Šta je asertivnost? Kakvi još vidovi komunikacije postoje pored asertivnog? Zašto je asertivan vid komunikacije najpoželjniji među ljudima? Koja su pravila asertivnog razgovora?

Šta je asertivnost?

Lange i Jakubowski definišu asertivnost kao ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pri tome ne ugrožavamo druge.

Tipovi komunikacije

Pored asertivnog postoje i pasivan, agresivan i pasivno-agresivan tip komunikacije.

Asertivan vid komunikacije je najpoželjini u međuljudskim odnosima. Prilikom asertivnog razgovora osoba jasno stavlja do znanja svom sagovorniku šta joj smeta kod njega. Neophodno je navesti razloge zbog kojih nam nečije ponašanje smeta, ali i definisati kako se mi tačno osećamo povodom toga.

Pasivna komunikacija podrazumeva povlačenje pred drugim ljudima kako bi se izbegao mogući konflikt. Pasivna osoba često ne iskazuje svoje mišljenje i svoja osećanja prilikom razgovora, upravo zato da ne bi ulazila u sukob sa drugima.

Agresivna komunikacija često dolazi u paketu sa povišenim tonom i ispoljavanjem besa. Osoba koja ima agresivan nastup pri razgovoru, obično ima veću potrebu za dominacijom i potčinjavanjem drugih ljudi, nego za iskazivanjem svojih potreba.

Pasivno-agresivnom komunikacijom izražava se indirektna agresija prema sagovorniku. Osobe koje se služe ovim vidom razgovora, uvek sebe ističu kao žrtvu i negoduju nad nepravdom koja je njih, „sasvim nedužne“, snašla.

Asertivna pravila

Pri asertivnoj komunikaciji moramo obavezno poštovati svoja i tuđa prava i želje. Najbolji način da se ovo ostvari, jeste direktno pozivanje na ono što osećamo, odnosno šta nam smeta i šta želimo. Jedno od osnovnih asertivnih pravila, jeste svesnost da imamo pravo da kažemo ne, a da ne osećamo grižu savesti zbog toga. Osim toga, svako ima pravo da promeni svoje mišljenje, kao i da pogreši i da ispravi svoju grešku. Važno je da budemo svesni da slaganje sa drugim ljudima nije neophodno, a često nije ni moguće. Na kraju dana, svako od nas ima slobodu da bira, odlučuje za sebe i nije nam neophodna ničija dozvola da bismo preduzeli akciju.

Primeri asertivne komunikacije

Poželjno je da, prilikom asertivnog razgovora, svoje rečenice započinjemo sa „Voleo/la bih da…“, „Želim da…“, „Značilo bi mi kada bi/biste…“

U redu je konobaru vratiti piće ili jelo, ukoliko vam je doneo pogrešnu porudžbinu. Ovakav primer podrazumeva primenu asertivnog ne, na ljubazan način, sa razumevanjem i poštovanjem.

Ukoliko smatrate da zaslužujete povišicu na poslu, ne treba čekati da neko primeti vaše rezultate i da vam ponudi višu platu (pasivan vid komunikacije). Takođe, nije ispravno nastupiti agresivno i ljutito zahtevati povišicu, pod pretnjom otkaza. Asertivna komunikacija u ovom slučaju podrazumeva razgovor sa nadležnim, traženje povišice uz obrazloženje zašto mislite da je zaslužujete.

Kada vam smeta nešto kod partnera, poželjno je da to i kažete. Pasivno-agresivan vid komunikacije, prilikom kog iskazujete nezadovoljstvo, ali ne iznosite problem, sasvim je pogrešan.

Asertivnost je veština koja se vežba. Psiholozi i psihoterapeuti sve više se bave treninzima asertivnosti, a o ovom tipu komunikacije možemo naučiti i iz stručne literature, kao i sa interneta. Ipak, ne treba da vas plaši neuspeh, neke situacije mogu biti previše izazovne, te na njih osoba može odreagovati impulsivnije, uprkos uvežbanoj asertivnosti.

Autorka: Katarina Beširević

The post Asertivnost i asertivna pravila appeared first on Portal Mladi.

Obično smo skloni da mislimo da su oni koji uspevaju sa lakoćom da reše komplikovane matematičke zadatke veoma inteligentni. Ali, postoje li možda i neki drugi oblici inteligencije koji nisu povezani sa našom sposobnošću da gledamo svet očima matematičara?

Svetski poznati američki psiholog Howard Gardner uveren je da postoje. On je razvio veoma interesantnu teoriju o ljudskoj inteligenciji, odbacujući tradicionalno shvatanje prema kome je inteligencija jedinstvena i ističući da postoje različite vrste inteligencije. Profesor Gardner ističe da postoji 7 vrsta inteligencije, od kojih je samo jedna od njih logičko-matematička, koja je do nedavno smatrana jedinom.

