Nedaleko od studentskog doma u kome živim, nalazi se parkić. Za decu, uglavnom. Ipak, i ja malo starija pronašla sam u njemu nešto zanimljivo. Vrtešku.

Ona je mala, sa četiri drvena sedišta i metalnim guvernalom ofarbanim u zeleno od koga ti smrde ruke. Neki metal je valjda kriv za to, ne znam. Taj miris i začetak žuljeva na dlanovima od prejakog stiskanja (da ne ispadnem!) me podseća na detinjstvo. U svom rodnom gradu, u školskom dvorištu postojale su penjalice, svaka viša od one prethodne. Na velikim odmorima smo se, drugari iz razreda i ja, takmičili ko može dalje da stigne, ko može duže da visi, a naročito je u nama budila strahopoštovanje činjenica da neko na najvišoj penjalici ume da se prevrne.

Elem, zelenu vrtešku sam otkrila sasvim slučajno kada sam šetala sa drugaricom. Do tog trenutka glavna atrakcija nam je bila pronaći ljuljaške i ljuljati se, ljuljati i ljuljati, sve dok eventualno ne naiđe neka mama koja će nas prekorno pogledati i oterati da bi se njeno dete ljuljalo.

Hm, zar za ljuljaške postoji starosna granica?

E pa, mame, moja drugarica i ja imamo sada novu zanimaciju – vrtešku. Sednemo jedna naspram druge i što jače možemo se odbacujemo nogama kako bismo se što brže okretale. I tako u nedogled, na jednu stranu, pa na drugu, kao, da nam se ne zavrti u glavi. Ali, naravno da nam se zavrti! Kada ustanem, ne umem da idem pravo, već idem levo-desno kao da sam pijana najviše na svetu. I u glavi mi je isti takav osećaj.

Ali je smešno.

I beskrajno zabavno.

Tada se osećam kao da sam dete od tri, četiri godine, a ne devojka od dvadeset i tri. Tako, kada se vrtim, osećam se opijeno, srećno, bezbrižno, ne razmišljam ni o čemu već samo stiskam guvernal sve jače i jače. Da ne ispadnem, da.

Sada kada sedim na klupi i gledam tu vrtešku, praznu (valjda je za decu previše „opasna“, kako mame misle), razmišljam za šta mogu tako čvrsto da se uhvatim u stvarnom životu. Da ne ispadnem. Da budem sigurna. Pa, hm, ni za šta. Život jeste vrtoglav baš kao ta simpatična, zelena spravica, ali obično je teško naći odgovarajući oslonac.

Iako sam sada čvrsto nogama na zemlji, sedim, osećam kao da se vrtim. Oko mene prolazi sve što me muči: završetak fakulteta, hoću li ili neću upisati master, hoću li se ili neću vratiti u rodni grad, hoću li ili neću pronaći posao u struci ili bilo kakav, kada ću da se udam, da stvaram porodicu, da budem i ja onako stroga i plašljiva mama… E od svega toga mi je haos u glavi.

Da, imam dvadeset i tri godine (za koji mesec), „tek?“, reći će neko, „opusti se“, ali ja se osećam kao da sam na nekoj prekretnici, kao da sada treba da presečem, odlučim, isplaniram svoj život, odradim nešto što se od mene očekuje. A ja, jednostavno, nisam spremna za taj korak. Ja bih i dalje da živim u studentskom domu, radujem se kada u menzi naiđem na kompot od breskve, izlazim, šetam, idem na fakultet, ispijam kafe sa koleginicama i eto malo, kad treba, idem i u čitaonicu da spremam kolokvijume i ispite.

Ja bih i dalje da uživam u ovim najlepšim godinama, u mladosti, u tome da ne razmišljam o ozbiljnim stvarima „za odrasle“.

Ja bih da vreme stane.

Sada.

Ja bih i dalje da se vrtim.

The post Vrteška zvana ŽIVOT appeared first on Portal Mladi.

Završavate srednju školu, punoletni ste, može se reći da ste na vrhu sveta. A što je još bolje, sledi jako uzbudljiv deo mladosti – studiranje!

Mnogi biraju fakultete u drugim gradovima kako bi konačno zakoračili u svet odraslih i samostalnih ljudi. Ah, kakva naivnost! Nećemo mi biti ni „o“ od odraslih, ni „s“ od samostalnih dokle god čekamo mame da dođu da nam srede iznajmljene sobe i stanove i da nam pošalju torbe pune lepe, domaće, kuvane (!) hrane. Ali hej, dok nismo pošli na faks, roditelji se nisu baš toliko trudili da nam ugode. Eto, tek kad odeš shvate koliko im nedostaješ da se po ceo dan izležavaš na kauču i samo podigneš noge kada mama prođe sa usisivačem. Tako da, ta nostalgija ima svojih pogodnosti.

Mada, ne traje zauvek. Već, samo dok si brucoš.

Uglavnom.

