Putovanje kroz (be)smislenost. Putujem pišući i pišem putujući. Čini mi se da jedno bez drugog ne bi moglo. Nekad čak pomislim da putujem samo da bih pisala, a onda da u stvari pišem da bih putovala. Ne znam više šta je uzrok, a šta posledica. Šta sam ja u svemu tome, ako ne i samo putovanje?
Putnik nisam: toliko pišem da nemam vremena da putujem. Nisam ni pisac: previše putujem da bih stigla da pišem. Izgleda da sam ipak putovanje samo. Nekad su moja putovanja izmišljena, nekada ne izadju iz moje glave. Nekada su ostvarena, ali ne udju u moju glavu. Nekada se izmišljeno i ostvareno sretnu, u nekim drugim vremenima i prostorima, i svi (o)stanemo zbunjeni. Nekada oni odblesnu u stvarnosti, varniče i trepere, dok mi gledamo. Treba nam neko vreme da u to sve poverujemo. Nekada bi samo valjalo ležati, gledati u nebo, zamišljati svet kako se okreće i mi u njemu i sa njim, ponavljati sebi gde se uopšte nalazimo. Nekada treba sami sebe da ubedjujemo da smo zaista otišli. Pa onda ponovo da se potsećamo da smo se vratili. Onda počnemo da se osećamo izgubljenim kad smo kod kuće, a da smo svoj na svome negde daleko gde nikada pre nismo bili.
Nekada ne stignemo da uživamo u tome gde smo, nego već zamišljamo gde ćemo biti. Izmišljamo nova putovanja. Žurimo ka novom i drugačijem, iako smo maločas žurili ka tome gde smo. Ništa nije zadovoljilo našu čežnju. Onda pomislimo- možda i nije stvar u putovanju. Možda možemo putovati i ostajući u mestu: ne bežimo li sami od sebe toliko putujući? Hoćemo li se kao Alhemičar vratiti do egipatske smokve po skriveno blago? Ili kao Mali Princ do svoje planete gde ga možda ruža više ne čeka? Da li je putovanje spolja nužno i putovanje iznutra? Da li menjajući svoju sredinu menjamo i sebe i koliko bismo se promenili da nismo menjali sredinu? Da li se spolja i iznutra uvek prepliću ili smo izgubili nešto od iznutra zarad onoga spolja? Onda (o)stanemo. Shvatimo to kao eksperiment. Stavimo sami sebe u epruvetu da se samoanaliziramo. Posmatramo kakvi smo kada stojimo u mestu.
Javi se onaj dobro poznati osećaj ušuškanosti, mira, sigurnosti, izvesnosti. Kao vezan pas koji je pokidao lanac, preskočio ogradu i pobegao od svog gazde, beskrajno divlje trčeći oslobodjen, srećan u svojoj slobodi. Neko vreme bi lutao, njuškao, razgledao, a onda bi se umorio, ogladneo, ožedneo i na kraju vratio kući kod gazde, radujući se hrani, vodi, skloništu…lancu. Pa i lancu. Jer i on ide u paketu. Sigurnost ima cenu, kao i sloboda. Ili smo mi više kao puževi-nosimo svoju kućicu sa sobom? Onda tako stojimo u mestu, ubedjujući sebe da čovek negde mora imati ognjište. Osećamo da dugujemo nešto mestu gde smo se rodili. Iako slučajno, to mesto postalo je naš zavičaj i mi osećamo obavezu prema njemu. 
Onda nadjemo u džepu neku staru voznu kartu, neki pocepani papirić sa nečijom adresom, ulaznicu iz nekog dalekog muzeja ili galerije. Onda veselo uknjižimo taj dokazni materijal u našoj brižljivo skupljanoj arhivi uspomena na koju smo tako ponosni. Onda nas prodju žmarci i podsetimo se kako nam nedostaje taj osećaj- da negde odemo. Onda se opet pakujemo. A pakovanje je ritual. Pakovanje je i samo malo putovanje. Dok se pakujemo mi ponovo proživljavamo sva ta mesta u kojima su naše stvari već bile. Onda opet krenemo. To više nije stvar izbora, čak ni navike, to je stvar opsesije. Život nam zavisi od tog adrenalina. Drogiramo se putovanjem. I imamo samo dva straha. Jedan je da ne stignemo da obidjemo celu planetu Zemlju. Drugi je da stignemo.