Tipovi inteligencije

Pored logičko-matematičke inteligencije postoje još i vizuelna, muzička, jezička, interpersonalna, intrapersonalna i kinestetička.

Logičko-matematička inteligencija

je ona vrsta inteligencije zbog koje smo mnogima stavljali neslavne etikete u školi, jer nisu bili u mogućnosti da sa lakoćom razumeju neke ideje. Osobe koje su nadarene ovom vrstom inteligencije analitički razmišljaju i sposobne su da uoče i istraže raznolike obrasce i veze koje postoje između ljudi i istvari. Pojedinci koji poseduju visok nivo logičko-matematičke inteligencije imaju potrebu da prethodno razumeju i razviju kontekst, a tek nakon toga mogu se posvetiti detaljima i da ih razmotre na isti način kao što su to činili sa celinom, pažljivo i detaljno. Ovakvi ljudi vole da eksperimentišu. Veoma su uspešni u rešavanju zagonetki i slaganju slagalica. Ova vrsta inteligencije može se razviti i unaprediti kroz igranje logičkih igrica, istraživanja, rešavanje misterija i slično.

Vizuelna inteligencija

je inteligencija koju takođe često uspevamo da uočimo kod ljudi, ali je neretko vidimo kao neku vrstu posebnog talenta, pre nego kao inteligenciju. Naime, ljudi koji su inteligentni, u vizuelnom smislu, razmišljaju u kontekstu fizičkog prostora. Ovakva inteligencija je karakteristična za arhitekte, jer im je neophodna. Ove osobe vole da crtaju, slažu slagalice, čitaju mape i neprestano su u svom svetu mašte, odnsno vole da sanjaju budni. Bilo je uvek u školi onih bisera koji kada izađu ispred karte sveta jedva uspeju da pronađu sve kontinente, ali je bilo i onih kojima je karta bila kao otvorena knjiga onda kada ništa nisu znali. Upravo su oni osobe sa visokim nivoom vizuelne inteligencije. Zbog toga, ako pripadate ovoj grupi, učenje će vam olakšati crtanje, pravljenje šematskih prikaza, korišćenje markera i slično jer ćete tako biti u mogućnosti da stvari savladate mnogo brže i na lakši način.

Muzička inteligencija

ogleda se u osetljivosti na ritam i zvuk. Osobe nadarene ovom vrstom inteligencije vole muziku i veoma su osetljive na zvukove iz svoje okoline, te vrlo lako uspevaju da prepoznaju zvukove, kao i pravac iz kojeg oni dolaze. Zbog ove specifične inteligencije, često je za ovakve osobe bolje da uče uz laganu muziku koja se čuje u pozadini, jer će muzika podstaći njihov um da brže i jednostavnije savlada materiju koja se uči. Za osobe koje koje poseduju ovu vrstu inteligencije karakteristično je i to da vrlo često povezuju muziku sa raspoloženjem, a pored toga različiti tonovi ili pesme podsećaju ih na važne događaje u njihovom životu.

Jezička inteligencija

odnosi se na moć da se reči efektivno upotrebe. Osobe koje su jezički inteligentne soposobne su da sa lakoćom izraze svoje i mišljenje i da odbrane svoje argumente. Oni su odlični govornici i neretko mogu da nas ubede u nešto u šta ni sami ne veruju. Političarima je ova vrsta inteligencije ključna za uspeh. Ove osobe vole puno da čitaju, da igraju igre sa rečima, kao što su ukrštene reči i slično, a često pišu poeziju ili prozu. Skloni su tome da paze na svaku izgovorenu reč, u svom ili u govoru svojih sagovornika i svesni su da i mali detalj može u potpunosti da izmeni suštinu rečenog, pa zato često drugima govore kroz igru rečima.

Interpersonalna inteligencija

vezuje se za inteligenciju koja podrazumeva razumevanje i interakciju sa drugim ljudima. Zbog toga osobe koje poseduju interpersonalnu inteligenciju najbolje uče kroz interakciju sa drugima, pa im stoga pogoduju različiti oblici grupnog rada, radije nego bilo kakav samostalni rad. Ove osobe imaju puno prijatelja, osećaju empatiju za druge i imaju veoma ispunjen društveni život, a za njih je najbolji način da nauče nove stvari kroz razgovor i druženje sa drugim osobama.

Intrapersonalna inteligencija

je povezana sa našim razumevanjem nas samih i naših sopstvenih interesa, želja i ciljeva. Ove osobe su često stidljive i odvajaju se od drugih ljudi. Oni su povezani sa svojim unutrašnjim osećajima, veoma su mudri, poseduju ogromnu motivaciju i intuiciju i imaju veoma snažnu volju da ostvare ono što su naumili. Zbog toga su skloni tome da nove stvari usvajaju kroz samostalan rad i introspekciju, odnosno samoopažanje. U svom učenju, ljudi obdareni ovom vrstom inteligencije, najsamostalniji su, u poređenju sa osobama koje imaju visok nivo neke od drugih navedenih tipova inteligencije.

