Pokušavam da se setim mog prvog susreta sa Budvom, njenim toplim vazduhom koji nosi mirise soli, dok je bila neiskvarena i nevina u svojoj jednostavnosti i lepoti, baš kao i moja svest. Jer te čiste impresije jednog deteta čije je iskustvo poput tabule rase, koje još nije videlo druga mora i druge gradove, pune su iskonskog divljenja i čuđenja, koje će se kasnije mešati sa drugim iskustvima i onda sve to obrađivati i  međusobno porediti. A poređenja uvek nešto daju, a nešto oduzmu. Zato sada, posle dvadeset godina, ova Budva ne može da bude ta ista Budva… Ali ja želim da se vratim u nju, da ponovo zajedno budemo mlade, jednostavne i lepe.

Prvi put, mastilo prosuto po noći i milioni šljokica kao ogledalo zvezda trepere po tihoj mesečini. Ushićenje i nemir, kao uvek pred nečim velikim, zagonetnim i nedostižnim. Bila sam dete i zvuci Budve noću i njene boje razlivene po površini mora ušle su u mene da me preobrate. Svaki put kad čujem pesmu Bore Čorbe Veče ne miriše na rakove i školjke, ja se setim tih noći kada smo bezbrižno šetali od Bečića do Budve udišući isparenja mora, udišući isti vazduh koje nam je more izdahnulo. Taj vazduh prepun minerala širio bi moja pluća i ja bih osećala prisustvo svih alveola u mom telu, koje su po prvi put tako duboko oživljene. Moje alveole sada nose more u sebi, kao školjka izbačena na obalu iz koje se čuju talasi koji potiču iz nekog drugog vremena, iz nekih drugih dalekih voda. Jedna školjka nosi u sebi tajne sva četri okeana, još pre nego što su okeani   nastali, iscurevši kroz pukotine pra-kopna, prodireći kroz sfere Zemlje, da oforme četiri malena potomka praokeana. Svaka kap tog gigantskog praokeana curi niz školjku i peva pesmu sirena iz nje, tiho, kao što alveole u mojim plućima prevode na sopstveni jezik te iste melodije, šifrovane od strane prirode i nedostupne ljudima. Taj miris je za mene postao droga i uvek sam se u onim tužnim godinama na suvom, bez mora, sećala tih nota kao nečeg esencijalnog i egzistencijalnog, za mene, jednu takvu malu novootkrivenu sirenu prognanu iz svog vodenog raja, u neke suve tužne gole siromašne predele Vojvodine.

Usledila je predugačka decenija ničega – decenija neodlaženja na more. Zarobljena u našem monotonom nedešavanju, ravnom i tupom, bez senzacija. U tim godinama, merili smo vreme prema odlascima na more i takmičili se međusobno ko je više puta bio tamo. Mom bratu je omiljeni argument u raspravama bio taj što je za jedanput više bio na moru nego ja. Bilo bi to ovako nekako: “Ajde ćuti tamo, ja sam u pravu, ja sam bio više puta na moru od tebe”. Zainatila sam se da ga prestignem. I davno sam ga oduvala.

Posle desetak godina, iznenadan odlazak u Budvu, što bismo rekli “ničim izazvan”, potpuno avanturisticki, kao iz filmova. Moj najbolji drug Bane je našao posao u Budvi i ja sam odmah krenula da gajim svoje uvrute ideje i da smisljam kako da pobegnem na more sa njim, nađem posao i provedem celo leto tamo, a da pritom ubedim još nekog da ide sa mnom, jer sam znala da je Bane isuviše ozbiljan i odgovoran da bi se sa  mnom upuštao u moje majstorski osmišljene ludosti. Svojim manipulatorskim veštinama vrlo uspešno sam za kratko vreme našla žrtvu koja će me pratiti na ovim putašestvijama, koje će se pokazati ključnim za dalja dešavanja i opredeljenja u mom životu. Bila je to Ivana, uvrnuta na sebi svojstven način iuskoro će se pokazati – savršena za ovakve “projekte”. Svoj plan sam joj iznela jednom prilikom dok smo zajedno bežale iz škole.

Počelo je ovako: „Ivana, je l’ hoćeš da bežiš sa mnom iz škole danas?“. Ona je pitala: „Ali zašto? Danas nemamo nikakve testove, nemamo od čega da bežimo.“ – „Baš zato“, odgovorih ja. Zadovoljna tim mojim argumentom pridružila mi se u opštem prećutnom besmislu: „E ONDA hoću“. Odmah sam znala da je ona savršen kandidat. Otišle smo u obliznji kafić na tursku kafu, gde sam joj iznela svoju paklenu strategiju.

Kao i svaka moja strategija, ni ova se nije zasnivala na nekim objektivnim opipljivim metodama, nego isključivo na nekim vazdušastim mogućnostima koje će snaga volje doneti u moj život. Svaki put kada bih nekome iznosila svoje planove, ljudi bi začuđeno postavili milion pitanja u stilu: “A kako misliš to da izvedeš?” Ne izvodim ja ništa, ja samo zamislim, a kosmos se sam postara da to i ostvari. Uvek mi je iznova zanimljivo da posmatram situacije kojima se on koristi da mi udovolji i beskrajno me zabavlja to njegovo igranje sa onim spletom događaja koje mi ljudi nazivamo “okolnosti”. Naravno, čisto da me ne bi razmazio, moj kosmos (to nije baš ovaj isti kosmos kao vaš) mi često podmeće nogu i pravi razne spletke da bi me prividno sprečio u ostvarivanju onoga što želim, samo da bi mi bilo slađe na kraju kad se to i ostvari.

Tako se ni Budva nije desila lagano, bez muke. Danima smo bez centa u džepu šetale gradom tražeći posao i smeštaj, pevajući pesmu Ekatarine Velike:

Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak

Ovde nema posla i nemirno se spava

Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak

Ja nemam gde da spavam, ja nemam gde da spavam

Vodi me na Jadransko more

Ipak, posle nekoliko mučnih dana agonije, našle smo i posao i stan. Ostalo je istorija. Ne bih vas dalje zabavljala našim dogodovštinama, jer bi se to završilo pisanjem romana. Dovoljno će biti ako kažem da me je ovo putovanje suštinski promenilo, odnosno nije me uopšte promenilo, nego me je vratilo mojoj pravoj prirodi, iz koje sam nesvesno bežala, osećajući zbunjenost i skučenost u soptsvenoj koži. Bežeći do sebe, pokušavši da se promenim, na kraju sam se vratila sebi, shvativši da se moja najveća promena desila upravo onda kada sam odlučila da ne želim da se menjam uopšte. Moj preobražaj iz gusenice u leptira desio se baš tu, u Budvi, jer sam konačno upoznala neke nove i zanimljive ljude u kojima sam prepoznala sebe.

Jednog sasvim običnog dana, na nebu se pojavila jedna crvena mrlja. Kako nam se približavala jasnije su  se oslikavali njeni obrisi – bio je to crveni paraglajder. Od svih mesta na Slovenskoj plaži,  paraglajder se obrušio baš na nas i sletao nekoliko metara dalje. Onda je posle nekog vremena sleteo još jedan, i mi smo u čudu posmatrale, za nas tada tako misteriozna daleka bića, padobrance koji su tako izneneda ušetali, odnosno sleteli, u naš život. Po svom karakteru i pojavi, više su ličili na životinje nego na ljude. Grega je bio kao ptica, imao je sive prodorne oči, govorio je tiho i uvek zamišljen, nagnutim uvetom na jednu stranu osluškivao sa koje strane dolazi vetar. Jure je bio staloženiji, manje nebeski, a više zemljani tip. On se pojavio na našoj plaži nekako trapavo i smotano, sav izbijan, u ranama i krastama. Objasnio mi je da su ti ožiljci koje nosi od pada padobranom, jer nije dobro ispratio vetar i stropoštao se par metara od zemlje. Sticajem okolnosti ili sudbine, Jure je pao na istom tom mestu na plaži gde smo Ivana i ja radile. Kada se sledeći put vratio na mesto svog pada – tu sam stojala ja.

Tako je priča krenula da se odmotava. Njih dvojica su nas volela zaštitnički kao prava braća, kao naši mentori i gurui. Oni su u nama videli sebe pre nego što su postali to što jesu, a mi u njima ono što želimo da postanemo. Putovali su svetom baveći se ekstremnim sportovima, usput snimajući filmove i fotografije o prirodnim lepotama planete Zemlje. Sada je na red došla priroda Crne Gore i zbog tog filma su se i zadesili tu, u Budvi. Danima bi se smucali po Prokletijama, a onda bi se spuštali do mora, pričajući nam svoje dogodovštine iz planina. Odmah sam znala da je to nešto što i ja želim da radim, samo nisam znala KAKO. Ni danas ne znam. Ali i dalje pokušavam.

Oni su nas uključili u svoje živote, stalno iznova režirajući neke zanimljive aktivnosti u kojima bismo svi zajedno učestvovali. Bilo da pravimo piknik na Skadarskom jezeru, bilo da smo na koncertu Rolling Stonsa na Jazu, bilo da letimo padobranom i Grega mi iz vazduha pokazuje Koziju stazu na obroncima Lovćena, dok se Budva pomalja iza brda sa svojim crvenim krovovima i liči na igru Monopol, bilo da samo pijemo pivo uz zalazak sunca na plaži u Bečićima – svaki zajedno provedeni trenutak bio je poseban, jer su oni nili ti koju su širili mir oko sebe poput nekih monaha.

Na jednom od letenja, gledavši more kako svetluca  ispod mene, dok lebdim u vazduhu kao u nekoj peni, potpuno izgubivši osećaj za gravitaciju, u glavi mi se stvorila misao koju je posle Jure izgovorio: “Najveća želja mi je da poletim padobranom iznad mora i da se samo u jednom momentu otkačim i uskočim u more”. Ne znam da li je to ikada ostvario, znam da ja nisam. Jure je imao taj talenat da mi čita misli, a i služio se raznim sredstvima da bi u tome uspeo – krao je parčiće kartona na kojima sam pisala poeziju i čitao ih krišom. Vidno zbunjen mojim stihovima, zaključio je kako mene može razumeti samo Vanzemaljac. I kako ću istog jednom i pronaći.

Jure i Grega su uskoro otišli iz naših života, ali tih mesec dana što smo proveli zajedno su i mene i Ivanu oblikovali za ceo život. Gregu sam posle još jednom videla u Podgorici na premijeri njegovog filma, zatim u Beogradu kada je došao da kupi pesmu Sanje Ilić za jedan novi film i na kraju u Herceg Novom kada smo išli na planinarenje. A Jureta…Jureta nikada nisam videla. Jednog dana sam samo saznala da je umro i posle mnogo plakanja, shvatila sam da sam ga tek tada ponovo ugledala. Ili barem on mene.

Budva je počela da menja lica i boje. Preselila sam se iz Beograda za Tivat i povremeno svaraćala u Budvu kada bih imala slobodnog vremena. To nije bila ona ista Budva. Svi su iz nje otišli, a ja sam ostala sama. Kroz nju su sada šetali duhovi. Postala je toliko drugačija, da mi je i samo njeno ime postalo strano. Kada bi ljudi pričali o njoj, činilo mi se da je to neki drugi grad na geografskoj karti Crne Gore koji nema ništa zajedničko sa onim mojim gradom sačinjenim od uspomena, slika i pesama. Svaki put bih se sećala Ivane, osećala njeno (ne)prisustvo u vazduhu dok šetam mestima na kojima smo zajedno bile. Ponekad bih joj poslala poruku, banalnu poput “Pozdrav iz Budve” ili stihove Galije:

Ne mogu da shvatim obalu kao što je jadranska

Tamo nema više nikoga kao što smo ti i ja

Samo dva prozora kao dva ponora

Vode do dna

Znala sam da ona razume šta sve stane u poruku “Pozdrav iz Budve” i da ta trivijalnost u sebi ima dovoljno poezije za one koji znaju taj prećutni jezik.

