Svi su čuli za fantastični serijal Pesma leda i vatre Džordža R.R Martina na osnovu koje je napravljena najpopularnija televizijska serija ikad Igra prestola, kao i za dela Džon R.R Tolkina Hobit i trilogiju Gospodar prstenova, međutim za najpoznatije delo poljskog pisca Andžeja Sapkovskog Saga o vešcu (The Witcher) znaju samo oni najverniji obožavaoci epske fantastike i video igara, jer je na osnovu te knjige napravljena jedna od najpopularnijih trilogija video igrara pod nazivom Veštac (The Witcher).  Na osnovu knjige napravljen su i poljski film i serija još krajem prošlog veka, međutim ekranizacija nije bila baš uspešna.

U knjigama Sapkovskog, Vešci su lovci na čudovišta koji (kroz specijalni trening i modifikaciju tela) razvijaju natprirodne sposobnosti u mladosti da bi se borili protiv smrtonosnih čudovišta. Glavni lik u knjizi je Geralt iz Rivije, lovac na čudovišta bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica.

Oko vrata uvek nosi medaljon u obliku glave vuka koji reaguje kad otkrije magiju u blizini. Od oružja sa sobom uvek nosi dva mača, jedan od čelika za ljude, a drugi od srebra za čudovišta i magična bića. Svet u kome se radnja odvija je pun intriga, političkih spletki i rasizma izmedju patuljaka koji u gradovima žive u getima, dominantnih ljudi i arogantnih vilenjaka.

O knjigama „The Witcher“

Poslednja želja, prva knjiga u serijalu je zbirka pripovedaka nastalih prepričavanjem nekih od najpoznatijih poljskih narodnih bajki, koje su izmenjene do granice neprepoznatljivosti i začinjene elementima strave i užasa. U njima se veštac Geralt iz Rivije susreće s rodoskrvnim kraljevima i njihovim nemrtvim kćerkama, osvetoljubivim džinovima, vrištavim harpijama, vampirima i obeshrabrenim zlim duhovima. Ali prvi utisak često prevari, jer nije svaka čudovišna pojava zla, kao što ni svaka lepota nije dobra…

Druga knjiga, Mač sudbine se sastoji od šest kraćih pripovedaka, u kojima se polako uvode i ostali likovi iz sage. Od Nevena, putujućeg, komičnog pevača i vernog Geraltovog pratioca do Jenifer, čarobnice u koju je Geralt zaljubljen. U knjigama su i ženski likovi dobro razvijeni. Odlikuje ih ne samo lepota, već i ogromna hrabrost i inteligencija, bez obzira na to da li su one na strani dobra ili zla.

Na svom putovanju kroz ostalih pet knjiga (Gospodarica jezera, Lastavičja kula, Vreme prezira, Krv Vilenjaka i Vatreno krštenje), on rešava razne zadatke koje mu poveravaju ljudi u nevolji. Trudi se da izbegne ono što je zapravo neizbežno, a to je da odabere stranu u ratu između ljudi, patuljaka i vilenjaka. Susreće se sa različitm spletkama i podvalama, izdajama, intrigama i shvata da koji god izbor napravi, biće pogrešan.

U knjigama su na veoma lep i slikovit način opisane scene sveta, borbi, nasilja i odnosa između likova. Naravno, neizbežne su i scene seksa i golotinje kojih ima poprilično mnogo. Zmajevi, kojih ima nekoliko vrsta, takođe su neizbežni u delima ovog žanra, i opisani kao stvorenja sa ljudskim osobinama.

O video igri „The Witcher“

Video igra koja je zasnovana na ovoj knjizi, The Witcher, je jedna od najpopularnijih RPG (eng. Role Playing Game) igara na svetu. Prva je video igra u kojoj su ubačene necenzurisane scene golotinje i seksa. Sastoji se od tri dela, i svaki je bolji od prethodnog. Odvešće vas u prelep svet fantastike u kome ćete morati da se borite sa različitim stvorenjima i ljudima, i bežaćete od ogromnog zmaja. Tako da, dok čekamo ponovnu ekranizaciju knjige, koja je i najavljena za 2017. godinu, uživajte u ulozi Geralta preko ove video igre.

O piscu

Andžej Sapkovski (1948) rođen je u Lođu u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, i ima status nacionalnog heroja u svojoj zemlji. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton.

2013. godine je objavljena još jedna knjiga pod nazivom Sezona oluja koja predstavlja još jedan uvod u sagu.

The post The Witcher – Neverovatna saga o vešcu appeared first on Portal Mladi.

“The scariest moment is always just before you start”. Upravo mi je ovaj citat Stivena Kinga prolazio kroz glavu u trenutku kad sam počeo da pišem ovaj tekst. Verovatno  zbog ogromnog poštovanja koje imam prema njemu, jer činjenica je da je čovek napisao preko 200 romana, kratkih priča, i novela, i da je jedan od najboljih (ako ne i najbolji) pisac horora svih vremena, a pored toga muzičar i kolumnista.

Stiven King je, kako to i samo njegovo prezime kaže kada se prevede na srpski jezik, kralj horora i naučne fantastike. Na internetu i u ostalim medijima postoje brojni tekstovi o njemu i njegovom životu, a postoji čak i nekoliko knjiga o njemu.

Novinari su mu postaviljali sva moguća pitanja tako da horde njegovih obožavalaca znaju verovatno sve o njemu, njegovoj ženi Tabiti (koja je takođe književnica), o njihovo troje dece, unucima, o gurmanskim jelima u kojima King uživa (burgeri koje prati obilno zalivanje pivom), tabletama koje pije kad ga boli glava (ekscedrin i to na suvo – kao i glavni lik iz jedne od njegovih najpoznatijih knjiga –The Shining), knjigama i filmovima koje voli, ko su mu roditelji i ostali preci, kako se osećao kada mu je u kuću upao psihopata, za koga navija (Boston Red Sox), kad i koliko piše, koliko vremena provodi čitajući (svakog dana osim za rođendan, Božić i Četvrti jul), njegovim strahovima, humanitarnom radu, itd…

Stiven King rođen je 21. septembra 1947. godine u Portlandu, u saveznoj državi Mejn koja se nalazi na krajnjem severoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Radnja velikog broja njegovih priča smeštena je upravo u tom gradiću ili bar nekim izmišljenim mestima koje liče na njega.

Kada je imao samo dve godine njegov otac Donald King je napustio porodicu, a Stivena Kinga i njegovog usvojenog brata, majka Neli je podizala u vrlo teškim uslovima. Počeo je da piše još kao dete, i to priče koje su nastajale na osnovu filmova koje je gledao. Prodavao ih je prijateljima, što nije nailazilo na odobravanje nastavnika, te su ga naterali da vrati zarađen novac.

Zahvaljujući kutiji starih knjiga koje su pripadale njegovom ocu, i bile uglavnom naučno- fantastične i horor priče, koju je Stiven King našao, kada je imao trinaest godina nastala je i njegova prva priča In Half World of Teror koja je objavljena u jednom magazinu, ali i sve što mu je kasnije donelo svetsku slavu.

Studirao je engleski jezik na Univerzitetu u Mejnu, a pored toga pisao je i nedeljnu kolumnu za univerzitetski list i kao član studentskog senata podržavao je antiratni pokret i osuđivao rat u Vijetnamu. Uporedo, da bi mogao da studira, King je radio sve poslove koje je mogao da nađe.

U toku studija od 1966. do 1971. godine upoznao je i svoju buduću suprugu Tabitu. Ona je uprkos lošem imovinskom stanju na početku zajedničkog života u prikolici, uporno podsticala njegove ambicije i prolazila kroz teške situacije zajedno s njim: alkoholizam, saobraćajnu nesreću…

Stiven King je pisao, prvo da bi izdržavao porodicu, a kasnije zato što mu je to postala i potreba i profesija. Pisao je kolumne i kratke priče za muške časopise pored posla profesora engleskog jezika koji je dobio nakon diplomiranja u Mejnu, a kasnije i mjuzikle, bio je scenarista stripova, filmova, reditelj, pisac eseja… 

King svake godine izbacuje nove romane. Prosečan Kingov roman ima 600 i više strana a ume i da uveliko pređe 1000, kao na primer It, što je dokaz da ima nepresušnu maštu.

Na početku svoje karijere počeo je i da pije i to je postalo veliki problem. Neke zamisli koje je hteo da pretvori u roman, završavale su u smeću. Iz takvog stanja, zavisnosti od alkohola i svega ostalog, osamdesetih je otišao na lečenje i posle se nikada više nije vratio tim porocima.

Njegova uporna supruga Tabita je takođe imala važan uticaj na njegovu odluku da svoj roman Carrie pošalje izdavaču 1974. godine. Nije očekivao previše, ali dobio je skromnu ponudu od 2.500 dolara, da bi nakon prepoznavanja vrednosti romana autorska prava prodao za sumu od 400.000 dolara. To je značilo početak uspešne karijere koja traje i dan danas sa više od pedeset knjiga koje je napisao i koje su prevedene na skoro sve jezike sveta.

