Šta je asertivnost? Kakvi još vidovi komunikacije postoje pored asertivnog? Zašto je asertivan vid komunikacije najpoželjniji među ljudima? Koja su pravila asertivnog razgovora? 
Šta je asertivnost?
Lange i Jakubowski definišu asertivnost kao ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pri tome ne ugrožavamo druge.
Tipovi komunikacije
Pored asertivnog postoje i pasivan, agresivan i pasivno-agresivan tip komunikacije.
Asertivan vid komunikacije je najpoželjini u međuljudskim odnosima. Prilikom asertivnog razgovora osoba jasno stavlja do znanja svom sagovorniku šta joj smeta kod njega. Neophodno je navesti razloge zbog kojih nam nečije ponašanje smeta, ali i definisati kako se mi tačno osećamo povodom toga.
Pasivna komunikacija podrazumeva povlačenje pred drugim ljudima kako bi se izbegao mogući konflikt. Pasivna osoba često ne iskazuje svoje mišljenje i svoja osećanja prilikom razgovora, upravo zato da ne bi ulazila u sukob sa drugima.
Agresivna komunikacija često dolazi u paketu sa povišenim tonom i ispoljavanjem besa. Osoba koja ima agresivan nastup pri razgovoru, obično ima veću potrebu za dominacijom i potčinjavanjem drugih ljudi, nego za iskazivanjem svojih potreba.
Pasivno-agresivnom komunikacijom izražava se indirektna agresija prema sagovorniku. Osobe koje se služe ovim vidom razgovora, uvek sebe ističu kao žrtvu i negoduju nad nepravdom koja je njih, „sasvim nedužne“, snašla.
Asertivna pravila
Pri asertivnoj komunikaciji moramo obavezno poštovati svoja i tuđa prava i želje. Najbolji način da se ovo ostvari, jeste direktno pozivanje na ono što osećamo, odnosno šta nam smeta i šta želimo. Jedno od osnovnih asertivnih pravila, jeste svesnost da imamo pravo da kažemo ne, a da ne osećamo grižu savesti zbog toga. Osim toga, svako ima pravo da promeni svoje mišljenje, kao i da pogreši i da ispravi svoju grešku. Važno je da budemo svesni da slaganje sa drugim ljudima nije neophodno, a često nije ni moguće. Na kraju dana, svako od nas ima slobodu da bira, odlučuje za sebe i nije nam neophodna ničija dozvola da bismo preduzeli akciju.
Primeri asertivne komunikacije
Poželjno je da, prilikom asertivnog razgovora, svoje rečenice započinjemo sa „Voleo/la bih da…“, „Želim da…“, „Značilo bi mi kada bi/biste…“
U redu je konobaru vratiti piće ili jelo, ukoliko vam je doneo pogrešnu porudžbinu. Ovakav primer podrazumeva primenu asertivnog ne, na ljubazan način, sa razumevanjem i poštovanjem.
Ukoliko smatrate da zaslužujete povišicu na poslu, ne treba čekati da neko primeti vaše rezultate i da vam ponudi višu platu (pasivan vid komunikacije). Takođe, nije ispravno nastupiti agresivno i ljutito zahtevati povišicu, pod pretnjom otkaza. Asertivna komunikacija u ovom slučaju podrazumeva razgovor sa nadležnim, traženje povišice uz obrazloženje zašto mislite da je zaslužujete.
Kada vam smeta nešto kod partnera, poželjno je da to i kažete. Pasivno-agresivan vid komunikacije, prilikom kog iskazujete nezadovoljstvo, ali ne iznosite problem, sasvim je pogrešan.
Asertivnost je veština koja se vežba. Psiholozi i psihoterapeuti sve više se bave treninzima asertivnosti, a o ovom tipu komunikacije možemo naučiti i iz stručne literature, kao i sa interneta. Ipak, ne treba da vas plaši neuspeh, neke situacije mogu biti previše izazovne, te na njih osoba može odreagovati impulsivnije, uprkos uvežbanoj asertivnosti.
Autorka: Katarina Beširević