A Budva je počela da mi se pokazuje na neke nove načine i činilo mi se da sam je tek tada zaista upoznala, objektivno. Ogoljena od svakih ličnih asocijacija,  prilazila sam joj istraživački. Bila bih u njoj potpuno sama i šetala bih dugo sa fotoaparatom slikajući prozore i vrata, detalje na arhitekturi, loveći talase i čekajući da naprave neki od zanimljivih oblika ljudskom oku neuhvatljivih.

Sada sam konačno imala vremena da istražim njene ulice, da dok koračam njenom kaldrmom mislim na sva ta daleka plemena i narode koji su koračali tim istim ulicama vekovima ranije i da zamišljam kako su slagali kamen po kamen,  dok Budva nije dobila svoje konačno lice. Vratila bih se tri i po hiljade godina unazad  kada su se prema istoriji prvi put ovde  pojavili znaci osnivanja grada. Vratila bih se da gledam Grke koji osnivaju svoje kolonije ovde, Ilire koji su ih u tome sprečavali i Sofokla koji je sve to prvi zapisao.Vratila bih se u 15. vek da gledam Mlečane kako podižu zid po zid starog grada. Onda bih se uspela na Citadelu i posle preko Ričardove glave krenula prema plaži skrivenoj ispod tvrđave Mogren, da bih se na kraju popela i na samu  tvrđavu. Ova šetnja me uvek ostavi zatečenom, jer je more ovde tako vešto oblikovalo stene, da one liče na naslagane ploče, koje stepenasto vire i otvaraju se ka moru dok se druge stidljivo skrivaju u mračnoj tišini kamena. Ovi kameni pravougaonici podsećaju da je voda jača od stena i da sve na svetu može da pomeri to naizgled tako nežno i suptilno agregatno stanje.

Moje posete Budvi nisu uvek bile tako melanholične. Iako sam osećala da je nešto tu zauvek nestalo i da sam ostala u njoj sama da zajedno budemo spomenik nostalgiji jednog zaspalog  vremena, ipak je ostala jedna iskra, predosećanje da još nešto novo može da počne. Jer Budva je bila kao pozornica za snimanje mog života na kojoj sam se uvek osećala kao lik iz nekog filma, a ne kao stvarna osoba. Sve u njoj bilo je tako dramatično i teatralno. Kao da je neko posadio seme ludosti u njenu zemlju, kad god bih zakoračila na njeno tlo unapred bih očekivala da se nešto zanimljivo dogodi. I događalo se. Ali i to bi bio poseban roman.

Onda se posle skoro 10 godina Bane vratio u Budvu i oboma nam je bilo čudno kako nas je život ponovo spojio na tom istom mestu. Išli smo zajedno na ostrvo Sveti Nikola i četvoronoške se uspinjali do vrha jedne stene obrasle kaktusima. Dok smo stigli do vrha, bila sam sva u ožiljicima. Ipak, pogled je bio impozantan i vredeo je truda. Ovo ostrvo je savršen primer divlje lepote Crne Gore, koja se i dalje ističe svojom netaknutošću i nevinošću, iako se političari I biznismeni uporno trude da je komercijalizuju i eksploatišu.

Onda se i Ivana iznenada pojavila u Budvi i ja sam došla iz Tivta da se nađem sa njom. Obišle smo sva mesta koja su za nas bila sveta, malo plakale, malo se smejale i na kraju obe shvatile tužnu spoznaju – da smo konačno odrasle.

Nisam ni bila svesna, ali to je bio poslednji put da sam bila u Budvi. Između ostalog, Ivani sam uzgredno spomenula da sam u Tivtu upoznala jednu novu osobu. Ona je odmah nanjušila neke skrivene mogućnosti, koje sam ja demistifikovala sa: “Ne znam Ivana, jako je čudan… Kao neki vanzemaljac”. I u tom momentu sam se naježila, setivši se Juretovih reči, mojih stihova napisanih po kartonskim kutijama od sladoleda koje mi je otimao iz ruku, budvanskih noći uz mesečinu i pesme Arsena Dedića:

Sve te vodilo meni

Sve što rode samoće

Mala primorska mesta

Isti pisci i ploče

To veče sam u Budvi izgubila novčanik u obliku srca, a samo srce još mnogo ranije. Vratila sam se u Tivat nekako žureći, kao da bežim od nečega što me progoni, shvativši da je život krenuo nekim drugim tokom i da tome treba ići u susret.

Kada sam se vratila u Tivat, Vanzemaljac me je čekao vidno uzrujan, sa pitanjem “Gde si bila do sad?”

“U Budvi”, promrmljala sam.

I onda sam u istom trenutku videla Budvu kako sija kao na Van Gogovoj slici “Zvezdana noć” dvadeset godina ranije, videla sam njene zaronjenje stene koje plaču kao u stihovima Džonija Štulića i more kako se razliva kao mastilo u pesmi Džibonija. Videla sam sebe i Baneta kako koračamo kada mi prvi put spominje da odlazi za Budvu, videla sam Jureta punog ožiljaka kako pada sa padobrana na to moje parče plaže, videla sam Greginu ruku koja mi pokazuje Koziju stazu, videla sam Ivanu kako se smeje i Mika Džegera kako u plavoj košulji đuska dva metra od nas na Jazu. Videla sam sva ta lica kako se mešaju i prelivaju i na kraju gube i nestaju u samo jednom licu – onom ispred mene, u licu Vanzemaljca, i shvatila da su me sva ona vodila do ovog jednog, za mene stvorenog lica po nekom čudnom kalupu mog kosmosa.

Spustila sam torbu u kojoj se više nije nalazio novčanik u obliku srca. Ostao je negde na ulicama Budve, da nestane zajedno sa njom. Spustila sam torbu i sela pored njega, mog Vanzemaljca,  pogledala ga i samu sebe upitala: “Stvarno, gde li sam bila dosad?”

Izvor: http://www.miracle-travel.life/blog/

The post Mastilo prosuto po budvanskoj noći appeared first on Portal Mladi.

Doduše, to je donekle opravdano, jer se ovaj mali grad ne ističe ni po čemu posebno. On nema turističke sadržaje, niti plaže, a ni more u ovom delu zaliva nije naročito čisto. Ipak, šarmantnost  ovog gradića zbog svega toga ne jenjava. Ono što ga čini dopadljivim jeste njegov geografski položaj, sa koga se pruža pogled na razne druge lepote Boke, zatim njegova arhitektura, a svakako i brojno rastinje koje se pruža celim putem kroz grad. Stoliv je donekle tipičan mediteranski gradić sa sivkasto belim kamenim fasadama, širom otvorenim prozorima, zelenim i plavim žaluzinama i gomilom drveća i cveća. On poseduje specifičnu atmosferu, koja se ne da objasniti ni opisati, ona se može samo doživeti i osetiti. To je ono što se naziva dušom nekog grada.

Mene je put u ovaj gradić naveo dok sam živela u Tivtu. Odatle sam često putovala za  Kotor i uvek bih birala duži put, da bih duže i uživala u pogledu na zaliv. Put od Tivta do Kotora oko zaliva je otprilike 3 puta duži nego kada se ide prečicom kroz tunel, ali u ovom slučaju to nikako nije gubljenje vremena. Dok se vozite, pred vama se pruža plišano more koje svakog dana ima drugačiju boju i teksturu. Ponekad je teget plavo poput teksasa, ponekad baršunasto svilenkasto sa tonovima sive i srebrne, kao ogledalo, kada mirno leži i reflektuje nebo. Osim neba i oblaka, boje mora zavise i od vetrova koji ovuda duvaju, a meni se lično najviše dopada sjaj koji more dobija prilikom bonace, kada se sve umiri i stane, kao na nekoj slici. Bonaca je inače najveći neprijatelj jedriličara, i često se čuje ta reč „bonaca“ sa dozom prezira i razočarenja, uz ono čuveno crnogorsko „pih“.

Boka Kotorska

Razumela sam to tek na jednom jedrenju kada smo satima bezuspešno pokušavali da uhvatimo vetar i dignemo jedra. Pre tog svog prvog jedriličarskog iskustva, za mene je bokokotorska bonaca bila vrhunac lepote i šarma i često mi se činilo kao da zajedno pripadamo nekom francuskom filmu, a ne stvarnom životu („život imitira umetnost“). Ono što je u životu najdragocenije jesu upravo ti trenuci kada vam se čini da sami sebi niste stvarni, jer se nalazite u nekom savršeno izrežiranom kadru. To su oni momenti kada se ceo svet zaustavi i uđe u vašu dušu da tamo doživotno i ostane, podsećajući vas kasnije u rutinskoj bezličnoj svakodnevnici da ste i vi nekada bili deo magije. Tako sada sedeći ispred kompjutera u tišini svoje sobe ja mogu da se transcendentujem u tu sliku koja je davno obojila platna moje (pod)svesti. Bonaca lepršavo cakli ostavljajući milione svetlucavih konfeta po moru u mojoj duši.

Pogledajte još: Boka Kotorska i njena deca

Iznad mora uzvišeno se pružaju planine Orjen i Lovćen, koje strogo stoje iznad zaliva ne dajući vodi da ih i dalje tiho glača. Borba između Jadrana sa jedne i Lovćena i Orjena sa druge strane  traje hiljadama godina, i ne zna se ko je u toj borbi pobednik, a ko gubitnik. Čini se da ovaj rat koji će se beskrajno voditi doprinosi lepoti svih njih. Možda to nije rat, možda je to simbioza. Ovaj slikoviti kontrast između mora i planine, vode i zemlje, jedan je od prepoznatljivih znakova Crne Gore, na čemu mogu da joj pozavide i mnogo egzotičnije i popularnije zemlje sveta. Svaki put kada prolazim ovuda, ne mogu da se ne uznemirim od pogleda na strogu, oštru i pomalo narogušenu planinu koja vam nekako preti svojim visokim kosim ivicama, a da istovremeno i ne nađem mir i utehu pri pogledu na nežno penušavo more, koje vam pruža utočište i sigurnost. Tako moj pogled šeta  od jednog do drugog paralelno se plašeći i umirujući, i to me podseća na Kantovu definiciju  lepog i uzvišenog. Naime, Kant kaže  da je lepo nešto što u nama izaziva mir i harmoniju, a uzvišeno onaj oblik prirode koji u nama izaziva jezu i strahopoštovanje. Tako je, čini mi se, Kantova estetika našla svoju primenu u Bokokotorskom zalivu.

Čini mi se da je u ovom slučaju nemoguće reći „more“, a istovremeno ne pridodati i pojam  „planina“, i da je ovo neki novi oblik prirode koga možemo nazvati „more-planina“. Kao da se priroda ovde poigrala svojim motivima, ukrstila svoja dva izdanka različite vrste i napravila hibridnu. To nas dalje podseća na Ivo Andrića i njegovu rečenicu: „More i kopno – uvek sam se pitao šta je tu ram, a šta slika“. I zaista, priroda u Boki pravi takve zaokružene oblike, izvijajući se kroz stene, teče u more, pa se ponovo vraća u nebo i odatle ponovo pada u vodu. More i planina se ulivaju jedno u drugo, tako  da ne znate gde počinju, a gde se završavaju. Raskošne sive stene zastrašujuće su u svojim ivicama, krivinama i pukotinama, a more pokriva njihovo podjednako intrigantno dno mameći nas da ga istražujemo, pitajući se kakve se tek planine nalaze ispod, a  koje nisu obrasle travama, nego koralima. Iz toga je izrastao jedan savršeni krug.

Nasuprot ovim prirodnim lepotama, stoje veštačke lepote, odnosno one koje je stvarala ljudska ruka. Čovek je vekovima stvarao naselja tik uz vodu, gradeći sebi dom i zavičaj odmah uz more, baveći se ribolovom. Svoje domove primorci su ukrašavali raznim rastinjem, cvećem, grmljem, drvećem. Zalivom najviše dominiraju čempresi, kaktusi, lovor, smokve, magnolije, kamelije. Ispred skoro svake kuće nalaze se mali ozidani molovi za koje su vezani brodići. Svaka kuća je poseban slikoviti doživljaj. Očarani tim prizorom, ne možete da ne poželite da je jedna od tih šarmantnih kućica upravo vaša i da u njenom dvorištu ili terasi uživate u hladu visokih planina i pri pogledu na more pijete kafu. Tako sam ja pronašla svoj omiljeni kućerak u koji sam imala želju da se ušunjam i da samu sebe pozovem u goste kod vlasnika kuće, ali se nikada nisu našli na ulici kad sam se ja motala ovuda. Dešavalo mi se ranije  da me neki baka i deka spontano pozovu na sok, samo zato što bih zastala, zagledala se u njihovu kuću ili fotografisala neki detalj. Ovde to, nažalost, nije bio slučaj. A zaista sam imala želju da upoznam ljude koji žive u ovoj bajkovitoj kućici, jer sam se uvek divila osobama koje svoj dom shvate kao svoje malo umetničko delo gde mogu da ispoljavaju svoju kreativnost.