Znalci romana  strave i užasa, a posebno dela Stivena Kinga smatraju da je svoje navažnije i najuticajnije romane ovaj autor napisao na početku karijere počev od Carrie (1974), The Shining i Rage (1977) da bi osamdesetih objavio Cujo (1982), Cristine i Pet Semetary (1983), It (1986), Misery (1987) . Iz devedesetih mu je svakako najpoznatije delo The Green Mile, dok je u ovom milenijumu izdao knjige kao što su Dreamcatcher, Cell, Under The Dome i Doctor Sleep.
Dark Tower je serijal od devet knjiga koje je Stiven King napisao u periodu od 1982. godine do  2004. godine, i zanimljiva je žanrovska mešavina horora i vesterna.

Po njegovim romanima filmove su snimali čuveni reditelji, kao što su Stenli Kjubrik, Ron Huard, Brajan de Palma, Džon Karpetner i dr. Veliki broj njegovih knjiga su iskorištene za stvaranje holivudskih filmova i serija. Iako nisu sve filmske adaptacije romana Stephena Kinga bile uspešne, mnoge su postali kultni filmovi. Ako pogledate naslove poput The Shining, Carrie, Cujo, Misery, The Green Mile, Shawshank Redemption biće vam jasno kakav uticaj ima ovaj pisac na popularnu kulturu.

U leto 1999. godine doživeo je saobraćajnu nesreću kada je na njega naleteo kamion dok je hodao ulicom. Lečenje je zahtevalo boravak u bolnici i operacije, a i dugotrajne fizikalne terapije. Stiven King je nastavio da piše uprkos tome, iako je bilo perioda kada je razmišljao da prestane, odustane od zamišljenih i nedovršenih poslova koje je započeo pre ove nesreće.

Stiven King je 2003. godine dobio Orden američke književne fondacije za doprinos svetskoj književnosti, a to je pored nagade Edgar Alan Po za životno delo još jedna nagrada u nizu koje je za svoj rad dobio ovaj, po mnogima najplodonosniji pisac današnjice. I zaista, za nekoga ko praktično svake godine objavi knjigu, a pri tome redovno ostvari značajan komercijalni uspeh i pozitivne kritike, ne može se drugačije reći osim da je vrhunski pisac.

Evo još nekih zanimljivosti o Stivenu Kingu. Naime, on i njegov brat su osnovali svoje novine krajem pedesetih prošlog veka, porodičan je čovek, živeo je u tri kuće u kojima su izvršena samoubistva pre njegovog useljenja, trenutno živi u kući koju je povezao podzemnim tunelima sa kućama u komšiluku koje su takođe njegove, ima biblioteku od 17.000 knjiga, veliki je fan bejzbola i Hari Potera, voli rokenrol i svira gitaru. Takođe voli pse (vlasnik je jednog korgija kojeg obožava).

The post Stiven King – kralj trilera, horora i naučne fantastike appeared first on Portal Mladi.

Eklatantni primerak ove tvrdnje je Dragoslav Mihailović, jedan od nekolicine, ako ne i jedini preostali živi klasik srpske književnosti. Na njegovoj koži i u četvorouglu pisac – delo – kritika – čitaoci se najjasnije može izvući skoro pa matematička jednačina koju sam pretpostavio u prvoj rečenici.
Taj je Mihailović u narodu, čitalaštvu, kritici  i još nenapisanoj istoriji književnosti koju čitamo kao savremenu, predoređen (a ne treba biti ni najmanje vidovit da se takvo što sigurno zausti) da bude Onaj Koji Je Napisao Tikve. I to je, tvrdim, njegov usud.  No, ovde bih o nečemu drugom govorio.

Ne, nije reč o Čizmašima, ovenčanim zaista najvrednijom književnom nagradom na ovim prostorima.

Reč je o romanu Petrijin venac, objavljenom 1975. godine.

Ta knjiga, porilično zaboravljena, skrajnuta, gotovo demodirana u ovim godinama, odveć isuviše je važna da ne bih o njoj govorio. Opet, zašto, zašto, zašto?

Kao najveći kvalitet ovog, kako to književni žreci vole da stručno nazivaju, pripovednog venca samovoljno bih izdvojio to što odaje utisak kao da ju je u pero pisca direktno diktirala moja baba, inače žena sa (upitnih) 4 razredna osnove škole.

Pričajući priču Petrije Đorđević, njena stradalništva i gubilišta, bezdane i uzvisice, Mihailović uspeva da, kao niko nikad, uhvati tonalitet jednog dijalekta, precizno ga transponujući, bez viškova i preterivanja koji su česta praksa u pokušajima tog tipa. Međutim, za razliku od nekolicine veličanstvenih promašaja takvog manirisanja literature,  Petrijin venac i dalje odiše širinom, svim ponorima i vertikalama tzv. „visoke književnosti“, ne odričući se književnog nasleđa niti ga negirajući. Pisac je samo zašao u rukavac jednog jezika i uspešno ga tešući i doterujući, zaplutao njime. Raspisuje se hijazma tematskih okvira, od čedomorstva, majčinstva, zaborava, smrti, nardonih verovanja u onostrano, o patrijarhatu, položaju žene u takvom društvu, porodičnim odnosima, zađavicama na ženskoj liniji vatre svekrva – snaha, sve do uspenja na Onaj svet i s kraja, katarzičan povratak Ovamo.

Pročitajte: Čaj od šljiva Lazara Džamića

I u tom se rukavcu, tom tišaku Morave kraj piščeve rodne Ćuprije, najjasnije na površi vode ogleda sav (ostvareni) tragički potencijal Petrije Đorđević, otkriva se u svoj svojoj raskoši i bedi. Tu nema karnevalizma, makar ne onog očiglednog, ima samo vrlo malo svetlosti i ima glavne junakinje, savremene Beatriče koja autora svojim monolozima, gotovo uramljenim fotografijama njenog sećanja, vodi kroz Čistilište. Ne, ne plače, suzi joj oko samo, dešava joj se to stalno. Na sva razminuća u svom životu ona gleda kao na nužnost koja se, eto, zakopreni na dnu čašice rakije. I žali i pati i raduje se i srećna je, ali su ju sve teskobe toliko utukle u zemlju da su joj samo još usta ostala neutopljena u kalu, pa se protiv neminovnosti zaborava bori podsećanjima i pripovedanjima.  Rečju: „Ne smem ja nji da zaboravim“.

Imam za ispovediti: kritički sam nemoćan i nedovoljan da bih išta pametno progovorio o ovom romanu. Možda bih mogao da natuknem, eventualno, kako bi Bahtin bio ponosan i da bi svesrdno podržavao i branio širinu kojom pleni ovaj oknjiženi spomenik.

Takođe bih, možda, mogao da citiram Vladetu Jerotića. Tačnije, da izdeklamujem njegov citat sa poleđine najnovijeg, Laguninog izdanja Petrijinog Venca.

Taj citat ovako zvuči:

„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo ‘izgledam’, pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“

Zaključak: čitati Mihailovića. Kompletnog.

The post Petrijin venac, delo na koje bi Bahtin bio ponosan appeared first on Portal Mladi.

Piše toplo, pitko poput Kalvina, s istančanim osećajem za tihu patnju, usamljenost, gorčinu i tugu. Lirski lako opisuje delikatna stanja duha, promene i sumnju kroz bogatu igru reči i stliova, blagu ironiju i neophodnu šalu. Pažljivo skupljajući delove svojih lomljivih figurina-likova stvara jedinstveni primer savremene priče, duge i važne priče o čoveku, borbi, vremenu i želji. Tako za svoju ,,Svilu’’ kaže da nije ni roman ni novela, već jednostavno priča o trgovcu koji putuje, saznaje i vraća se uvek odakle je krenuo da bi zavoleo ono što svaki put ostavlja za sobom.

Barikovi junaci često lutaju, ne nužno menjajući mesta, predele, prijatelje. Oni lutaju maštajući, pogledom, dodirom. Kako sam kaže pisanje je potreba, instinkt, njegova potraga i putovanje. Potrebu da čitav svoj rad obeleži pričom navodi kao univerzalnu ljudsku potrebu da stvori sebi neki drugačiji život. Često piše o talentu, daru ,toj posebnosti koja nas čini neodoljivo različitim i istovremeno povezanim.

Pročitajte: Italijanski film: Ferarski sefardi

U svom ,,Pijanisti’’ piše o džez pijanisti koji nikada nije kročio na kopno, njegova muzika je živela sa njim,na brodu,voda ih je zajedno nosila i upijala. Roman ,,Okean more’’ svedoči o Barikovom umeću da sa neverovatnom lakoćom zagonetno ispriča težinu bića. Slojevito i posmatrano iz različitih uglova, elegantno, šarmantno dugim, ukrašenim rečenicama i blago dramatično Bariko piše o tragediji grupe izgubljenih, darovitih ljudi koje plima preti da zarobi.