Kinetistička inteligencija

je karakteristična za osobe koje su sposobne da koriste svoje telo efektivno, kao što to uspevaju da učine plesači, sportisti ili hirurzi. Oni vole pokrete, da stvaraju i da dodiruju stvari, pa je to, za njih najbolji način za sticanje novih znanja. Umeju odlično da komuniciraju mimikom i pokretima tela. Najbolji način učenja za ove osobe je kroz fizičku aktivnost, igranje uloga i slično.

Činjenica da ljude širom planete karakterišu različiti tipovi inteligencije ima veoma bitne implikacije za način na koji će se pristupati planiranju nastave u školama. U našoj zemlji se već dugo insistira na tome da je način na koji se uči prevaziđen i neprilagođen savremenim okolnostima, zbog čega se sve veća pažnja pridaje praktičnoj nastavi. Ovo je posebno potencirano u slučaju srednjeg i visokog obrazovanja. Međutim, možda je osnovno obrazovanje mesto gde treba započeti sa promenom pristupa i to ne jednostavno uvođenjem prakse, već prilagođavanjem korišćenih metoda u nastavi različitim tipovima inteligencije, čime se obezbeđuje trajno usvajanje novih znanja.

Ako želite da poboljšate svoje rezultate u učenju, poslu životu, nemojte odmah postavljati sebi limite i nemojte se kretati utabanim stazama, već spoznajte sebe i tek onda krenite svojim sopstvenim putem, onim putem kojim niko pre vas nije hodao. Koji tip inteligencije dominira kod vas?

The post Različiti tipovi inteligencije appeared first on Portal Mladi.

Kupovina i posedovanje materjalnih stvari uveliko predstavljaju centralno mesto u našim životima. Kapitalizam je definitvno učinio svoje pa je kupovina postala neka vrsta užitka, psihoterapije, deo dana koji nas i sam naš život čini smislenim.  Činjenica je, postali smo robovi kupovine, stvari i marketinga.  Roba je počela da poseduje nas, umesto, kao nekada, i po prirodi stvari mi nju.

Dobar posao, dobar i komforan život i ostvarenje čovekovih želja i prohteva  postali su nedovoljni  za sreću, osećaj potpunosti i dovoljnosti.  Svakodnevnica je savremenom čoveku postala bezlična, dosadna i prazna čim je neophodnost pretvorio u užitak i način da dodje do veštačkog kratkotrajnog trenutka ispunjenosti i smisla. 

Posle obavljene kupovine osećamo se ispunjeno i prijatno neko vreme, onda se osećaj prividne ispunjenosti polako gasi i mi nastavljamo da egzistiramo  u osećanju koji je toj kupovini prethodio. Slični mehanizam delovanja kao kod mnogih bolesti zavisnosti koje se leče.  Verujem da postoje ljudi koji troše ogromnu svotu novca na ova kratkoročna blagostanja koja kupovina i posedovanje donose. Marketinška industrija kao da je otkrila  slabu stranu našeg bića sve atraktivnijim proizvodima i reklamama koje prosto kao da „viču“ da bez te stvari ne možemo, ako to nemamo mi nismo vredni, nismo moćni, nismo kao ti mnogi koji to već uveliko imaju. 

Radi se o  iracionalnim uverenjima koje posedujemo,  uverenju da nam je određena stvar neophodna, da će nas kupovina ili posedovanje date stvari trajno učiniti ispunjenim i boljim. Razmislite o tome pre nego što sledeći put kupite nešto. Ne dozvolite da roba upravlja vama, da ona oblikuje vašu vrednost kao ljudskog bića. Mi smo ti koji određuju vrednost stvarima, ne obrnuto. 

Jačajte sebe, pobedite sebe i svoje iracionalne prohteve, jer na kraju upravo ta pobeda nad samim sobom i našim slabostima naše postojanje i život čini smislenim.  

The post Potraga za smislom u doba konzumerizma appeared first on Portal Mladi.

Zašto ljudi lažu?

Da se razumemo,  svi  mi nekad lažemo.  Nekad slažemo nešto, a da toga nismo ni svesni. U brzini razgovora često ne slušamo sebe pa kažemo nešto što nije istina ili datu situaciju iskarikiramo.

To nas ne čini manje vrednim,  svi smo ljudi i svima nam se dešava da svoje unutrašnje doživljaje prenaglašavamo kada ih u javnosti verbalizujemo. Posebno ako  pričamo sa nekim ko nam je važan i želimo da  budemo zanimljivi.