Samostalnost iliti „sam svoj gazda“

Svaki početak je težak, ali ubrzo shvataš da biti student i nije toliko loše. Tvoji ti plaćaju stan, šalju hranu, ponekad se baš i otvore kad šalju džeparac… Pa šta ćeš više, sam svoj gazda!

Studiranje je odlična prilika da svako od nas iskuša svoje granice i mogućnost preživljavanja. Dobro, nije baš toliko komplikovano napustiti porodično gnezdo i krenuti svojim putem, ali biti sam na svome nam mnogo pokazuje kakva samo ličnost i na šta smo sve spremni. Na primer, za jedan dan pojedeš sve sarme i potrošiš sav džeparac na jedan raznovrstan noćni život, pa hajde ti se sad snalazi do određenog datuma u mesecu! E na toj muci se poznaju junaci, tj. studenti koji znaju da kalkulišu i organizuju se. Takve situacije bi trebalo da te nauče planiranju, razmišljanju i „triput meri, jednom seci“ ekonomskoj filozofiji tvojih roditelja.

Studentske žurke i druženje

Na fakultetu upoznaješ super ekipu pa počinješ da otkrivaš čari kućnih i studentskih žurki sa promo cenama pića koje nisu tako niske ni u tvom rodnom gradu. Jeste da ujutru imaš kolokvijum, ali i mi studenti imamo dušu! Ovaj tip žurki spada u rang onih na ekskurzijama, u „diskotekama“ u hotelu.

To, bre, sve razuzdano, k’o pušteno sa lanca!

„Šta, pola litra bambusa 150 dinara?! Daj odmah tri!“ Ipak ti treba hrabrost da priđeš svojoj simpatiji iz čitaonice ili grupe na fakultetu.

Naravno, ovo je samo odskočna daska, tvoj prvi kontakt sa noćnim životom. Kasnije već slede pabovi, klubovi, splavovi, kafane… Ko šta voli, nek’ izvoli. I to skoro svakog dana u nedelji. A kad ćeš da učiš? Ma, ima vremena, čekaj da se još malo izludim!

Studentski dom i menza (skoro) za dž

Kad se izludiš i dovoljno stasaš (položiš neki kolokvijum i ispit, skupiš dovoljno ESPB bodova da budeš na budžetu) izražavaš želju da počneš da živiš u studentskom domu. Jeftinije je, a i čuo si da je tamo baš „kul“.

Kul je da, ali ako imaš dobre cimere i sobu koja nema „kućne ljubimce“ u vidu bubašvaba i glodara. Da, i to se dešava. Ali, dom je i dalje ultra povoljno mesto za život (do oko dve hiljade dinara, zavisi od kategorije), plus je i tu prejeftina menza (doručak, ručak i večera ti dnevno iznesu tačno 171 dinar) sa lepom i kuvanom (!) hranom, što je tvojoj mami ipak najvažnije, jer takve su majke. Što kaže moj asistent, studenti u domu nađu jeftin smeštaj, jeftinu hranu, muža/ženu i ne mili im se da diplomiraju!

Popusti

Diplomiranje nosi veliki problem – posao vs. vraćanje kući. Uglavnom svako napušta svoje rodno mesto i odlazi „negde“ da studira u nadi da će tu „negde“, gde je bolje i ima više mogućnosti, i ostati. Nažalost, nema svako tu mogućnost i privilegiju.

Fakultet čas prođe, zato treba dobro iskoristiti tih nekoliko godina. Naravno, obavezno učite, jer ste zato i tu. Neće biti uvek lako, ali ako vaši roditelji ulažu u vas, odužite im se.

Pazite: ako imate dobar prosek, dobijate stipendiju čija suma na mesečnom nivou nije zanemarljiva. Pa makar je potrošili na izlaske, krpice… Imate svoj dinar, a to je tako sladak osećaj.

Uz indeks i studentsku čip karticu imate brojne popuste namenjene studentima, počevši od putovanja, preko kupovine i hrane, pa sve do ulaznica za bioskope i pozorišta. (Detaljnije: mojakartica.rs)

Neka vaše studiranje ne bude samo sedenje nad knjgom, već i upoznavanje novog grada, njegovih znamenitosti i ljudi.

Život u većim gradovima nije jeftin, ali zato studentski popusti omogućavaju da posetite i probate sve što vas zanima i da od njega izvučete ono najbolje.

Jeste da naš obrazovni sistem nije toliko sjajan i perspektivan, ali ipak nudi dosta stvari za dž, ili skoro za dž.

Pri tom, mladi ste, puni energije, ambicije, snova…

Pa, šta vam više treba?!

The post Lepša strana medalje: Zašto je DOBRO biti STUDENT? appeared first on Portal Mladi.

To što se neko stalno oblači u crno, a neko spaja sve moguće tople boje ima veze sa ukusom, zar ne? Ipak, naši ukusi i naši izbori uvek govore o nama mnogo više nego što i pretpostavljamo.

Ako želiš da se zabaviš, ali i upoznaš sebe i svoje prijatelje odradi ovaj jednostavni test: od ponuđenih boja odaberi tri koje najviše voliš.