Stoliv

Sam ulaz u Stoliv je dobar uvod u lepote koje će se kasnije pred vama ređati. Kada se napusti opština Tivat, kod tesnaca Verige, pruža se pogled na ostrva Gospa od škrpjela i ostvro Sv. Đorđe, o kojima smo već pisali u tekstu o  Perastu. Putujući ovuda, pogled vam se gubi levo ka moru i ostrvima, desno ka unutrašnjosti grada i njegovoj  arhitekturi, a onda gore prema vrhovima planinama koje vas okružuju sa svih strana.  Ova trodimenzionalnost vas podseća koliko ste mali u svetu, u prirodi, u toj Boki, i u samom Stolivu. Ujedno vam se javlja neka nadrealna želja da se penjete na vrhove planina, a da istovremeno jedrite, ronite, letite padobranom, jer se ovde bude sva čula i javlja se želja da se poistovetite sa svim tim oblicima prirode i da nekako ovladate njima.  Moraću ovde pomenuti  i Marinu Cvetajevu koja u svojim pismima Borisu Pasternaku otkriva kako ima strah od mora i da više voli stabilnost i oslonac planine, jer oseća da su planine simbolično njene noge. Marina Cvetajeva ne bi imala probleme u Crnoj Gori. Ovde ne morate ničega da se odričete. Nedaleko od mora nalaze se brojne lokacije za planinarenje, splavarenje, kanjoning i skijanje.

Ove misli mi se javljaju uglavnom dok vozim bicikl kroz zaliv, jer vetar nosi miris mora u moja pluća, čujem hučanje talasa i osećam se kao da letim. Kada konačno stignem u Stoliv nalazim u njemu svoje omiljeno mesto.  To je jedna mala kockasta terasica okružena puzavicom koja kao da lebdi na moru. Sa nje se  stepenicama spušta na šljunkovitu malu plažu, a kada more naraste odatle se može pravo u njega uskočiti. Tako deluje kao kapija za ulaz iz tečnog u vodeno agregatno stanje, predvorje dvaju različitih svetova. Prvi put sam je ugledala jedne jeseni, kada se po njoj raširila  puzavica žarko crvene boje koja je grli i tako pravi cvetnu kapiju koja se otvara i vodi u more. Ona predstavlja  savršen okvir za sliku Perasta koji se  pozadini navire. Odmah sam prisvojila tu terasicu i prozvala je svojom dnevnom sobom. Boje puzavice su se menjale tokom godišnjih doba i ja sam bila tu, pažljivo prateći sve njene transformacije. U proleće je moja terasica pozelenila i ja sam verno i pomno pratila njen rast i razvoj, gledaći je kako pupi i buja, postepeno. Na leto je onda neko izneo sto na tu terasicu i time je ona postala jos ljupkija, toplija i gostoljubivija.

Tako su se stvarale moje priče o Stolivu. Vidite da one mogu samo biti lične, sentimentalne, subjektive, jer o Stolivu ne može ništa objektivno da se kaže. To i nisu priče, nego slike, urezane negde duboko.

The post Magično putovanje kroz Stoliv – Boka Kotorska appeared first on Portal Mladi.

Putnik nisam: toliko pišem da nemam vremena da putujem. Nisam ni pisac: previše putujem da bih stigla da pišem. Izgleda da sam ipak  putovanje samo. Nekad su moja putovanja izmišljena, nekada ne izadju iz moje glave. Nekada su ostvarena, ali ne udju u moju glavu. Nekada se izmišljeno i ostvareno sretnu, u nekim drugim vremenima i prostorima, i svi (o)stanemo zbunjeni. Nekada oni odblesnu u stvarnosti, varniče i trepere, dok mi gledamo. Treba nam neko vreme da u to sve poverujemo. Nekada bi samo valjalo ležati, gledati u nebo, zamišljati svet kako se okreće i mi u njemu i sa njim, ponavljati sebi gde se uopšte nalazimo. Nekada treba sami sebe da ubedjujemo da smo zaista otišli. Pa onda ponovo da se potsećamo da smo se vratili. Onda počnemo da se osećamo izgubljenim kad smo kod kuće, a da smo svoj na svome negde daleko gde nikada pre nismo bili.

Nekada ne stignemo da uživamo u tome gde smo, nego već zamišljamo gde ćemo biti. Izmišljamo nova putovanja. Žurimo ka novom i drugačijem, iako smo maločas žurili ka tome gde smo. Ništa nije zadovoljilo našu čežnju. Onda pomislimo- možda i nije stvar u putovanju. Možda možemo putovati i ostajući u mestu: ne bežimo li sami od sebe toliko putujući? Hoćemo li se kao Alhemičar vratiti do egipatske smokve po skriveno blago? Ili kao Mali Princ do svoje planete gde ga možda ruža više ne čeka? Da li je putovanje spolja nužno i putovanje iznutra? Da li menjajući svoju sredinu menjamo i sebe i koliko bismo se promenili da nismo menjali sredinu? Da li se spolja i iznutra uvek prepliću ili smo izgubili nešto od iznutra zarad onoga spolja? Onda (o)stanemo. Shvatimo to kao eksperiment. Stavimo sami sebe u epruvetu da se samoanaliziramo. Posmatramo kakvi smo kada stojimo u mestu.

Javi se onaj dobro poznati osećaj ušuškanosti, mira, sigurnosti, izvesnosti. Kao vezan pas koji je pokidao lanac, preskočio ogradu i pobegao od svog gazde, beskrajno divlje trčeći oslobodjen, srećan u svojoj slobodi. Neko vreme bi lutao, njuškao, razgledao, a onda bi se umorio, ogladneo, ožedneo i na kraju vratio kući kod gazde, radujući se hrani, vodi, skloništu…lancu. Pa i lancu. Jer i on ide u paketu. Sigurnost ima cenu, kao i sloboda. Ili smo mi više kao puževi-nosimo svoju kućicu sa sobom? Onda tako stojimo u mestu, ubedjujući sebe da čovek negde mora imati ognjište. Osećamo da dugujemo nešto mestu gde smo se rodili. Iako slučajno, to mesto postalo je naš zavičaj i mi osećamo obavezu prema njemu.

Onda nadjemo u džepu neku staru voznu kartu, neki pocepani papirić sa nečijom adresom, ulaznicu iz nekog dalekog muzeja ili galerije. Onda veselo uknjižimo taj dokazni materijal u našoj brižljivo skupljanoj arhivi uspomena na koju smo tako ponosni. Onda nas prodju žmarci i podsetimo se kako nam nedostaje taj osećaj- da negde odemo. Onda se opet pakujemo. A pakovanje je ritual. Pakovanje je i samo malo putovanje. Dok se pakujemo mi  ponovo proživljavamo sva ta mesta u kojima su naše stvari već bile. Onda opet krenemo. To više nije stvar izbora, čak ni navike, to je stvar opsesije. Život nam zavisi od tog adrenalina. Drogiramo se putovanjem. I imamo samo dva straha. Jedan je da ne stignemo da obidjemo celu planetu Zemlju. Drugi je da stignemo.

The post Putovanje kroz (be)smislenost appeared first on Portal Mladi.

Ovo čudo prirode zadivljuje kako svojom neobično izvajanom strukturom, tako i raznim bojama koje se prelivaju  u jezerima i u stenama. Tirkizno zelena jezera sa nijansama srebrne, zlatne, plave, pa čak i ljubičate boje, čiji prelivi ostavljaju svetlucav trag  na vodi, kao da se njome kretala Zvončica iz Petra Pana – učiniće da se zaista osećate kao u zemlji Nedođiji.

Šume četinara svuda okolo smiruju sa svojim maslinasto zelenim notama i oštrim oblicima kojima zure u nebo, istovremeno se preslikavajući u već dovoljno obojenoj vodi i praveći time nove šare i oblike. Stene svetlo sive, gotovo bele boje dodatno ovu sliku čine dramatičnom i bajkovitom.

Durmitor je proglašen  nacionalnim parkom 1952. godine, da bi 1980.godine ušao je u popis Svetske kulturne i prirodne baštine. Smešten na severozapadu Crne Gore, nacionalni park zauzima površinu od 39 000 ha i obuhvata osnovni masiv Durmitora s kanjonima Tare, Drage i Sušice i gornji deo kanjonske doline Komarnice. Osim pomenutih reka, Durmitor obiluje i sa 18 ledničkih jezera, poznatih kao „gorske oči“, od kojih je najpoznatije Crno jezero. Zbog ovih brojnih reka i jezera Durmitor je i dobio ime, jer ono na keltskom jeziku znači „planina puna vode“.

Osnovna odlika reljefa durmitorskog područja je prostrana visoravan na 1 500 metara nadmorske visine, koju presecaju duboke kanjonske doline i s koje se uzdižu impozantni planinski vrhovi. Najviši je Bobotov kuk sa 2 523 m, a najdublja tačka durmitorskog područja je u kanjonu reke Tare na 1300 m dubine. Ovaj kanjon je najveći u Evropi, a navodno drugi po veličini u svetu – odmah posle Velikog kanjona u Americi, mada je ova informacija diskutabilna. Kako je reka Tara sa svojim kanjonom poseban ukras durmitorskog područja rećićemo nešto više i o njoj.

Tara nastaje od reka Opasanice i Veruše ispod planine Komovi, a uliva se u Drinu zajedno sa Pivom u Šćepan polju. Pored Durmitora, Tara se, takođe, nalazi između planina Bjelašnice, Sinjajevine i Ljubišnje. S obzirom da se na nekim mestima slobodno može piti voda iz reke, Tara je poznata kao „Suza Evrope“. Sama Tara je dugačka 146,4 km, dok njen  kanjon zauzima dužinu od 82 kilometra. U kanjonu se nalazi i oko 80 pećina, i iz jedne od njih izvire reka koja pravi spektakularan splet vodopada- poznat kao Bajlovića sige. Ovi vodopadi su široki 150 metara, sa padom vode na pojedinim mestima i do 30 metara. Popularan je i rafting na Tari- polazi se iz okoline mosta Djurdjevića na kome je moguć i bandži džamp sa visine od 150metara, a završava se kod Šćepan polja.

Osim kanjona Tare, sve veću popularnost stiče i Kanjon Nevidio, koji je deo reke Komarnice i nalazi se u južnom delu Durmitora, 55 km od Nikšića. Ovaj kanjon je dugo bio neistražen zbog svoje nepristupačnosti, sve dok ga članovi P.S.D. Javorak iz Nikšića nisu osvojili 1965. godine. Dugačak je oko 3 km i prolazak kroz njega traje oko tri sata. Ovo prolaženje kroz kanjon, takozvani kanjoning podrazumeva spuštanje kroz korito reke sa elementima skakanja, ronjenja, plivanja, penjanja po stenama, provlačenja kroz pukotine. Kako ova avantura kombinuje više različitih sportova, tako je i oprema prilagodjena svakom od njih: za kanjoning se koriste užad, šlemovi, pojasevi, klinovi i neopranska odela.

Zbog specifičnosti uslova (male količine svetlosti koja dopire i niskih temperatura) kanjon Nevidio je bogat veoma misterioznom florom i faunom, jer se u njemu nalaze neke vrste kojih nema nigde u svetu, kako tvrde biolozi. Ne samo ovaj kanjon, nego i celokupno područje Durmitora sadrži retkosti prirode, naime od 37 endemskih vrsta biljaka čak 6 se nalazi samo ovde. U parku se, takođe, nalazi jedna od poslednjih nedirnutih šuma crnog bora. Vegetacijske zone Durmitora inače čine i  listopadne i zimzelene šume.

