Ima jedan kućerak u Sremu

    Spoj duge istorije i kulture, bogastvo flore i faune, brojna jezera i manastire, životinje koje slobodno šetaju kroz seoske atare, živopisne predele i šarene vinograde i voćnjake kao i čari ravnice možete videti i doživeti pri odlasku u Srem.

    Srem. Foto: Mirjana Vasiljević
    Srem. Foto: Mirjana Vasiljević

    Srem je najvećim delom ravničarska nizija sa prosečnom nadmorskom visinom 70-80m, ograničena Savom, Dunavom i Fruškom Gorom, na kojoj se nalazi i najveći vrh u Sremu – Crveni čot od 539 m. Kao jedina planina u ovom području Fruška Gora daje dinamičnost i vedrinu statičnoj sremskoj jednoličnosti. Nastala je u paleozoiku i za razliku od svih ostalih delova starog Panonskog kopna ona jedina nije potonula. Ime “Fruška Gora” od reči “frug” aludira na jednu etničku zajednicu koja je davno živela u ovim krajevima. Godine 1960. Fruška Gora je proglašena nacionalnim parkom.  Flora i fauna Fruške Gore su veoma bogate i raznovrsne i u tome pariraju i mnogo većim planinama. Fruška Gora je u principu šumsko područje, ali od nekadašnjih 130 000 hektara šume danas je ostalo samo 23 000, jer je ostatak iskrčen. Na iskrčenim predelima danas se nalaze livade, pašnjaci, voćnjaci i vinogradi.

    Bogastvo vodenih površina. Foto: Mirjana Vasiljević
    Bogastvo vodenih površina. Foto: Mirjana Vasiljević

    Na Fruškoj Gori postoji 16 veštačkih jezera napravljenih pre 40-ak godina. Predstavljaju omiljena odmarališta za stanovnike ove regije, gde se rado sunčaju, kupaju, bave ribolovom i prave piknik. Nažalost, uprkos lepoti okolnih predela i čistoći vode javlja se utisak da ova jezera nisu dovoljno iskorišćena i uređena. Plaže gotovo da ne postoje, okolina je često zarasla grmljem i visokim teško prohodnim travama, a od bilo kakvog turističkog – ugostiteljskog objekta nema skoro ni traga. Svakako ih je vredno posetiti i ovako zapostavljene, pomalo zapuštene i lepe u svojoj divljini. Čak su i pojedine ronilačke grupe pravile zarone u nekima od njih. Nabrojaćemo ih svih 16: Ljukovo kod Žarkovaca, Šelovrenac kod Maradika, Dobrodol kod istoimenog sela, Medješ kod Šatrinaca, Borkovac kod Rume, Popovica kod istoimenog naselja, Kudoš u Pavlovcima, Mutalj kod Bešenovačkog Prnjavora, Testera kod istoimenog odmarališta, Mandjelos kod Mandjelosa, Čalma kod Čalme, Moharač i Bruje kod Erdevika, Sot kod Sota, Ledinačko jezero i za kraj ostavljamo i nama najlepše jezero Beli kamen u Bešenovu.

    Jezero. Foto: Mirjana Vasiljević
    Jezero. Foto: Mirjana Vasiljević

    Bešenovačko jezero je potopljeni rudnik kvarca i ima preko 50m dubine. Oivičeno belim stenama, iznad kojih se zeleni grmlje i drveće, tirkizno zelene boje vode pred kojom bi se i Bahami postideli.  U okolini jezera nalaze se vikendice sa mnoštvom vinograda, pa bismo preporučili svakom ko mašta o francuskim selima da najpre poseti Srem.

    Zivotinje se slobodno kreću. Foto: Mirjana Vasiljević
    Zivotinje se slobodno kreću. Foto: Mirjana Vasiljević

    Izdvojili bismo i Pavlovačko jezero, ne zbog njega samog, koliko zbog okolnih pašnjaka gde svakodnevno možete sresti nekoliko desetina, a možda i stotina krava, ovaca i koza kako slobodno pasu svuda okolo, često i bez čobana, a onda se tačno u pet vraćaju svaka svojoj kući. Ovu predstavu vredi videti, samo u selo treba stići pre pet, jer ako zakasnite nećete moći da prođete od životinja jer one ne poštuju prvenstvo prolaza, a nakon njihove parade treba da pazite da u nešto ne ugazite, što je gotovo nemoguće izbeći. Sličnu ruralnu atmosferu smo zatekli i u Dobrodolu, gde sam se osećala kao  u Orvelovoj “Životinjskoj farmi”, jer mi se čini da tamo životinja ima više nego ljudi i da su zapravo one domaćini, a da su ljudi njihovi kućni ljubimci. Štale i kokošinjci su skoro u visini kuća i nalaze se skroz do ulice, što nije slučaj u većini drugih sela. Najpopularniji stanovnik Dobrodola svakako je jedna roda koja obitava već dugo u ovom selu na jednoj banderi gde je svila dom. Verujem da su joj meštani dali neko zanimljivo ime, ali ga nisam otkrila.

