremene umetnosti na Univerzitetu La Sapienza u Rimu i možda najintrigantnija ličnosti italijanske savremene umetničke scene. Rođen je u Salernu 1939. godine, završio je studije književnosti  i tragom poezije postaje deo čuvenog književnog pokreta neoavangardne Grupe 63, međutim, svoj konačni poziv je našao baveći se umetnošću koja ne mora da bude prevedena.

Veliki vrač avangarde
Foto: Zimbio.com

Kome umetnost pripada?

Na trenutke se čini da je čitav njegov rad u stvari samopromocija jednog ludog egzibicioniste, još jednog klovna neodoljivog južnjačkog šarma ali Oliva je heroj moderne bajke o promenama ,hedonizmu i borbi. Osamdesetih godina prošlog veka promovisao je i ukazao na pokret transavangarde. U časopisu ,,Flash Art’’ 1979. godine objavljuje članak kojim teoretski definiše novi pokret u italijanskoj umetnosti koji je nastao kao reakcija na ekonomsku i političku  krizu, praćenu  krizom duha ,krizom kreativnosti i volje.Transavangarda je prelaz, poput manirizma šesnaestog veka koji se vraća prošlosti, poziva se na nju i konceptualno je citira jer se budućnosti boji. Tako se transavangarda vraća manualnom, teži da pokaže javnosti da nije sve samo tehnologija, video i fotografija kako bi otklonila strah.

Ovaj pokret se ne drži linearnih citata prethodnih avangardi i njihov glavni oslonac je bila javnost, pojavljivanje u medijima, umetnik je otvoreno izlagao sebe kao svoje delo. Glavna ideja Akilovog rada jeste globo-lokalizacija umetnosti, odnosno, preplitanje globalnog i lokalnog, ličnog i kolektivnog. Kao direktor četrdesetpetog Bijenala u Veneciji 1993. godine projektom ,,I punti cardinali dell’ arte’’ napravio je takozvane nacionalne paviljone u kojima su umetnici iz različitih zemalja idisciplina izlagali zajedno. Na taj način je uspeo da promoviše duh umetnosti kao celine koja ne zavisi od jezika, država i ne pripada nikome do svima nama.

U Rimu 2001. godine u ,,Galleria d’arte moderna e contemporanea di Roma’’ kum moderne umetnosti sastavlja svojevrsnu ceremoniju, izložbu ,,La tribu’ dell’ arte’’ kojom još jednom stvara divnu disharmoniju zvukova, oblika, umeća nomadskog sveta umetnosti. Ovaj vizionarski bal gordog poete kakav je Oliva predstavlja putovanje kroz istoriju savremenog stvaralaštva. Jednako je posvećen i slikarima i vajarima, plesu, filmu, arhitekturi. Ovom izložbom, ako je možemo tako nazvati, Akile je, po ko zna koji put, želeo da zbliži umetnost sa prostorom i vremenom, da ukaže na neraskidivu vezu između stvaraoca i sveta kome pripada i on i njegovo delo.

Pročitajte: Ko je bila Klimtova Judit

Telo umetnosti

Izložba ,,Minimalia’’ koja se iz Venecije preko Rima preselila u njujorški muzej ,,Moma’’ 1999. godine predstavlja omaž mediteranskom minimalizmu koji ne prati liniju prave, već izlomljene linij i obuhvata period posle Drugog Svetskog rata. Italijanski minimalizam je mističan, oslobođen redukcije i uprošćavanja koji su vladalali zapadom, slojevit je, nenapadan. Akile radeći na ovoj izložbi otvara renesansni, Da Vinčijev pristup : ,,Umetnost je stvar uma’’. Na prvom bijenalu u Valensiji sarađuje sa Piterom Grinvejom i pravi izložbu nalik filmskom setu svestan da je jedini način da se umetnost približi pojedincu danas njena moć da šokira i stimuliše.

Naziv ,,Telo umetnosti’’ aludira na umetnost kao opipljiv, telesni susret, način  na koji čovek postaje važan i blizak onom drugom. U Beogradu na petom BITEF-u 1971. učestvuje u postavljanju izložbe ,,Persona’’ čiji je cilj bio izmeštanje eksponata u prostor van galerija,na scenu. Na srpskom jeziku objavljeno su četiri njegove knjige A.B.O.M (1999), Priručnik za letenje (1994), Ideologija izdajnika (1989) i Umetnost do dvehiljadite (2004).. Danas najčešće govori o monopolu koji imaju muzeji poput Mome, Gugenhajma, Pompidua i o tome koliko je opasno dopustiti da grupa pojedinaca formira ukuse, estetski obrazuje  publiku i postavlja standarde lepog.

Umetnik je taj koji postavlja pitanje svetu, daje projekciju budućnosti.,Na nama je da tražimo odgovor a kritičar daje projekciju prošlosti dajući joj modernost. Akile je život posvetio najsjajnijoj ljudskoj moći i umetnicima-čarobnjacima za koje tvrdi da su biološka greška jer vode ljubav, plaču,osećaju toplotu i hladnoću i umiru ali zato njihovo delo ostaje. Svako od nas umire kao publika. I dalje se koristi najmoćnijim oružjem intelektualca ironijom, a o njemu samom možda najviše govori ova izjava : ,, Kad umrem, sunce će nastaviti da sija a to me pogađa’’.

Mostra-Roma-2013-gratis

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here