Nije ljubitelj određenih trenutaka, mesta, radnje svojih romana smešta u prostor i vreme samo okvirno, dovoljno da se nasluti ili zamisli. Takav je i roman ,,Bez krvi’’ vreme i mesto nisu određeni jer se radnja može desiti bilo gde. Mržnja, mir, ljubav i nasilje život sam,u svom najlepšem i najgroznijem obliku, ali i onom jedinom istinitom-bez mere i straha.

O tome kako jake vizuelne dozivljaje stvaraju Barikova dela govore i filmovi ,,Legenda o pijanisti na okeanu’’ Đuzepea Tornatorea i ,,Svila’’ kanadskog reditelja Fransoa Žirarda.

Alesandro Bariko tvrdi da književnost danas nije krizi, potreba za rečju je , po njemu , danas veća i potrebnija nego ikada i samo menja oblik putem kog dolazi do čitaoca. Da na svetu nedostaje volje i hrabrosti,strpljenja da bi nešto tako prefinjeno,osetljivo poput priče počelo da živi kroz nas ponovo,ali ne na isti način kao nekad kao što većina priželjkuje i smatra ispravnim jer vreme uslovljava promene.

The post Italijanska priča: Alesandro Bariko appeared first on Portal Mladi.

Umetnost i istorija umetnosti

Načini posmatranja (Džon Berger) – “Ovo je klasični umetnički tekst koje je prvi put objavljen 1972.godine kao prilog BBC-jeve serije pod istim imenom. Ako ste Student, nastavnik ili ljubitelj vizuelnih umetnosti a niste još uvek pročitali ovu knjigu, stavite je na vrs svoje liste za čitanje. Danas, više nego ikada ranije, ovo je kritika koju učimo studente kako da otkriju i razumeju vizuelne medije. “Načini posmatranja” iako su objavljeni mnogo pre interneta će promeniti način na koji razmišljate o tome kako se procesuiraju i tumače vizuelne informacije. -Preporučio TED ED Edukator: Laura Moreli

“Umetnost i iskustvo” (Džon Devej) -“Volim što izvlači estetiku iz retkosti i uvlači je u svakodnevicu. On ističe umetnost kao totalno pristipačnu i važnu.” – Preporučio TED govornik BJ Miler

“Velika magija: živeti kretivno bez straha” (Elizabet Gilbert) – “Gilbert ima fenomenalan osećaj za shvatanje kako kreativnost zaista funkcioniše. Kroz čitavu knjigu, podseća vas da ako spustite kreativnost iz sa dragocenog pijedestala i samo nastavite da radite na nečem, magija se stvarno događa.” – Preporučio TED govornik Rejčel Bocman

“Raspevani neandertalac: poreklo muzike, jezika, uma i tela” (Stiven Miten) – “Ovo je briljantno štivo za svakoga ko je strastveno povezan sa muzikom. Miten spaja psihologiju, evolucionarnu biologiju, neuornauku, arheologiju i još mnogo toga kako bi otrkio kako je muzika duboko usađena u našu vrstu. Izuzetno čitljiva, varljiva i puna uvida u ljudske uslove, ova knjiga me zapanji  barem jednom u svakom poglavlju.”-preporučio TED govornik Meklit Hadero

“Izgubljeni u učenju: umetnost otkrića” (Eva Timoti) – “Ova umetnička knjiga nudi jednistveni pogled na doba otkrića, istražujući šta su veliki naučnici, umetnici i mislioci tog doba imali da nas nauče o umetnosti učenja. Kroz priče i fotografije orginilanih rukopisa i artefakata, priče ovih likova većih od života, poput Galilea, Kulumba i Njutna postale su podsetnici da se veliki umovi razvijaju iz semena mašte i znatiželje. Veliko štivo za celovekovne učenike ili one studente i profesore koji žele da nadahnu obrazovanje sa svrhom i inspiracijom. – Preporučio TED ED Edukator, Eva Timoti.

Biografija

Rasturen, napisao Derf Bekderf – “Primetio sam ovaj crtani roman na polici moje omijene indi knjižare i odmah me je privukla. Fascinantna i smela autobiografska priča o poslu na kamionu za đubretare u malom mestu, uključuje odlične likove i momente (između ostalog neke koje se pamte poput kanti za đubre punih crva). Savršen poklon.” *Preporučio dobitnik TED nagrade Dave Isay.

Moje ropstvo i moja sloboda, napisao Frederik Daglas – “Nijedan čovek na svetu ne može da stavi lance oko članka svog bližnjeg osim ako se ne postara da drugi kraj bude oko njegovog vrata. Po mom mišljenju, ovaj citat savršeno predstavlja efekat koje je ropstvo imalo na one koji su odgajani tako da trpe. Da takav sistem može biti štetan čak i za one koji imaju koristi od njega ja nalazim neverovatno dirljivim čak I u današnjem društvu. Bitno je da prepoznamo implikacije naših ubeđenja kako utiču na nas kao I na druge.  Ova knjiga ne samo da me je naučila o okrutnoj stvarnosti ropstva nego mi je I pokazala da I u  najizopačenijem sistemu ljudi će se truditi da ostvare njihov potencijal bez obzira šta im stoji na putu. Preporučio TED govornik Zek Ebrahim.

Varvarski dani: Surferski život napisao Vilijam Finegan – “Ponekad samo poželim da pročitam knjigu koja će me navesti da napustim posao I putujem širom sveta u potrazi za avanturom. Ovo je ta vrsta knjige. U okviru svoje životne zavisnosti od surfovanja, Finegan piše divno o odrastanju kao haole na Havajima, starenju, istraživanju sveta u potrazi za talasima I svrhom, I potom o kompleksnom pitanju balansiranju između porodice, posla I onoga što najviše volite da radite. On je takođe jedan od nekoliko pisaca koji uspevaju da opišu često apsurdnu posvećenost I zavisnost surfera za talasima a da se ne uhvati u kliše I u isto vreme bude razumljiv široj publici.  Preporučio TED govornik Anders Fjellberg.

Nepravedna dela: restriktivni slučajevi saveza i stvaranje pokreta za građanska prava, napisao Džefri D. Gonda – “Ova knjiga govori o šest porodica afroamerikanaca koji su dobili slučaj na Vrhovnom sudu u vezi sa napadima diskriminacije u godinama nakon Drugog svetskog rata. Volim ovu knjigu zbog bogatog pisanja, bezvremenosti I značaja teme, ali najviše zbog ljudi čije se priče pričaju. Podsetnik za nesvakidašnju moć koju poseduju pojedinci kada odluče da stanu uz stranu pravde. Preporučio TED govornik Jedidah Isler.

Romantični odmetnici: nesvakidašnji životi Meri Volstonkraft I njene ćerke Meri Šeli, napisala Šarlota Gordon. “Volstonkraft i Šeli su dve najznačajnije žene o kojima je retko ko razmišljao. One strasno veruju u jednakost žena i vitalni doprinos koje žene treba da daju ljudskoj istoriji. Njihove pojedinačne priče su zapanjujuće, ali Šarlotina ideja da prepliće dve biografije odlično istražuje duboku vezu između majke i ćerke koje se nikad nisu poznavale.U njihovoj potrazi za za bogatijim I slobodnijim načinom života, romantičari su cenili Volstonkraftino pisanje I ćerku za koju su se nadali da će otelotvoriti život kreativne emancipacije. Kakva zaostavština – ali kakva inspiracija. Preporučila TeD govornica Margaret Hefernan.

Poslednja lekcija, napisao Rendi Poš. “Ova knjiga, kao I sve dobre kknjige, tera vas da se zapitate o bitnim stvarima u životu. Tera vas da razmislite koje vrednosti cenite, I traži od vas da pogledate da li je vaš život ogledalo tih vrednosti. Na kraju, kratka je. Može odjedanput da se pročita ali ćete razmišljati o njoj nedeljama. Preporučio TED-ed educator Zek Peterson.

Zapisivanje mojih prestupa: život, smrt i kajanje u američkom zatvoru, napisao Šaka Sengor. “Posle nekoliko stranica, znao sam da će ova knjiga da promeni moje viđenje zatvora u Americi, jer moramo da čujemo priče iz prve ruke od ljudi koji su sistematski zatvoreni tamo radije nego iz Holivudskih filmova i novinara. Kroz celu knjigu sam razmišljao: Ovo se dešava u mom dvorištu?. Šaka je proveo 19 godina od jednog do drugog zatvora, upoznajući se sa svačijom subkulturom I nepisanim pravilima. Njegove reči su iskrene I vrlo potrebne, I nadam se da će pomoći da se politika zatvora humanizuje. Ili bolje, da se obrazovanje I mentorstvo iskoristi zarad pronalaženja načina da se mladi odvode u zatvor. Njihova tela ne pripadaju nijednom sistemu niti državi nego sebi samima, I naša je odgovornost da ih slušamo. Preporučila TED govornica Kristina San Kim.