Ukoliko primetimo da  naš sagovornik uporno prenaglašava svoju stvarnost,  toliko da nam se naša čini dosadna,  znajte da on to često radi iz svoje nesvesne želje.  Nesvesne želje da se dopadne i bude zanimljiv.  Verovatno su u pitanju  iracionalna uverenja koje ta osoba ima.

Primeri iracionalnih uverenja: “Ja vredim, ako je moj život uzbudljiv”, “Ja vredim, ako sam prošle nedelje kupila/o pet markiranih majica”   ili  “Ja vredim i toj osobi ću se dopasti ako joj kažem da imam 3 – 4 udvarača“.

Kada “uhvatimo” sagovornika u takvim lažima pokušajmo da ga razumemo, da razumemo da možda ni on ne zna da je u datom trenutku nešto prenaglašeno rekao, da nije zlonameran .

Ukoliko shvatite da ste vi osoba koja ima iracionalna uverenja,  jednostavno ispišite na papir šta je sve ono što vas čini vrednom osobom,  a onda pročitajte listu.  Da li vam to što ste napisali deluje realno?  Da li se dobro osećate povodom toga ?  

Ova tehnika vam može biti  korisna da uočite  pogrešna uverenja koja imate, kako biste krenuli da radite na njima, bilo sami ili uz pomoć psihologa.

Nije čudno što ljudi u današnje vreme lažu za sitnice i karikiraju svoje živote. Pod uticajem medija ljudi poprimaju date vrednosti u svoj sistem verovanja, na osnovu njih grade iracionalna uverenja koja ih kasnije ometaju u svakodnevnom životu i odnosima.

Kao što verovatno znate postoji aparat koji može da otkrije da li osoba laže ili govori istinu, takozvani poligraf. Isti se najviše koristi u toku istrage raznih krivičnih dela, a da li neko laže se otkriva u promeni pulsa, povećanom krvnom pritisku, ubrzanijem disanju i povećanom lučenju znojnih žlezda.

Aparatura je pomogla u istraživanju profesora sa medicinskog fakulteta u Pensilvaniji. U istraživanju je učestvovalo 18 osoba. Rečeno im je da moraju da slažu da su videli drugi predmet od predmeta koji im je bio prikazan. U trenucima kada su ispitanici lagali, pojačavala se njihova aktivnost u nekim delovima mozga. 

Prema ovom istraživanju došlo se do zaključka da laž zaista pokreće aktivnost određenih delova mozga i aktivnost hormona, ubrzava puls, disanje i povećava pritisak. Upravo na osnovu ovog istraživanja mi danas možemo da „oktrijemo“ kada sagovornik laže gledajući njegove neverbalne reakcije.

Najčešći znaci da neko laže

Najčešći neverbalni i nesvesni pokazatelji laži su: Brzi pokreti tela (najčešće ekstremiteta), ubrzano disanje, crvenilo lica, zamuckivanje, brz govor i izbegavanje očnog kontakta.

Laži su često naš način da održimo svoje samopoštovanje u mnogim neprijatnim situacijama koje čine život. Korisno je da uočimo u kojim momentima se najviše koristitimo lažima, kako nas određena laž štiti, od čega nas štiti i da li  kvari neki naš odnos.

Vi možete da odlučite da budete iskreniji. To što ćete vi postati iskreni ne znači da će vaši sagovornici postati kao vi, da neće lagati, to samo znači da ste rešili da budete iskreniji prema sebi i drugima i da ste krenuli putem ličnog rasta i razvoja.

Izvor fotografija: www.pinterest.com

The post Kako da prepoznamo kad neka osoba laže? appeared first on Portal Mladi.

U zdravoj hrani slušaju šansone. Svaki put kad čujem Brasansa zapitam se da li ću ikada videti dalje od ruba tvojih okruglih naočara. To navodi onu vodu u mom stomaku da poraste za još jedan nivo.

Nije vreme za to. Treba da odem u kafić, da stignem na vreme, pričam sa drugaricama, slušam sa razumevanjem i lupetam. Ne može biti toliko teško, ja to uvek radim i uživam kad vidim da ih zabavljam, ali danas mi ne ide. Dok govorim osećam između svoja dva rebra nešto što ispumpava nataloženu vodu vani. Gotovo  je! Stiglo je do ruba oka, izliće se! I onda čujem: “ Bokaja, molim te!”

To je značilo da se u kafiću, nedeljom popodne ne sme plakati. Jednostavno nije vreme. I zaista nije prikladno, zato što svima bude neprijatno i nadvije se ona tamna senka nad naše razgovore ispod koje se teško probijaju duhovite opaske koje bi trebale da poprave štetu.

Pa zar su suze šteta?