Vodi računa o redosledu, jer prva označava kakva si osoba, druga kakav utisak ostavljaš na ljude oko sebe, a treća ti otkriva kakav bi želeo da budeš.

Šta omiljena boja govori o vama?

Bela boja

Označava sterilnost i hladnoću, ali i čistotu, vrlinu, čednost, lojalnost, mudrost, pravdu, radost. Ovu boju povezujemo sa napretkom i promenom na bolje. Samouverenost u ostvarivanju ciljeva.

Siva boja

Simbolizuje neutralnost, ravnodušnost, nestalnost, neodlučnost, bezosećajnost, lenjost, nepristupačnost.

Crna boja

Moć i tajanstvenost, magija. U zapadnim kulturama označava nihilizam, protest, otmenost.

Žuta boja

Asocira na svetlost, bliskost, jasnoću, ekstrovertnost, optimizam, hiperaktivnost, uzajamnost, veselje, snagu, prijateljstvo. Altruizam i sloga, ali i oholost i ljubomora.

Narandžasta boja

Simbolizuje ravnotežu duha i libida. Radost, ali i gordost, ambicioznost, pohotnost.

Crvena boja

Označava strast, volju, moć, silu, snagu, radost. Boja osvete, osećaja, opasnosti, ali i sreće u ljubavi, pobede, uspeha.

Zelena boja

Mirna boja koja asocira na prirodu, odmor, nadu, snagu, besmrtnost. Svežina, stabilnost, sreća, ravnoteža, napredak.

Plava boja

Simbolizuje pravdu, vrednost, lojalnost, radost, plemenitost, istinu, pamet, vernost, uspeh, ali i usamljenost. Smiruje i stišava, nudi beg od stvarnosti.

Ljubičasta boja

Označava unutrašnji konflikt onoga ko je nosi – pokajanje zbog učinjenog, borba između dobrog i lošeg, sukob sa spoljnim svetom i sl. Mističnost, tajna, napetost. Mogućnost borbe za najbolje, sigurnost, skromnost, čežnja, sposobnost uveravanja.

Braon boja

Poniznost, prizemnost, racionalnost, naklonjenost konkretnim zadacima i ostvarenjima, neposrednost, bliskost.

Izvor: Lidija Mirkov „Neverbalna komunikacija bojama u javnom nastupu“. Časopis za upravljanje komuniciranjem br. 25

The post Šta tvoja omiljena boja govori o tebi? appeared first on Portal Mladi.

Dehidracija je, najprostije rečeno, nedostatak vode u organizmu. Nastaje ukoliko se ne uzima dovoljna količina vode, naročito u toplijem delu godine kada je organizam, znojeći se, više i troši. To ne znači da zimi ne postoji opasnost od dehidracije, naprotiv, i kada je napolju hladno, a mi sedimo u često pretoplim prostorijama, vašno je da i dalje unosimo dovoljnu količinu ovog pića kako bismo „osvežili“ organizam.

Kao i svaki put kada nešto nije u redu, organizam nam šalje „signale“. U slučaju dehidracije to su glavobolja, grčevi u mišićima (naročito u nogama), usporenost metabolizma, suženje vidnog polja, pad krvnog pritiska, pa čak i vrtoglavica i nesvestica. U „blažim“ varijantama, nedostatak vode čini da se osećamo umorno, nervozno, usta nam se suše, urin je slab i taman, i, naravno, žedni smo. Ali, zapamtite, kada osetimo žeđ naš organizam je već suv kao pustinja! Dakle, ne čekajte da ožednite već uvek pri ruci imajte flašicu vode i pijuckajte tokom celog dana, kontinuirano, po nekoliko gutljaja, po principu „često, a malo“.

Ono što je zanimljivo, često kada imamo osećaj gladi posežemo za hranom. Međutim, ponekad je to samo znak da nam je potrebna voda.

Ako organizam nije dovoljno hidriran, to će uticati i na naše intelektualne sposobnosti – teže ćemo se koncentrisati, pažnja će biti ometena i smanjiće se sposobnosti numeričke inteligencije.

Nedovoljno vode polako vodi u bolest. Višak kilograma, višak holesterola, loš kvalitet kože, kose i noktiju, anksioznost, hrkanje, nesanica, artritis, gastritis, gorušica… sve ovo može biti uzrokovano nedovoljnim unošenjem vode u organizam.

Najlakši način da proverite da li unosite dovoljno vode je boja urina – bledožuta, gotovo bezbojna je idealna.

Pa, koliko to vode treba popiti dnevno da bismo bili savršeno zdravi i hidrirani? Naučnici smatraju da oko litar vode unosimo kroz hranu, a da je potrebno, mimo toga, uneti još dva litra. Osim vode, zdravo je piti i nezaslađene čajeve, ceđene sokove i mlečne proizvode sa nižim nivoom mlečne masti. Ipak, nemojte da vam ovo bude zamena za vodu, jer neki čajevi na primer, mogu da izazovu pojačano gubljenje vode iz organizma.