Samo milost: priča o pravdi i kajanju, napisao Brajan Stivenson. “Ova knjiga govori da možemo da ispričamo priče o najgrubljim, najstrašnijim i neljudskim delovima sveta, i da se nakon toga naša publika oseća humanijom i punom nade nego ranije. Preporučio TED govornik Džejk Barton.

Vangarijevo drveće mira, napisala Dženet Vinter. – “Ovo je jedna od omiljenih knjiga moje ćerke Sviđa mi se jer nikad nije prerano učiti decu o zaštiti sredine, društvenom aktivizmu i zalaganju za ono što je ispravno. Preporučila TED govornica Benedeta Berti.

Engleski jezik i pisanje

Maternji jezik: Engleski i kako je postao takav (The Mother Tongue: English and How It Got That Way), Bil Brajson (Bill Bryson)

„Čisto lingvističko zadovoljstvo. Natopljeno duhovitošću, prezasićeno književnim umećem, zaronjeno u duboko, nežno uživanje u način na koji komuniciramo. Ovo su 272 gotovo eufporične strane.“ *Preporučila TED-ed predavačica Džesika Orek

Knjige mog života (The Books in My Life), Henri Miler (Henry Miller)

„Knjiga o knjigama i o čitanju kao delu jednog ispunjenog života. Od eseja o Balzaku, preko pohvale indijskom učitelju Krišnamurti, do istraživanja madam Blavacke – ruske putnice koja je postala vidovnjakinja – autor nam daje pregled knjiga koje je voleo tokom svog dugačkog života. Za Milera, široko čitalačko interesovanje je važnije od čitanja proslavljenih majstora kada je reč o razvijanju sopstvenog senzibilteta i on nas podseća da, ma koliko knjige mogu da nas zanesu, one nas na kraju ipak čine svesnijim sveta.“ *Preporučila TED-ed predavačica Kortni Stivens

Roman

“Putovanje” od Gejsika Adombire Agambila “Putovanje priča o dobu Amoa, fudbalera tinejdžera spremnog da ostavi trag u svetu. Seks i devojke su visoko na listi ovog adolescenata, s obzirom da je imao priliku da živi sa svojim stricem i dobije posao u Akri, daleko od svog tradicionalnog sela svog dede. Ali kako ga realnost napada, Amoa počinje da gubi svoj hvalisavi stav i shvata da je život mnogo kompleksniji u savremenoj Gani nego što bi njegova neokolonijalistička škola mogla da ga pripremi.” Preporučio TED govornik En Morgan

“Zadužbila” od Ajasaka Asmiova “Asimov je bio majstorski oštroumni mislilac I ova prva knjiga u seriji “Temelja” pokazuje kako je bio pripremljen na moguće i izvesne buduće scenarije. Iako je stara 50 godina, “Zadužbina” je veoma provokativno štivo dato našem trenutnom stanju svetskih dešvanja-kako bi sačuvalo ljudsku vrstu i ogromno znanje koje smo naukpili, glavni junak okuplja najpametnije mislioce i formira tajno društvo. Ali, ne ide baš onako kako je planirano.” Preporučio TED govornik, Ejmi Veb

“Džejn Er” Šarlot Bronte – “Čitala sam ovo kada sam imala osam godina. Od tada sam je čitala nekoliko puta i gledala film. Ništa mi ne dosađuje ili me sprečava da volim malu, čednu Džejn, Jorkširsku devojku poput mene, koja je imala više duha i varte u sebi pre 150 godina nego ja sada, sa svim svojim modernism slobodama i privliegijama. Volim ovu priču jer govori o ženi koja se oslobađa, ostajući i dalje klasična ljubavna priča. Još uvek volim ljutu ženu na tavanu. Ali volim Džejn jer volim i Šarlot: ženu koja je trijumfovala u veoma patrijarhalnom svetu, objavljivala je knjige i bila poznata, dok je živela u hladnom i turobnom namesništvu na kraju močvara. Orkanski visovi Emili Bronte je lukavija, bolja knjiga po mnogima, jer su zavedeni romansom Džejn Er. Ako pogledate iza toga videćete likove jednako slojevite i prelepe kao i bilo koja Kati ili Hetklif u maloj, čednoj Džejn koji bi uvek radije da bude srećna nego počastvovana.” Preporučio TED govornik Rouz Džordž

“Šta je šta” Dejva Egersa – “Epska odiseja mladog izgubljenog dečaka iz Sudana, Valentina Ačak Denga, koji je zajedno sa desetinama hiljada druge dece pobegao iz brutalnog građanskog rada i borio se protiv napadača, divljih životinja, glad ii žeđi tokom svoje selidbe. Završava u razorenom izbegličkom kampu u Etiopiji i Keniji i konačno se smešta u Sjedinjenim Državama gde ga čeka prilika ako i serija šokantnih prepreka. Ipak, ništa mu ne guši duh i mudrost a čitač okreće strane nadajući se da će uspeti da preživi nepovređen, i izdiže se sa jasnim shvatanjem pokretačkog nagona za preživljavanjem, a gipkost ljudskog duha i snaga promene pomaganja izbeglicama.” Preporučio TED Govornik, Melisa Fleming

“Gabrijelina pesma” Kendis Flemnig – “Kada god me pitaju da održim radionicu za pisanje sa osnovcima, uvek ponesem ovu knjigu sa sobom. “Gabrijelina pesma” je sjajan primer kako sjediniti senzorno pisanje –opisivanje uzdaha, zvukova, mirisa, dodira i ukusa u vaše priče. Ovi opisi su prelepi i naravno, glavna tema mi je bliska i veoma draga” Preporučio TED-Ed Edukator, Laura Moreli

“Američki bogovi” Nila Gajmana – “Snažan, napet i neizvestan, ovaj roman ističe veru bogova koju su imigranti oslobodili,odmah nakon dolaska najranijih preistorijskih posetilaca doazilanata i onih koji traže bolju budućnost u današnje doba.” Preporučio TED Govornik En Morgan

 “Starac i more” Ernesta Hemingveja – “Volim ovu knjigu jer je literarni put sile, pisan jednostavnim i snažnim jezikom. Smešten prevashodno na moru, ova priča prati borbu starog ribara i njegovo traganje za uspehom. Ovo je priča ljudske duše koja se bori sa preprekama, što je nešto sa čime svako može da se poistoveti, čau u različitim godinama. Ovo je kratak roman, pisan sa namerom, i savršen za čitanje na odmoru. Iako niste na plaži ova knjiga vas premešta u divljine mora i avantura koje predstoje.” Preporučio TED-Ed Edukator, Klaudija Agir

 “Solarno”  Ijana Mekevana – “Šta motiviše naučnike? Ovaj mračni triler sučeljava ljudsku pogrešivost sa revolucionarnom fizikom. Uznemirujuće uveravajuće i još više čitljivo – sumoran pogled vešto vođen Mekevanovim svetlim dodirom.” Preporučio TED-Ed Edukator, Endrju Poncen

“Najplavlje oko” Tonija Morisona – “Složenosti i ukrštanje rasa i rodova su veoma detaljno opisani u ovom romanu. Šta znači biti crnac i devojčica koja raste u Sjedinjenim Državama je nešto što učenici i žene još uvek pokušavaju da istaknu u savremenim debatama.” Preproručio TED-Ed Edukator, Kristina Grir

“Akata veštica”, Nedija Okorafora – “Volim fanstastiku i naučnu fantastiku, ali crnci su žestoko neprisutni širom univerzuma teorije fantastike. Ovaj mlada odrasla glavna junakina se bori sa svojim dvokulturalnim indentitetom, koji duboko odjekuje u meni. (Takođe se bori sa razumevanjem svojih magičnih moći sa kojim mogu da se se poistovetim.) Čitala sam ovu knjigu svojoj ćerki i obe smo jedva čekale nastavak svako veče.” Preporučio TED govornik, Mika Birdsong

“Veoma tužna ljubavna priča” Garija Štejngarta – “ U svojem trećem romanu, Štejngart kombinuje svoj patos imigrantskog iskustva istraženog u svojem prethodnom delu sa maštovitim prikazivanjem bliže distopije koja je odjednom apsurdna i svima poznata. Tužna istinita moderna romansa odiše veštom satirom koja dotiče sve od pasivno privaćenog nadziranja mase i sveprisutnost društvenih mreža do nemogućnosti tehnoloških obećanja to sprečavanja ekonomskog i političkog pada. Crnokomična i veoma bolna, ova priča je bezpogovrono spajanje ličnog i sveobuhvatnog.” Preporučio TED-Ed Edukator Aleks Gendler