Dakle, posetivši planinu Durmitor, u prilici ste da doživite višestruko zadovoljstvo, jer ne samo da ćete uživati u lepotama prirode i odmoriti se, nego ćete imati na raspolaganju razne sportove od planinarenja, preko kanjoninga, raftinga, bandži džampa, pa sve do skijanja ako na ovo putovanje krenete zimi.

The post Kao sa razglednice: Durmitor appeared first on Portal Mladi.

Srem je najvećim delom ravničarska nizija sa prosečnom nadmorskom visinom 70-80m, ograničena Savom, Dunavom i Fruškom Gorom, na kojoj se nalazi i najveći vrh u Sremu – Crveni čot od 539 m. Kao jedina planina u ovom području Fruška Gora daje dinamičnost i vedrinu statičnoj sremskoj jednoličnosti. Nastala je u paleozoiku i za razliku od svih ostalih delova starog Panonskog kopna ona jedina nije potonula. Ime „Fruška Gora“ od reči „frug“ aludira na jednu etničku zajednicu koja je davno živela u ovim krajevima. Godine 1960. Fruška Gora je proglašena nacionalnim parkom.  Flora i fauna Fruške Gore su veoma bogate i raznovrsne i u tome pariraju i mnogo većim planinama. Fruška Gora je u principu šumsko područje, ali od nekadašnjih 130 000 hektara šume danas je ostalo samo 23 000, jer je ostatak iskrčen. Na iskrčenim predelima danas se nalaze livade, pašnjaci, voćnjaci i vinogradi.

Na Fruškoj Gori postoji 16 veštačkih jezera napravljenih pre 40-ak godina. Predstavljaju omiljena odmarališta za stanovnike ove regije, gde se rado sunčaju, kupaju, bave ribolovom i prave piknik. Nažalost, uprkos lepoti okolnih predela i čistoći vode javlja se utisak da ova jezera nisu dovoljno iskorišćena i uređena. Plaže gotovo da ne postoje, okolina je često zarasla grmljem i visokim teško prohodnim travama, a od bilo kakvog turističkog – ugostiteljskog objekta nema skoro ni traga. Svakako ih je vredno posetiti i ovako zapostavljene, pomalo zapuštene i lepe u svojoj divljini. Čak su i pojedine ronilačke grupe pravile zarone u nekima od njih. Nabrojaćemo ih svih 16: Ljukovo kod Žarkovaca, Šelovrenac kod Maradika, Dobrodol kod istoimenog sela, Medješ kod Šatrinaca, Borkovac kod Rume, Popovica kod istoimenog naselja, Kudoš u Pavlovcima, Mutalj kod Bešenovačkog Prnjavora, Testera kod istoimenog odmarališta, Mandjelos kod Mandjelosa, Čalma kod Čalme, Moharač i Bruje kod Erdevika, Sot kod Sota, Ledinačko jezero i za kraj ostavljamo i nama najlepše jezero Beli kamen u Bešenovu.

Bešenovačko jezero je potopljeni rudnik kvarca i ima preko 50m dubine. Oivičeno belim stenama, iznad kojih se zeleni grmlje i drveće, tirkizno zelene boje vode pred kojom bi se i Bahami postideli.  U okolini jezera nalaze se vikendice sa mnoštvom vinograda, pa bismo preporučili svakom ko mašta o francuskim selima da najpre poseti Srem.

Izdvojili bismo i Pavlovačko jezero, ne zbog njega samog, koliko zbog okolnih pašnjaka gde svakodnevno možete sresti nekoliko desetina, a možda i stotina krava, ovaca i koza kako slobodno pasu svuda okolo, često i bez čobana, a onda se tačno u pet vraćaju svaka svojoj kući. Ovu predstavu vredi videti, samo u selo treba stići pre pet, jer ako zakasnite nećete moći da prođete od životinja jer one ne poštuju prvenstvo prolaza, a nakon njihove parade treba da pazite da u nešto ne ugazite, što je gotovo nemoguće izbeći. Sličnu ruralnu atmosferu smo zatekli i u Dobrodolu, gde sam se osećala kao  u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“, jer mi se čini da tamo životinja ima više nego ljudi i da su zapravo one domaćini, a da su ljudi njihovi kućni ljubimci. Štale i kokošinjci su skoro u visini kuća i nalaze se skroz do ulice, što nije slučaj u većini drugih sela. Najpopularniji stanovnik Dobrodola svakako je jedna roda koja obitava već dugo u ovom selu na jednoj banderi gde je svila dom. Verujem da su joj meštani dali neko zanimljivo ime, ali ga nisam otkrila.

Kako se spuštamo niže niz proplanke Fruške Gore, i kako zalazimo u sve ravnije predele, neke od nas obuzima mir, dok neke druge tkzv. vojvođanska depresija. Naime, Srem je toliko ravan, da neke ljude od toga zaboli glava, jer se osećaju kao u Sahari. Nama se ova geometrijska forma dopada, kako psihološki zbog harmonije koju izaziva, tako i iz estetskih razloga, jer se polja žita, kukuruza, suncokreta nepregledno pružaju u nedogled i tako iz ptičije perspektive prave šah, a što se da tek pomalo naslutiti iz horizontale. Ako putujete avionom, ne možete ostati ravnodušni na lepotu Srema i njegove geometrijske oblike koji se vide sa visine.

Ovaj, takozvani, „Donji Srem“, razlikuje se od „Gornjeg“ ne samo geografski, nego i po stilu života i po navikama. Severnije se stanovništvo pretežno bavi vinogradarstvom, a južnije stočarstvom, mada su ove podele neprecizne i grube. Ovo područje ne obiluje vodenim prostranstvima kao što je slučaj sa fruškogorskim predelima, ali u njemu se nalazi Obedska bara, kojom se možete provozati čamcem i uživati u pogledu na trske i lokvanje. Iako neki smatraju da u ovoj ravnici bez brda, reka i potoka, nema nikakve posebne lepote, mi im odgovaramo Rilkeovim citatom: „Za pravog pesnika nema dosadne ni ružne svakodnevnice. Ko je pravi umetnik on će u svemu naći lepotu i umetnost.“ Tako smo mi uprkos zlim jezicima sakupili mnoštvo fotografija zanimljivih predela „dosadnog i jednoličnog“ Donjeg Srema. Osim toga, pronašli smo i zapise starih putopisaca iz 17. veka Kiklea i Čelebija koji kažu da nigde nisu videli tako „prostrana, ravna i lepa polja“ i da su ova polja „slika i prilika rimskog raja Irem“.

Osim prirodnih lepota, u Sremu, takođe, postoje i znamenitosti arhitektonskog i arheološkog karaktera. Ono što obiluje u ovom području svakako su manastiri, kojih ima čak šesnaest. Ovi manastiri nastajali  su u periodu od 15. do 18. veka i prvobitno ih je bilo 35. Predstavljali su simbol srpskog otpora Turskoj imperiji i čuvare srpske istorije, kulture i tradicije. To su: Krušedol, Petkovica, Rakovac, Velika i Mala Remeta, Staro i Novo Hopovo, Divša, Jazak, Grgeteg, Beočin, Privina Glava, Šišatovac, Kuvežedin i Ravanica u Vrdniku. Osim svetih religioznih  spomenika srpske kulture u Sremu se nalaze i profani objekti od istorijskig značaja: brojni arheološki lokaliteti, ostaci grada Sirmijuma u Sremskoj Mitrovici, ostaci Basijane u Donjim Petrovcima, zatim naselja Sremski Kralovci i Petrovaradin koja su sama za sebe istirijski značajna mesta. Novi Beograd i Zemun takodje geografski pripadaju Sremu, mada su pripojeni Beogradu.

Da bismo u potpunosti razumeli značaj nekih od ovih lokaliteta upoznaćemo se sa kratkom istorijom Srema kroz vekove. Između 3000. i 2400. godine pre nove ere Srem je bio područje indoevropske Vučedolske kulture. Od tad pa do 2200.godine pre nove ere na području Srema nalazila se Vinkovačka kultura. Od 1350-900.p.n.e. Belegiška, a od desetog pa do četvrtog veka pre nove ere Bosutska. U trećem veku p.n.e. je ovde osnovan ilirski grad, koga su osvojili Rimljani u prvom veku p.n.e. Rimljani su na prostoru Srema osnovali Sirmijum, grad po kome je ceo region i dobio ime, a od koga je nastala današnja Sremska Mitrovica. Sirmijum je bio jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva. U 6.veku nove ere Sirmijum je postao glavni grad vizantijske pokrajine Panonije, da bi u 8.veku ušao u sastav Bugarskog carstva. U 12.veku se u Sremu uspostavlja ugarska vlast. Srpski despoti su upravljali teritorijom Srema kao ugarski vazali. U 13. srpski kralj Stefan Dragutin vladao je Sremskom kraljevinom. U 16.veku Srem je bio deo Osmanskog carstva, a u 17. i 18. veku je bio hazburška teritorija. Konačno raspadom Austrougarske 1918. godine Srem postaje deo Srbije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Još 1427. veći deo Srema je bio naseljen Srbima, a sada su konačno oni dobili i svoju državu na ovom prostoru.

Na kraju, možemo samo zajedno da poslušamo pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“.

The post Ima jedan kućerak u Sremu appeared first on Portal Mladi.

Prema legendi grad Rim je osnovao Romul, sin Reje Silvije i boga Marsa,  21. aprila 753. godine stare ere. Romul je jedan od dva brata blizanca koja je kralj po rodjenju bacio u reku, da ne bi imao naslednike koji bi mu preoteli tron. Međutim, korpu sa bebama je pronašla vučica koja ih je dojila svojim mlekom, tako da su oni preživeli. Kada su stasali zbacili su kralja sa vlasti i započeli osnivanje grada na mestu gde ih je pronašla vučica. Tokom čina osnivanja grada među braćom je izbila svađa i Romul je ubio Rema.

POGLEDAJTE JOŠ – Peruđa – grad mladih, grad umetnika, grad čokolade i jazza

Arheološka istraživanja potvrdila su da su u 8.veku pne na brežuljcima uz Tiber postojala naselja. U 6. veku pne ovim područjem su  zavladali Etruščani i pod njihovom vladavinom naselja su se sjedinila u jednu političku celinu. Ta oblast je bila  naseljena  narodima različitih kultura i jezika koji su se bavili  zemljoradnjom ili stočarstvom (reč “Italija” znači „zemlja teladi“) i govorila  dijalektima koji su pretežno pripadali indoevropskoj porodici jezika, mada su dobar deo stanovništva činili Etrurci i Grci. Ova multinacionalnost se pozitivno odrazila na razvoj Rima, jer su stanovnici primali uticaje jedni od drugih i medjusobno se nadogradjivali. Grad se kasnije razvio u prestonicu Rimskog Kraljevstva, pa u prestonicu Rimske Republike i konačno Rimskog Carstva. Bujna istorija ostavila je traga na arhitekturi Rima, tako da danas postoje brojne zgrade, crkve i muzeji koji svedoče o duhovnim bogatstvima ovog grada. Spremili smo Vam kratak opis najvažnijih znamenitosti koje treba posetiti ako Vas put odnese u Rim.

Najpre je tu Koloseum, kao najlogičniji simbol Rima. Izgradnju je započeo car Vespasian 72. godine, a gradnju dovršio njegov sin Titus osam godina posle. U njemu su se održavale borbe gladijatora i životinja u kojima bi većina njih nastradala, ali se uprkos tome ovaj vid perfomansa smatrao zabavnim programom za 50 000 posetilica koliki je bio kapacitet Koloseuma. Najzad su ove igre ukinute u petom veku. Koloseum je uništen prilikom zemljotresa, a delimično i ljudskim faktorom. Danas je očuvan samo njegov ogoljeni spoljašnji deo i unjutrašnje podzemne prostorije gde su se kretale životinje prilikom izlaska na scenu. Otvoren je za turiste i dostupan je za 12 eura, a u tu cenu je uključen i obilazak Foruma. Koloseum je jedan od onih znamenitosti koje obilazite zbog dugovečnosti njegove  istorije, verujem i zbog popularnosti među turistima, ali svakako da tamo ne možete doživeti ništa drugo do blage jeze na pomisao koliko je tu krvi proliveno. I ne možete da se ne zapitate da li i sada plaćanjem ulaza i boravkom na tom mestu ličite na onih 50 000 gledalaca koji su dolazili da gledaju borbe.