Takođe, količina vode koju treba popiti zavisi i od težine i dnevne fizičke aktivnosti, tako da je vrlo verovatno da je vaša „doza“ možda i veća od dva litra. Na ovom sajtu možete izračunati koliko vode dnevno je baš vama potrebno – http://www.zdravakrava.hr/alati/vodomjer .

Verujem da mnogi od vas nemaju naviku da piju vodu i to će biti najteže za ispraviti. Počnite tako što ćete svakog jutra na prazan stomak, čim ustanete, popiti dve čaše vode (može i mlake). Takođe, dobra stvar je da „vučete“ svuda sa sobom flašicu sa vodom, a možete i odmah ujutru napuniti flašu od dva litra i to će vam biti dnevni zadatak. U vodu uvek možete iscediti limun, pomorandžu ili grejpfrut čime ćete još više doprineti svom zdravlju.

The post Voda zdravlju vodi appeared first on Portal Mladi.

Krenem jutros do trafike, nešto mi se baš čitao Politikin Zabavnik. Na trafici kao i svakog jutra gužva, reko’ hajde da pogledam šta je sve u ponudi od novina. Nisam se iznenadila kada sam videla da na pultu dominiraju Alo, Kurir, Kosmopoliten, Helou – sve sami tabloidi i lajf-stajl magazini. Baka ispred mene kupuje Kurir.

Eh, a moj deda je svakog jutra kupovao Politiku i čitao od prve do poslednje strane, od slova do slova.

Je l’ to sad problem u ljudima ili u novinarstvu?

Znate, novinari su nekada bili kopači društvenog đubreta. Otkrivali su korupciju, prevare, krađe i o tome obaveštavali javnost, jer je to bilo njeno pravo. Pravo da zna za koga glasa, kome da veruje. Setite se afere Votergejt!

Danas, novinari su pre đubretari koji najprljavije smeće iznose u javnost, a da takve informacije nikome i nisu bitne. Da li moramo da znamo da li neka tamo starleta nosi donji veš? Šta je uopšte starleta? Kakve se to vrednosti propagiraju u medijima? Ozbiljno, pravo novinarstvo opstaje jedino još u nedeljnicima, ali ko zna koliko ljudi njih kupuje.

Pa, jedva se i vide na trafici od sveg onog žutila!

Izgleda da smo duboko zagazili u „tabloidiotizaciju“. Mediji, ne samo štampa, kao da su zaboravili na svoje osnovne funkcije informisanja i edukacije. Umesto toga, ljudi se zaglupljuju vulgarizmima, površnošću, senzacijama, a niko da reaguje.

Sigurno ćete reći da i takva laka zabava mora da postoji zbog mogućnosti izbora. Naravno, saglasna sam, ali zar nam nije potreban izbor između informativnog, edukativnog i zabavnog sadržaja, a ne samo između raznih vrsta zabavnog?

Mada, pitanje je kakvu uopšte zabavu nude tabloidi. Znam da je ljudima pored sve muke potrebno malo razonode, ali dajte neku granicu ukusa! Ima i ljudi koji bi želeli da se informišu o ozbiljnim stvarima ili nauče nešto pametno.

Novinari bi trebalo da se podsete na to šta je suština njihove profesije, jer novinarstvo nekada i novinarstvo sada – nisu ni nalik! Novinarstvo za koje se mi školujemo više ne postoji.

Za ovo što sada postoji, škola nije ni potrebna.

The post Kopači društvenog đubreta appeared first on Portal Mladi.

A onda, odrastaju.

Počinje da im bude važno koliko prijatelja imaju, pa dodaju i koga znaju i koga ne znaju. Bitni su lajkovi. Bitno je kako izgledaš na fotografijama. Dodajte uz to mladost, neiskustvo, naivnost i brojnost ljudi koji to mogu i žele da zloupotrebe.

Naslućujete ishod.

Dovoljno smo čitali o pedofiliji ili slučajevima kada se tinejdžeri samoubijaju jer su ih drugari vređali ili ismevali na društvenim mrežama, ali i uživo.

Šta je digitalno nasilje?

Digitalno nasilje uključuje sve slučajeve korišćenja elektronskih uređaja i Interneta da bi se neko namerno uplašio, povredio ili ponizio (slanje pretećih ili uvredljivih SMS poruka, mejlova, snimanje video klipova i kačenje na internet i sl). Ono može biti prisutno 24h svaki dan u sedmici, nije prostorom ograničeno, publika i svedoci mogu biti mnogobrojni i mogu se brzo povećati.

Internet nasilje

Preko Interneta možemo biti žrtve i odraslih i vršnjaka.

Ono što je specifično kod ove vrste nasilja jeste to što se nasilnicima pruža mogućnost anonimnosti. Žrtve mogu da pretrpe veliku (za početak psihičku) štetu, a da pritom nemaju mogućnost da se zaštite ili odbrane. Informacije se putem Interneta brzo šire što dodatno komplikuje situaciju i uslovljava problem.