Nikada mi nije bilo jasno zašto ne tolerišemo suze. Zašto je npr. dozvoljeno da se kihne, a ne sme da se plače kad te dve reakcije imaju isto izvorište – nešto što ne može više da bude u nama i želi da izjuri napolje. Ne bih da navodim neke druge primere, ali čini mi se da su od svih vrsta ljudskog pražnjenja suze najugroženije.

Pisalo se dosta o toj nepravdi, Ana Karina je na velikom platnu davno branila ženske suze i isticala njihovu lepotu. Dakle, za suze ima ko da se bori i to nije nova niti nezapažena tema u teoretisanju o ljudskim odnosima. Dručije je u svakodnevnoj komunikaciji, tu suze ostaju zauvek nepoželjne. Ako plačeš, pokazuješ da si slab i uvek će se naći neko ko će to iskoristiti protiv tebe; ako plačeš činiš da ljudima oko tebe bude neprijatno i to nije ok, a svi mi želimo da budemo prihvaćeni i ok. Ja sam one svoje suze progutala i mogu vam reći, vražije boli to gutanje suza, verovatno zato što nije prirodno, zato što je protiv našeg unutrašnjeg impulsa, ali svi ćemo pre izabrati da zadovoljimo zahteve sredine nego one naše unutrašnje.

Psiholozi koji su se bavili razvojem emocija kod dece su ustanovili da se deca koja na vreme ne nauče da kontrolišu svoje emocije teže uklapaju u društvu. Istina je. Proverila sam na svojoj koži, ali evo me živa sam i godinama nakon toga i dalje, hvala Bogu, plačem.

Kad vidim čoveka koji plače, tiho i nenametljivo, ja ne vidim slabost nego čistu i iskrenu emociju. Nikada neću zaboraviti scenu u Federerovoj karijeri nakon koje se sve promenilo. Izgubio je finale od Nadala i rasplakao se na dodeli trofeja. Rasplakao se, on, Federer! Posle toga više ništa nije bilo isto, pao je za par mesta na ATP listi, sunovratio se u očima moje bake ( i danas kad ga vidi pita:”Je l to ona plačipizda”). Ne znam koliko mu to znači, ali u mojim očima je porastao. Elegantni igrač, gospodin na terenu i van njega, čovek koji nikada nije napravio grimasu stoji i plače pred milionima ljudi… Divno! Tad sam se uverila da je stvaran.

Ono što nam se ne dopada kod suza je upravo to iskreno i stvarno. Čini nam se da je to previše, više nego što možemo u tom trenutku da podnesemo i više nego što nam treba i ne znamo šta ćemo sa tim viškom. To je kao kada ste u tramvaju primorani da čujete nečiju životnu priču ili kada neko koga upoznajete krene prebrzo da se ogoljava. Dakle, suze se ne prihvataju kao jedan oblik istine koja je sirova, neobađena i neupakovana servirana na naš tanjir  i kao takva teško svarljiva. Ali možete vi ćaskati o vremenu, stavljati slušalice u tramvaju, okretati glavu, istina je i dalje tu i kucnuće vas po ramenu kad-tad i biće teže, ali i stvarnije. Dok se sa nekim ne zagrlite i ne isplačete nećete znati da je to to, ono pravo iskreno i duboko. Prema tome, bildujte svoju svest da biste mogli da ponesete ono više što vam se daje od ljudi.

Ne znam za vas, ali ja što više ovladavam veštinom zadržavanja suza sve manje uviđam da je to prednost.

The post Lekcija o plakanju appeared first on Portal Mladi.

Vreme u kojem živimo u mnogome se razlikuje od vremena u kojem su živeli naši roditelji. Sve se ubrzalo, radna mesta više nisu sigurna niti nam obećavaju da ćemo tu ostati do kraja i dočekati penziju. Došli smo do toga da nam je osnovni cilj što više popuniti CV, jedan običan papir A4 formata, od čega nam sutra, hteli mi to ili ne, zavisi egzistencija. Papir koji treba da prikaže i pokaže sve ono što mi jesmo, sve naše vrednosti, talente i sposobnosti. Da li je to uopšte moguće? Sama činjenica da jedan papir treba da prikaže nečiju ličnost u punoj veličini, sa svim vrednostima  i sposobnostima, mi blago rečeno deluje poražavajuće. Ovakav oblik selekcije i uopšteno rada firmi je depersonalizovanje  ličnosti iz koje osoba itekako može da izgubi svoje lično dostojanstvo i samopoštovanje, posebno ako je osoba labilnog self koncepta. 

Srećni izabranik, u moru isto tako talentovanih i vrednih ljudi – dobija posao. Posao koji je neizvestan, koji nije određen za stalno, već na neodređeno vreme, što bi sve ukupno značilo – neizvesna budućnost i promenljiva, fleksibilna pozicija.

Svako od vlasnika tog papira, nazvanog CV je posebna, vredna i neponovljiva ličnost.

