Moja baka od 70 godina ljupko me je upitala šta radim? Odgovorila sam joj da pišem tekst za portal o krizi identiteta. Začuđeno me je pogledala – kriza identiteta, šta je to?
Njeno čuđenje dovoljno mi stavlja do znanja da možda nekad, u njena vremena, kriza identiteta nije postojala. Ipak gotovo sam sigurna da jeste, ali da li u ovolikoj meri, i u godinama kada krizi nije vreme?
S obzirom na to da je ovo vreme kapitalizma i sistema koji nam uzima dušu, čini mi se da nam pored duše uzima i ono unutrašnje, onu našu srž, dubinu, ono što istinski jesmo, što nas održava -naš identitet.
Na pitanje šta je identitet nije lako odgovoriti. To je naše unutrašnje jezgro koje nam daje osećaj unutrašnje sigurnosti u to ko smo u različitim situacijama. Integracija instanci koje čine našu ličnost, počevši od temperamenta, karaktera, osobina, interesovanja, vrednosti i dotadašnjeg ličnog iskustva. Građenje identiteta uporediću sa građenjem kuće. Potreban nam je čvrst temelj da bi ostatak građevine bio stabilan, kako se ne bi iznova i iznova „rušio“. „Temelj“ predstavljaju vrednosti i uverenja koje smo usvojili od svoje porodice. Po psihoanalitičaru Eriksonu i njegovoj psihosocijalnoj teoriji razvoja, da bi nastavili građenje svog identiteta „od čvrstog temelja“, i krenuli ka višim aspektima ličnosti, potrebno je proći proces odvajanja, odnosno separacije od primarnih roditelja. Adolescentima separacija od roditelja predstavlja težak zadatak. Ipak on je neophodan da bi se identitet izgradio i da bi došlo do individuacije. Individuacija je process psihološkog razvoja kojim se individualna bića formiraju i diferenciraju. Individuacija, zapravo, označava proces psihičkog sazrevanja ličnosti, samoostvarivanja i ucelovljavanja individue.
Po psihosocijalnoj teoriji kroz građenje identiteta mi prolazimo različite faze i u svakoj od faza postoje određeni razvojni zadaci koje moramo preći kako bi prešli u sledeću fazu. Takođe Erikson naglašava da se sam razvoj ličnosti i identiteta nikada do kraja ne završava, već da traje čitav život. Mnogi pisci takođe ističu da na pitanje ko smo, nikad ne dolazimo do konačnog odgovora. Sam život i način na koji ga živimo će na kraju dati odgovor, ali u celom tom procesu važno je nazirati ga.
“ Čovek se ne treba pitati koji je smisao njegovog života već je on taj koji bi trebalo da da odgovor“.
U adolescentskom periodu ukoliko je „temelj“ stabilan, ukoliko je došlo do separacije, spremni smo da zaplovimo u najzanimljiviju pustolovinu zvanu ostvarivanje sebe i građenje svog identiteta. Ostvarujemo se kroz odnose sa drugima, stvarajući odnose i održavajući ih, kroz obrazovanje, odabranu profesiju, partnersku ljubav, hobije.
U adolescenciji dolazi do zbunjenosti ko smo, šta smo i šta želimo da budemo. Zbunjenost može da nas uplaši ali je dobra, znači da se preispitujemo, da rastemo i da se razvijamo. Ukoliko dospemo u fazu života u kojoj se osećamo neadekvatno, neprilagođeno, to znači da smo na dobrom putu da izgradimo sopstveni identitet i da se u procesu razvoja nismo negde „zaglavili“ .
“ Zaglavili “ u tuđi identitet, identitet roditelja, nekog prijatelja ili idola. Čovek tako nesvesno bira lakši put, jer nikad ne dođe do stadijuma zbunjenosti i neadekvatnosti koji zahtevaju iskreno preispitivanje sebe, svojih uverenja, načela, vrednosti i sposobnosti koji nisu ni malo laki, jer se tada suočavamo sa pravom istinom o sebi. Ukoliko čovek ne uspe da se izbori za svoj identitet i ukoliko ne razreši svoje razvojne zadatke, biće zarobljen u lažnom identitetu ili će biti osoba bez identiteta čija će ponašanja i kretanja voditi većina.
Zato svima želim da se otisnu u pustolovinu zvanu stvaranje svog jedinstvenog identiteta, da se odvoje od svojih roditelja, postanu nezavisni i nezavisni od mišljenja drugih ljudi i da veruju. Jer su to dva najvažnija razvojna zadataka u kojima se i sama nalazim, za koja je potrebna hraborost, velika hrabrost, jer kako kaže Andre Gide francuski književnik i nobelovac –
“ Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti da iz vida izgubi obalu“.