“Plavo nebo” Galsana Činaga – Ovaj mongolski roman je pisan iz tačke gledišta jednog pastira. “Njegovo viđenje je toliko lepo i pisanje je veoma neobično da vas zaista uvlači u veoma različiti svet, gde se sve vrste neobičnih stvari dešavaju.” Preporučio TED govornik En Morgan

Istorija

1491 i 1493 (1491, 1493), Čarls Man (Charles Mann)

„Obe knjige bave se povezanošću Starog i Novog sveta. „1491“ govori o velikim i malim civilizacijama sa one strane Atlantika, koje su u mnogo aspekata bile podjednako kompleksne i napredne kao i one evropske. „1493“ je priča o razmeni prehrambenih proizvoda, alata, ljudi, bolesti i znanja, koja je započela Kolumbovim „otkrićem“. Na svakoj strani ćete naći nešto što ranije niste znali.“ *Preporučio TED-ed predavač Džon Belami

Grad kroz istoriju (The City in History), Luis Mamford (Lewis Mumford)

„Ovo je opravdano obimno štivo koje se osvrće na istoriju grada, i/ili na celokupnu istoriju čovečanstva posmatranu kroz iskustvo grada. Knjiga će vam dati novu perspektivu o odnosima između ljudi i njihovog okruženja, njihove vlade, kao i jednih prema drugima. Takođe, imaćete više informacija koje potkrepljuju vaše ideje o tome kako pronaći način da svi živimo zajedno u izrazito urbanizovanoj budućnosti.“ *Preporučio TED-ed predavač Adison Anderson

Promena pravca: Kako je svet postao moderan (The Swerve: How the World Became Modern), Stiven Grinblat (Stephen Greenblatt)

„Ovo je istorijsko štivo koje može da se čita kao priča o otkriću. To je priča o Italijanu, lovcu na knjige, pronalazaču dugačke poeme pod nazivom „O prirodi stvari“, koju su Evropljani zagubili u arhivu jednog nemačkog manastira. Poema će uticati na Botičalija, Montenja i Šekspira, i dovesti do toga da se čitava kultura ponovo zaljubi u lepotu, radost i čovečanstvo uopšte.“ *Preporučio TED-ed predavač Džejms Erl

Pronalazači (The Discoverers), Danijel Burstin (Daniel Boorstin)

„Neverovatno čitljiva istorija, čiji je autor bivši bibliotekar Kongresne biblioteke, Danijel Burstin. Ovo je istorijska knjiga koja u prvi plan ističe priču, plete uzbudljiv narativ o likovima i epizodama koje su oblikovale čovekovo iskustvo istraživanja sveta i razotkrivanja njegovih tajni.“ *Preporučila TED-ed predavačica Eva Timoti

Marko Polo: Od Venecije do Ksanadua (Marco Polo: From Venice to Xanadu), Lorens Bergrin (Laurence Bergreen)

„Trenutno čitam prikaz puta Marka Pola do dvora Kublaj Kana u trinaestom veku, autora Lorensa Bergrina. Ova priča o avanturi vas lako obuzme, a naročito sam uživala u nepredvidivim neprilikama koje su sigurno očekivale svakoga ko bi se zaputio na dugačak put tokom Srednjeg veka.“ *Preporučila TED-ed predavačica Lora Moreli

Egzodus: Kako migracije menjaju naš svet (Exsodus: How Migration Changes Our World), Pol Kolijer  (Paul Collier)

„Ove godine u Švedskoj je ovo bila obavezna literatura. Sa pozicije potpuno nezavisnog mislioca, Kolijer analizira migracije iz perspektive svih koje one pogađaju: zemlje koja prima migrante, migranata i nacije koju su napustili. On ne daje nikakav predlog politike, ali vas navodi da razmišljate na nov način.“ *Preporučio Hans Rozling

Kada je Azija bila svet (When Asia Was the World), Stjuart Gordon (Stewart Gordon)

„Neverovatno štivo koje posmatra svet kroz osvežavajuću perspektivu ličnih priča trgovaca – putnika na Putu svile.“ *Preporučila TED-ed predavačica Šenon Kastelo

Matematika

Kako lagati statistikom od Darela Hafa. –“Lično, mislim da svi učenici treba da znaju bar osnove statistike. Evo je jedna starija knjiga koja je i dalje relevantna u današnjem dobu podataka.” Preporučio Erik Berlou, TED-Ed nastavnik.

Da li je Bog matematičar? Napisao Mario Liviio. – “Ova knjiga razmatra argument da li je matematika pronađena ili izmišljena. Postoji tona istorije matematičke misli sa referencama i citatima u izobilju. Ovo je knjiga koja hrani misao kada se radi o tome odakle je matematika proizašla i koja je njena priroda. Da li je to čist ljudski izum, jedini pravi jezik univerzuma ili nešto između toga? Preporučio Džef Dekofski.

Nauka

Kristalni giganti, napisao Đovani Badino. – “Ova knjiga jasno pokazuje kako stvarnost prirode može da ode mnogo dalje od ljudske imaginacije. Badino i istraživači La Vente vode čitaoce na istraživanje jednog od najzadivljujućih mesta na svetu, ogromnu kristalnu pećinu Naiku, pronađenu u rudniku srebra u Čivavi, Meksiko, 2000.godine. Ova podzemna pećina sadrži najveće kristale na zemlji, do 11 metara dugačkih transparentnih prizmi selenita. Predložio TED govornik Frančesko Sauro.

Životinjsko besnilo: Kako nam anksiozni psi, kompulsivni papagaji i slonovi na oporavku pomažu da razumemo sebe, napisala Laurel Braitman. “Laurelina istorija životinjske psihoze je ujedno lična i sveobuhvatna. Uspeva da uplete sopstvenu ljubav prema životinjama sa jakim medicinskim činjenicama i istraživanjem. Rezultat je jako letnje štivo koje bih preporučio svima koji vole životinje. Preporučio Dejmon Braun.

Kratka istorija skoro svega, napisao Bil Brajson. – “Ova knjiga je jedna od mojih omiljenih jer nudi vrlo zanimljiv uvod u neke od najdubljih naučnih otkrića našeg vremena – i neke koje nisu toliko duboke, kao na primer pokušaj da se mokraća pretvori u zlato. Mudra istraživanja, često duhovita i puna fascinantnih priča o geologiji, fizici, biologiji, pa, skoro o svemu. Preporučio Dejvid Laskin.

Mentalni stav, napisala Kerol Dvek. – “ Jedno od  najproblematičnijih delova programiranja koje tradicionalno obrazovanje daje deci je to da postoji takva stvar kao što je “biti pametan”. Dok krenu u  srednju školu, deca koja “nisu pametna” su sebi već pripisala nemogućnost da pobede svoj identitet a “pametna” deca su stvorila anksioznost pokušavajući da odbrane i održe to veštačko zvanje. Dvekino istraživanje menja konverzaciju u potpunosti: uspeh nije zasnovan na urođenoj sposobnosti već na mentalnom stavu. Podučavajte ovu knjigu ili njene delove, ili izložite eksperimente iz ove knjige i gledajte kako se menja klima u vašoj učionici. Preporučio Aron Sitze.

Protiv metode, napisao Pol Fejerabend. – “ Mnogo volim ovu knjigu jer mi pomaže da obratim pažnju na način svog razmišljanja, kako se znanje proizvodi i organizuje, šta je nauka, šta je ubeđenje i kako logika igre i nereda može da bude plodna osnova za zdravu, živu kulturu. Preporučio TED govornik Cezar Herada.

Haos: pravljenje nove nauke, napisao Džejms Glik. –“ Ovu knjigu apsolutno mora svako da pročita ko je zainteresovan za matematiku ili nauku, …bilo koju nauku. Ova knjiga opisuje delimično i potpuno isključene ljude, oblasti i pronalaske koje su integralni deo stvaranja/otkrića nauke o teoriji haosa. Knjiga većinom deluje kao roman. Odmah posle uvoda sam bio navučen. Glik nam pomaže da upoznamo svakog lika dok nas vodi kroz proces rađanje potpuno nove nauke. Vidimo teoriju haosa kao tračak neke ideje do odbačenog koncepta i onda kao široko prihvaćenu nauku, koja se danas koristi u skoro svakoj oblasti na značajan način. Čitao sam ovu knjigu iznova i iznova…najmanje jednom godišnje proteklih deset godina i više. Preporučio Džef Dekofski.