Digitalno nasilje je teško ograničiti, posledice su ozbiljne, ali rešenje nije zabraniti mladima da koriste Internet. Njih bi trebalo edukovati kako da bezbedno i obazrivo uživaju u društvenim mrežama i svakodnevnom surfovanju.

Ko je odgovoran?

Rešavanje problema pre svega počinje od roditelja, preko škole, pa sve do državnih institucija koji bi inicijativama i zakonima trebalo da regulišu ovu oblast.

Međutim, „roditelji male dece nisu svesni opasnosti, a roditelji adolescenata nemaju dovoljno veština da izgrade dobar odnos sa decom, i često znaju jako malo o Internet tehnologiji”, kaže Dubravka Nikolovski, rukovodilac projekta o suzbijanju digitalnog nasilja „Igraj bezbedno“.

Gotovo svi učenici pristupaju svakodnevno Internetu, a manje od polovine roditelja se interesuje šta oni za to vreme rade. Zato, bez obzira na neinformisanost o digitalnom nasilju, trebalo bi raditi na komunikaciji roditelja i dece kako bi se svaki mogući problem već na samom početku sasekao.

Digitalno nasilje u školama

Činjenica je da bi se digitalno nasilje smanjilo potrebno je na što bolji način povezati Ministarstva, škole, roditelje i decu. Za sada najveći broj projekata pokreće Ministarstvo prosvete u saradnji sa Unicefom, koje takođe podržava razne druge projekte. Iako je veliki broj škola uključen, neke ne pokazuju preveliku spremnost da sarađuju i ne govore mnogo o digitalnom vršnjačkom nasilju sa đacima.

Takođe, postoji problem jer škole često ne mogu da zainteresuju učenike za temu o kojoj se priča. Razlog pre svega je u tome što mnogo profesora još uvek ne gaji preveliki optimizam prema informacionim tehnologijama ili ne znaju da ih koriste. Učenici, s druge strane, izražavaju posebno interesovanje za nove tehnologije i često neoprezno ostavljaju svoje podatke i pristupaju svakakvim sajtovima.

Ipak, u prethodnim projektima su pokazali da znaju kakve opasnosti vrebaju na mreži. Trenutno su najveći problem, u celoj mreži prevencije digitalnog nasilja, roditelji. Oni još uvek ne poseduju dovoljan nivo znanja o Internetu i modernim tehnologijama. Društvene mreže se koriste u velikoj meri među mlađom populacijom i tu je važno napraviti korake u vidu edukacije i prevencije digitalnog nasilja.

Prijavi nasilje

Da podsetimo, nasilje prestaje sa tobom!

Ako si žrtva nasilja ili poznaješ nekoga ko trpi batine, uvrede ili druge vrste uznemiravanja i napadanja, moraš to reći glasno.

Nasilnike treba prijaviti, jer je to jedini način da se sa njima izborimo.

Kome se obratiti za pomoć?

Na sajtu www.nasiljenemaopravdanja.org možeš pronaći SOS brojeve telefona, a imaš mogućnost i da sa drugima podeliš svoju priču kako bi sebi, ali i njima pomogao i pokazao da nisu sami.

Samo zajedno se možemo izboriti za sigurnost i bezbednost svih nas.

Šta mogu da uradim ukoliko sam preživeo/la neki oblik nasilja?

• Kontatirajte centar za socijalni rad
• Pozovite policiju
• Procitajte Sigurnosni plan 
• Kontaktirajte SOS telefone na kojima pozivi mogu biti anonimni, spisak organizacija

The post Digitalno nasilje – reci NE nasilju (6) appeared first on Portal Mladi.

Porodično nasilje se može ispoljiti na više načina:

•  psihički
•  fizički 
•  seksualno 

Za ovu vrstu nasilja se često koristi termin privatno nasilje, što je pogrešno jer se na taj način ovaj oblik zlostavljanja udaljava od očiju javnosti, smešta se u „četiri zida“ i samim tim ga je teže rešiti. Bez obzira o kojoj vrsti nasilja je reč, samo ako javno govorimo o onome što nam se dešava, možemo se izboriti sa problemima.

Ćutanjem odobravamo nasilno ponašanje!

Nasilje u porodici

Žrtve porodičnog nasilja mogu biti i supružnici, ali i deca. Uzrast i pol nisu presudni, kao ni verovanje da su uvek samo žene žrtve nasilja u porodici ( iako jeste reč o češćim slučajevima ). Ovaj vid nasilnog ponašanja je veoma rasprostranjen, ali sa obzirom na to da mnoge žrtve prećutkuju šta im se desilo, statistički podaci iz policijskih stanica i bolnica ne pokazuju stvarno stanje.

Teško je odrediti uzroke porodičnog nasilja, ali često je reč samo o izgovorima – niska primanja, nezadovoljstvo poslom, seksualne frustracije, alkoholizam, narkomanija i sl. Nijedan problem ne bi trebalo rešavati nasiljem!