    Roda. Foto: Mirjana Vasiljević
    Roda. Foto: Mirjana Vasiljević

    Kako se spuštamo niže niz proplanke Fruške Gore, i kako zalazimo u sve ravnije predele, neke od nas obuzima mir, dok neke druge tkzv. vojvođanska depresija. Naime, Srem je toliko ravan, da neke ljude od toga zaboli glava, jer se osećaju kao u Sahari. Nama se ova geometrijska forma dopada, kako psihološki zbog harmonije koju izaziva, tako i iz estetskih razloga, jer se polja žita, kukuruza, suncokreta nepregledno pružaju u nedogled i tako iz ptičije perspektive prave šah, a što se da tek pomalo naslutiti iz horizontale. Ako putujete avionom, ne možete ostati ravnodušni na lepotu Srema i njegove geometrijske oblike koji se vide sa visine.

    Priroda u Sremu. Foto: Mirjana Vasiljević
    Priroda u Sremu. Foto: Mirjana Vasiljević

    Ovaj, takozvani, „Donji Srem“, razlikuje se od „Gornjeg“ ne samo geografski, nego i po stilu života i po navikama. Severnije se stanovništvo pretežno bavi vinogradarstvom, a južnije stočarstvom, mada su ove podele neprecizne i grube. Ovo područje ne obiluje vodenim prostranstvima kao što je slučaj sa fruškogorskim predelima, ali u njemu se nalazi Obedska bara, kojom se možete provozati čamcem i uživati u pogledu na trske i lokvanje. Iako neki smatraju da u ovoj ravnici bez brda, reka i potoka, nema nikakve posebne lepote, mi im odgovaramo Rilkeovim citatom: „Za pravog pesnika nema dosadne ni ružne svakodnevnice. Ko je pravi umetnik on će u svemu naći lepotu i umetnost.“ Tako smo mi uprkos zlim jezicima sakupili mnoštvo fotografija zanimljivih predela „dosadnog i jednoličnog“ Donjeg Srema. Osim toga, pronašli smo i zapise starih putopisaca iz 17. veka Kiklea i Čelebija koji kažu da nigde nisu videli tako „prostrana, ravna i lepa polja“ i da su ova polja „slika i prilika rimskog raja Irem“.

    Čamac. Foto: Mirjana Vasiljević
    Čamac. Foto: Mirjana Vasiljević

    Osim prirodnih lepota, u Sremu, takođe, postoje i znamenitosti arhitektonskog i arheološkog karaktera. Ono što obiluje u ovom području svakako su manastiri, kojih ima čak šesnaest. Ovi manastiri nastajali  su u periodu od 15. do 18. veka i prvobitno ih je bilo 35. Predstavljali su simbol srpskog otpora Turskoj imperiji i čuvare srpske istorije, kulture i tradicije. To su: Krušedol, Petkovica, Rakovac, Velika i Mala Remeta, Staro i Novo Hopovo, Divša, Jazak, Grgeteg, Beočin, Privina Glava, Šišatovac, Kuvežedin i Ravanica u Vrdniku. Osim svetih religioznih  spomenika srpske kulture u Sremu se nalaze i profani objekti od istorijskig značaja: brojni arheološki lokaliteti, ostaci grada Sirmijuma u Sremskoj Mitrovici, ostaci Basijane u Donjim Petrovcima, zatim naselja Sremski Kralovci i Petrovaradin koja su sama za sebe istirijski značajna mesta. Novi Beograd i Zemun takodje geografski pripadaju Sremu, mada su pripojeni Beogradu.

    Bogastvo flore. Foto: Mirjana Vasiljević

    Da bismo u potpunosti razumeli značaj nekih od ovih lokaliteta upoznaćemo se sa kratkom istorijom Srema kroz vekove. Između 3000. i 2400. godine pre nove ere Srem je bio područje indoevropske Vučedolske kulture. Od tad pa do 2200.godine pre nove ere na području Srema nalazila se Vinkovačka kultura. Od 1350-900.p.n.e. Belegiška, a od desetog pa do četvrtog veka pre nove ere Bosutska. U trećem veku p.n.e. je ovde osnovan ilirski grad, koga su osvojili Rimljani u prvom veku p.n.e. Rimljani su na prostoru Srema osnovali Sirmijum, grad po kome je ceo region i dobio ime, a od koga je nastala današnja Sremska Mitrovica. Sirmijum je bio jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva. U 6.veku nove ere Sirmijum je postao glavni grad vizantijske pokrajine Panonije, da bi u 8.veku ušao u sastav Bugarskog carstva. U 12.veku se u Sremu uspostavlja ugarska vlast. Srpski despoti su upravljali teritorijom Srema kao ugarski vazali. U 13. srpski kralj Stefan Dragutin vladao je Sremskom kraljevinom. U 16.veku Srem je bio deo Osmanskog carstva, a u 17. i 18. veku je bio hazburška teritorija. Konačno raspadom Austrougarske 1918. godine Srem postaje deo Srbije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Još 1427. veći deo Srema je bio naseljen Srbima, a sada su konačno oni dobili i svoju državu na ovom prostoru.

    Srem. Foto: Mirjana Vasiljević
    Srem. Foto: Mirjana Vasiljević

    Na kraju, možemo samo zajedno da poslušamo pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here