Gde čarobnjaci ostaju budni do kasno, napisala Kejti Hafner. –“ Izvanredna i retko ispričana priča o ljudima koji su stvorili internet. Zbog svoje sveprisutnosti i značaja u modernom svetu, mi često zaboravljamo da je internet rezultat mašte, napornog rada i izvanrednih podviga inžinjeringa relativno male grupe brilijantnih ljudi. Jednog dana će  ljudima koji se nalaze iza prvog umreženog računarstva poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, biti ukazana čast kao Flemingu, Faradeju ili Edisonu. Gde čarobnjaci ostaju budni do kasno priča njihovu priču u sitne i povremeno smešne detalje- kao što je na primer prva reč koja se poslala onlajn, koja je bila “lo” pre nego što je sistem pao. Koga god da zanima kako je stvoren internet i zašto je dizajniran ovako kako jeste – što bi trebalo sve nas da zanima – mora da pročita ovu knjigu.” Preporučio Džejmi Bartlet.

Kako smo stigli dovde: šest inovacija koje su načinile moderni svet, napisao Stiven Džonson. “ Ova knjiga mi je stvarno pokazala neverovatne putanje koje su vodile do inovacija koje danas čine da naš život funkcioniše. Priče su ispričane skoro kao dramatična misterija o oživljavanju istorije sa uzbudljivim i “aha” momentima. Preporučio Bil Gros.

Životi u ruševinama: arheolozi i zavodljiva privlačnost ljudskih ruševina, napisala Merilin Džonson. “Džonsonova je apsolutno divan pisac. Prati priču arheologa koji rade u različitim delovima sveta i pita se: Šta navodi ljude da rade ovo? Šta navodi ljude da otputuju na mesta bogu iza leđa, spremajući se da izađu na teren kada je rizik ogroman a plata često mala. Sve nas vodi strast. Na divan način objašnjava zašto radimo to što radimo.” Preporučila dobitnica TED nagrade, Sara Parkek.

Brilijantno zelenilo: iznenađujuća istorija i nauka o inteligenciji biljaka, napisao Stefano Mankuso. –“ Neke knjige jednostavno promene vaš pogled na svet. Ova knjiga koja postavlja pitanje “da li su biljke inteligentne?” je jedna od njih. Preporučio Sugata Mitra.

Prsten kralja Solomona, napisao Konrad Lorenz. –“ Znamo puno toga o životinjskom carstvz, ali vrlo malo ljudi je iskusilo to putovanje. Po mom mišljenju, Džejn Gudhal i Konrad Lorenz su otvorili um ka mogućnosti povezivanja sa životinjama i istraživanju van prihvaćenih zakona. Ova knjiga je bila moje letnje štivo kada sam imala 10 godina i otvorila je moj um ka mogućnostima. Preporučila Natašija Radice.

Car svih bolesti, napisao Sidarta Mukerdži. –“ Ova knjiga nudi širok opis istorije kancera. Počevši od prvog slučaja kancera u Egiptu, ova knjiga opisuje metamorfozu ljudskog shvatanja kancera. Zasigurno će vas iznenaditi činjenicama o kanceru za koje nikada niste znali, knjiga je zabavnog i obrazovnog karaktera. Budite inspirisani istaknutim delima mnogih fizičara i naučnika koji su se teško borili u ovoj borbi protiv kancera i možda će te se i vi pridružiti njima jednog dana”. Preporučio Ivan Seah.

Preveli: Stefan Zrnović, Tijana Čolić i Ivanka Jelić

Izvor: blog.ed.ted.com

The post 50 knjiga koje treba pročitati appeared first on Portal Mladi.

Ipak, ne znaju svi da je Paranoja u Las Vegasu“filmovana po istoimenoj knjizi, koja je dve decenije pre toga doživela daleko veći uspeh, najviše u Americi, a potom i u ostalim delovima sveta. Takođe je malo poznato da je performans Džonija Depa, kao i sam lik Raula Djuka, autobiografska refleksija Hantera S. Tompsona – autora ove knjige i kontraverznog novinara  u doba kontrakulture.

Hanterov put do žurnalistike bio je dugačak i trnovit. Potekavši iz siromašne porodice, napušten od strane oca i ostavljen u novčanoj krizi, upušta se u nelegalne radnje i pljačkanje, zbog čega provodi mesec dana u zatvoru. To ga je sprečilo u daljem školovanju, te se ispisuje iz srednje škole i priključuje se Američkoj ratnoj avijaciji. Borio se da uznapreduje koliko je mogao, ali je bivao odbačen zbog svog buntovničkog i nadmenog karaktera. U to vreme agira kao sportski novinar, prateći ragbi tim po imenu Eglinski Orlovi po celoj Americi. Ove rane radove teško je locirati, pošto vazduhoplovna jedinica nije dozvoljavala svojim pripadnicima da rade druge poslove, stoga članci nisu bili potpisivani njegovim pravim imenom.

Nakon izlaska iz avijacije dosta putuje i piše za časopise raznoraznih žanrova. U ovo vreme nastaju njegovi prvi romani – „Princ meduza“ i „Dnevnik ruma“. Potonji je doživeo posthumno izdavanje 1998.godine, ali u ono vreme ni jedan, ni drugi još uvek nisu mogli naći svoje mesto među tadašnjim potrebama čitalačke publike.

Početak šezdesetih zatiče Hantera u San Francisku, tadašnjem epicentru hipi kulture. Duh vremena ga uvlači u vrtoglavo korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali i u veće novinarske angažmane. Novine The Nation  želele su da im dostavi reportažu o kultnoj motociklističkoj bandi, Anđelima pakla. Tompson je proveo godinu dana na putu sa bandom, sve dok oni nisu zatražili deo profita koji će zaraditi od objavljivanja reportaže o njima. Došlo je do nesuglasica u kojoj je Tompson izvukao deblji kraj – knjiga je svejedno bila objavljena 1965. pod naslovom „Anđeli pakla: čudna i užasna saga o odmetničkim motociklističkim bandama“, a tuča između Hantera i pripadnika bande potpomogla je publicitetu. Delo je pobralo mnogo pozitivnih kritika, a Hanterov prozni stil je postalo nešto što će biti veoma traženo naredne dve dekade.

Pročitajte: LSD i muzika

„Anđeli pakla“ bili su odskočna daska za Hanterovu novinarsku karijeru i on počinje da izveštava za ugledne časopise poput The New York Times Magazine, Esquire, Pageant i  Harper’s. Centralna tema njegovog pisanja jeste bila propast kontrakulture i izveštavanje o hipicima kao o borcima za propale ideje, čija je dobra namera da promene društvo na bolje u jednom momentu prerasla ni u šta drugo osim u pasivnost i zloupotrebljavanje droga. Propast američkog sna tema je kojom se detaljno pozabavio u svom kapitalnom delu, Paranoja u Las Vegasu.

Paranoja je predstavnik takozvanog „gonzo novinarstva“ – stil pisanja kome je kumovao sam Tompson, a koga definiše odsustvo novinarske objektivnosti, novinarevo mešanje u događaje o kojima izveštava, tako da sam postaje centar zbivanja, pomalo haotični način pisanja, bez konkretne strukture, više podsećajući na tok svesti i značajna upotreba humora, satire i uličnog jezika.

„Paranoja u Las Vegasu“ opisuje nam odlazak novinara po imenu Raul Djuk i njegovog advokata po imenu ili nadimku Dr Gonzo, u Las Vegas na izveštavanje o motociklističkoj trci pod imenom Mint 400, pa potom o seminaru o upotrebi narkotika, naoružavši se pritom arsenalom omiljenih psihoaktivnih supstanci onoga doba – LSD-jem, meskalinom, marihuanom, kokainom, etarom i alkoholom. Kroz svoj alter-ego Hanter opisuje zbog čega je kontrakultura bila osuđena na propast i kako su se borci za ostvarenje američkog sna vremenom pretvorili u apolitične narkomane.

Tvrdio je da je sam ekscesivno konzumirao droge ne krijući se iza paravana političkog aktiviste ili širenja svesti, već baš sa namerom da uživa u njihovim efektima. Las Vegas je pritom simbol svega degradiranog i ružnog u američkoj mejnstrim kulturi i uništavanje hotelskih soba i automobila pod uticajem droga predstavlja metaforičnu pobunu protiv američkog materijalizma i konzumerizma. Duh hipi vremena opisan je kao energija ljubavi, ludila i opšte uverenosti u činjenje pravih stvari – kao visok, divan talas po kome se surfuje, ali koji se, kao i svaki drugi talas, jednom mora razbiti.

Čitaocu je ostalo otvoreno za interpretaciju da li su psihodelične halucinacije Raula Djuka opisane samo u svrhu zabave ili predstavljaju osvrtanje na društvene prilike početkom sedamdesetih – u sceni sa početka knjige, neposredno nakon dolaska u Las Vegas i prijavljivanja u hotel, Djuk vidi pod uticajem LSD-ja sve ljude oko sebe kao džinovske, prljave reptile, koji opšte međusobno i kupaju se u vlastitoj krvi. Ova halucinacija, uzimajući u obzir dejstvo LSD-ja na podsvest, često je analizirana kao satirični opis lasvegaskog društva – moralno iskvareni ljudi, ogrezli u krv i razvrat, pri čemu je svako od njih počinio užasne stvari na putu ka dostizanju američkog sna.