Psihološke karakteristike takođe nisu presudne, ali je primećeno da su nasilnici uglavnom asocijalne ličnosti, koje zbog toga ne osećaju krivicu, tugu ili grižu savesti. Ono što takođe utiče na rasprostranjenost porodičnog nasilja jesu i ekonomski i socijalni faktori odnosno društveni sistemi koji podržavaju patrijarhat i tradicionalne vrednosti u kojima su, zna se, žene i deca potčinjeni.

Posledice

Posledice porodičnog nasilja mogu biti kratkoročne i dugoročne. Fizičke povrede prolaze, ali na psihičkom polju se javljaju depresija i drugi mentalni poremećaji koji su trajniji. Česta pojava su i poremećaji u ishrani, sklonost ka alkoholu i drogama, a sve to može stvoriti i sklonost ka samoubistvu. Deca koja su žrtva nasilja često izrastaju u nasilnike.

Faktori (nema izgovora)

Neke žrtve ne reaguju pasivno. One se obraćaju nekome za pomoć, odlaze od kuće ili uzvraćaju istim ponašanjem. Međutim, mnogi faktori – lični, ekonomski, kulturni i socijalni, sprečavaju žrtvu da napusti nasilnu vezu. Žrtve koje su emocionalno i ekonomski zavisne od svojih partnera vremenom nauče da trpe nasilje i ostaju u nezdravoj zajednici i žive sa nadom da će njihov nasilni partner promeniti ponašanje. Ali, to se ne dešava.

Porodično nasilje je sve češća pojava.

Šokiraju vas naslovi u novinama?

Onda nemojte da ćutite!

Ako si žrtva nasilja ili poznaješ nekoga ko trpi batine, uvrede ili druge vrste uznemiravanja i napadanja, moraš to reći glasno. „Ono što počne vriskom, ne sme se završiti ćutanjem!“ Nasilnike treba prijaviti, jer je to jedini način da se sa njima izborimo.

Porodično naslilje – kome se obratiti

Na sajtu www.nasiljenemaopravdanja.org možeš pronaći SOS brojeve telefona, a imaš mogućnost i da sa drugima podeliš svoju priču kako bi sebi, ali i njima pomogao i pokazao da nisu sami.

Samo zajedno se možemo izboriti za sigurnost i bezbednost svih nas.

Šta mogu da uradim ukoliko sam preživeo/la neki oblik nasilja?

• Kontatirajte centar za socijalni rad
• Pozovite policiju
• Procitajte Sigurnosni plan 
• Kontaktirajte SOS telefone na kojima pozivi mogu biti anonimni, spisak organizacija

The post Porodično nasilje – Reci NE nasilju (5) appeared first on Portal Mladi.

Ako je đačko doba najlepši period u našim životima, onda je to tako možda bilo pre nego što se vršnjačko nasilje poput neke epidemije raširilo po školama. Umesto da se druže, igraju, pomažu jedni drugima, školarci se neretko tuku, vređaju, ismevaju, a kako stvari stoje, situacija se samo pogoršava.

Šta je vršnjačko nasilje?

Vršnjačko nasilje u sebe uključuje i psihičko i fizičko nasilje, najčešće u školama, a u nekim starijim razredima čak i seksualno. Obično se slabiji od sebe napadaju, vređaju, ismevaju, tuku, otimaju im se stvari, a napadači time demonstriraju svom društvu kako su moćni i hrabri

U osnovi svega je, dakle, želja za prihvatanjem. Barem kada je reč o nasilnicima. To, naravno, ne mora da bude jedini razlog. Poznato je da deca često svojim problematičnim ponašanjem žele da skrenu pažnju roditeljima, da im možda i saopšte da imaju neki problem.

Žrtve vršnjačkog nasilja su uglavnom deca koja se po nečemu razlikuju od drugih pa su zato „laka meta“ – „štreberi“, povučena, stidljiva deca, osetljiva, ona koja će na prozivke i ruganja reagovati plačem. Ranije je vladalo mišljenje da su samo dečaci ti koji se „busaju“, ali sve su češće i ženske tuče, čupanje za kosu, šamaranje, vređanje. Da li oko simpatije ili Barbike, pitanje je.

Uključivanje roditelja

Da bi se rešio problem vršnjačkog nasilja, pre svega bi trebalo da se uključe roditelji. Oni bi morali da sa detetom otvoreno razgovaraju, bilo o tome da li u školi uopšte postoji nasilje i šta oni misle o to pojavi, bilo o tome da li su i sami žrtve nasilja ili čak nasilnici. Edukacija dece o nasilju u određenom uzrastu je neophodna. Deci se treba posvetiti, mora se uočiti eventualna promena ponašanja koja bi mogla da signalizira mnogo toga.

Školski psiholog

Školski psiholog je takođe od pomoći, samo je važno biti hrabar i obratiti se nekome ukoliko nam je pomoć potrebna. Naravno, mnoga deca se plaše da prijave „druga“ koji ih je napao, baš zbog toga da ne bi izazvali još gore maltretiranje. Ipak, ćutanjem takvo ponašanje odobravamo, a ne borimo se protiv njega.

