Paranoja Hantera S. Tompsona

„Bili smo negde blizu Barstoua na rubu pustinje kada su droge počele da deluju“; mnogima ovaj citat izmamljuje osmeh, jer znaju šta sledi: slika Džonija Depa kako brzinom od 200 km/h vozi kroz kalifornijsku pustaru i rasteruje nevidljive slepe miševe. Iako Paranoja u Las Vegasu nije baš dobro prošla na blagajnama te davne 1998.godine, i dalje uživa kultni status među ljubiteljima filmova.Paranoja

Ipak, ne znaju svi da je Paranoja u Las Vegasu“filmovana po istoimenoj knjizi, koja je dve decenije pre toga doživela daleko veći uspeh, najviše u Americi, a potom i u ostalim delovima sveta. Takođe je malo poznato da je performans Džonija Depa, kao i sam lik Raula Djuka, autobiografska refleksija Hantera S. Tompsona – autora ove knjige i kontraverznog novinara  u doba kontrakulture.

Hanterov put do žurnalistike bio je dugačak i trnovit. Potekavši iz siromašne porodice, napušten od strane oca i ostavljen u novčanoj krizi, upušta se u nelegalne radnje i pljačkanje, zbog čega provodi mesec dana u zatvoru. To ga je sprečilo u daljem školovanju, te se ispisuje iz srednje škole i priključuje se Američkoj ratnoj avijaciji. Borio se da uznapreduje koliko je mogao, ali je bivao odbačen zbog svog buntovničkog i nadmenog karaktera. U to vreme agira kao sportski novinar, prateći ragbi tim po imenu Eglinski Orlovi po celoj Americi. Ove rane radove teško je locirati, pošto vazduhoplovna jedinica nije dozvoljavala svojim pripadnicima da rade druge poslove, stoga članci nisu bili potpisivani njegovim pravim imenom.

Nakon izlaska iz avijacije dosta putuje i piše za časopise raznoraznih žanrova. U ovo vreme nastaju njegovi prvi romani – „Princ meduza“ i „Dnevnik ruma“. Potonji je doživeo posthumno izdavanje 1998.godine, ali u ono vreme ni jedan, ni drugi još uvek nisu mogli naći svoje mesto među tadašnjim potrebama čitalačke publike.

Početak šezdesetih zatiče Hantera u San Francisku, tadašnjem epicentru hipi kulture. Duh vremena ga uvlači u vrtoglavo korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali i u veće novinarske angažmane. Novine The Nation  želele su da im dostavi reportažu o kultnoj motociklističkoj bandi, Anđelima pakla. Tompson je proveo godinu dana na putu sa bandom, sve dok oni nisu zatražili deo profita koji će zaraditi od objavljivanja reportaže o njima. Došlo je do nesuglasica u kojoj je Tompson izvukao deblji kraj – knjiga je svejedno bila objavljena 1965. pod naslovom „Anđeli pakla: čudna i užasna saga o odmetničkim motociklističkim bandama“, a tuča između Hantera i pripadnika bande potpomogla je publicitetu. Delo je pobralo mnogo pozitivnih kritika, a Hanterov prozni stil je postalo nešto što će biti veoma traženo naredne dve dekade.

Pročitajte: LSD i muzika

„Anđeli pakla“ bili su odskočna daska za Hanterovu novinarsku karijeru i on počinje da izveštava za ugledne časopise poput The New York Times Magazine, Esquire, Pageant i  Harper’s. Centralna tema njegovog pisanja jeste bila propast kontrakulture i izveštavanje o hipicima kao o borcima za propale ideje, čija je dobra namera da promene društvo na bolje u jednom momentu prerasla ni u šta drugo osim u pasivnost i zloupotrebljavanje droga. Propast američkog sna tema je kojom se detaljno pozabavio u svom kapitalnom delu, Paranoja u Las Vegasu.

Paranoja je predstavnik takozvanog „gonzo novinarstva“ – stil pisanja kome je kumovao sam Tompson, a koga definiše odsustvo novinarske objektivnosti, novinarevo mešanje u događaje o kojima izveštava, tako da sam postaje centar zbivanja, pomalo haotični način pisanja, bez konkretne strukture, više podsećajući na tok svesti i značajna upotreba humora, satire i uličnog jezika.

Tompson

„Paranoja u Las Vegasu“ opisuje nam odlazak novinara po imenu Raul Djuk i njegovog advokata po imenu ili nadimku Dr Gonzo, u Las Vegas na izveštavanje o motociklističkoj trci pod imenom Mint 400, pa potom o seminaru o upotrebi narkotika, naoružavši se pritom arsenalom omiljenih psihoaktivnih supstanci onoga doba – LSD-jem, meskalinom, marihuanom, kokainom, etarom i alkoholom. Kroz svoj alter-ego Hanter opisuje zbog čega je kontrakultura bila osuđena na propast i kako su se borci za ostvarenje američkog sna vremenom pretvorili u apolitične narkomane.

Tvrdio je da je sam ekscesivno konzumirao droge ne krijući se iza paravana političkog aktiviste ili širenja svesti, već baš sa namerom da uživa u njihovim efektima. Las Vegas je pritom simbol svega degradiranog i ružnog u američkoj mejnstrim kulturi i uništavanje hotelskih soba i automobila pod uticajem droga predstavlja metaforičnu pobunu protiv američkog materijalizma i konzumerizma. Duh hipi vremena opisan je kao energija ljubavi, ludila i opšte uverenosti u činjenje pravih stvari – kao visok, divan talas po kome se surfuje, ali koji se, kao i svaki drugi talas, jednom mora razbiti.

Čitaocu je ostalo otvoreno za interpretaciju da li su psihodelične halucinacije Raula Djuka opisane samo u svrhu zabave ili predstavljaju osvrtanje na društvene prilike početkom sedamdesetih – u sceni sa početka knjige, neposredno nakon dolaska u Las Vegas i prijavljivanja u hotel, Djuk vidi pod uticajem LSD-ja sve ljude oko sebe kao džinovske, prljave reptile, koji opšte međusobno i kupaju se u vlastitoj krvi. Ova halucinacija, uzimajući u obzir dejstvo LSD-ja na podsvest, često je analizirana kao satirični opis lasvegaskog društva – moralno iskvareni ljudi, ogrezli u krv i razvrat, pri čemu je svako od njih počinio užasne stvari na putu ka dostizanju američkog sna.

Epizoda s kraja knjige, napisana u vidu scenarija, u kojoj se Djuk i Dr Gonzo raspituju na štandu koji prodaje meksičku hranu gde se može „naći američki san“, dve radnice im odgovaraju da nisu sigurne, ali da mogu probati sa Klubom starih psihijatara u susednom gradu, koji je sada polusrušen i stecište narkomana. Ovim je Tompson želeo da ukaže na dekadenciju neodržive ideje i na pretvaranje američkog sna iz pokretača kontrakulture u urbani mit.

Hanterov život završio se tragično – samoubistvom uzrokovanim patnjama usled višestrukih zdravstvenih problema i kliničke depresije uzrokovane ekscesivnom upotrebom narkotika – ali je neosporno da su njegov lik i delo bili značajni kako i za novinarstvo, tako i za spisateljstvo prošlog veka. Polufiktivna, osobenjačka dela sa snažnom subjektivnom crtom oformila su jedan novi, jedinstveni pravac u literaturi, koji je postao njegov lični pečat. Hanter je bio jedini koji je prekidom sa stvarnošću uspeo da sagleda bolje nego bilo ko drugi kuda nas je stvarnost upravo odvela – i zato će se uvek smatrati jednom od najznačajnijih ličnosti kontrakulture.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here