Kako ne podleći  pritisku koji donosi  stalna neizvesnost i česta promenljivost?

Pitamo se i mi – budući psiholozi. Stvar je u fleksibilnosti i promeni načina razmišljanja. Ukoliko nam je način sagledavanja stvari, problema i života uopšte suviše rigidan, statičan, samo je potrebno da promenimo svoju perspektivu gledanja na stvari! Potrebno je da budemo što fleksibilniji, otvoreniji za novine i spremni na promene. Danas je fleksibilnost osobina koja se najviše ceni i traži u poslovnom promenljivom okruženju. Takođe, ukoliko se suviše „ušuškamo“ u našu zonu stabilnosti, nepromenljivosti i komfora, svakako da će nam svaka promena izazivati neprijatnost i strest. Promene su neminovnost, sastavni deo života. One su tu da bi nas ojačale, da bi se kroz njih menjali, razvijali i učili. 

Shvatiti promenu kao mogućnost za rast naše ličnosti, kao izazov a ne problem, kao prirodni put rada na sebi.  Promena kao nešto što radi za nas, a ne protiv nas! 

Ukoliko tako sagledamo stvari umesto maštanja o boljoj budućnosti bićemo fokusirani. Fokusirani na sadašnjost  iz koje jedino dobijamo.

Na kraju krajeva, sve dobijamo onoliko koliko sebe uložimo u to, koliko usmerimo svoje snage i sposobnosti sa strašću i verom u jedan cilj.I ako smo strpljivi. Jer onome ko ume da čeka, vremenom sve dolazi.

The post Neizvesna budućnost i pritisci društva appeared first on Portal Mladi.

Njeno čuđenje dovoljno mi stavlja do znanja da možda nekad, u njena vremena, kriza identiteta nije postojala. Ipak gotovo sam sigurna da jeste, ali da li u ovolikoj meri,  i u godinama kada krizi nije vreme?

S obzirom na to da je ovo vreme kapitalizma i sistema koji nam uzima dušu, čini mi se da nam pored duše uzima i ono unutrašnje, onu našu srž, dubinu, ono što istinski jesmo, što nas održava -naš identitet.

Na pitanje šta je identitet nije lako odgovoriti. To je naše unutrašnje jezgro koje nam daje osećaj unutrašnje sigurnosti u to ko smo u različitim situacijama. Integracija instanci koje čine našu ličnost, počevši od temperamenta, karaktera, osobina, interesovanja, vrednosti i dotadašnjeg ličnog iskustva. Građenje identiteta uporediću sa građenjem kuće. Potreban nam je čvrst temelj da bi ostatak građevine bio stabilan, kako se ne bi iznova i iznova „rušio“. „Temelj“ predstavljaju vrednosti i uverenja koje smo usvojili od svoje porodice. Po psihoanalitičaru Eriksonu i njegovoj psihosocijalnoj teoriji razvoja, da bi nastavili građenje svog identiteta „od čvrstog temelja“,  i krenuli ka višim aspektima ličnosti, potrebno je proći proces odvajanja, odnosno separacije od primarnih roditelja. Adolescentima separacija od roditelja predstavlja težak zadatak. Ipak on je neophodan da bi se identitet izgradio i da bi došlo do individuacije.  Individuacija je process psihološkog razvoja kojim se individualna bića formiraju i diferenciraju. Individuacija, zapravo, označava proces psihičkog sazrevanja ličnosti, samoostvarivanja i ucelovljavanja individue.

Po psihosocijalnoj teoriji kroz građenje identiteta mi prolazimo različite faze i u svakoj od faza postoje određeni razvojni zadaci koje moramo preći kako bi prešli u sledeću fazu. Takođe Erikson naglašava da se sam razvoj ličnosti i identiteta nikada do kraja ne završava, već da traje čitav život. Mnogi pisci takođe ističu da na pitanje ko smo, nikad ne dolazimo do konačnog odgovora. Sam život i način na koji ga živimo će na kraju dati odgovor,  ali u celom tom procesu važno je nazirati ga.

“ Čovek se ne treba pitati koji je smisao njegovog života već je on taj koji bi trebalo da da odgovor“.

U adolescentskom periodu ukoliko je „temelj“ stabilan, ukoliko je došlo do separacije, spremni smo da zaplovimo u najzanimljiviju pustolovinu zvanu ostvarivanje sebe i građenje svog identiteta. Ostvarujemo se kroz odnose sa drugima, stvarajući odnose i održavajući ih, kroz obrazovanje, odabranu profesiju, partnersku ljubav, hobije.

U adolescenciji dolazi do zbunjenosti ko smo, šta smo i šta želimo da budemo. Zbunjenost može da nas uplaši ali je dobra, znači da se preispitujemo, da rastemo i da se razvijamo. Ukoliko dospemo u fazu  života u kojoj se osećamo neadekvatno, neprilagođeno, to znači da smo na dobrom putu da izgradimo sopstveni identitet i da se u procesu razvoja nismo negde „zaglavili“ .