Edukacija o vršnjačkom nasilju

Raznim edukativnim, kreativnim radionicama i tribinama se može probuditi svest o vršnjačkom nasilju i pokrenuti zajednički projekat za njegovo suzbijanje. Ako deca nauče šta je vršnjačko nasilje, kako se protiv njega mogu boriti i zašto je loše, ovaj problem bi možda mogao da bude rešen.

Ipak, kriminolog Zlatko Nikolić je za Večernje novosti rekao da nam je vrlo malo potrebno da „ispustimo“ decu. „Kada je maloletnički kriminal u pitanju, nije zabeleženo povećanje u broju dela, ali ono što zabrinjava jeste sve veća bezosećajnost i okrutnost. Uzrok tome je odsustvo empatije i moralnosti, koji bi kod dece trebalo da se razvije u porodici“, istakao je Nikolić

Istraživanja koja je sprovodio Unicef pokazuju da je većina učenika makar jednom bila izložena nekom obliku vršnjačkog nasilja, a najzastupljeniji su verbalno nasilje, spletkarenje i širenje laži, a zatim i pretnje i zastrašivanja.

Kome prijaviti vršnjačko nasilje?

Ako si ti žrtva nasilja ili poznaješ nekoga ko trpi batine, uvrede ili druge vrste uznemiravanja i napadanja, moraš to reći glasno.

Na sajtu www.nasiljenemaopravdanja.org možeš pronaći SOS brojeve telefona, a imaš mogućnost i da sa drugima podeliš svoju priču kako bi sebi, ali i njima pomogao i pokazao da nisu sami.

Samo zajedno se možemo izboriti za sigurnost i bezbednost svih nas.

Šta mogu da uradim ukoliko sam preživeo/la neki oblik nasilja?

• Kontatirajte centar za socijalni rad
• Pozovite policiju
• Procitajte Sigurnosni plan 

The post Vršnjačko nasilje: Reci NE nasilju (4) appeared first on Portal Mladi.

„Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kada se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu.“ (Liz Kelly)

Seksualno nasilje

Seksualno nasilje predstavlja prisilni i neželjeni seksualni odnos ili pokušaj ostvarivanja istog, neželjeni seksualni komentar ili predlog koji je usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti ne samo nepoznata osoba, već i prijatelji ili poznanici, tj. osobe u koje imamo poverenja.

Ovaj oblik nasillja se može dogoditi svuda – na ljubavnom sastanku, na poslu, u školi, na fakultetu, na ulici, čak i u braku. Incest, seksualna zloupotreba dece i odraslih za prostituciju ili snimanje pornografskih sadržaja, kao i trgovina ženama u svrhu seksualne eksploatacije (jedan od dva najrasprostranjenija oblika trgovine ljudima u svetu, gde su žene i devojčice prinuđene na pružanje seksualnih usluga i ostvarivanje profita u korist trgovca) takođe spadaju u ovaj vid zlostavljanja.

„Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela.“ RECI NE NASILJU.

Seksualno silovanje

Silovanje je najteži oblik seksualnog nasilja koji ostavlja dugotrajne posledice. Ubraja se u izuzetno teška i traumatska iskustva.

Nekoliko istina o silovanju: žrtva silovanja nije kriva; ne želi i ne izaziva silovanje; sramota silovanja je nasilnikova sramota; silovanje nije posledica afekta, već je reč o unapred isplaniranom činu nasilja; najčešće su žrtve žene i one u 80% slučajeva poznaju svoje napadače; silovatelji su obično muškarci svih društvenih slojeva, obrazovanja, nacionalnosti i sl; žene i dalje nemaju adekvatnu podršku u većini institucija, a društvo svojim predrasudama održava ovaj oblik nasilja. 

Žrtve seksualnog nasilja mogu da budu svi, bez obzira na uzrast, socijalni status i sl.

Silovanje je zločin!

Kako naglašava Ana Bukvić, konsultantkinja Autonomnog ženskog centra, specifičnost ove vrste nasilja je u tome što ono zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela.

„Silovanje nije samo fizički napad, nego povreda ličnih, intimnih i psiholoških granica. To je rodno zasnovano nasilje, rodni zločin, predominantno počinjen od strane muškaraca protiv žena i devojaka, ali takođe i protiv dečaka i drugih muškaraca“, ističe Bukvićeva.

S obzirom na to da je počinitelj seksualnog napada uglavnom poznat i blizak žrtvi, prijave su vrlo retke. Osobe koje su doživele ovakva traumatična iskustva obično biraju da o tome ćute, baš zato što je u društvu pitanje seksualnosti i seksualnih odnosa i dalje tabu, a predrasudama se nameće osećaj krivice žrtvi koja je nasilje pretrpela.