Epizoda s kraja knjige, napisana u vidu scenarija, u kojoj se Djuk i Dr Gonzo raspituju na štandu koji prodaje meksičku hranu gde se može „naći američki san“, dve radnice im odgovaraju da nisu sigurne, ali da mogu probati sa Klubom starih psihijatara u susednom gradu, koji je sada polusrušen i stecište narkomana. Ovim je Tompson želeo da ukaže na dekadenciju neodržive ideje i na pretvaranje američkog sna iz pokretača kontrakulture u urbani mit.

Hanterov život završio se tragično – samoubistvom uzrokovanim patnjama usled višestrukih zdravstvenih problema i kliničke depresije uzrokovane ekscesivnom upotrebom narkotika – ali je neosporno da su njegov lik i delo bili značajni kako i za novinarstvo, tako i za spisateljstvo prošlog veka. Polufiktivna, osobenjačka dela sa snažnom subjektivnom crtom oformila su jedan novi, jedinstveni pravac u literaturi, koji je postao njegov lični pečat. Hanter je bio jedini koji je prekidom sa stvarnošću uspeo da sagleda bolje nego bilo ko drugi kuda nas je stvarnost upravo odvela – i zato će se uvek smatrati jednom od najznačajnijih ličnosti kontrakulture.

The post Paranoja Hantera S. Tompsona appeared first on Portal Mladi.

Od svoje pojave na književnoj sceni do danas, Kecmanović beleži konstantan uspon poetske niti, sa izuzetkom „Sibira“, koji je na nesreću došao posle već pomenutog „Topa“. Od prvih priča, zadojenih studentskom željom da ma kakav izraz prodre, preko skidanja stega obavezne lektire i početka traganja za autentičnim izrazom, preko senzacionalističkih rešenja u već dovoljno rasklimanoj postmodernističkoj eri, ali rešenja na kojima je autor istrajavao sve do romana „Osama“, pisac sazreva. Iz ugla tehnike, kojoj Kecmanović indirektno pridaje veliki značaj, rekli bismo da je sve do sad napisano, zapravo, bilo samo stilska vežba za romane koje, počevši od „Osame“ pisac treba da napiše. Ali takvo grubo tumačenje može nas navesti na zaključak da odbacimo zavidan Kecmanovićev raniji opus, pa da čak dođemo do zaključka da do sad i nije postojao Vladimir Kecmanović pisac. Što je neprihvatljivo.

Ali da nas je sve ove jeseni najprijatnije iznenadio na više literarnih frontova, činjenica je koju nijedan, paznje vredan poznavalac pisane reči ne može osporiti. Od odabira teme, preko pristupa istoj, jezika, kompozicije dela, Kecmanović mota klupko svog novog poetskog vrhunca. Ako je i bilo talsanja u prošlosti, sad pisac isplovljava na mirnu pučinu, manirom starog kapetana. Usklađeni postmodernistički eksperiment on utapa u manir vrsnog pripovedača, kakvog nismo imali toliko prilike da upoznamo do sad.

U okviru nalik onom koji koristi Dragoslav Mihailović u romanu „Kad su cvetale tikve“, pisac ispisuje sudbine u nijansama koje možemo porediti jedino sa onim andrićevskim. Ipak, dodatnom psihologizacijom, Kecmanović daje originalan oblik svojim junacima. Još jedan segment asocira na Mihailovića, a to je jezik kojim iz prvog lica priča. Čini se, a to i pisac negde priznaje, da je način kojim je odlučio da oblikuje roman, zapravo, umnogome olakšao ostatak pisanja. Govor njegovog detinjstva ne samo da je pomogao da se na verodotojan način sačuva autentična predstava o sredini iz koje junaci izranjaju, nego na epski način širi lepezu osećanja i leksički slaže značenja reči, onako kako to pisac želi. Zapravo u takvom ambijentu Kecmanović i nema mnogo uticaja na ta značenja, već samom postavkom on završava svoj deo posla, a priča se sama oblikuje svojim jezikom, kao svaka dobra prica.

A u takvoj priči ničeg ne fali, ili bar ne suviše. Humor, koji je od ranije bitan deo Kecmanovićeve poetike, ovde dobija karakter živog aktera događaja. Vešta intertekstualna povezanost sa Andrićevom „Prokletom avlijom“ u središtu, prati misao nobelovca o pripovedačkim krugovima, ali ovoga puta Kecmanović ograđuje svoju priču, onako kako on misli da treba. Tema prati genezu problema od začetka. Baš kao i kompozicijski sklop, sa „Prokletom avlijom“ u sredini, tako se i motiv mladića koji počinje da veruje da je Osama, baš kao priča o Ćamilu i Džem sultanu, širi Kecmanovićevim tekstom, ali ga on dalje oblikuje prema svojim potrebama i gradi novi poetski lik.

Takav lik preti da postane nova vrsta nacionalnog usuda. Iako ga Kecmanović smešta u sredinu iz koje je Andrić izgradio sve svoje poetske elemente i samu nacionalnu sudbinu, Vladimir Kecmanović ipak otvara novu stranicu savremene srpske književnosti, ali i takvog, sudbinskog poimanja celog jednog naroda i njegovog pojedinca.

The post „Osama“ Vladimira Kecmanovića appeared first on Portal Mladi.

Ako zanemraimo uplitanje u politiku, Lukjanenko je ostavio utisak vrlo racionalnog čoveka iako su njegovi romani puni mističnih i magičnih stvorenja, veštica, vampira, ljudi sa neobičnim sposobnostima. Čitaoci su želeli da saznaju kako pisac napušta takve svetove u svakodnevnom životu i  da li mu uspeva da iz njih izađe, a Lukjanenko je objasnio da je mašta veoma važna dok se sa njom igra i dok je čovek svestan da to nije istina. Ipak, Lukjanenko u nekom drugačijem smislu veruje u ono što piše jer je obećao sebi da će samo tako pisati. Sa čitaocima je podelio anegdotu kako je u šali izmislio priču u tajanstvenom ostrvu na kom se dešavaju neobične stvari, a onda se desilo ono što nikako nije želeo: ljudi su u toj meri poverovali u njegovu priču, da su novine prenele priču kao istinitu.

Sergej Lukjanenko je rođen 1968. godine u Kazahstanu, a nakon završenog medicinskog fakulteta jedno vreme je radio u bolnici za dečju psihijatriju. Međutim, ubrzo je napustio ovaj posao i vratio se pisanju kojim se bavi od svoje sedamnaeste godine. Lukjanenko je radio i kao urednik naučnofanastičnih časopisa, a danas uporedo sa pisanjem vodi svoj blog na kome razmenjejuje mišljenja sa čitaocima. Publici u Ruskom domu je otkrio da nikada ne posluša savete koje dobije na blogu o tome kako treba da teče radnja romana. „Čak i ako mi čitaoci predlože ono što sam i sam nameravao da napišem, shvatim da ideja nije sveža i originalna i da prema tome u romanu treba da se desi nešto drugačije“, rekao je Lukjanenko.

Osamdesete godine i Sovjetski Savez nisu bili pravo vreme i mesto za pisanje fantastičnih romana. Sigurnije je bilo raditi kao lekar nego se baviti nečim što vlasti ne posmatraju kao umetnost već kao provokaciju. Međutim, Lukjanenkova karijera je išla uzlaznim tokom, a od devedesetih godina do danas njegova popularnost sve više raste, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Na srpski jezik je preveden serijal koji čini šest romana: Noćna straža, Dnevna straža, Straža sumraka, Poslednja straža,  Nova straža i Šesta straža. Među brojnim prevodima Lukjanenku je posebno drag francuski jer je kako on kaže rađen „sa dušom“ a prevodilac je u želji da što vernije dočara autorovu priču postavljao veliki broj pitanja. Prevod na francuski je veoma hvaljen, a u ovoj zemlji Lukjanenkove knjige su postigle veliki uspeh.

Prvi roman iz serijala je objavljen 1998. godine i od tada Lukjanenko nije poznat samo velikim ljubiteljima fantastike već njegovo ime postaje poznato i u širim krugovima. Do tada je objavio veći broj priča i romana, među kojima su Vitezovi četrdeset ostrva, Dečak i tama, Zvezde su hladne igračke, Senka zvezda, Lavirint refleksija.