“ Zaglavili “  u tuđi  identitet, identitet roditelja, nekog prijatelja ili idola. Čovek tako nesvesno bira lakši put, jer nikad ne dođe do stadijuma zbunjenosti i neadekvatnosti koji zahtevaju iskreno preispitivanje sebe, svojih uverenja, načela, vrednosti i sposobnosti koji nisu ni malo laki, jer se tada suočavamo sa pravom istinom o sebi. Ukoliko čovek  ne uspe da se izbori za svoj identitet i ukoliko ne razreši svoje razvojne zadatke, biće zarobljen u lažnom identitetu ili će biti osoba bez identiteta čija će ponašanja i kretanja voditi većina.

Zato svima želim da se otisnu u pustolovinu zvanu stvaranje svog jedinstvenog identiteta, da se odvoje od svojih roditelja, postanu nezavisni  i nezavisni od mišljenja drugih ljudi i da veruju. Jer su to dva  najvažnija razvojna zadataka u kojima se i sama nalazim, za koja je potrebna hraborost, velika hrabrost, jer kako kaže  Andre Gide francuski književnik i nobelovac  –

“ Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti da iz vida izgubi obalu“.

The post Ko sam ja?! Kriza identiteta appeared first on Portal Mladi.

Problem je u tome što godina traje samo 365 dana. Kako izgleda tipična studentska godina:

1. Nedelje: 52 nedelje u jednoj godini, a opšte je poznato da se nedeljom odmara. 365-52=313 preostalih dana.

2. Letnji praznici: 75 dana u godini je toliko toplo da je nemoguće učiti. 313- 75=238 preostalih dana.

3. Spavanje: dnevno 8 sati (365-8×24=120) ; 238-120=118 preostalih dana.

4. Sport: 1 sat rekreacije dnevno je zdravo, a to je 16 dana. 118-16=102 preostala dana.

5. Ishrana: 2 sata dnevno (žvaćući dobro hranu!), to je 31 dan. 102-31=71 preostao dan.

6. Druženje: čovek je socijalna biljka, barem 1 sat komunikacije sa ostalim ljudima dnevno. (365×1/24=16) ; 71-16=55 preostalih dana.

7. Ispiti: godišnje student polaze ispite 30 dana. Nakon ispita nemoguće je učiti! 55-30=25 preostalih dana.

8. Bolesti: Svaka osoba provede bar 10 dana godišnje na lečenju od raznih bolesti. 25-10=15 preostalih dana.

9. Praznici: Uskrs, Prvi maj, Dan žena, Dan državnosti, Sveti Sava, Badnje veče, Božić, doček Nove godine, Nova godina, slava… – ukupno 13 dana. 15-13=2 preostala dana.

10. Imendan. Nije valjda da učiš kad ti je imendan! 2-1=1 preostao dan.

11. Jedini dan koji ti preostaje jeste tvoj rođendan, a tad definitivno ne mozeš učiti!

Krajnji zaključak:  0 dana za učenje!!

Naravno da je ovaj tekst imao cilj da vas nasmeje i zabavi u toku ispitnog roka, a možda vam neki od ovih razloga posluži i kao „opravdanje“ kod roditelja. Svakako, knjigu pod ruke, „zagrejte stolicu“ i rezultati neče izostati.

SREĆNO!

The post Dokazano: ZAŠTO STUDENTI PADAJU ISPITE appeared first on Portal Mladi.

Usamljenost možemo da ne osećamo kada smo sami, da nam je lepo, da smo ispunjeni i zadovoljni. Sa druge strane možemo da budemo sami i da osećamo prazninu i tugu.

Taj svima nama poznat osećaj usamljenosti možemo osetiti i kad smo u društvu nama bliskih ljudi. Jedan od razloga za to je naša nesvesna želja da budemo primećeni i prihvaćeni u grupi ljudi po svaku cenu! Često i najomiljeniji. I onda se javlja usamljenost, jer nam nije ispunjeno da budemo u centru pažnje.

Treba da se zapitamo zašto toliko želimo da budemo centar svega i da budemo primećeni, a zbog čega se loše osećamo ako to nismo. Kada dođemo do odgovora na ovo pitanje i uspemo da se izborimo sa sobom i rešimo ovaj unutrašnji konflikt moći ćemo da uživamo u društvu bez osećanja usamljenosti. Do toga se dolazi vremenom, sazrevanjem, konstantnim i neprekidnim radom na sebi. Zatim spoznajom da se svet ne vrti oko nas i da nisu sve oči uperene samo prema nama.