U Nacionalnom muzeju kojeg je projektovao Mikelanđelo nalaze se važna grčka i rimska umetnička dela. Uvek ćete lako prepoznati koja su dela rimska, a koja grčka, jer su se Grci  zbog svoje idealističke prirode uvek trudili da prikažu stvari i ljude lepše nego što su u stvarnosti, dok su Rimljani bili realisti i prikazivali su subjekte u svoj njihovoj ružnoći. Važne galerije slika nalaze se u palatama Palazzo Doria Pamphili, Palazzo Colonna i Palazzo Barberini, a Venecijanska palata čuva veliki broj dela  od ranohršićanskog razdoblja do renesanse.

Obavezno morate posetiti i Vatikanske muzeje, koji čuvaju slike i statue od izuzetne vrednosti. Lično na mene najveći utisak ostavila je Rafaelova soba i njegova freska Atinska škola. Ova čuvena freska sva je sačinjena od magije, jer se pred njom osećate kao da zaista možete da ukoračite u taj trodimenzionalni svet i teško  vam je  da poverujete  da je to pred vama zaista samo običan zid. Ne samo zbog čarobnog prikaza perspektive, tehnike i slikarskog umeća, nego i zbog svoje tematike, ova freska je jedna od najčuvenijih na svetu. Na njoj su prikazani najvažniji filozofi antičkog vremena u svoj svojoj karakterističnosti, tako da je Rafael njome pokazao smisao za simboličnost i psihologiju. Slikom dominiraju Platon i njegov učenik Aristotel kako drže u rukama knjige (Platon svog Timaja, a Aristotel svoju Etiku) dok koračaju kroz Akademiju. Položaj njihovog tela predstavlja njihovu filozofiju: Platon drži uperen prst na gore, što simbolizuje njegova idealistička shvatanja, dok Aristotel predstavlja protivtežu i povlači ruku na dole, što simbolizuje njegov realizam. Ovim se predstvalja i odstupanje Aristotelovog učenja od Platonovog: “Drag mi je Platon, ali mi je istina draža”. U Platonovom liku Rafael  je zapravo oslikao Leonarda da Vinčija, velikog uzora za svakog umetnika. Ono što je Platon bio za filozofe, to je Leonardo bio za slikare. Osim Platona i Aristotela, na slici su prikazani  i razni drugi mislioci antičkog doba. Nije tačno utvrđeno za svaku oslikanu  ličnost koga predstavlja na slici, ali se  veruje da su na njoj prikazani neki od sledećih filozofa: Pitagora (koji se nalazi sa leve okružen učenicima),  Diogen (leži na sredini stuba), Euklid (objašnjava geometrijski crtež uz pomoć šestara), Heraklit (sedi sam i izolovan na dnu slike), Zenon, Epikur, Boetije, Anaksimandar, Empedokle, Ksenofon, Hipatija, Parmenid, Sokrat, Plotin, Arhimed, Ptolomej…

Osim Leonarda , takođe, je i Mikelanđelo dobio svoje mesto na fresci, otelotvoren u telu Heraklita tkzv. Mračnog. U vreme slikanja ove freske, Mikelanđelo se nalazio samo nekoliko stotina metara i oslikavao Sikstinsku kapelu. Jedan drugi Rafaelov uzor koji se našao na slici bio je njegov mentor Bramante, koga je Rafael naslikao umesto Euklida. Cela freska zapravo je jedna oda Bramanteu, jer je naslikana u njegovom stilu. Pored Leonarda, Mikelanđela i Bramantea,  Rafael je takođe  naslikao i autoportret: skroz desno na slici nalazi se  jedna  ličnost koja gleda direktno u posmatrača.

Na izlazu iz Vatikanskih muzeja nalazi se Sikstinska kapela, koja je bogata raznim freskama. Većinu njih je radio Mikelanđelo. Na svodu koji zauzima oko 800m² Mikelanđelo je naslikao biblijske priče o stvaranju sveta u etapama. Najpoznatiji deo ove freske je Stvaranje čoveka, odnosno Adama. Na prednjem oltarskom zidu crkve Mikelanđelo je takođe naslikao  Poslednji sud, fresku koji sadrži nekoliko stotina likova. Jedan od tih likova drzi oguljenu kožu u kojoj je Mikelanđeo naslikao svoj autoportret.

Iz Sikstinske kapele možete ući u jednu impozatnu garđevinu koju obavezno morate posetiti, a to je Bazilika Svetog Petra. To je najveća crkva na svetu koja  pokriva područje od 2,3 hektara. Ujedno je i jedno je od najsvetijih mesta hrišćanstva, jer se  u njoj  nalazi grobnica sv. Petra, jednog od dvanaest apostola. Iako Novi zavet ne spominje Petrovo mučeništvo u Rimu, katolička tradicija na temelju spisa crkvenih otaca smatra da je njegova grobnica ispod oltara. Za obilazak grobnice Sv. Petra potrebna je napismena dozvola. Crkva sadrži brojne statue od koja svaka ima visinu po nekoliko metara. Najčuvenija je  Pijeta („oplakivanje“) koju je Mikelanđelo izvajao kad mu je bilo 25 godina. Ova statua predstvalja Bogorodicu kako drži u krilu Isusovo telo nakon raspeća. Druga Mikelanđelova čuvena statua je Mojsije, koja se nalazi u crkvi Svetog Petra u lancima. Ova fascinantna skulptura predstavlja jedno od najvećih remek dela vajarstva. Posebno su živopisni nabori na Mojsijevoj odori i njegova kovrdžava brada, a svakako i šake na kojima se verno ocrtavaju krvni sudovi. Frojd se posebno divio ovoj statui i kad god bi bio u poseti Rimu svaki dan bi uzastupno posećivao Mojsija. Inspirisan njime i pričom koja ga prati napisao je i čuvenu studiju o Mojsiju.

Još jedna od znamenitosti u Rimu svakako je čuveni Panteon. Reč “pantheon”na grčkom znači “hram svih bogova”, a s tom namerom Panteon je i sagrađen – kao hram svih poganskih bogova. Napravio ga je Hadrian, između 119. i 128. godine. U Panteonu se nalazi Rafaelova grobnica na kojoj piše:

 „Ovde leži Rafael za čijeg se života priroda plašila da će je nadmašiti, ali sada kad je mrtav ona se boji da će i ona umreti“.

Rim je poznat i po veličanstvenim trgovima, koji su uglavnom izgrađeni u 17. veku. Glavni trgovi su Piazza Navona, Piazza di Spagna, Campo de’ Fiori, Piazza Venezia, Piazza Farnese i Piazza della Minerva. Rim je takođe i grad fontana, ima ih oko 280, a među njima se najviše izdvaja  Fontana di Trevi. Ovo barokno delo napravljeno je 1762. godine, od strane Nicolò Salvija za Papu Klementa XII-og. Prema legendi, svaki posetilac bi trebalo da baci novčić u fontanu Trevi, jer mu to osigurava ponovni povratak u Rim.

The post Grad umetnosti: Rim appeared first on Portal Mladi.

Posle kontinuiranih letovanja na crnogorskom primorju primetila sam da tamo nemam svoje omiljeno mesto, jer nijedan grad nije dovoljan i potpun nego svaki ima odnosno nema nešto posebno i sebi svojstveno. Godinama sam se osećala uskraćenom za neki od aspekata, tako da sam  u jednom letovanju obilazila više gradova da bih bila zadovoljna.

Onda me je put odveo u zidinama oivčen Dubrovnik i doživela sam otkrovenje. O nesvakidašnjosti tih zidina govori jedna anegdota koju sam čula u Americi, a koja govori i u prilog vicevima o američkoj gluposti. Naime, jedna gospođa u penziji koja putuje kruzerom po svetu, kako to samo američki penzioneri znaju, kada je videla Dubrovnik pitala je: “A gde na kraju sezone sklanjate ovu izložbu, kako spakujete ove zidove?” Mučenica nije verovala da je to sve stvarno. Razumite je, verovatno je iz Pensilvanije.

Ogromne gradske zidine kriju lavirint od stotine malih uličica, stepenica, restorana, kuća i stanova, raznih ugostiteljsih objekata i prodavnica. Svi oni zajedno specifičnom estetikom zajedno krase stari grad. Ono što čini mi se svi posebno volimo i zapažamo kada dođemo u jedan ovakav grad jesu zbijeni prozori od kojih svaki živi svoj nezavisan život. Različito obojene poluotvorene žaluzine, iza kojih se providi neka stara heklana čipkasta zavesa. Zatim tu su  različito obojene saksije sa opet različitim bojama cveća. Sve to  krasi žica za sušenje veša na kojoj vise ponovo različite boje odeće. Vrlo često se tu nađe i neka mačka. I tako svaki prozor živi svojim životom, sa svojim žaluzinama, zavesama, cvećem, vešom koji se suši i mačkama. I sve to u million boja. Mogla bih večno da gledam u te prozore i da smišljam šta je iza njih, ko tu živi, zaliva to cveće i hekla te zavese. Iznad svega se može mnogo saznati o ljudima na osnovu njihovih prozora.

Vratimo se Dubrovniku. Osim uživanja na plažama i šetnji po starom gradu, u Dubrovniku konačno možete i da se kulturno uzdižete jer vas ovde čeka viševekovna istorija koja još uvek čeka da bude potpuno otkrivena. Naime, još uvek se ne zna tačno vreme osnivanja Dubrovnika, pretpostavlja se da je to VII vek, ali prema nekim novim nalazima sumnja se da je i znatno ranije. Te nove spoznaje baziraju se na pronalasku ostataka ruševina katedrale koja se  nalazila na mestu današnje katedrale. Stari osnivači Dubrovnika su, bežeći pred Avarima iz razorenog Epidaurusa (današnji Cavtat) dosli na otok Laus pod brdom Srđ i tu su odlučili da ostanu. Vremenom su Laus povezali sa kopnenim delom današnjeg Dubrovnika, nasipanjem kanala na kojem se danas nalazi najpoznatija dubrovačka ulica Placa (Stradun).

Dubrovnik je u početku bio u sastavu Dalmatinskog temata i priznavao je  vlast Bizanta. Prvi se put u istorijskim dokumentima spominje 850. godine, opsada Saracena 866. zaustavljena je zahvaljujući pomoći Bizanta. Oko 992. godine spalio ga je makedonski car Samuilo. Krajem 10. veka osniva se dubrovačka nadbiskupija i metropolija. Tada postaje crkveno nezavisan od Splita. Od 1205. godine priznaje vlast Venecije, što traje do 1358. godine. U vreme mletačke vlasti Dubrovčani dižu tri bune, ali se nisu mogli osloboditi mletačkog vodjstva. Iako je priznavao vlast Venecije, Dubrovnik je uspio sačuvati autonomiju, jer je birao Malo i Veliko veće, Senat, i ostale organe gradske samouprave.

Zadarskim mirom 1358. godine posedi Venecije pripali su hrvatsko-ugarskoj državi, pa je Dubrovnik kao deo Dalmacije došao pod vlast kralja Ludovika I i time se osigurao  od nasrtaja Venecije.  Nakon smrti Ludovika I 1380. godine Dubrovnik se razvija  u samostalnu državu i doživljava svoj procvat u 16. veku, kada uspostavlja trgovačke veze s Osmanlijama. Istovremeno zadržava slobodu, nezavisnost i povlastice slobodne trgovine na celom području Osmanskog carstva.

U drugoj polovini 16. veka opada moć Dubrovnika. Uzroci su u velikim geografskim otkrićima i revoluciji cena koja obezvređuje novac. Otkrićem Amerike trgovački putevi su se premestili na Atlantik, izgubiljen je monopol na trgovinu s Osmanlijama, a osim toga Dubrovik su zadesili veliki požar i snažan zamljotres 1667. godine u kojem je mnogo zgrada srušeno i mnogo  građana izgubilo život. Nakon toga su usledili ratovi sa Osmanlijama (1683-1699.) posle čega su Dubrovčani odlučili da se vrate pod ugarsko-hrvatsku krunu i obnave ugovor iz 1358. godine. U 18. veku ponovno jača dubrovačka privredu i grad izgrađuje jaku mornaricu koja plovi kako po Sredozemnom moru, tako i preko Atlantika do Amerike.