Ljubitelji Lukjanenkovih romana kažu da im se dopadaju živopisni likovi i spoj realističnosti i fantazije. Serijal od šest romana prati sukobe između dve grupe ljudi sa natprirodnim sposobnostima i borbu između dobra i zla, a glavni lik je Anton Gorodetski iz čije perspektive je napisan veći deo priče. Lukjanenko je beogradskoj publici rekao da glavne likove gradi uvek polazeći od sebe, svojih stvarnih osobina ali i onih koje bi želeo da ima. Dok piše uvek se pita šta bi bilo da je  on takav i tako sebi bira drugačiji život, a prema njegovim rečima, junaci njegovih romana često ne postupe onako kako je sam pisac želeo jer svaki postupak mora da bude logičan ishod s obzirom na njihovu ličnost.

Lukjanenkova popularnost je naglo počela da raste od 2004. godine kada je snimljen film Noćna straža, koji  je zaradio 16 miliona dolara i smatra se prvim ruskim blokbasterom. Ubrzo je snimljena i američka adaptacija ovog filma, kao i ruski film Dnevna straža. Prema Lukjanenkovim rečima, dogovori sa filmskim producentima uvek pomalo podsećaju na sklapanje ugovora sa đavolom, a ovi filmovi iako mu se veoma dopadaju, ne prikazuju priču onako kako je on zamišljao. Oni koji su posetili Ruski dom imali su priliku da od pisca saznaju da pisac planira snimanje serije koja će se razlikovati od prethodnih filmova i biće snimljena na osnovu svih šest romana, ali da još uvek nije odlučio koga bi voleo da vidi u glavnoj ulozi.

Pisac je čitaocima pričao i o svojim prvim susretima sa knjigom napomenuvši da je pisac koji ne poznaje klasičnu književnost kao muzičar koji ne zna note. Lukjanenko je kao dečak često bio bolestan i zato je provodio mnogo vremena kod kuće. Njegovi roditelji su imali dosta knjiga koje su mu ulepšavale te trenutke, a u svet čitanje su ga uvele bajke i fantastične priče. Ipak u detinjstvu je pročitao veliki broj dela klasične književnosti, pa čak i ona koja u tom trenutku nije razumeo. U sećanju mu je ostao jedan događaj iz detinjstva kada je iz biblioteke uzeo tri knjige, pročitao ih istog dana i otišao da vrati. Bibliotekarka nije verovala da je dečak pročitao knjige, ali on joj je prepričao šta se u njima dešava, a i danas pamti koje su to knjige bile. Na kraju druženja sa čitaocima, pisac je otkrio da njegova deca, za razliku od svojih školskih drugova, nikada ne čitaju knjige koje piše. „Oni mene ne vide kao pisca, za njih ću uvek biti samo tata“, rekao je Lukjanenko koji i želi da bude samo običan čovek iako je žanr koji je izabrao daleko od toga.

The post Sergej Lukjanenko u Beogradu – Fantastične straže appeared first on Portal Mladi.

Preporučujemo vam nekoliko  srpskih romana, koji zavrediće vašu pažnju i učiniće leto još lepšim i korisnijim.

• „Upotreba čoveka“, Aleksandar Tišma

O delu–  Naslov romana nas vodi ka problemima koje čovečanstvo ima; na koji način je čovek  upotrebljiv i kakva  je njegova funkcija zarad ostvarljivosti nekih ciljeva ili pobuda.

• “Na Drini ćuprija” Ivo Andrić

O delu– Ovaj roman je hronološki pisan i obuhvata tri epohe koje prate zajednički život hrišćana i Turaka. Centralno mesto je most u Višgradu, koji spaja dve reke Drine (Zapad sa Istokom). Vreme koje se opisuje u romanu je ono obuhvaćeno od 16. veka pa sve do Prvog svetskog rata. Ovo doba je posebno aktuelno po  austrijskoj okupaciji i turskoj vladavini. Ivo Andrić je Nobelovu nagradu za književnost (1961.) dobio baš za roman “Na Drini ćuprija.”

• “Ženski rodoslov”, Ljiljana Habjanovć Đurović

 O delu- “Ženski rodoslov” govori o skrivenim osećanjima ženske duše, koja s pravom predstavlja rečnik ženske životne sudbine. Svaka od ovih žena proživljava na svoj način neobične stvari, koje umnogome podsećaju na bajku. Moćne i nemoćne, hrabre i slabe, kupale su se u šampanjcu i kupale u sopstvenim suzama.

• “Fama o biciklistima”, Svetilsav Basara

„Fama o biciklistima” je istovremeno istorijski kalambur i izuzetno ozbiljna analiza istorijskih zbivanja, filozofsko-religijski traktat i parodija ideološkog mišljenja, mešavina stvarnog i nestvarnog, poigravanje sa celokupnim književnim nasleđem i razbijanje pripovednih strategija.“ David Albahari

• “Foliranti”, Momo Kapor

O delu- Kapor kroz opise Beograda sredinom dvadesetih godina 20. veka, dočarava nam kako se živelo nekada i smatra ovaj grad daleko romantičnijim i senzualnijim nego što je danas postao. Veliku ulogu u razumevanju ovog romana predstavljaju i studenti beogradskog univerziteta, njihove lakrdije i pokušaje da dopru do velikog sveta. Kao i sva kasnija Kaporova dela, roman „Foliranti“ se takođe čita u jednom dahu, ne ostavljajući čitaoca ravnodušnim.

The post Leto uz srpske romane appeared first on Portal Mladi.

Zahvaljujući njihovom predanom trudu i radu, ovog vikenda Beograđani će imati priliku da posete treći festival knjige „ČitamЧиташ“, koji predstavlja značajan doprinos ukupnoj kulturnoj ponudi srpske prestonice.

Pisac Ivan Tokin otvoriće ovaj festival na lokalitetu stare Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu u Beogradu.

Pet razloga da posetite festival Čitam Čitaš

Brojni su razlozi da i vi posetite ovaj festival, a organizatorke festivala izdvojile su pet najvažnijih.

1. Zato što ćete znati šta sledeće da pročitate

„Postoji mnogo načina da na ovom festivalu proširite svoju čitalačku listu. Možda ćete pronaći neku zanimljivu knjigu na razmeni ili čuti preporuku od slučajnog prolaznika koji razmenjuje knjige baš kao i vi. Imaćete priliku da čujete zanimljive odlomke iz knjiga, koje preporučuju naši gosti na radionici ‘Čitam ti – Čitaš mi’. Ukoliko ste od onih koji za sebe smatraju da ne čitaju dovoljno, možda vas baš podstaknu na čitanje predanost osoba koje uče znakovni jezik, autorske pesme ili entuzijazam naših volontera.”
Kristina Grebenar, apsolventkinja Filozofskog fakulteta

2. Zato što ćete videti izložbu fotografija inspirisanu knjigama

„Festival knjige ’ČitamЧиташ’ treba da posetite i zbog izložbe koja je rezultat prethodno raspisanog foto-konkursa na temu ’Ilustracija književnog dela’. Žiri je imao težak zadatak jer je na konkurs stiglo preko 100 fotografija, a bilo je potrebno izabrati samo deset koje će biti izložene. Tri autora fotografija koje budu imale najveći broj glasova biće nagrađeni knjigama, a publika je ta koja će odlučiti kome će u ruke staviti knjigu.”
Tijana Zebić, diplomirana istoričarka umetnosti

3. Zato što ćete uz razmenu knjiga uživati u bogatom muzičkom programu

„Na ruševinama stare Narodne biblioteke imaćete priliku i da slušate odličnu muziku. U subotu na festivalu nastupa Ana Ćurčin, jedna od najpoznatijih predstavnica Amerikana scene u Srbiji i Tamara Ristić sa svojim autorskim projektom ’Kezz’. U nedelju, okruženi knjigama, uživaćete u nastupu Filipa Zarića i samoorganizovanog hora ’Horkestar’.”
Marina Lutovac, studentkinja Fakulteta političkih nauka

4. Zato što ćete oživeti ruševine stare narodne biblioteke

„Festival ’ČitamЧиташ’ treba da posetite jer ćete na taj način doprineti da jedan izuzetno značajan spomenik kulture bude spasen od zaborava. Zgrada i fond Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu nestali su 6. aprila 1941. godine, ali na nama je da ne dozvolimo da nestanu čitanje i kultura kao i svest o njihovom značaju. Razmenom knjiga na festivalu vraća se život u ruševine, ali se i mi, simbolično i bukvalno, punimo novim znanjima i novom energijom.”
Mirjana Jemović, diplomirana istoričarka umetnosti

5. Zato što će vaša deca ili deca vaših prijatelja i rođaka ili vaša mlađa braća i sestre imati priliku da putem kreativnih radionica uče o značaju knjige

„Deca su najvažniji posetioci ’ČitamЧиташ’ festivala jer je jako važno približiti im knjigu i ljubav prema čitanju. Timovi koji stoje iza organizacije pozorišne predstave i dečijih radionica su se potrudili da nam pomognu u ovoj misiji.”

Tanja Đorđević, apsolventkinja Filozofskog fakulteta

The post Pet razloga da posetite festival knjige „ČitamЧиташ“ appeared first on Portal Mladi.