Svako ima svoju priču i na ovaj svet došao je sam, ali ljudi su društvena bića. Tuga ili sreća lepša je kada se deli.  Međutim, tek kada naučimo da budemo samodovoljni, kada naučimo da uživamo u samome sebi i u tišini, retko ćemo biti usamljeni.

„Čovek pun duha se i u potpunoj samoći zabavlja svojim mislima“ – reče Artur Šopenhauer

Zapravo, samoća i jeste tu da nas nauči kako da se izborimo sa tim što smo sami. A onda  kako da pobedimo usamljenost, pa da naučimo da nam bude lepo i kad smo van ostatka sveta. Tek kada dostignemo taj nivo osećaćemo se dostojnim da takvu radost delimo sa drugima. Radost našeg bića indvidualnosti i autentičnosti. To i jeste cilj sam po sebi, ali pre toga potrebno je da prihvatimo sebe. Onda ćemo imati kapacitete za prihvatanje raznolikosti drugih. Usamljenost će biti sve manja, a samoća sve divnija i potrebnija.

„Bio sam sam, ali retko usamljen. Utolio sam svoju zeđ na izvoru samog sebe i to je vino bilo dobro, najbolje koje sam ikad pio“ – Charles Bukowski

Pročitajte još i koji ste tip ličnosti.

The post Samoća vs. Usamljenost appeared first on Portal Mladi.

Svi se plašimo…hteli mi to sebi da priznamo ili ne, hteli mi to da prikažemo ili da ga vešto sakrijemo, strah je tu. Ostaće da nas same oblikuje i menja ne bi li nas na neki način transformisao, ne bi li nas probudio. 

Strah, kao i svaka emocija, ima poruku. Poruku našem biću da se nešto dešava. Ukoliko je strah objektivno realan on ima svoju funkciju da zaštiti i pripremi organizam na borbu ili bekstvo, na preživljavanje. Postoje i takozvani „lebdeći strahovi“, čiji uzrok ne vidimo objektivno, ali on se zario u našu dušu poput trna za koji ne znamo da je tu. To su oni strahovi za koje ne znamo od čega i odakle dolaze.

Psihologija kao nauka se bavi uzrokom tih strahova. Postoji MNOŠTVO hipoteza koje čekaju da budu potvrđene. Uglavnom, ti unutrašnji strahovi mogu da budu uzrokovani raznim promenama koje nam se dešavaju tokom života. Svaka promena je proces kojeg vrlo cešto prati osećanje anksioznosti. Promene mogu da budu raznovrsne. Bilo da su na unutrašnjem (razvojne krize i promene) ili spoljašnjem planu, one vode ka adaptaciji ličnosti. Ta adaptacija može da bude produktivna i da vodi osobu ka daljem rastu i razvoju ili da dovede do krize. Često sastavni deo naše adaptacije na izmenjenu spoljašnju sredinu jesu anksioznost i strepnja. Strepnja kao takva može da ima i svoje pozitivne i svoje negativne strane. Pozitivne su ako nas on kao jedinke vuče napred, pa na taj način jača naše sposobnosti samoefikasnosti u čestim izazovnim promenama današnjice i spoljnih okolnosti i ukoliko podstiče naše neiskorišćene kompetencije i potencijale da se ostvare u realnosti. Ukoliko strah ne prihvatimo i ne osvestimo on može da bude uzrok statusa quo u našem životu. Može da nas natera da koristimo nezrele mehanizme odbrane poput imaginacije. Imaginacijom svih stvari koje želimo da imamo ili postignemo možemo da umanjimo anksioznost, ali isto tako nas preterano maštanje može sprečiti da te snove koje imamo ostvarimo u realnim odnosima, doživljajima i relacijama. Mašta može svašta, svi to znamo, ali isto tako ako maštamo, a ne delamo, to maštanje nas neće odvesti daleko.

Svoj unutrašnji strah treba da iskoristimo na najbolji mogući način umesto što ga tretiramo kao svog neprijatelja. To možemo uspeti tako što ćemo ga osvestiti i pozitivnu tremu preusmeriti na stvaranje. Na taj način se suočavamo sa samim sobom, a ne sa njim. Strah koji nema uzrok smo mi sami. Svega čega se plašimo su zapravo ne stvari i situacije koje nam se događaju, već naši sopstveni doživljaji i percepcija tih stvari. Ukoliko promenimo percepciju, ukoliko sagledamo problem iz druge perspektive, možemo da uvidimo da smo strah preuveličali. A iz te perspektive možemo uočiti koliko je on mali, a mi veliki i jaki. Zato samo napred u savladavanju strahova i suočavanju sa svim stvarima koje nas plaše!

..jer kako je Seneka rekao:

„Nije da se mi ne usuđujemo zato što su neke stvari teške, već su one teške zato što se mi ne usuđujemo.“ 

Andrea Kostić

The post Ne plašim se sebe …ili se plašim? appeared first on Portal Mladi.