Ovako duga i burna istorija svakako je ostavila pečat na današnji izgled grada, tako da u Dubrovniku postoje razne znamenitosti koje treba obići. Najpre je tu tvrđava Sveti Ivan koja se nalazi u sklopu  gradskih zidina. Tvrđava je sagrađena 1346. godine, pod nazivom Tvrđava „od mula“ i glavna uloga joj je bila odbrana gradske luke. U blizini je kasnije podignuta tzv. Gundulićeva tvrđava. Ove dve tvrđave su 1522. godine povezane kulama, a od 1557. godine čine  celinu kakvu poznajemo danas – monumentalnu građevinu polukružnog oblika.  Danas se u prostorijama tvrđave svetog Ivana čuva znatan deo kulturnog blaga iz doba Republike. Takođe, u njoj su smeštene zbirke Pomorskog muzeja koji je osnovan 1941. godine, Akvarijum i Institut za more. Terase tvrđave služe kao letnja pozornica za potrebe Dubrovačkih letnjih igara – festival koji je  osnovan 1950. godine, a koji se održava  od 10. jula do 25. avgusta.

Neke od predstava, kao na primer Hamlet održavaju se i na tvrđavi Lovrenac koja se nalazi sa zapadne strane. Ova tvrđava, poznata kao Gibraltar Dubrovnika, nalazi se na visini od 37m od nivoa mora, a zidovi su joj debeli i do 12m. Sazidana je za samo tri meseca, jer su Mlečani pretili da na istom mestu sagrade svoju tvrđavu da bi mogli lakše da kontrolišu Dubrovnik, pa su Dubrovčani požurili da ih u tome preduhitre.

U Dubrovniku se nalaze dva značajnija manastira: dominikanski i franjevački. Dominikanci su osnovali samostan 1225. godine. Čini ga komples zgrada među kojima su crkva sv. Dominika, zvonik, klaustar i tri samostanska krila. Unutar samostana se nalazi delo venecijanskog majstora Paola Veneziana, zatim Ticijanova “Sv.Magdalena”, kao i slike dubrovačkih slikara iz 15. i 16. veka: Lovre Dobričevića, Mihajla Hamzića i Nikole Božidarevića. Crkva je jedna od najvećih gotičkih građevina na istočnoj obali Jadrana.

Franjevački manastir nastajao je tokom 14.veka. Vrata crkve su nasvođena raskošnim gotičkim portalom, mada su ostali detalji arhitekture nadahnuti drugim umetničkim pokretima. Ovaj portal  je jedini deo crkve koji se  sačuvao u katastrofalnom zemljotresu 1667. godine.

Od ostalih znamenitosti izdvojićemo palatu Knežev dvor, sagrađenu da bude sedište vlade i kneževo mesto boravka tokom mandata, u kome bi živeo sam odvojen od porodice bez prava da napušta dvor.  U prostoru Kneževog dvora nalaze se dvorane Velikog i Malog veća, državne kancelarije, sudnica, zatvor, oružarnica i barutana. Danas je zgrada Kneževog dvora muzej u sklopu Dubrovačkih muzeja. Prostor dvora namešten je stilskim nameštajem iz poslednjeg razdoblja Dubrovačke republike i 19. veka. Sam nameštaj nije izvorno pripadao prostoru Kneževog dvora nego je godinama prikupljan iz starih dubrovačkih palata, letnjikovaca i građanskih kuća. U prostoru Kneževog dvora nalazi se izložba  slika starih majstora iz razdoblja od 15. do druge polovine 19. veka, a takođe, se u njemu održavaju koncerti klasične muzike.

Dubrovačka katedrala posvećena je Uznesenju Blažene Device Marije na nebo. Nastala je na mestu bizantske i romaničke katedrale, uništene u zemljotresu 1667. godine. Sadašnja barokna katedrala građena je od 1671. do 1713. godine. Prema legendi, prvobitna romantička  katedrala iz 12. veka građena je novcem engleskog kralja Ričarda Lavljeg Srca, koji je u blizini doživeo brodolom, nakon povratka iz Trećeg križarskog rata 1192. godine. Uz znak zahvalnosti što je preživeo, dao je 100 000 dukata za izgradnju katedrale. Bila je to prva romantička bazilika na istočnom Jadranu i uticala je na crkvenu arhitekturu u celoj regiji.

Dubrovnik obiluje i mnogim muzejima od kojih smo neke već pominjali jer se nalaze u sastavu prethodno opisanih gradjevina. Osim njih tu su i Pomorski muzej u kome možete videti izveštaje o nosivosti brodova Ruđer Boškovića; mali muzej dubrovačke Sinagoge s nizom eksponata koji svedoče o životu Jevreja u Dubrovniku; zatim Etnografski muzej Rupe smešten  na mestu stare gradske žitnice iz 1590. godine.

Kofere u ruke jer njegovo veličanstvo Dubrovnik čeka na Vas!

.

The post Njegovo veličanstvo – Dubrovnik appeared first on Portal Mladi.

Ovaj magičan spoj plavih i zelenih nijansi nabijenih na tako malom prostoru, sa hiljade detalja i motiva, bio bi predivan sam za sebe, čak i da se nikad ljudska populacija na njemu nije nastanila. Ipak, i pored nus pojava koje društvo za sobom ostavlja, Boka je primer da gradska arhitektura ponekad može da se savršeno uklopi uz prirodu ne naudivši joj pritom nimalo, nego je dodatno ukrašavajući. Kako su kroz ove prostore prošli razni narodi u različitim epohama, svi su ostavili poneki trag koji Boka i dan danas ponosno nosi.

Kako Crnu Goru obično posećujemo leti i vreme provodimo po plažama, tako nismo u mogućnosti da na pravi način obiđemo lokacije koje nisu sezonskog karaktera i kojima treba prići kao svakoj drugoj istorijskoj ili kulturnoj instituciji. Zato toplo preporučujemo obilazak Boke Kotorske van sezone, bez vreline i gužve, kako bi se dostojno posvetili razgledanju kako prefinjene arhitekture Kotora i Perasta, tako i divlje  prirode Lovćena i Orjena. Upoznajmo se najpre sa nekim istorijskim i geografskim činjenicama o Bokokotorskom zalivu, da bismo zapravo shvatili vrednost ovog područja.

Boka Kotorska je najveći medju zalivima Jadranskog mora. Ime duguje italijanskoj reči „bocca“, što znači „usta“. Pretpostavlja se da je na nastanak bokokotorskog zaliva uticala fluvijalna erozija, i to još u pliocenu. Zaliv ulazi 28km u kopno, a širina ulaza mu je 2,95 km. Dužina obale je 105 km i prostore se od Herceg Novog prema Perastu, Risnu, Kotoru sve do Tivta i mnogih manjih prigradskih naselja. Zaliv je okružen planinama Lovćen, Orjen, Radoštak i Dobroštica. Zaliv se unutar sebe deli na još dva spoljašnja (Herceg-Novski i Tivatski) i dva unutrašnja (Risanski i Kotorski) zaliva. Srednja dubina vode u zalivu je 27,3 m, a  maksimalna dubina je 60 m. U Boki Kotorskoj postoji i devet ostrva: Prevlaka, Mamula, Gospa od Milosti, Sveti Marko, Ostrvo Cvijeća, Zanovjetni Školjic, Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe. Od 1997. godine Boka Kotorska je i zvanično uvrštena u Asocijaciju 28 najlepših zaliva sveta.

Boka Kotorska ima bogatu i složenu istoriju ukrštanu sa različitim narodima i epohama. Mesto na kome se nalazi Bokokotorski zaliv bio je naseljen Ilirima. Iliri su u trećem veku p.n.e.formirali kraljevinu na prostoru današnje Crne Gore i severne Albanije. Ta kraljevina nazivala se Duklja. Na mestu današnjeg Risna Iliri su 288. godine osnovali  grad Risna. Pre pojave Slovena na ovim prostorima, Boku su naseljavali Rimljani, Vizantijci i Goti.

Prve slovenske migracije na teritoriji današnje Crne Gore se odvijaju u 5.veku, a veći talas Slovena se desio u prvoj polovini 6.veka. Od doseljenih Slovena i zatečenijeh Iliro-Romana nastali su Dukljanski Sloveni – najstariji preci savremenih Crnogoraca. Do početka 13. veka, Dukljani su bili katoličke veroispovesti, sve do Stefana Nemanje kada uz pomoć Vizantije primaju pravoslavlje. Počevši od vlasti Stefana Nemanje, Duklja pada pod okupaciju Raške. Nakon vladavine Nemanjića, Bokom je upravljala Mletačka Republika. Njen pad 1797. godine predstvaljao je veoma značajnu prekretnicu u istoriji Boke Kotorske. Tada počinje jedan duži period od skoro dvadeset godina u kome su se na teritoriji Boke smenjivale razne tuđinske vlasti (mahom turske i venecijske) dok najzad 1814. godine nije došla Austrija da tu i ostane do svog sloma 1918. godine, nakon čega je Boka postala deo Jugoslavije.

Istorija cele Boke Kotorske je najuže vezana za istoriju samog Kotora koji se od svih gradova zaliva kroz najveći broj vekova menjao i razvijao. Kotor je prvi put naseljen u vreme antičkog Rima, kada je bio deo rimske provincije Dalmacije poznat kao Acruvium. Ovaj grad se  prvi put  pominje 168. pne., da bi kasnije  bio poznat kao Cattaro.

Za vreme dinastije Nemanjića, Kotor je uživao veliku autonomiju i povlastice, ali je padom Srbije 1389. ostao bez zaštite, i  1420. došao pod mletačku vlast. Kotor je pretpreo razne nedaće: dve opsade Turaka (1538. i 1657.), pojave kuge (1572.), dva velika zemljotresa (1563. i 1667.), bio je pod vlašću Austrije (1797.), zatim Italije (1805.), pa Francuske (1810.),  da bi 1814. ponovo bio vraćen Austriji. Posle  Prvog svetskog rata  Kotor je postao deo Jugoslavije. Danas grad Kotor pripada nezavisnoj državi Crnoj Gori i  broji oko  1 000 stanovnika, dok cela  opština Kotor ima oko  23 000 stanovnika.  

Zapadno od Kotora nalazi se grad Perast, koji, takođe, ima ilirske korene. Mada se tek  1326. prvi put  pominje grad Perast i to  kao Parestum, smatra se da je ime dobio po ilirskom plemenu Pirust. Zbog raznih arheoloških nalaza smatra se da je Perast mesto na kome se prvi put pojavljuje čovek na obalama zaliva.  Na ovom području su pronađeni ostaci neolitske kulture – 3500 god.p.n.e. Prema popisu iz 2003. Perast je imao 349 stanovnika, a 135 domaćinstava. U gradu se nalazi 19 palata baroknog stila i 18 crkava od kojih je najpoznatija  crkva Sv. Nikole sa svojim impresivnim zvonikom visokim  55 metara.

Preko puta Perasta nalaze se ostrva Sv.Đorđe i Gospa od Škrpjela. Gospa od Škrpjela je veštačko ostrvo nastalo nabacivanjem kamena na podvodno tlo. Prema legendi mornari su našli ikonu Bogorodice sa Isusom na jednoj podvodnoj steni i da su to shvatili kao božiji znak, pa su odlučili da na tom mestu podignu crkvu. Svi Peraštani su dolazili čamcima napunjenim kamenjem do stene i bacali kamenje ili potapali brodove dok se nije formiralo ostrvo. Potom se na ostrvu sagradila crkva 1630., a onda i kapela 40 godina kasnije. Unutrašnjost crkve oslikao je čuveni barokni slikar Tripo Kokolja. Kako su se pomorci pred svako ukrcavanje molili u crkvi Gospe od Škrpjela za dobro more, tako su se po povratku iz tudjine vraćali i u znak zahvalnosti u crkvi ostavljali razne dragocene predmete kupljene u lukama širom sveta, koje i danas krase crkvu. U crkvi se, takođe, nalazi neobična tapiserija koju je 25 godina pravila žena pomorca dok ga je čekala da se vrati sa broda, i pritom u tapiseriju tkala i delove svoje kose – najpre plave, a kasnije sede.