Takođe, nasilnici u svojim mehanizmima moći i kontrole uvek normalizuju svoje nasilno ponašanje i interese i prebacuju na žrtve odgovornost za nasilje koje vrše. Žrtve se stide svoje pozicije, osećaju krivicu zbog svoje situacije i veruju da su same odgovorne za to što im se događa

Ali, nije sramota biti žrtva nasilja.

Dešava se svima.

Može se desiti i tebi!

Bitno je da znamo kako se protiv nasilja možemo boriti. Ako glasno i javno govorimo o tome, ako prijavljujemo nasilnike, možemo doprineti rešavanju ovog velikog, društvenog problema.

„Ono što počne vriskom, ne sme se završiti ćutanjem!“

Kome se obratiti

Na sajtu www.nasiljenemaopravdanja.org možeš pronaći SOS brojeve telefona, a imaš mogućnost i da sa drugima podeliš svoju priču kako bi sebi, ali i njima pomogao i pokazao da nisu sami.

Samo zajedno se možemo izboriti za sigurnost i bezbednost svih nas.

Kako da pružimo podršku ženama koje su pretrpele seksualno nasilje?

Šta mogu da uradim ukoliko sam preživeo/la neki oblik nasilja?

• Kontaktirajte SOS telefone na kojima pozivi mogu biti anonimni, spisak organizacija
• Kontatirajte centar za socijalni rad
• Pozovite policiju
• Pročitajte Sigurnosni plan:
• Kontaktirajte SOS telefon za pomoć i podršku žrtvama trgovine ljudima:
• Pročitajte priručnike o trgovini ljudima:

The post Reci NE Nasilju: Seksualno nasilje appeared first on Portal Mladi.

Ono što je problem kod mnogih tradicionalnih i patrijarhalnih sredina, kao što je uostalom i naša, jeste da se o nasilju uopšte ne govori, niti se nasilno ponašanje tako karakteriše: kao nešto loše.

Batine koje žene dobijaju od muževa su zato što „ne slušaju“, deca takođe „nisu dobra“, a šta tek reći o seksualnom ili psihičkom nasilju? Da, to takođe postoji, ali se očigledno ovi vidovi zlostavljanja smatraju manje ozbiljnim, pa se zanemaruju.

 Psihicko zlostavljanje

Svaki oblik nasilja je nepodnošljiv i podjednako loš i ne može se izdvojiti neki kao „najgori“!. Psihičko nasilje nema „vidljivih“ tragova, pa ga je zato teško uočiti. A ipak, najrasprostranjenije je.

Psihičko zlostavljanje podrazumeva svaki oblik vređanja, ismevanja, kritikovanja, optuživanja, pretnje ili omalovažavanja. Grube reči ne moraju da se odnose lično na vas, već i na vaše roditelje, prijatelje, rođake i druge vama drage ljude.

Psihičko nasilje u porodici

Svađe, ljubomorne scene, zahtevanje da se pravdate, rasprave oko toga gde i sa kim idete, mogu se takođe smatrati oblikom psihičkog nasilja, jer svaki vid ovog zlostavljanja ima za cilj da nasilnik uspostavi totalnu kontrolu nad žrtvom, ograniči joj kretanje, uskrati pomoć i podršku, tako što će je distancirati od roditelja, prijatelja i drugih ljudi kojima je važna i koji je vole.

Jedan oblik nasilja nikada ne ide sam, već se često više njih smenjuje. Na primer, obično popodne kod kuće se zbog neke sitnice lako može pretvoriti u napad u kome će nasilnik prvo psihički napasti žrtvu, svađati se, vređati, ponižavati, a kada mu to ne bude bilo dovoljno, preći će i na fizički napad. Ni tu ne mora da bude kraj, već se zlostavljanje može nastaviti i na seksualnom ili drugim nivoima

Niko nije zaštićen od psihičkog nasilja.

Žrtve nisu samo odrasli.

Psihicko maltretiranje

U rešavanju ovog problema trebalo bi krenuti od sebe. Ako si i sam žrtva nasilja ili poznaješ nekoga ko trpi batine, uvrede ili druge vrste uznemiravanja i napadanja, trebalo bi to prijaviti jer se samo tako i možemo izboriti sa nasilnicima.

„Ono što počne vriskom, ne sme se završiti ćutanjem!“

Osim društvenih institucija, postoji i veliki broj udruženja i nevladinih organizacija koje žrtvama nasilja pružaju pomoć i podršku.

Kome se obratiti?

Na sajtu www.nasiljenemaopravdanja.org možeš pronaći SOS brojeve telefona, a imaš mogućnost i da sa drugima podeliš svoju priču kako bi sebi, ali i njima pomogao i pokazao da nisu sami.

Samo zajedno se možemo izboriti za sigurnost i bezbednost svih nas.

Kome prijaviti psihičko zlostavljanje?

• Kontaktirajte SOS telefone na kojima pozivi mogu biti anonimni, spisak organizacija
• Kontatirajte centar za socijalni rad
• Pozovite policiju
• Procitajte Sigurnosni plan 

The post Psihičko nasilje – kome se obratiti? Reci NE nasilju appeared first on Portal Mladi.