Do današnjih dana sačuvan je običaj ritualnog bacanja kamena oko ostrva svakog 22. jula, kao spomen na dan kada je 1452. godine na tadašnjoj podvodnoj steni, a današnjoj Gospi od Škrpjela, pronađena ikona Bogorodice sa malim Hristom.

Mnogo zanimljih lokacija nalazi se i u Herceg Novom i njegovoj bližoj okolini. Ovaj grad se nalazi na samom ulazu u zaliv, ispod planine Orjen. Tokom vekova, Herceg Novi je doživeo sličnu sudbinu kao i ostali gradovi Boke Kotorske. Bio je pod Turcima, Špancima, Mlečanima, Rusima, Austrijcima, Francuzima, da bi se posle Prvog svetskog rata pripojio Jugoslaviji. Ova sadržajna istorija ima za posledicu razne kulturne spomenike, crkve i tvrđave koji krase Herceg Novi. Naime od 342 nepokretna spomenika kulture na teritoriji Crne Gore u hercegnovskoj opštini ih se nalazi 89. Pomenućemo samo tri najveće tvrđave. Tvrđava Španjola je podignuta za vreme turske vladavine u 15. i 16. veku, ali je svoj naziv dobila po Špancima koji su učestvovali u njenoj gradnji za vreme svoje jednogodišnje vladavine. Kanli Kula, takođe, potiče iz turskog doba (16. vek), i prvobitno je  bila  zatvor (otuda njeno ime na turskom jeziku i znači „krvava kula“), da bi 1966. godine bila rekonstruisana  u jednu od najlepših letnjih pozornica na Jadranu sa preko 1000 mesta za sedenje. Sličnu sudbinu doživela je i tvrđava Forte Mare koja je građena od 14. do 17.veka, a 1952. adaptirana u bioskop.

Od istorijskog značaja je i grad Risan, koji datira još od 3.veka p.n.e. Osnovalo ga je ilirsko pleme Rizunita. Do danas su sačuvani ostaci temelja rimske vile i mozaika iz trećeg veka. Grad je ubrzo postao središte ilirske države na čelu sa kraljicom Teutom, po kojoj je Tivat dobio ime. Naime, Teuta je imala vile i na mestu današnjeg Tivta, pa postoje spekulacije da zbog toga ovaj grad nosi njeno ime. Ipak, postoje i druga tumačenja, da je grad imenovan imenom hrišćanskih svetaca kao što su  Theodorus, Theodosius, Theodotus, Theodulus odnsono Theudo, Teodo. Takođe, postoji mišljenje da ime potiče  od keltske reči „touto“ što znači grad.

Ako Vas sve ovo nije ubedilo i niste ljubitelj kulture i istorije, Bokokotorski zaliv svakako obiluje i raznim sportskim i zabavnim manifestacijama, mnogim restoranima, diskotekama, tako da njegovu energiju mogu da osete i energičnije osobe od sentimentalnih romantika. U svakom slučaju sigurno je da nećete biti ravnodušni na šarm ovog područja jer ono predstavlja čistu estetiku.

The post Boka Kotorska i njena deca appeared first on Portal Mladi.

Za razliku od nekih drugih američkih gradova koji su uniformisana, bezdušna skupina gigantskih čeličnih konstrukcija, usudićemo se da kažemo da se Njujork od njih izdvaja po tome što sadrži u sebi nešto jedinstveno, poetsko i  psihodelično. Sa  sebi svojstvenom arhitekturom, umetnošću i istorijom, moglo bi se reći da je ceo Njujork zapravo jedna subkultura, jedan grad ni na nebu ni na zemlji, potpuno izlovane stvarnosti, svet za sebe.

Ono što ga karakteriše  je svakako atmosfera koja se ne može preneti ni opisati nego samo doživeti. Doživeti, po mogućstvu noću, kada grad poprima milion svetlucavih bleštavih boja zbog kojih se osećate kao u nekoj trodimenzionalnoj video igrici, paralelnom svetu LSD-ija, dok se oblici raspršavaju u milion kaleiodoskopskih mozaika. U Njujorku pojam prostora dobija jednu novu dimenziju. Osim kvanitatitivnog šoka, da tako nazovemo ovo suočavanje sa ogromnišću zgrada Menhetna, doživljava se, takođe, i kvalitativni šok, odnosno nemogućnost vaših čula da registruju šarenolikost boja i oblika koji se pružaju i rasipaju u milion smerova svuda oko vas.

 Bilo da posmatrate prodavnicu, vrata, prozor ili najobičniju banderu, sve oko vas je ulepšano nekim ukrasom savremene urbane umetnosti. Takođe, osim statičnih dekoracija grada tu su i dinamične, odnosno razni perfomansi i ulični igrači i izlagači,  koji samo dodatno krase sliku grada. Ipak, sa druge strane, Njujork ima i onu nostalgičnu smedju drvenu pohabanu boju pabova, cigala, džeza i bluza, koja izbija izmedju halucinogenih psihodeličnih boja Tajms Skvera. Svakako tu su i čelične boje ozbiljnih važnih institucija. Sve to zajedno živi u jednom gradu. Kako bi Robi Vilijams rekao „so rock&roll, so corporate suit“.

Pre nego što se pobliže upoznamo sa gradom, osvrnućemo se ukratko na njegovu istoriju koja datira još od 17.veka. Na teritoriji današnjeg Njujorka živela su indijanska plemena Algonquian i Lenape. Prva zabeležena poseta Evropljana dogodila se 1524. godine kada je  Giovanni da Verrazzano u službi Francuske uplovio u luku današnjeg New York-a i  to područje proglasio francuskim vlasništvom imenujući  ga Novi Angoulême. Zatim je januara 1525. godine u luku uplovila španska ekspedicija u portugalskoj službi kralju Karlu V. Ucrtano je ušće sadašnje reke Hadson, koju je kapetan tada  nazvao Rio de San Antonio. Ostrvo Menhetn kupljeno je od Indijanaca za 23 dolara, ako je verovati legendama.

Područje između Cape Coda i zaliva Delaware će 1614. godine biti proglašeno za područje Holandije i nazvaće se Nova Holandija, a područje Njujorka Novi Amsterdam koji je osnovan 1625. godine. Novi Amsterdam su osvojili Englezi i 1664. i preimenovali ga u Njujork u čast Vojvodi od Jorka i Olbanija. Holandjani su grad ponovo osvojili 1673., da bi ga posle godinu dana konačno predali Britancima. Od tada Njujork je bio engleska kolonija, sve dok nije stekao nezavisnost 4.jula 1776. Prvih godina po osnivanju New York se nalazio u najjužnijem delu ostrva Manhattan i prostirao se do današnje ulice Wall Street. Na mestu sadašnjeg Wall Street-a nalazile su se zidine koje su odvajale doseljenike iz Evrope od indijanskih plemena. Odatle potiče i ime ove ulice: „zid“.

Svoj najveći razvoj New York je započeo 1867. Pre dolaska evropskih doseljenika New York je bio izrazito brdovito područje. Urbanom gradnjom prirodna topografija je promenjena, prostor je poravnan, a mnogi delovi su dobili nove, veštački napravljene topografske oblike. Manhattan je podeljen u 202 ulice, koje su se prostirale od istoka ka zapadu i 12 avenija, koje su presecale ulice od severa prema jugu.

Danas u gradu Njujork živi 8.175.133 stanovnika, на 800 km², što ga čini najgušće naseljenim gradom u USA. Na širem gradskom području živi približno 19,8 miliona stanovnika. U upotrebi je 800 različitih jezika.

Grad New York pruža se na tri ostrva: Staten Island, Manhattan i Long Island (koji uključuje i gradske oblasti Queens i Brooklyn) i na poluostrvu Bronx. Smešten je na ušću reka Hudson i East River (Istočna reka) u Atlantski okean. Pet gradskih opština ujedinile su se u jedan grad 1898., a svaka od njih ponaosob čini po jedan velegrad. Menhetn ima 1.537.195 stanovnika, ali je najmanja gradska oblast Njujorka sa površinom od 61,4 km², zbog čega ima površinu od 25.800 st/km². Okružen je rekama Hadson i Ist river.

Na Menhetnu se nalazi oko 500 galerija, 150 muzeja, preko 100 pozorišta i 17000 restorana. Od turistički atraktivnih lokaliteta u Njujorku većina njih nalazi se na Menhetnu: Tajms Skver, koga poseti 39 miliona ljudi godišnje, zatim Sentral  Park, Brodvej, Empaier Steit Bilding, Kraisler Bilding, Metropoliten muzej. Osim njih, pomenućemo i Kip slobode, koji se nalazi na Ostrvu slobode i zooloski vrt u Bronksu koji je ujedno  i najveći zoo vrt u čitavoj  Americi.

Jedna od najomiljenijih i najupečatljivijih zgrada Njujorka svakako je Kraisler zgrada i smeštena je na istočnoj strani Menhetna na raskrsnici 42. ulice i Leksington avenije i visoka je 319 metara. Bila je prva zgrada na svetu koja je prešla 1000 stopa u visini odnosno 305 m, dok joj 1931. godine status najveće zgrade na svetu nije oduzela Empire State Building koja je u svetu prepoznatljiva  širom sveta po filmu o King Kongu, visine je 443 m i ima 102 sprata. Empire State Building bila je najviša na svetu skoro 40 godina, da bi je sa tog mesta zbacio Svetski trgovinski centar u Njujorku, koji je srušen u terorističkom napadu 11.09.2001., tako da je Empire State ponovo postala najveća zgrada sveta. Danas je spala na daleko 29. mesto na svetu, a 5. po veličinu u Americi. Empire State je omiljena atrakcija za turiste, jer se sa nje pruža fascinantan pogled na ceo Menhetn. Naš savet je da je posetite neposredno pred zalazak sunca da biste doživeli prelazak dana u noć i smene fascinantnih boja u prelivu reke i paljenje miliona svetala Njujorka.

Osim ove dve fascinantne zgrade na Menhetnu treba obići i Brodvej, ulicu poznatu po brojnim pozorištima. Ukrštanjem Brdoveja sa Sedmom avenijom nastaje najznačajnija raskrsnica na Menhetnu – Tajms Skver. Brodvej je nastao krajem 19.veka, ali sama teritorija naravno ima dužu tradiciju. Naime, ovaj put su koristilli Indijanci za prelaz sa jednog ostrva na drugo. Nedaleko se nalazi i najveći park u Americi – Sentral park, koga godišnje poseti 25 miliona ljudi. Izgradnja je trajala od 1859. do 1873. Vrednost parka procenjena je na 528.8 milijardi dolara.

Površina parka je 3.4 km², dužina 4 km, a širina 0.8 km. Park je stanište 235 vrsta ptica, poseduje svoj zoo vrt, 25 000 drveća i sedam jezera. Omiljeno je mesto Njujorčana za šetnju, džogiranje, jogu, vožnju rolera, skejta i bicikla, kao i razne druge sportove kako na vodi tako i na kopnu. Od 1935. u okviru parka nalaze se i konji sa kočijama koje je moguće  iznajmiti radi vožnje i razgledanja. U parku se organizuju perfomansi, koncerti, predstave, a i često se na ovoj lokaciji snimaju filmovi. Inače, 30% američkih filmova snimljeno je baš u Njujorku. Pored zoološkog vrta u Sentral Parku, postoji i zoološki vrt u Bronksu, koji je najveći u Americi. On se prostire na 265 hektara  i u njemu se nalazi 6.000 životinja.

Kip slobode nalazi se na Ostrvu slobode i poklon je SAD od Francuske u znak prijateljstva 1886. godine. Skulptori spomenika su Frederik Bartodli i čuveni autor Ajfelove kule – Gistav Ajfel. Kip je visok 46 m sa  47-metarskim postoljem, što čini da se vrh kipa nalazi na 93 m iznad zemlje. Kip je težak 205 tona i poslat je iz Francuske brodom u delovima, da bi se u Americi sklapao dve godine. U obimu kip ima 10,6 m. Kruna sa sedam zrakova simboliše slobodu koja treba da žari kroz sedam mora na sedam kontinenata. Kip predstavlja podršku američkom narodu u borbi za nezavisnost  od Velike Britanije.  U sećanje na ovaj čin, u Parizu postoji manja replika Kipa slobode. Godine 1984. statua je uvrštena u svetsku baštinu Uneska. 

Od brojnih muzeja kako iz oblasti nauke tako i umetnosti, pomenućemo samo najpoznatiji i najpopularniji – Metropolitan Museum of Art.  Osnovan je 1872.godine. U njemu se čuva i izlaže jedna od najznačajnijih svetskih kolekcija. Muzej poseduje dva miliona eksponata koja su podeljena  u 19 odeljenja. Godišnje muzej  poseti  5,2 miliona ljudi.

Njujork je jedan od najvažnijih privrednih, ekonomskih, političkih i kulturnih centara današnjice, tako da je idealan grad za posetioce najrazličitijih životnih opredeljenja, ukusa i afiniteta, jer se u njemu može naći za svakoga  ponešto. On savršeno uskladjuje pragmatičnost Amerike, poetiku Evrope i egzotičnost istoka.

The post Kratak vodič kroz Njujork appeared first on Portal Mladi.

Ukoliko se i dalje predomišljate kuda za Novu godinu, jedna od najlepših i najbližih lokacija u inostranstvu svakako je Prag. Grad koji obiluje raznovrsnim ugostiteljskim objektima, poznat po svojim mnogobrojnim vrstama  piva, a tako i pivnicama, ugostiće vas takodje sa čak dva novogodišnja sajma koja se održavaju u centru grada.  Jedan je na Starogradskom trgu, drugi na Trgu Sv.Vaclava. Tu će vas dočekati velik broj pažljivo dekorisanih  štandova, sa raskošnom rasvetom i bogatim izborom hrane, pića i suvenira. Svuda u vazduhu se osećaju delikatesne arome, kako od kuvanog vina i ruma, tako i od pečenja koje se sprema pod tamjanom.

Osim toga, na raspolaganju su vam i razni noćni klubovi, koji se mahom nalaze u blizini centra, pa vam snalaženje po gradu neće predstavljati  problem. Ukoliko se duže zadržavate, svakako bi bilo dobro da posetite razne  istorijske, religijske i kulturne spomenike, po čijem broju i značaju se Prag ističe u istoriji Evrope.  U to ime, osvrnućemo se ukratko na istoriju Praga, kako bismo naveli sve značajne lokalitete koji su obeležili i sam rast i trazvoj ovog magičnog grada tokom proteklih vekova.

Sudeći po istoričaru Dejvidu Solomonu Gancu, mesto na kome se danas nalazi Prag utvrdjeno je 1306.g.p.n.e. od strane antičkog kralja Boiia, koji je dao ime ovoj oblasti  po sebi- Boiinhaem, odnosno Bohemia. U Bohemiji su pretežno živela  germanska plemena, koja su se posle pada Zapadnog rimskog carstva selila ka zapadu, da bi u 6.veku slovenska plemena naselila centralnu Evropu. Do 9.veka grad je postao poznat kao Prag. Sudeći po legendi,  Prag je osnovan u 8.veku od strane vojvotkinje i proročnice Libuše koja je imala viziju da će  se na jednom brdu pored Vltave nalaziti grad koji će dodirnuti zvezde. S obzirom da se u njenoj viziji na dotičnom  brdu nalazio čovek koji delje svoj kućni prag , Libuše je odlučila da se taj budući grad zove Prag, odnosno na češkom „prah“. Na ovom brdu će se kasnije podići Praški zamak, danas najveći antički zamak na svetu.

Grad je ubrzo postao sedište kraljeva iz loze Pšemislovića, medju kojima su neki bili carevi Rimskog carstva, pa je tako Prag i sam svojevremeno bio prestonica celog carstva. Grad je postigao vrhunac u vreme vladavine Karla IV (1346–1378)  koji je bio rimski imperator i kralj Bohemije. On je transformisao Prag u prestonicu imperije i tako je postao treći grad u tadašnjoj Evropi posle Rima I Konstantinopolja. Karlo IV  je izgradio Karlov most, Katedralu Sv. Vida (prvu gotičku katedralu u Centralnoj Evropi), Karlov univerzitet (jedan od najstarijih evropskih univerzitea) i proširio grad ka istoku i jugu. Godine 1355. Prag je postao prestonica Carstva. Poslednje godine vladavine Karla IV odnosno 1378. Prag je imao 40 000 stanovnika i bio je jedan od najvećih gradova Evrope. Nasledio ga je  Vaclav IV (1378–1419), tokom čije vladavine  je usledio period velikih previranja, koji se završio pogubno po jevrejsko stanovništvo u Pragu.

Sledeći imperator od velikog značaja za razvoj Praga bio je Rudolf II (1576—1612.), koji je kao veliki poštovalac umetnosti i nauka, uticao na porast kulture u gradu. U vreme njegove vladavine u Pragu su živeli brojni umetnici i naučnici, medju kojima i dva velika astronoma: Tiho Brahe i Johanes Kepler. I danas u Pragu se nalaze reminiscencije na ovoj period: Keplerov muzej i Braheova grobnica.

Kretajući se dalje po prošlosti Praga, prolazimo kroz doba Hazburške monarhije, Austro-Ugarske,  Čehoslovačke,  tridesetogodišnji rat , zatim kroz oba svetska rata i posleratnu komunističku eru. U svim ovim periodima koje je istorija Evrope pretrpela Prag je imao veliki značaj. Porazom Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu Prag je postao prestonica Čehoslovačke, a zatim  i Češke nakon rasapada Čehoslovačke 1993. godine.

Danas Prag ima 1,2 miliona stanovnika i spada u najlepše i najznačajnije gradove Evrope. Zbog svog velikog istorijskog i kulturološkog  značaja pod zaštitom je Uneska.  Kroz njega protiče reka  Vltava i  deo reke koji pripada Pragu iznosi 30 kilometara. U njemu postoji 550 tornjeva. Grad godišnje poseti oko 4.4 miliona turista i najposećeniji je u Evropi posle Londona, Pariza, Istanbula i Rima. Sada ćemo videti i zašto.

Katedrala Svetog Vida

Gotičku katedralu Svetog Vida podigao je kralj Jan Luksemburški sa svojim sinovima Karlom i Janom Jindichom 1344. godine. Kad je praška biskupija povišena na nadbiskupiju, odlučeno je da se izgradi novi hram na mestu gde je prethodno bila romatička rotunda u kojoj su čuvani ostaci Svetog Vida. Crkva je dugačka 124 m , široka 60 m, a glavni svod visok je 33 m. Najvrednije mesto u katedrali je kapela Sv. Vaclava, jer se u njoj čuvaju ostaci ovog sveca koji smatran  zaštitnikom Praga.

Bazilika Svetog Jurja

Druga po veličini crkva u okviru praškog dvorca je Bazilika Svetog Jurja koju je podigao otac Sv. Vaclava Knez Vratislav I. Karakteristična je po  dva bela tornja različite debljine, poznata kao Adam i Eva.

Karlov most – simbol Praga

Izvanredno delo srednjovekovne arhitekture. Karlo IV položio je  kamen temeljac 1357. godine, a most je gradjen  do početka 15.veka.  Izgradnja je poverena  Petru Parleru, koji će se proslaviti i po drugim gradjevinama u Pragu. Most se  najpre zvao Kameni ili Praški most, a ime po svom osnivaču dobio je tek 1870. Na mostu postoji  toranj i 30 kipova. Dugačak je  520 m širok 9,5 m i ima 16 poluokruglih lukova. Nije potpuno ravan, da potencijalni osvajači grada sa druge strane reke nemaju čist pregled gradskih zidina.

Starogradski trg sa starogradskom skupštinom  i tinskim hramom

Skupština je  osnovana 1338. godine od strane kralja Jana Luksemburškog. Najpre je u posedu imala samo jednu kuću, ali se vremenom proširila na kompleks od 5 kuća. Crkva Gospe od Tina podignuta je  od strane Jana Luksemburškog 1380.godine. Kao i Karlov most, i ova gradjevina je poverena Petru Parleru. Tornjevi su visoki 80 m, a izmedju njih nalazi se  gotičko pročelje. U njoj se čuvaju posmrtni ostaci astronoma Tiho Brahea , koji je boravio na dvoru cara Rudolfa II, a sahranjen je tu 1601. godine.

Jevrejsko groblje

Kako su Jevreji bili veoma brojno stanovništvo u Pragu, u okviru grada početkom 15.veka  osnovano je Jevrejsko groblje koje je do 1787. brojalo 12 000 grobnica, kada su zabranjene sahrane usred grada.

Astronomski sat

Napravljen je 1410. od strane astronoma Jana Sindela i časovničara Mikulusa iz Kadanje, a 1490. godine popravljen od strane Hanusa iz Ruže. Osim što pokazuje sate, dane mesece i godine, Astronomski sat takodje prikazuje izlaske i  zalaske sunca i meseca, kao i  nebeske znakove. Legenda kaže da su gradski oci bili toliko oduševljeni lepotom Astronomskog sata da su njegovom graditelju iskopali oči kako više nikad ne bi napravio nešto slično.

Zgrada koja pleše

Jedna od savremenih zgrada  omiljenih u Pragu svakako je Dancing house,  gradjevina pravljena od 1994. godine do 1996. godine, koja zbog svog oblika podseća na balerinu u pokretu. Nju možete videti i sa broda ploveći Vlatavom, što vam takodje preopručujemo ako ste u Pragu, jer ćete tako uživati u pogledu na razne druge gradjevine koje se nalaze uz samu reku, a tako i u pogledu na mostove ispod kojih ćete prolaziti.

Zlatna ulica

Prvobitno je bila skloniste dvorskih strelaca, a u njoj se takodje nalazila i ženska kaznionica. Ulica je nastala je  u 16.veku, nizanjem malih kuća uz odrambeni zid. Prvobitno je bila široka samo 1m. Navodno su u njoj živeli alhemičari koji su za cara Rudolfa II tražili eliksir mladosti. U kućici broj 22 živeo je Franc Kafka. Ipak bez obzira na to, ta kuća nije adaptirana da bude muzej ovom velikom književniku, nego se on izgradio na jednom drugom mestu.

Muzeji u Pragu

Osim Muzeja Franca Kafke, u Pragu se, takođe, mogu videti razni drugi muzeji od umetničkog i naučnog značaja, izdvajamo Muzej Bedriha Smetane, za ljubitelje muzike, zatim Keplerov muzej za ljubitelje astronomije, a tu je muzej slavnog fotografa Jozefa Sudeka koji je u Pragu živeo sve do 1959. godine.

Lenonov zid

Jedna od savremenih anegdota koja krasi Prag svakako je i stvaranje Lenonovog zida. Posle smrti slavnog rok muzičara i hipi simbola pored jednog zida  privremeno je postavljen  spomenik. Na tom zidu su se zatim redjali stihovi i citati karakteristični za rokenrol potkulturu. Komunistički režim bio je zabrinut zbog toga i više puta je nalagao da se zid ofarba, madjutim i ovde se pojavio sindrom „džaba ste krečili ovaj zid“- novi grafiti bi se ubrzo stvarali opirajući se politici, vremenu, a i smrti kako Lenona, tako i bilo kog drugog muzičara iste ideologije.

Ako vas dosad nismo ubedili da otputujete u Prag onda odgledajte spot grupe INXS  „Never tear us apart“  i uživajte u magičnim i hipnotišućim tonovima uskladjenim uz sivkasto melanholične kadrove Karlovog mosta, Jevrejskog groblja, raznih praških ulica…i svakako uz zanosne lokne Majkla Hatčensa. Ako vas i dalje nismo ubedili, onda nemojte ni ići.

The post Novogodišnja čarolija u Pragu appeared first on Portal Mladi.